Ono što je regulisano članom 33. spada u opravdane izuzetke ograničenja ljudskih prava. Postoji skoro u svim zemljama i to je neka logična posledica zabrane, odnosno nespojivosti funkcija i sukoba interesa.
Dobro je što je ovaj amandman podnet da se ovaj rok sa godinu dana poveća na dve godine, jer mi imamo sada trenutnu situaciju, što se tiče viceguvernera, dvoje njih u slučaju prestanka funkcije sigurno se vraća na svoja radna mesta, a to je u bankama. Tako snabdeveni informacijama iz Narodne banke Srbije, poznanstvima, vezama, mogu da obezbede veliku stratešku prednost svojoj banci.
Ta zabrana mora da postoji. Zbog toga postoji ona odredba o kojoj smo i pričali, kada se bira guvener, viceguverneri, članovi saveta, mora da se vodi računa da to budu pre svega profesionalci, stručni ljudi iz te oblasti, ali da interesno ne pripadaju grupama koje imaju dodirnih tačaka sa poslovima Narodne banke Srbije.
Imamo jedan očigledan primer, evo ga ovde, u komšiluku. Jedan predstavnik firme Deloitte and Touche vodio je pregovore oko privatizacije cementare u Beočinu sa "Lafarž"-om i oko drugih. Posle ove buldožer revolucije postao je ministar za privatizaciju i tu gde mu je ministarstvo, tu mu je i firma, razlika je samo u spratovima. Pa, idemo dalje. Nema potrebe da idemo dalje. To je nespojivo, nedozvoljeno. Ova arogancija da tabla još stoji, stoji još malo, opasno upozorava kakav je karakter ove vlasti.
Regulišite to unutar svojih redova. Onaj koji je na naki način bio funkcioner Narodne banke Srbije, po ovom zakonu, dve godine ne može da ima više dodirnih tačaka sa monetarnom politikom, bankarskim poslovanjem, deviznim poslovanjem. Oni koje predlažete za ove funkcije moraju u startu da znaju šta ih očekuje po prestanku funkcije.

Ovaj amandman je značajan zbog toga što se odnosi samo na kratkoročno zaduženje Republike Srbije prema Narodnoj banci Srbije. Ovim članom treba da se da ta mogućnost da Narodna banka Srbije može kratkoročno da kreditira budžet Republike Srbije, radi premošćivanja onih situacija kada priliv sredstava u budžet ne ide planiranim tempom, a obaveze koje mesečno dospevaju kucaju i traže svoje. Zato se traži ta promena u stavu 1. člana 39.
Takođe, mi predlažemo da se doda i novi stav 3, gde bi se obezbedila sigurnost da se taj kratkoročni kredit vrati do kraja budžetske godine, a ukoliko se ne vrati, da nadležni najviši organ vlasti u ovoj zemlji o tome bude obavešten i da se utvrde razlozi zašto nije došlo do vraćanja tog kratkoročnog kredita.
Ovaj problem, ako se neko u budžetu 15. decembra zaduži, kako će da vrati do kraja godine, nije problem kratkoročnog zaduživanja putem kredita, jer ugovor o kreditu predstavlja saglasnost obeju ugovornih strana, ali po pravilu se tada problemi rešavaju hartijama od vrednosti i preko tzv. poslovnih banaka, gde za sada ne postoji smetnja budžetu da se zadužuje.
To što su neki iskoristili ovu ideju i napravili svoje amandmane, naravno, to Vlada usvojila, ne znači ništa. Moram da vam kažem da ne znači ništa, jer je, praktično, samo promenjena ideja, zamenjene su teze, zamenjeno je mesto. Kratkoročno kreditiranje je verovatno naša nužnost, ali kako ste vi u stavu 2. dali koliko može da iznosi ukupan obim tog zaduženja, praktično on može da iznosi 30 milijardi dinara, jer ne može da pređe tri puta veći iznos osnovnog kapitala Narodne banke. Jednim članom ste utvrdili osnovni kapital Narodne banke od 10 milijardi dinara. Znači, 30 milijardi dinara. Za budžet Republike Srbije je to verovatno značajan iznos sredstava.
Nije dobro što ste limitiranje do kog iznosa može da se zaduži vezali za samo jednu godinu i dali pet procenata. Uvek se u praksi uzima trogodišnji prosek i to ne onoga ...
(Predsedavajuća: Tri minuta.)
Samo još jednu sekundu.

Ovo je treći ili četvrti član u kome predlažemo ovu intervenciju i verovatno stav 3. ovog našeg amandmana može da vas ubedi koliko je ovo ozbiljno pitanje, u čijoj je nadležnosti režim, a u čijoj nadležnosti sprovođenje politike kursa dinara.
