Gospodine ministre, prema vašoj priči proizlazi da je ovaj zakon pisao Lovački savez Srbije, a siguran sam da Lovački savez Srbije ne funkcioniše dobro i da tamo ima problema. Ovo nije doživelo raspravu u Lovačkom savezu Srbije i u lovačkim udruženjima.
Predsedniku Lovačkog saveza Srbije uputili su kritike zašto nije nađeno za shodno da bar jedan lovački list ili Lovačke novine objave nacrt ovog zakona i da se uputi lovačkim udruženjima na mišljenje i primedbe. Onda bi sigurno ovaj zakon dobio na kvalitetu. Predsednik Lovačkog saveza Srbije otvoreno je rekao, ne meni nego masi lovaca – dva puta sam sprečio da se ovaj zakon nađe u proceduri, treći put sam ga oborio, sada više nisam u mogućnosti. Nije bilo javne rasprave. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS sam podneo amandman na naslov iznad člana 10. i na član 10. da se brišu. SRS je generalno protiv, a bio je i ranije, u prethodnim predlozima zakona, formiranja nekakvih agencija, strukovnih komora, društava, radionica itd.
Formiranje Komore na nivou lovaca Srbije je novi namet, kako naš narod kaže, na vilajet. Naime, formiranjem Komore gube smisao Lovački savez Srbije i udruženja lovaca širom Srbije. Formiranje komore je novi vid agencije. U stvari, to je neki pandam Ministarstvu, ali cilj formiranja Komore jeste da se tamo smeste neki partijski drugovi, istomišljenici, da se neko tamo licencira, da se prilagodimo nekakvim evropskim standardima itd. U stvari, to je direktan namet na lovce i uopšte na celokupno društvo u nas.
Zato smo protiv ovakvih komora, jer smatramo da je Lovački savez Srbije imao ingerencije i mogao je da obavlja sve ove poslove. Normalno, uz određeno strukovno ojačanje samog Lovačkog saveza… (Isključen mikrofon.)
(Predsednik: Molim vas, ponovo ćete pritisnuti.)
Gospođo predsednice, ne žurite mnogo, jer ni ministar ne žuri. Evo, njega nema, a mi ga čekamo.
Izvinjavam se, ali da ovu materiju stvarno dobro proučimo, pa i vi da je razumete. Možda ste van ove oblasti, ali radi se o ozbiljnoj materiji. Činjenica je da postoji blizu sto hiljada lovaca, pa zaslužuju pažnju, da obrazložimo ovo što smo hteli i naumili. Naime, svi amandmani SRS imali su zadatak da poboljšaju ovaj zakonski projekat. I pre sam rekao, mnogo bi bilo bolje da se nije našao u ovakvoj formi pred narodnim poslanicima.
Ministar nije ovde, duguje mi odgovor na ono prvo pitanje, a imam pravo da mu postavim još jedno pitanje i očekujem njegov odgovor u toku rasprave o ovim amandmanima. Pitanje se odnosi na član 22. ovog zakona, gde se kaže - zabranjuje se, pa se onda pod tačkom 7) kaže - vršiti žetvu i kosidbu poljoprivrednim mašinama koje nemaju ugrađene uređaje za isterivanje, odnosno plašenje divljači.
Pitam gospodina ministra – ko će poljoprivrednicima, odnosno seljacima obezbediti prigušivače na traktorima, motorkama, motokultivatorima, kako ne bi tamo plašili divljač? Kaznena odredba predviđa da će u slučaju da se na svom poljoprivrednom imanju nađe ovaj poljoprivrednik, seljak, i bude li koristio ovu poljoprivrednu mašinu bez prigušivača, biti kažnjen s 30-50 hiljada dinara. Molim da nadležni u Ministarstvu i gospodin ministar daju odgovor na ovo pitanje. Hvala.

Hteo sam samo da se nadovežem, dame i gospodo, na diskusiju gospodina Dimitrijevića, jer se moje pitanje upućeno gospodinu ministru odnosilo na ovaj član 58. Verujem da će ministar da me čuje i trebalo je do sada da mi da odgovor vezan za ovu problematiku i nedorečenost u članu 58. stav 2.
Ako obratimo pažnju na član 57, prava i dužnosti lovočuvara, i tu ima nekih nelogičnosti, ali uglavnom je obuhvaćena ta dužnost lovočuvara. Ako obratimo pažnju na tačku 6, tu se kaže – ''zatraži pomoć nadležnog organa unutrašnjih poslova i nadležnog lovnog inspektora ako je onemogućen u vršenju poslova lovočuvarske službe".
Gospodine ministre, obratite pažnju na ovu tačku 6, molim vas. Znam da će to sve tu da poremeti Nada Kolundžija s njenim vaspitavanjem i prevaspitavanjem, ali molim vas, gospodine ministre, sve je rečeno u članu 57. tačka 6, gde kaže: "zatraži pomoć nadležnog organa unutrašnjih poslova i nadležnog lovnog inspektora ako je onemogućen u vršenju poslova lovačke službe", a ne da vi kažete u članu 58: "lice bez javnih isprava zatečeno u vršenju nezakonitih radnji privede nadležnom organu". Ovo stvarno derogira i Zakon o policiji i Krivični zakonik.
Trebalo je da uvažite primedbe narodnih poslanika i prihvatite amandmanska rešenja ili da sami na Odboru izmenite ovo što ste napisali, jer se ovo stvarno ne može primeniti. Pre sam rekao, kada sam potegao pitanje na koje neću dobiti odgovor, da gotovo na svim mestima, i gde treba i gde ne treba, mešate organe unutrašnjih poslova. Bar u sportu i lovu treba izbeći da se meša policija, izuzev kada ne može da se uspostavi red.
Ako Nacionalni park Kopaonik kupi neki tajkun i izdate mu posebno lovište, pa, gospodine ministre, ako ima novca da to zakupi na 20 godina, neka on plati agenciji ''Obezbeđenje'' da mu obezbedi taj teren, da ga čuvaju od lovokradica. Neka bude uključen i lovočuvar, ali neka on obezbedi, a nikako mešati policiju tamo gde ne treba.
Ako policiju mešamo da razvađava navijače Partizana i Zvezde, ili Rada i mog Novog Pazara, gde je 2.500 policajaca uključeno, čemu onda taj sport? Organizator je dužan da obezbedi mir i red gde se održavaju te sportske manifestacije. I u lovu je organizator dužan da obezbedi red kako je propisano zakonom.
Do sada su to radila lovačka udruženja. Svako lovačko udruženje imalo je po nekoliko svojih lovočuvara. Ti su lovočuvari vršili funkciju obezbeđenja lovišta i reda u lovištu. Oni su morali da izvese nadležnog pretpostavljenog, tj. predsednika udruženja, o problemima koji se tamo dešavaju, a onda se odlučuje o postupku koji treba da se vodi protiv lovaca koji su nezakonito vršili neke radnje tamo u lovištu. Ima tamo disciplinska komisija, komisija časti, sve postoji i sve je regulisano. Ukoliko ni to ne pomaže, onda se lovcu piše prekršajna ili krivična prijava i onda dolazi do oduzimanja oružja, prestanka bavljenja lovom i sl.
Vi sada hoćete daljinski, iz Komore, da upravljate lovištima po Srbiji. Lovački savez Srbije i lovačka udruženja gube svoje lovočuvare. Oni samo formalno postoje, do sledeće izmene i dopune zakona. Niste mogli da ih izbrišete, jer su vam trebale sada pojedine saglasnosti, kao što ste pre govorili, od Lovačkog saveza Srbije. A to je neistina, vidite, to je neko potpisao, u ime koga, ne znam. Neka to sluša sada predsednik Lovačkog saveza Srbije pa neka demantuju to što piše u novinama. Na ovaj način ste degradirali, s ciljem da se Lovački savez Srbije i udruženja unište i da sve to pređe u neka privredna preduzeća i, normalno, Komora će da diriguje i upravlja lovištima.
Postavio sam pitanje, ne znam tog lovočuvara kome ćete vi oduzeti lovište, tamo dve hiljade hektara, i gde će atari da budu tamo u posedu privatnika, radnika, seljaka i da dođe taj lovočuvar da njih legitimiše i da vrati sa svog atara i iz svoje šume ili svog poljoprivrednog zemljišta. Da vidimo kako će taj lovočuvar da prođe.
Znači, ovde je cilj da lovočuvare posvađate, koje ste vi licencirali i obučili, sa lovcima, a onda i policiju sa lovcima, i tako rasturimo lovačka udruženja i Lovački savez Srbije. Ovaj stav 2. vam nije trebao sigurno i siguran sam da niste ni vi s tim načisto, nego se dvoumite, ali verujem da onaj ko je ovo pisao, verovatno, ne znam koliko zna o prvima, eto ja nisam pravnik, ali ovo je stvarno u koliziji s ostalim zakonima, pa i s Ustavom Republike Srbije. Hvala.

Samo ću kratko, gospodine ministre. Kolega pre je rekao da mi govorimo srpskim jezikom, ne kineskim. Ako biste vi dali komentar o ovom zakonu, kako vi razmišljate, logično, slažem se kad bi to bio komentar ovog zakona i da se to uruči tom lovočuvaru. Ako je lovočuvar čovek s nekom srednjom školom, nije bitno, i bukvalno shvati ovo što ste vi napisali ovde, ubeđen sam ne samo da ne može da shvati svoju lovočuvarsku službu i obaveze, nego će da napravi svađu i probleme tamo. O tome govorim, ne menjam teze.