Sve se vrti kod nažalosti u monetarnoj sferi, jer robni fondovi su tanki, gotovo da ne postoje. Ovaj kurs dinara dve godine, dve i po godine guverner brani otkupom preko menjačnica, kreditima iz inostranstva. Za te kredite su doneti posebni zakoni u Saveznoj skupštini o zaduženju Savezne Republike Jugoslavije, sada državne zajednice Srbija i Crna Gora, u ime i za račun Srbije. Ovde idu kontragarancije i sve to što se radi moglo bi da se, šire posmatrano, stavi u kontekst sprovođenja ekonomske politike.
Vlada praktično omogućava Narodnoj banci da veštački čuva ovaj kurs, a on je toliko poguban za našu privredu da su odavno naši privrednici prekinuli da razmišljaju o tome da nešto izvoze pošto gube. Sada razmišljaju o tome šta da rade, jer na svemu što se radi gubi se.
To je ta opasnost koja postoji kod nas. Obesmišljen je rad, privredna aktivnost. Formalno-pravno odgovorna je Vlada, a suštinski besmisleno se drži ovako čvrst kurs, od koga svi imaju štete, povećava se dužničko ropstvo. Ovaj narod i ova država treba da vrate te kredite za trenutnu monetarnu stabilnost bez rezultata. To je dupla šteta, a para nema.
Insolventnost, nelikvidnost, stečaj, verovatno ćemo za mesec dana imati novi zakon o stečaju, turbo postupak za gašenje firmi. Kada dođe vreme, niko nije kriv, a to što se desilo moralo je da se desi, jer je neko isplaćen odavno da dovede u ovo stanje. Zato vam kažem da je ono sinoć bila samo obična nesuglasica.

Naša osnovna intervencija odnosi se na član 43. stav 1. gde tražimo da se reči "u cilju usmeravanja kretanja" zamene rečima "radi stabilnosti". Znači Narodna banka je ovlašćena da kupuje i prodaje devize na tržištu pre svega da bi obezbedila stabilnost domaće valute. Ovo što je navedeno "u cilju usmeravanja kretanja kursa dinara" imalo bi nekog smisla kada bi se ovde vodila takva politika određivanja kursa dinara, pa to bilo u saglasnosti i zavisilo od stanja robnih fondova, spoljno-trgovinskog prometa, pokrivenosti uvoza izvozom itd.
Međutim, ti faktori ne igraju nikakvu ulogu u očuvanju stabilnosti dinara danas. Jedini faktor koji garantuje stabilnost dinara danas, ovu veštačku, jeste - došle pare iz inostranstva, otkupljene devize ovde, smeštene u trezorima, neka bude Narodne banke Srbije, ko zna gde su, i Narodna banka interveniše na finansijskom tržištu kada dođe do blagog pomeranja kursa i brani ovaj kurs.
Oni samo to rade, a što se firme zatvaraju, što nema bilansa proizvodnje, pada fizički obim proizvodnje, povećava se nezaposlenost, Đelić ne može da napuni budžet jer nema više odakle da uzima, nema prometa. To njih ne interesuje. To je politika MMF-a. To je ta politika koja dovodi zemlju u krizu i razara tkivo jedne države.
Ako su u članu 2. predlagači ovog zakona rekli da im je stabilnost dinara cilj, kako su to oni tvrdili, onda nemaju potrebe ovde da pišu kako u cilju usmeravanja kretanja kursa, pa oni su kurs vezali samo za devize. Nisu vezali za robne fondove, nisu vezali za odnose na tržištu. Oni u članu 2. ne pričaju uopšte o stanju privrede. Kako je to moguće pričati o stabilnosti cena, a da Narodna banka ne želi da vidi kakvo je stanje u privredi, gde se stvara vrednost. Ovaj amandman može da bude i samo lektorski, u krajnjem slučaju.

 Dobro je što se ovim amandmanom praktično skreće pažnja na jedna problem. Ranije je pitanje deviznih rezervi regulisano sa nekoliko odredbi u Zakonu o Narodnoj banci Jugoslavije i sa takođe nekoliko odredbi u Zakonu o deviznom poslovanju.
Ono što je alarmantno posle ovih izmena koje su urađene za protekle dve i po godine, kada je u pitanju Zakon o deviznom poslovanju i Zakon o Narodnoj banci Jugoslavije, jeste činjenica da se praktično napušta koncept tekućih i stalnih deviznih rezervi. Jedno od pravila monetarne politike i očuvanja stabilnosti nacionalne valute jeste da o tekućim deviznim rezervama odlučuje Narodna banka, centralna banka države, a o korišćenju i raspolaganju stalnih deviznih rezervi odlučuje Vlada, kao organ izvršne vlasti, a tu odluku sprovodi centralna banka.
Ako je to standard, ako je pravilo, onda vidite, toga nema u Predlogu zakona i nema u članu 50. i ovim članom se praktično ukazuje na taj nedostatak i izvor sukoba na relaciji Vlada - Narodna banka Srbije. Nije beznačajno ko upravlja, koristi i raspolaže deviznim rezervama i nije isti rang, ista metodologija, isti način intervencije i postupanja kada su u pitanju tekuće devizne rezerve i stalne devizne rezerve. A, mi od eksperata dobijamo ovakav galimatijas iz koga može da se zaključi da podzakonskim aktima i nekim svojim opštim aktima monetarni odbor reguliše ovu stvar, a to je materija koja može da se reguliše samo zakonom.
Mi iz SRS nismo ukazivali do sada na očekivane neustavnosti pojedinih odredbi ovog zakona. Ova odredba možda je pravi primer koji ukazuje da ovaj zakon nije, ne mogu da kažem u saglasnosti, ali nije na istoj talasnoj dužini sa Zaknom, koji je otprilike u istom rangu, a to je Zakon o deviznom poslovanju, a u očiglednoj je suprotnosti sa Ustavom Srbije, odnosno njegovim osnovnim načelima, kojima se reguliše i rad državnih organa i odnosi pojedinaca i fizičkih lica prema državnim organima. Hvala vam.

Mi ovim amandmanom samo preciziramo, jer ovo isključivo pravo može da znači i kao prioritetno pravo samo Narodne banke Srbije u odnosu na sve druge, što naravno nije situacija. Situacija je da samo Narodna banka Srbije može da izdaje novčanice i kovani novac i verovatno da malo vodi računa o stilu, izgledu, da ne provocira građane Srbije nekim rešenjima, a pogotovu da ne provocira reklamama kako da se poveća kapital korišćenjem nekih novčanica od 5.000 dinara itd.
Smatramo da je ovaj amandman prihvatljiv za Vladu, jer otklanja taj nedostatak lošeg prevoda koji je prisutan u postojećem članu 53.
Zamolio bih predsednika, obzirom da poslanici Demokratske stranke ukazuju da nešto nije u redu sa kvorumom, ukazujem na povredu iz člana 82. stav 4. i molim vas, u skladu sa članom 118. Poslovnika, da se prvo povade ove kartice, pa da utvrdimo kvorum. Eto, ispunio sam ti želju.

Ovim amandmanom se ukazuje na problem koji postoji. Taj problem postoji naročito od kada je Mlađan Dinkić guverner i nešto što je materija koja mora da se reguliše zakonom o bankama i finansijskim organizacijama, a naprosto praksa je takva da je to prepušteno njemu da on svojim odlukama i dobrom voljom reguliše.
Kao posledica toga, to je ovo stanje, a naravno postoje strane banke na našoj teritoriji i neke su došle sa svojim kapitalom i ovde su formirane te banke, a nake su počele da rade tako što su otkupile akcije i deonice banaka sa problemima. To je bio oblik dokapitalizacije i promene vlasničke strukture. Onaj kvalitet koji je trebalo da se desi ulaskom stranog kapitala, naprosto, pokazalo se da su te banke sposobne samo da uredno servisiraju plaćanje prema inostranstvu, da po klasifikaciji guvernera budu u toj grupi boniteta da pružaju garanciju građanima koji tu mogu da budu sigurni za svoja devizna sredstva koja daju na štednju.
Evo, zadnjih nekoliko meseci se te banke javljaju i sa povoljnim kreditima prema građanstvu, s tim što su njihova sredstva obezbeđenja kredita daleko rigoroznija nego do sada poznati oblici obezbeđenja kredita koje su koristile naše banke. Praktično, imamo instalisanu neravnopravnost. Ako onaj sa problemima i sa dubiozama treba da trči sa onim bez bilo kakvih problema, onda se na startnoj poziciji nalazi čovek koji na leđima nosi 100 kilograma i čovek koji ima lagane patike i može da pretrči deonicu za 10 sekundi.
To je to što mi nismo dobili kvalitet, niti ozbiljnija ulaganja stranih banaka. To što je privremeno zaustavljeno osnivanje ili su pooštreni uslovi, po izboru Mlađana Dinkića, za osnivanje i rad stranih banaka u našoj zemlji, potpuno je zakasneli potez. Dobro je što postoji ovaj amandman, jer nam skreće pažnju na nedostatke koji očigledno postoje u zakonu koji sledi posle ove tačke dnevnog reda, a to je zakon o bankama i drugim finansijskim organizacijama. Mi moramo da obezbedimo ravnopravnost i domaćim i stranim banakama, ali moramo da vodimo računa i o tome šta se dešavalo na ovoj teritoriji.