Vi nikako da shvatite da ne razumete ovo što ste napisali ovde. Ja sam matematičar, ali logiku dosta poznajem. Logično gledano i posmatrano, ako ovo bukvalno shvati lovočuvar, biće problema. Kažem da vam ovo nije trebalo. Rečeno je da u slučaju, ako bude sprečen u vršenju svojih poslova koji su navedeni ovde, poziva organ koji je jedino nadležan da privede lice nadležnom organu, a to su ovlašćena lica MUP.
Govorim samo da ovo uopšte ne stoji, da ovaj stav 2. sve ovo derogira i, jednostavno, ministre, ovde niste u pravu. Zahvaljujem.

Dame i gospodo poslanici, prethodni govornici su dosta rekli o nadležnosti ministra i Ministarstva, a ja ću se osvrnuti samo na deo izlaganja gospodina ministra, kada je davao uvodnu reč o ovom zakonu i rekao da Vlada Srbije i Ministarstvo nemaju nikakve veze s komorama.
Imamo član 11. Poslovi komore. Samo da se osvrnemo na tačku 10) u poslednjem stavu, gde se kaže: "Na statut i opšte akte Komore saglasnost daje Ministarstvo". Onda idemo dalje, u članu 12. poslednja dva stava su: "Skupština Komore bira između svojih članova predsednika, kao i sastav upravnog odbora, nadzornog odbora, organa Komore koji rešava o izdavanju i oduzimanju licence i Etičkog komiteta, u čijim sastavima moraju biti predstavnici Ministarstva i autonomne pokrajine koji su članovi Komore. Broj, sastav, delokrug i način izbora organa iz stava 1. ovog člana utvrđuje se statutom Komore".
Zar ovo ne potvrđuje činjenicu da je Komora, u stvari, ispostava Ministarstva poljoprivrede? Videli ste koje nadležnosti ima Ministarstvo prilikom obrazovanja Komore, što znači da nije nezavisno, isto kao i mnoge agencije koje ste formirali pri određenim oblastima.
Ministra nema ovde, a postavio sam mu interesantno pitanje, na koje, vidim, neće da odgovori ili nisu spremni da daju odgovor. Vezano je za poljoprivredne radove i učešće poljoprivrednika sa svojim mašinama u svojim atarima. Ovim zakonom se predviđa da te mašine koje se upotrebljavaju u delu lovišta moraju imati ugrađene i prigušivače, u smislu sprečavanja teranja divljači. Pitao sam gospodina ministra ko će da obezbedi ugrađivanje tih prigušivača na motokultivatorima, traktorima, motorkama, kombajnima i svim onim poljoprivrednim mašinama koje rade na tom zemljištu. Nisam dobio odgovor.
Evo koliko kontradiktornosti ima ovaj zakon i koliko je daleko od svoje primene. Znam da je cilj zakonopisca i ministra poljoprivrede i Vlade da ovaj zakon kako-tako prođe, ali uz komentar srpskih radikala i ostalih poslanika, a verujem i lovaca širom Srbije, nadam se da shvataju suštinu – da je ovo u praksi neprimenjivo i da ovaj zakon mora pod hitno pretrpeti izmene i dopune.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo na dnevnom redu još jedan zakonski projekat na koji imaju primedbe ne samo narodni poslanici opozicije, već i nadležni odbor za regulisanje ove zakonske materije.
Moju diskusiju ću usmeriti ka nekim pitanjima zbog kojih ovaj zakon nije smeo da se danas nađe na dnevnom redu i, uopšte, u skupštinskoj proceduri.
Naime, iz šturog izlaganja ministra, koji se, izgleda mi, nikada nije bavio materijom, a pitanje je koliko i njegovi savetnici poznaju materiju, može se videti da je ovaj zakon sklepan na brzinu, možda uz konsultaciju samo sa predsednika Lovačkog saveza Srbije i nekoliko ljudi oko njega, koji su se dobro udomili, imaju dobre plate i verovatno su dali podršku.
Kao stariji lovac, da kažem od svoje 15-16 godine, čovek koji se bavi tim sportom i hobijem, a bio sam i član mnogih streljačkih klubova, ovo je ipak sport, do sada je bio tako definisan, a sada žele da ga pretvore u privredna društva, a moja malenkost izlaganjem i primedbama želi da uveri zakonopisca, ili one koji su predložili ovaj zakon, da je trebalo da ga povuku iz ove procedure.
Naime, sama činjenica, kojom se danas ovde barata, da u Srbiji postoji od 75.000 do 100.000 lovaca, govori da su to uglavnom veoma ozbiljni ljudi, koji se na neki način izdvajaju od ostalih u smislu dobijanja vatrenog lovačkog oružja, a znamo koja je to procedura da bi jedan građanin danas mogao imati lovačko-sportsko naoružanje.
Ljudi koji su bili raspoređeni od Lovačkog saveza Srbije preko lovačkih udruženja, pa sve do nekih sekcija koje su pokrivale teren Srbije, danas će biti oštećeni, pre svega, u svojim pravima, i u socijalnom i u ekonomskom i u sportskom smislu, da nastave da se dalje bave sportom. Neće možda biti svi ugroženi, ali dobar deo hoće, jer mi znamo da ovom broju od 75.000, kojim barata Ministarstvo, treba dodati još oko 30% građana koji nisu imali da uplati godišnju lovnu kartu, koja košta od 100 evra pa naviše, a zaljubljenici su ovoga sporta i lova.
Ako uzmemo u obzir da su u ovom jednom od najmasovnijih sportova u našoj zemlji ljudi od ugleda, domaćini i ako uzmemo u obzir da će njihova imovina, koju su lovačka udruženja sticala poslednjih 50 godina, biti ugrožena, verujem da je i Ministarstvo i zakonopisac imao razloga da mnogo ozbiljnije priđe ovoj materije. Mnogo, mnogo ozbiljnije.
Sada da izvršimo anketu na nivou Srbije, vezano za ovaj zakon, nisam siguran da bi ovaj zakon dobio 10% prođe, ali, eto, svi imaju svoju tvrdnju, a mi koji se neposredno bavimo tim poslom, to najbolje poznajemo.
Ovde se kaže da se ovaj zakon priprema pet godina. Daj bože da se ovaj zakon stvarno pripremao i pet meseci. Zašto nisu izvršene konsultacije sa uzornim lovačkim udruženjima kojih u Srbiji ima, posebno na prostoru Vojvodine, pa da se na osnovu tih mišljenja napravi zakon koji bi bio prihvatljiv za sve.
Još jedan razlog zbog koga se ovaj zakon nije smeo naći u skupštinskoj proceduri jeste nedonošenje nekih zakona koji prate ovaj zakon, a to je zakon o šumama, vodoprivredi Srbije, poljoprivrednom zemljištu, da kažem da lovci koriste i zemljišta verskih zajednica, privatna zemljišta, putno zemljište itd. sve je to neregulisano. Ovaj zakon, kao preteča, sigurno neće doživeti, što kažu – Sunce dana, niti će doživeti primenu u praksi.
Neko od mojih kolega je rekao da je možda, posle raspada Vojske, koju ste vi upropastili u poslednjih deset godina, ovo jedna armija naoružanih ljudi. Činjenica je da se radi o ozbiljnoj materiji, ozbiljnim ljudima. Ako jedan lovac može da ima i da poseduje više vrsta oružja, lovačkog, normalno, ali i vrste oružja, poput karabina, gde domet zrna i projektila prelazi pet hiljada metara, i ako to pomnožimo sa ovom cifrom, radi se o jednoj masi naoružanja koju ljudi poseduju, pa je trebalo uskladiti neke odredbe ovog predloga zakona i sa Zakonom o oružju i municiji.
Sada se na osnovu više faktora oduzimaju ingerencije Lovačkom savezu Srbije, koji je i do sada imao perioda kada se dobro radilo, bilo je perioda kada se tamo manipulisalo novcem koji uplaćuju lovci uglavnom za godišnju kartu ili mesečnu, ili dnevnu kartu, dakle, te ingerencije se oduzimaju Lovačkom savezu, a lovačka udruženja se teraju da postanu privredna udruženja, neka preduzeća, a ovde nije regulisana ni imovina, ni status tih lovačkih udruženja koja su do sada imala karakter sportskih udruženja. To nije ni zakonom izričito definisano, niti pomenuto.
Verujem da ovaj zakon, ovakav kakav je, ne može zadovoljiti potrebe lovaca i ako ga usvojite brzo će doživeti svoje izmene i dopune, ali bih želeo da kažem da svako ko se bavi ovom problematikom, ili želi da se bavi ovom problematikom, treba mnogo dublje da uđe u suštinu problema koju imaju lovci na teritoriji Srbije.
Ako govorimo o gazdovanju u lovištima, tu su posebni problemi. Imamo na teritoriji Srbije, gde su vlasnici velikog dela lovišta "Srbijašume", jednog dela vodoprivreda, zatim, privatna zemljišta, putna zemljišta, imamo i zemljišta verskih zajednica, i ako sada ta komora koju vi planirate da organizujete kao neku agenciju, ili ne znam, neko telo, kako ga vi stručno nazivate, mislim da će tu doći do velikih sporova, jer, pre svega, nisu rešeni imovinsko-pravni odnosi.
Ako sada hoćemo da izdamo Park prirode ''Golija'' nekom, a verovatno će to biti neki tajkun ili neki stranac, on će imati problema sa onim seljacima koji imaju tamo imovinu, gde i magistralni i lokalni putevi prolaze preko tih lovišta, pa će imati problema sa svima onima koji tamo imaju svoju imovinu i gazduju. Sada će lovačko udruženje tražiti lovnu kartu, da idu u lov na tom prostoru koji je neko zakupio, a pri tom treba da prođe prostor gde je vlasnik neko drugi, da li privatna lica, fizička ili neko drugo pravno lice i sada ovde stvarate zabunu među lovcima, među udruženjima, vezano i za samu zaštitu i za uzgoj divljači, a vezano i za teritoriju.