Predlog da se skrate ovi rokovi ima smisla, ali ne znam da li je ovo neka nova terminologija, jer program monetarne politike je verovatno neki novi dokument. Do sada smo imali odluku o monetarnoj politici, kao strateški dokument na kome se zasniva skoro 90 posto aktivnosti centralne banke.
Ovde je dobro što se obavezuje Narodna banka da do 15. decembra izradi taj dokument i dostavi Narodnoj skupštini Republike Srbije. Ako bi to išlo na potvrđivanje, onda bi to bilo baš uplitanje zakonodavne vlasti u samostalnost Narodne banke. Mislim da je ovo rešenje prihvatljivo.
Međutim, u stavu 2. dobro je što se predlaže smanjenje ovih rokova, ali je mnogo bolje da je predstavnik Vlade prihvatio i onu intervenciju, jer izveštaj o poslovanju i rezultatima rada, kako su predlagači napisali u ovom članu, direktno negira onu njihovu početnu tezu iz članova 2. i 3. o ostvarivanju funkcija Narodne banke Srbije.
Pravilo je i poželjno je da postoji jedan skupštinski odbor koji, ako ne bar svakog meseca, ali jedanput u tri meseca dobija izveštaje o radu Narodne banke, o stanju u bankarskom sistemu, o poslovanju Narodne banke, o ostvarivanju monetarne politike, o stanju deviznih rezervi, o politici kursa dinara, o kamatnoj politici, da obaveštava zakonodavno telo i da vidimo u kom pravcu se kreće naša ekonomska politika.
To dobijamo od monetarne ustanove i to je jedan drugačiji pogled od onog koji se dobija od Vlade Republike Srbije i verovatno drugačiji pogled od onoga koji možemo da pronađemo u medijima koji svakodnevno obaveštavaju, pa neki put se malo više potenciraju činjenice, neki put afere, u šta možemo i ne moramo da verujemo.
Ali, kada uparimo ove podatke, Vlada nas izveštava, Narodna banka nas izveštava i onda dobijamo pravu sliku koje je stanje u državi i šta možemo da očekujemo u nekom periodu koji sledi. Zato je potrebno da ovi izveštaji što češće budu na sednici posebnog odbora koji treba poslovnikom da formiramo, koji bi pratio rad Narodne banke Srbije.

Ovo što se amandmanom predlaže, pa to stoji u svim budžetskim propisima, u propisima o javnim prihodima i javnim rashodima. To je prosto standard. Višak prihoda koji ostvari Narodna banka uplaćuje se u budžet države. Verovatno da predlagač zakona nije ni shvatio da tako nešto slično ima u Zakonu o budžetskom sistemu. Ako ga zbog toga nije prepisivao, onda je to u redu. Već je regulisano, ali sumnjam da je to razlog. Mislim da je prilika i da se ukaže na jedan problem koji postoji u stavu 2, gde je osnovni kapital dat u iznosu od 10 milijardi dinara, ali mi nemamo strukturu tog kapitala.
U stavu 3. je rečeno da se iz prihoda 20% izdvaja za rezerve, dok se ne dostigne visina osnovnog kapitala, pa tek onda se odvaja ovaj treći deo koji ide u budžet Republike Srbije. Niko ne zarađuje baš mnogo po osnovu viška prihoda centralne banke u odnosu na rashode. To je činjenica. Kamo sreće da oni uravnoteže svoje prihode i rashode, a da mi imamo stabilan dinar, što više otvorenih radnih mesta, spoljnotrgovinski suficit i cene stabilne da radimo i da imamo dobru platu. Ne treba da robujemo tom višku prihoda koji je imaginaran.
U dosadašnjoj praksi, što zbog dugoročnih zaduženja, što zbog kratkoročnih zaduženja, što zbog dubioza još iz perioda sedamdeset i neke godine, uvek je Narodna banka Jugoslavije uravnotežila prihodnu i rashodnu stranu kada je podnosila izveštaj o svom poslovanju.
Verovatno se razlog za to nalazi u činjenici da oni imaju nekih specijalnih troškova. Ako se uzmu u obzir plate, naknade, a sada posebno i faktičko smanjenje te službe, ona je i dalje glomazna, sa preko 2.000 zaposlenih. Monetarna vlast ne može da ima toliko zaposlenih. Ako se sve to uzme i stavi u jedan koš, onda može lepo da se vidi da nam je potreban napokon jedan monetarni odbor Narodne skupštine, koji će da vrši pravu i kontrolnu funkciju nad Narodnom bankom Srbije, svih njenih časnika koji tamo rade.

Ovaj član ne bi smeo da postoji. To je osnovni problem, jer Narodna banka Srbije u obavljanju kontrolne funkcije prema bankama ima i suviše mnogo ovlašćenja da izriče mere, izdaje naloge, preduzima druge aktivnosti kojima treba da natera banku da radi u skladu sa propisima, da spreči banku da ide u rizične plasmane, da bi se očuvao ne samo osnovni kapital banke, nego i štednja uloga građana i ono za šta garantuje država.
Banka ne može da se tretira kao svako drugo pravno lice koje se bavi bilo kojom drugom privrednom delatnošću. Ako bi se nekoj banci izrekla mera, zaštitna mera po osnovu učinjenog privrednog prestupa iz člana 89, da ne može šest meseci do deset godina da se bavi određenom vrstom bankarskih poslova; jedna vrsta bankarskih poslova je i platni promet; druga vrsta su kreditni poslovi; treća vrsta su poslovi plaćanja sa inostranstvom, da li ima mala i velika ovlašćenja i da ne ređam druge poslove.
Svi ti poslovi su međusobno zavisni i omogućavaju jednoj banci da vodi politiku, usmerava ka jednim ili drugim poslovima manje ili više aktivnosti. Pošto je ionako svaka poslovna banka pod patronatom centralne banke, onda ovlašćenje Trgovinskog suda da izriče zaštitnu meru, i to ovakvu, stvarno je besmisleno, a ukoliko se primeni, budite sigurni da je sam guverner hteo u istoriji da zapiše da je tu banku ugasio Trgovinski sud, a ne on.
Doduše, ovaj ne respektuje, on baš voli da uđe u istoriju kao taj koji zatvara. Ovo je stvarno besmislen član, ništa ne znači. On jeste formalno-pravno u skladu sa Zakonom o privrednim prestupima, ali ništa ne znači u praksi, jer sve to već radi guverner Narodne banke na osnovu Zakona o bankama i finansijskim organizacijama.

Osim ove promene naziva i usklađivanja sa novonastalim pravnim i faktičkim stanjem u suštini nama je bio potreban novi zakon o bankama i finansijskim organizacijama.
Članom 7. i sa ovih 11 odredbi, kojima se daju neka nova ovlašćenja u pogledu kontrole koju sprovodi Narodna banka Srbije, mi dolazimo u situciju da sada možemo da konstatujemo da guverner Narodne banke i monetarni odbor mogu da oduzmu dozvolu, da daju pismo sa obaveznim nalogom, da uvedu privremene mere u svim bankama na teritoriji Republike Srbije.
Ti standardi na koje se kao razlog i uslov za primenu neke mere predlagač zakona poziva toliko su rastegljivi i pitanje je slobodne procene da stvarno može da se zaključi ko je veran, ko je poslušan, ko prati privatizaciju sa kreditima poput one banke što je nekom anonimnom čoveku iz Šapca odobrila veliki kredit i navodno on platio soja protein, a kasnije se ispostavilo da taj čovek maltene i ne postoji.
To je ta poslušnost u bankarskom sistemu koja se obezbeđuje, da radiš kako ti kažu stranke na vlasti, izvršne vlasti i Narodne banke ili dolazi Dinkić i zatvara banku, uvodi mere. Pravi primer za to je verovatno ona Karićeva banka, gde su osnov za pokretanje likvidacije, odnosno stečaja, pa oduzimanja dozvole, pošto je on stalno menjao osnov donošenja rešenja kojim gasi banku, bili rizični plasmani, nenaplativa potraživanja, prekomerno zaduženje, neobezbeđeni krediti koje je odobravao, sve nešto proizvoljno. Naravno, Savezni sud je to poništio.
Slična situacija je bila i u drugim bankama. One nisu ugrozile svoj osnovni kapital, obezbedile su svoje potraživanje po osnovu kredita, ali opet su završile tako kako su završile. Na ovaj način se stvarno daje iz ruku Dušana Mihajlovića ona sablja Dinkiću, da on saseče ono što još uvek ima u bankarskom sistemu, a bankari se plaše šta će biti za sledeće dve godine. Sve naše domaće banke su u stanju da ukoliko ne dobiju kredit za održavanje svoje likvidnosti i učešće u procesu privatizacije nećemo imati domaćeg vlasnika domaće privrede, a preti im gašenje ako se ovo i ovako usvoji.