Tamo će doći do sukoba između lovaca i to, normalno, uz nekog lovočuvara ili šumara mora rešavati policija, a zatim pravosudni organi. Te zabune će slediti sigurno u ovoj ili sledećoj godini, kada stupi na snagu sve ovo, a onda epilog svega toga biće svađa, mržnja, presuda, oduzimanje oružja, itd. Gledano na samu lovočuvarsku službu i ingerencije te lovočuvarske službe, ovaj zakon više mi liči na neki vojni zakon, nego da se tu radi o nekim sportskim udruženjima ili zaljubljenicima u lov i ljudima kojima je lov hobi.
Vi ste dali takve ingerencije lovnom inspektoru, pa onda lovočuvaru, da ih ni policija nema. Ako pročitate koja sve ovlašćenja ima lovočuvar, videćete da je u stanju da zaustavi i policajce koji budu prošli tom teritorijom. Tamo se navodi da treba on da razoruža lovce i da ih privede organu, zamislite. Ne znam koja je to moć jednog lovočuvara, da on privede možda 10 ili 20 lovaca nadležnom organu, a to je MUP Srbije.
Umesto da ste zadržali prethodne stavove gde se te ingerencije prenose na vlasnika lovišta, odnosno na udruženje kome pripada to lovište, oni tamo poseduju svoj upravni odbor, imaju svoje komisije, čak, disciplinske komisije, pa da oni preduzmu svoje mere kako bi, normalno, posle preduzeli i zakonske mere, u smislu prekršajnih i sudskih mera. Ovako dovodite i policiju, MUP, a i udruženja, u nezavidan položaj i tu se n dešavaju one neželjene stvari i problemi.
Na kraju, ima i mojih kolega koji su mnogo šta rekli o ovome, rekli istine, želim da pozovem ministra, trebalo je da posluša i Odbor koji nije dao saglasnost tom zakonu, da posluša i poziciju i opoziciju, da se ovaj zakonski projekat povuče iz skupštinske procedure, da se doradi, kako bi bio u službi pre svega onih koji se koriste ovim zakonom. Hvala. (Aplauz.)

Imam samo dva minuta vremena. Trebalo bi mi stvarno dva sata da bih mogao sve da objasnim, jer se radi o čoveku koji ne poznaje ovu materiju, stvarno. Gospodin ministar je pogrešno shvatio ili namerno ovo govori o svemu onome što sam komentarisao.
Reći ću, gospodinu ministru, da smo mi napisali amandmane, mislim da ih ima 51, i iz tih amandmana možete videti šta mi hoćemo i gde imamo primedbe.
Nisam od 15-te godine nosio oružje, išao sam sa svojim rođacima i imao sam pravo tada da idem bez oružja, pa kada sam bio punoletan dobio sam oružje.
Drugo, ono što pitate oko lovočuvarstva, hteo sam da apostrofiram da tamo stoji – odmah, obaveštava se policija, obaveštava se ovaj, obaveštava se onaj. Kažem, zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa, u smislu gazdovanja lovištima, da će može doći do tih incidenata i sukoba, što i danas imamo, ali, postoje lovačka udruženja koja imaju svoj upravni odbor, imaju svoje disciplinske komisije. Prvo se oni izveštavaju o tome, pa se onda ide dalje, policija je poslednje nešto, ako je život lovočuvara ugrožen.
Mislim na to što vi hoćete da centralizujete sve stvari i što hoćete kada dođe neki stranac tamo na mojoj Goliji da lovi da lovočuvar bude taj koji će moći sve ostale da odstrani. Da li se radi o seljaku koji ima zemljište na tom prostoru ili šumu, to je ono što nama smeta, a to je ono što ćete vi uraditi odmah u sledećoj godini preko tendera, a posebno sa javnim preduzećima koja gazduju tim lovištima. U tom smislu sam hteo da govorim, ne znam koliko ste me razumeli.
Sada, ako hoćete da kažem i otvoreno, gospodine ministre, ne samo ovaj zakon, nego sve zakone koje vi donesete ovako na prečac, preko kolena, oni ne mogu da dobiju u praksi primenu. Znam da vi ovu materiju ne poznajete. Evo, dođite u jedno lovačko udruženje koje gazduje 50 godina nekim svojim lovnim prostorom, videćete koliko je ta imovina isprepletana. Do sada je lovac mogao da prođe preko nečijeg zemljišta van, a sada je 200 metara, kako smo to rekli. Da vidimo sada kada budemo izdelili to zemljište ko će i kako će da dođe do lovišta koje je izdato nekom pravnom ili fizičkom licu.
Kažem da je materija pre toga trebalo da se reši zakonski, ne samo u smislu "Srbijašuma", što sam govorio, možda ste me vi tu pogrešno shvatili, nego ima dosta predloga zakona koje je trebalo rešavati unapred, da bi se došlo do ovog zakona koji reguliše ovu materiju. Ovako smo svi u zabuni. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon o civilnoj službi je samo nastavak daljeg urušavanja svih vrednosti našeg sistema, a i podrivanja odbrambene gotovosti Republike Srbije.
Naime, ispred SRS podneo sam amandman na član 5. ovog zakona o civilnoj službi, gde tražim da se član 5. briše, a i celokupan zakon ne treba da postoji u ovakvom obliku, zato što na ovaj način, kao što sam rekao, podrivamo našu odbrambenu moć Srbije.
Član 5. kaže da pravo na prigovor savesti ne može ostvariti vojni obveznik, regrut i lice u rezervnom sastavu. Onda su ovde pobrojane odredbe koje se odnose na posedovanje oružja, zatim ako je podneo zahtev za nošenje i držanje oružja, ako je pravosnažno osuđivan za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, i tako redom, nabrojano je sve do tačke 9, da ne čitam. Ako bismo sve ovo uzeli u obzir i ozbiljno shvatili, nama će veliki deo mlade populacije da služi civilni vojni rok. Normalno da ćemo time ugroziti i broj vojnika koji će odslužiti pravu Vojsku.
Želim građanima, i radi javnosti, da kažem da je Zakon o civilnoj službi štetan i ovo se moglo uvrstiti u neki drugi zakon o vojnoj obavezi. Na taj način bi se izbeglo nagovaranje mladih ljudi, mlade populacije da služe civilnu vojsku. Hala. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, čuli ste od prethodnih kolega koji su kritički osvrnuli na ovakav zakon, zakon o bezbednosti hrane. Naš gospodin, Milorad Krstin je to obrazložio detaljno i naveo razloge zbog čega smo mi SRS protiv donošenja jednog ovakvog zakona, koji je po nama ne samo nedorečen, neprincipijelan, nego jednostavno i opasan po građane Srbije.
Ovaj zakon, gde se govori o modifikovanoj hrani i genetski modifikovanoj hrani, jeste zakonski projekat veoma interesantan za sve nas i građane Srbije, i zbog toga mu se poklanja posebna pažnja, jer u poslednje vreme, posebno u našem 21. veku, poznato je da se hranom mnogo manipuliše, da hrana u našu zemlju, državu Srbiju, ulazi nekontrolisano, od strane našeg okruženja, pre svega, bivših republika SRJ.
Kao čovek koji živi u Raškoj oblasti, gde neposredno se vežemo sa KiM, sa jednim delom okupirane srpske zemlje, sa Crnom Gorom, Republikom Srpskom i normalno je da smo zabrinuti na tom prostoru i području, jer tamo je posebno mesto gde ova roba se uvozi i ulazi nekontrolisano.
Imali smo slučaj u prošloj godini da su tone pilećeg mesa uvezene na područje Novog Pazara sa KiM, a poreklom iz Brazila, gde je ispitivanjem tog mesa utvrđeno da je zaraženo i da je bilo duboko zamrznuto i ko zna koliko godina je bilo u takvom stanju.
Zbog toga mi i tražimo da se ovaj član briše, jer samim brisanjem ovog člana ne bi ni diskutovali o tome, i mislim da je suvišan ovaj član 4. ceo, a posebno stav 4. koji govori o ovoj modifikovanoj hrani... (Predsednik: Oprostite, vi koristite i vreme od poslaničke grupe. Izvolite.), ali nekako u zavijenoj formi govori, što znači da je ovaj amandman imao zadatak da popravi ovaj zakon.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao narodni poslanik Srpske radikalne stranke i član Odbora za saobraćaj i veze, smatram, pošto smo moje kolege i ja dosta napora uložili u analizu ovog zakona, da ne treba isticati kako je on proevropski, ni stranački, nego treba da bude zakon svih građana Srbije.
Kao dugogodišnji prosvetni radnik, savestan čovek, dosta sam razmišljao o ovom zakonu. Ne bi trebalo da bilo ko bude protiv toga da se ovaj zakon donese, s obzirom na broj žrtava koje država Srbija ima svakodnevno.
Prema nekim statističkim podacima, imamo više žrtava u saobraćaju nego što smo imali u najtežim ratnim sukobima 1990-1995. godine, pa još i 1998. godine.
Ti podaci govore da se radi o ozbiljnoj materiji i da svi mi treba ovo da shvatimo krajnje ozbiljno i da ovaj zakon poboljšavamo amandmanima koliko je moguće poboljšati ga. Ali, pesimista sam u smislu primene ovog zakona. Pre svega gledano na infrastrukturu kojom raspolaže država Srbija, putnu mrežu, zatim na obrazovanje, u stvari, edukaciju mladih, pa sve do saobraćajne policije koja treba da primenjuje ovaj zakon. Mislim da će se on u stvarnosti teško primeniti.