 Ova dva toliko slična zakona stvarno deluju inspirativno da se ukaže da je osnova svake poreske politike materijalno bogatstvo i ekonomska snaga pojedinca, pa i pravnog lica. To je jedini kriterijum na osnovu koga može da se utvrdi ko i koliko treba putem akcize, poreza i drugih javnih davanja da doprinosi ostvarivanju funcija države i razvoju društva.       
Taj princip od neke 1789. godine do ovih dana naši eksperti su tumačili tako da je so za ishranu, otprilike, taj proizvod po količini koji ukazuje da onaj ko to koristi je bogat i da samo korišćenje soli predstavlja kriterij da može da plati akcizu.
Naravno, Vlada je shvatila da je to što je do sada bilo na snazi i logički i pravno nemoguće, pa je Predlogom zakona predložila da se to izbriše, ali istovremeno su predložili da se akciza ne plaća na luksuzne proizvode. A, luksuzni proizvodi su najbolji primer na kome se odslikava materijalno-socijalno i ekonomsko stanje pojedinca. Te proizvode, onaj ko kupuje, samim činom kupovine dokazuje da je ekonomski sposoban da da veći doprinos podmirivanju obaveza koje država ima i prema svojim organima, pa u jednom delu i socijali gde se javlja država kao garant.
Eto, vidite, naša Vlada oslobađa kupce, oslobađa obaveze plaćanja akcize kupce jedinog pravog proizvoda i primera na kome se meri materijalno bogatstvo i ekonomsko stanje. Kako oni mogu da ubede nekoga da je to u interesu građana Srbije, kao mogu da ubede nekoga da je to standard koji se primenjuje u dragoj Francuskoj, ne verujem da će bilo ko da shvati bilo koje opravdanje. Zašto se štiti najbogatiji sloj građana, oni koji su u mogućnosti da kupe predmete od krokodilske kože, krznene predmete, zlato, nakit. Ne možemo mi da budemo neka arapska država koja je prebogata, pa joj ne treba ni porez, jer ima dovoljno nafte. To je prva primedba koja bi mogla da se iznese povodom ovog predloga zakona.
Druga, prosto deluje neverovatno. Vi se sećate od aprila 2001. godine kada je krenula prva cigaret afera sa "BAT-om", kada je Vlada Republike Srbije ovlastila Caneta Subotića-Žapca da u ime Vlade pregovara sa "BAT-om" oko izgradnje fabrike cigareta u Kragujevcu, velika afera se podigla.
Svi su osporavali bilo kakav dogovor, ali oni koji su bili upoznati sa tom aferom i onim helikopterima, avionima, imali su prilike da saznaju i da obaveste javnost i o drugim stvarima, da oni pravi vlasnici "BAT-a" uslovljavaju Vladu Republike Srbije da će ući u proces izgradnje fabrike i privatizacije domaće duvanske industrije samo pod uslovom ako im se obezbedi zagarantovana dobit izmenama zakona o akcizama i porezu na promet, i to tako da u nekom periodu oni kao proizvođači licencnih, a sada domaćih cigareta, imaju mogućnost da se zaračunava akciza kao za domaće cigarete.
Umesto da se demantuje takva eventualno i špekulacija, nama Vlada izmenama ovog zakona potvrđuje i kaže - svi oni klevetnici koji su ovo govorili 2001. godine iznosili su istinu, evo, došao je dan pred privatizaciju duvanskih industrija, mi smo to morali da prihvatimo i da ugradimo u zakon.
To je ovih nekoliko odredbi, gde se potpuno na neprimeren i do sada nezabeležen način, a to su članovi 40a i 40b, daje dinamika kako će da se kreće visina i iznos akcize u Srbiji od 2005. do 2010. godine.
Ne znam kako, da li da se prokomentariše ovo, nisam siguran da oni koji su predložili ovakav zakon smatraju da su dovoljno jaki da ovo može da se izgura. To može da se izgura u Narodnoj skupštini sa karticama, ali neminovno dolazi do sukoba interesa na tržištu.
Zapamtite, zapadna Evropa svake godine gubi od četiri do osam milijardi dolara po osnovu tranzita švercovanih cigareta preko djuti-fri šopova koje prolaze preko ovog prostora, pošto je ovde peti kanal, a nekada je išao i preko Crne Gore, i sada ide. Vidite i sami da proganjaju Mila Đukanovića i da sve one slutnje od pre dve-tri godine postaju surova realnost. Ipak, ono što je Srećko Kestner izjavio u istrazi italijanskim organima pravosuđa pokazuje se kao tačno. Nažalost, tačno je i ono što je pisao zagrebački "Nacional". Pokazalo se da je to sve tačno.