Zato sam i izdvojio mišljenje. Verujem da je ovaj zakon trebalo prilagoditi vremenu i standardu građana. Ove rigorozne mere koje su predviđene, neprimerene su standardu građana Srbije, koji danas žive na rubu siromaštva, a i strah me je da neće biti mesta u zatvorima da smestite sve one koji počine ovakve saobraćajne prekršaje.
Za to sam da se smanji svaki prekršaj, posebno saobraćajni. Ovo treba da bude veliko upozorenje svim građanima Srbije, ali ako je najmanja predviđena kazna 3.000-5.000, pa onda 5.000-50.000, a vidimo standard građana Srbije, da vidim ko je taj koji će moći da plati tu kaznu, posebno u roku kada mu policajac da onu potvrdu sa kojom to treba da izvrši i uradi.
Ovo je jedan vid mog pesimizma u vezi s primenom zakona, a drugi je to što je data velika autonomnost policiji. Naime, saobraćajni policajac može da zaustavi građanina i oduzme mu dozvolu, ali se isti taj saobraćajni policajac može naći u komisiji za ponovno polaganje i tamo ima pravo da stavi veto, u smislu odlučivanja za ponovno polaganje za vozačku dozvolu. Po meni je to sukob interesa i nešto neprimereno.
Na kraju, da budem otvoren, zašto mora da bude obaveza da član komisije mora da bude iz saobraćajne policije? Mi imamo veoma stručne ljude na Saobraćajnom fakultetu, ljude od struke, koji mogu da budu članovi komisije za polaganje za vozačku dozvolu. Time bi se rasteretio taj vid korupcije, mita i povezanosti između komisije za polaganje vozačkog ispita i primene ovog zakona.
Ono što je najvažnije i što želim na kraju da pomenem, jeste edukacija mladih. Mislim da MUP i Ministarstvo infrastrukture treba da budu u vezi sa Ministarstvom prosvete, da se u predmetu opštetehničko obrazovanje da veći prostor za izučavanje saobraćaja i saobraćajnih propisa. Zna se da je kod generacija koje su pre 15 ili 20 godina učile taj predmet ova materija bila zastupljena više od 40%. Time bismo dobijali mlade generacije koje posle osnovnog obrazovanja mogu da izađu slobodno da polažu vozački ispit. To je bitan faktor koji želim da napomenem. Toliko, hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, da ovaj zakon nije smeo da se nađe u skupštinskoj proceduri, najbolje je danas objasnio moj kolega i partijski brat Petar Jojić, jedan vrsni pravnik i advokat, koji je ovde u više navrata javnosti objasnio šta je to i đe je ova materija sve obuhvaćena, počev od Ustava, pa redom drugim zakonskim odredbama i projektima.
Naime, ovaj zakon gde se vrši diskriminacija manjine nad većinom, potkrepiću nekim činjenicama koje su bitne da čuju, pa i predstavnici nacionalnih manjina, posebno Mađarske, i onih koji podržavaju LDP i ova cela grupa koja čini vlast. Siguran sam da u toj grupaciji postoji veliki broj ljudi koji su ovde nazor i teška srca će se opredeliti da glasaju za ovaj zakon.
Statistički podaci iz 2005. godine o priraštaju stanovništva u Srbiji, koji govore da trend priraštaja mađarske nacionalne manjine je minus deset, a kod Srba minus tri, dok je nasuprot tome kod Albanaca plus 24,5. Zar ovo nisu podaci koji su zabrinjavajući, pre svega za državu Srbiju i Srbe i one druge kojima je trend priraštaja u opadanju i ovakav jedan zakon će doprineti da se i dalje taj trend negativan povećava.
Popis stanovništva iz 2002. godine govori da se oko 95% stanovništva izjasnilo da pripada tradicionalnim verskim zajednicama. Od toga samo 5% pripada ateistima i nekim verskim sektama. Zar to nisu podaci koji govore...

S obzirom da predsedavajući i na mestu kažnjava naše poslanike ...

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto se radi o zakonu o diskriminaciji, želim ovde javno da izjavim, kao porodičan čovek i kao čovek koji sam dugo radio u prosveti, da se i ovde u ovom parlamentu vrši diskriminacija manjine nad većinom.
Ovaj zakon, o kome se danas govori, jeste u stvari teško zamajavanje građana Srbije, u vremenu kada i ekonomski i politički Srbija tone, u vremenu kada nam preti opstanak Republike Srpske, u vremenu kada su u Crnoj Gori vrši diskriminacija nad većinskim srpskim življem, u vremenu kada se na KiM čini diskriminacija i geto srpskog naroda, u vremenu kada su štrajkovi širom naše zemlje Srbije. Videćete da su ovih dana i oružari, jedina firma „Zastava“ Kragujevac, Namenske proizvodnje, koji su nešto radili, proizvodili, sada su i oni u štrajku. Znači, i njima preti opstanak i primanje ličnih dohodaka.
Mi raspravljamo sada o jednom zakonu koji baš nema nikakve veze sa vremenom u kome živimo. Naime, i Evropski parlament je u više navrata doneo odluku o tome kako se treba boriti protiv raznih kultova, sekti i organizacija.
Evo, iskoristiću priliku da vam pročitam zaključak Evropskog parlamenta iz 1992. godine, gde se doslovce kaže – smatrajući da su mnoge religijske i druge sekte aktivne u EU, legalizovane, te zbog toga zahtevaju da njihove organizacije i aktivnosti budu zaštićene garancijom o individualnoj i verskoj slobodi, što je utemeljeno u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima.
Sledeća tačka: smatrajući da nasuprot tome, određene sekte koje kao delovi jedne međunarodne mreže operišu EU, vrše ilegalne i kriminalne aktivnosti i stalno krše ljudska prava i bave se zlostavljanjima... (Predsedavajuća: Dva minuta, zahvaljujem.) seksualnim zloupotrebama, oduzimanjem slobode itd.

Dame i gospodo narodni poslanici, u mom prethodnom obraćanju po amandmanu 1. hteo sam da potkrepim tvrdnje SRS i naših amandmana kako ovaj zakon nije trebalo da se nađe uopšte u ovoj skupštinskoj proceduri.
Naime, pošto se vi zaklinjete u Evropu i nekakve konvencije evropske, i da je vama naloženo, tobože, da je ovaj zakon uslov za belu šengen vizu, samo ću citirati odluke Evropskog parlamenta koje niste pre dozvolili da kažem, iz razloga što nije bilo vremena.
Jedan od zaključaka Evropskog parlamenta 1992. godine je bio – određene sekte koje kao deo jedne međunarodne mreže operišu u Evropi, vrše ilegalne kriminalne aktivnosti i stalno krše ljudska prava i bave se zlostavljanjima, seksualnim zloupotrebama, oduzimanjem slobode, trgovinom ljudi, podsticanjem na agresivno ponašanje, širenjem rasističkog mišljenja, poreskim prevarama, ilegalnim prometom kapitala, trgovinom naoružanja i drogom, povredama prava na rad i ilegalnom lekarskom praksom.
Vidite, ovo je samo jedan od zaključaka Evropskog parlamenta, gde se navodi šta to rade sekte i zbog čega mnoge zemlje u Evropi nemaju ovakav zakon kao što vi nama danas predlažete.
Evo zaključak kako se bore protiv njih. Tačka 8: Ovlašćujem svoje veće za osnovne slobode i unutrašnje poslovanje da predloži nadležnim većima nacionalnih parlamenata da svoju sledeću zajedničku sednicu posvete temi sekte. Na taj način bi mogle da se razmene informacije o organizacijama, metodama rada i ponašanju sekti u pojedinim državama članicama i da se pokažu najbolje metode za ograničavanje i zaustavljanje neželjenih aktivnosti ovih sekti, kao i strategiju za prosvećivanje stanovništva o njima. (isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, još kada smo usvajali Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, SRS je ukazao na niz propusta, ukazao je, svojim amandmanima, da takav zakon ne odgovara stvarnosti i vremenu u kome živimo. Tada ste se pozivali na Bolonjsku deklaraciju, tada je bilo priče kako će biti unapređeno obrazovanje i vaspitanje, ali, nažalost, videli ste, posle tri godine ponovo dolazimo na isto.
Naime, Nacionalni prosvetni savet, koji je izabran tada, gotovo godinu dana nije bio konstituisan, nije radio ništa, nije imao predsednika, a kasnije, kada je konstituisan, onda nije imao dobru saradnju s Ministarstvom prosvete.
Skoro 90 predloga Nacionalnog prosvetnog saveta se ne prihvata u Ministarstvu prosvete. Zbog čega? Zato što smo i tada ukazivali da u Ministarstvu prosvete postoje određeni sektori, odeljenja koja se bave baš ovom problematikom kojom se bavi i Nacionalni prosvetni savet. Tada smo govorili da je ovo samo dupliranje poslova i nešto što košta građane Srbije, ako se to već negde finansira i postoji trenutno u Ministarstvu prosvete.
Sa smenama ljudi i onima koji se ovde imenuju, mi narodni poslanici nismo upoznati, jer vidimo da predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta menjaju zbog neprihvaćenog izveštaja. Ne znamo koji je tome razlog, ali znam da je, npr., prof. dr akademik Mihajlo Đurić čovek koji je bio autoritet i značio je u tom Nacionalnom prosvetnom savetu.
(Predsednik: Moraćete da privedete kraju, molim vas.)
Danas govorite i o nekim smenama, gde kažete da je primao plate u Ministarstvu prosvete i Nacionalnom prosvetnom savetu...
(Predsednik: Poslaniče, hoćete li da završite? Završite rečenicu.)
Završavam. Samo da vam kažem javno da imam informaciju da je ta nadoknada članovima Nacionalnog prosvetnog saveta 40.000 dinara...
(Isključen mikrofon.)