Sudske presude se odnose na objavljivanje demantija. Morate malo da znate činjenice. Sudske presude se odnose na to da se "Nacional" obavezuje da objavi demanti, zbog toga je vođen postupak, a ne zbog klevete ili naknade štete za iznete neistinite podatke. Pogledajte malo, nemojte samo da gledate sajt Caneta Subotića. Tamo možete da vidite jednu lepu priču o američkom uspehu na balkanskim prostorima.
Verujte, taj čovek je morao da menja državljanstvo, da kupi hrvatsko državljanstvo u vreme rata, zbog podignutih krivičnih prijava da beži na Kipar i u druge zemlje i da se krije. Nemojte, budite makar malo elementarno naoružani činjenicama. Verujte, ovaj duvan će da odnese toliko glava na prostoru Republike Srbije, a moguće su posle bilo kakve spekulacije. Iza toga stoji Janko, Marko, organizovani kriminal, predstavnici prethodne vlasti, ostaci prethodne vlasti, svašta može da se priča. Verujte, samo ćete podstaknuti ubistvo i razortačenje onih koji su već odavno u ovom poslu.
Vi znate podatak koji nije nikakva tajna. Dragoljub Mićunović je 1996. godine dobio 500.000 dolara od Caneta Žapca, kao pomoć demonstracijama i protestima u Beogradu. Sve je to zabeleženo i javno objavljeno. Nema više tajnog podatka. Vodi se toliko sporova u Srbiji po tužbama Stanka Subotića Caneta i nijedanput nije smeo da se pojavi na sudu. Nije dostupan ni u Švajcarskoj na adresi koju je prijavio, a nepoznat je čak i za konzulat.
Budite oprezni. Očigledno da je došlo vreme da morate da plaćate, odnosno da ispunjavate ono za šta ste uzeli pare. Neki, ne kažem svi, neki, a većina znam da nema nikakve veze sa tim, jer ovaj posao se radi u nekoliko pari očiju. Budite oprezni, nemojte da dozvolite da budete sredstvo manipulacije. Neko je stekao basloslovno bogatstvo. Neko danas stiče basloslovno bogatstvo.
Uredbe su popadale koje regulišu promet sa Crnom Gorom i sa Kosovom i Metohijom. Popadale su uredbe. To je ona logika, znamo da uredba nije u skladu sa Ustavom, ali donosi dobre rezultate. To je rezon kriminalca koji kaže, znam da je zabranjeno ali ga radim zato što donosi rezultate. Trgnite se ljudi malo, opasna su vremena došla. Opasna. Krzna oslobađate plaćanja akcize, zlato oslobađate plaćanja akcize, dajte uvedite akcizu na sudsko rešenje onda.

SRS je podnela amandman na član 2. i traži da se tačka 2) promeni i da glasi: "Izbornu kampanju za izbor predsednika Republike, poslanika, gradonačelnika, predsednika opštine i odbornika", jer ovo što je predlagač naveo - inokosnih organa, i ovo u zagradi, to ne stoji čak ni kao ustavna kategorija, niti može nešto da znači u našem pravnom sistemu. Nekada su postojali inokosni poslovodni organi, a danas ni oni više ne postoje.
Ovaj termin više ništa ne znači. Ovim amandmanom želimo da ukažemo da predlagač, u stvari, ne zna šta su političke stranke. Političke stranke, verovatno bi morale da budu oblici organizovanja građana koji žele da ostvare svoje ustavno pravo i da se bave politikom i da slobodno deluju, pa da na taj način oblikuju i izražavaju političku volju građana i možda nešto što najviše političke stranke razlikuje od svih drugih oblika udruživanja građana, to je da učestvuju na izborima za organe vlasti jedinica teritorijalne autonomije i jedinica lokalne samouprave.
To je osnovni nedostatak celog zakona, a vidi se i u članu 2, zbog čega smo morali da podnesemo ovaj amandman. Prema postojećoj praksi i onome što nam predlagač nudi, politička stranka je nedefinisana grupa ljudi koja može da menja svoj oblik i oblik, uopšte delovanja. Politička stranka se razlikuje od drugih grupa građana, udruženih grupa građana po tome što je sastavni deo njihove delatnosti učešće na izborima, i to obavezno učešće na izborima.
U ovom zakonu se to ne primećuje, već se ide sa nekim terminima poput inokosnih organa, a verovatno, u budućim promenama Ustava, predsednika Republike biraće ova skupština, pa mi je prosto čudno kako su planirana sredstva i kako uopšte može da se priča o finansiranju izborne kampanje onoga što u budućnosti bira Narodna skupština Republike Srbije.

Mi smo ovim amandmanom pokušali da malo sredimo predloženi član 3. i gospodin Blažić je objasnio osnovne stvari, da javne izvore finansiranja stranaka svakako predstavljaju ona sredstva koja stranke obezbeđuju preko budžeta i iz budžeta i da je ovaj deo rečenice iza zareza potpuno nepotreban, da ništa ne znači, jer ukoliko stoji ovo što je navedeno ovde, onda znači da u budžetima postoje neke druge stavke i neke druge namene zbog kojih se finansiraju političke stranke javnim sredstvima, pa se na ovaj način to posebno potencira u jednom drugom kontekstu.
Što se tiče intervencije u stavu 3. mi predlažemo da se posle reči "članarina" doda tekst "prihodi od redovnog rada političke stranke utvrđeni statutom stranke", jer i do sada su stranke mogle da se bave privrednom delatnošću, retko koje su se bavile, i u praksi je bilo različitih tumačenja oko izdavačke delatnosti stranaka.
Stranke su po pravilu vršile izdavačku delatnost, jer su se publikacijama obraćale građanima, biračima i simpatizerima, i u okviru te delatnosti javljaju se verovatno i neki prihodi pored pokrivanja troškova koji se namenski ulažu za novu izdavačku delatnost.
Smatramo da se na ovaj način član 3. precizira na zakonom dozvoljeni način, na moralan način, na način kojim se obezbeđuje ravnopravnost svim učesnicima u političkom životu; ali, opet potenciram, moramo da znamo šta je politička stranka.
Nije politička stranka svaka vrsta interesne grupe građana. Liberali nisu politička stranka, oni se predstavljaju da su politička stranka da bi zadržali bogatstvo Saveza socijalističke omladine i zato su kao prilepak svima onima koji su na vlasti da bi očuvali raspolaganje tom imovinom, prihode po osnovu te imovine. U Kragujevcu je 500 metara kvadratnih njihovog vlasništva koje izdaju i zarađuju pare.
Imate druge stranke koje su nastale na ulici, nastale dobrovoljnim prilozima, a ja ovde vidim sigurno petoro ljudi od početka višestranačkog sistema u Srbiji koji znaju kako su nastale političke stranke. Nemojte, molim vas, da trpamo u isti koš političku stranku koja deluje zbog pogleda, ideologije i učestvuje na izborima, i one pijavice i parazite koji se priključe da bi sačuvali svoje bogatstvo.
Ako želite da sačuvate finansiranje političkih stranaka, to jednim članom može da se reguliše. Politička stranka je ona koja učestvuje na izborima, politička stranka je ona koja ima više od 3.000 ili 10.000 članova, politička stranka je ona koja osvoji mandate i pređe izborni cenzus.
(Predsedavajuća: Tri minuta.)
Da, da. To su političke stranke, sve ovo nisu političke stranke, nego interesni lobi.

Mi ovim amandmanom tražimo dve promene u članu 4, da se sredstva iz javnih izvora ne dele u proporciji 30:70%, nego srazmerno broju poslaničkih, odnosno odborničkih mesta. Verovatno da i to nije pravičan oblik raspodele, ali je, pretpostavljamo, jedino logičan način raspodele sredstava.
Na taj način praktično se anuliraju svi prebezi, kupovine odborničkih i poslaničkih mandata, a imamo i primer u Narodnoj skupštini. Mi smo ovde imali na početku četiri poslaničke grupe, od toga tri političke stranke i jednu veliku koaliciju. Saberite sada sami koliko imamo poslaničkih grupa. Zbog toga tri meseca mi nismo mogli da dobijemo sredstva iz tih javnih izvora, iz budžeta, jer, cepajući se, DOS nije mogao da se dogovori kome sve pripada deo i koliko od onog kolača.
U drugom delu ovog amandmana mi tražimo da se ova sredstva iz budžeta prenose do petog u mesecu, ne zbog nekog posebnog interesa stranaka, već zbog toga što u tom roku dospevaju obaveze koje postoje prema državi, prema javnim komunalnim preduzećima, telefon i druge usluge koje se plaćaju, pre svega ovim sredstvima. Ovo je u prilog i finansijskoj disciplini i redovnom servisiranju svih obaveza koje političke stranke imaju kao korisnici nekih usluga. Mislim da ovo odgovara svim strankama i da nije velika obaveza ili veliko opterećenje za nosioce budžeta, pre svega mislim na opštine, na Republiku i na Autonomnu Pokrajinu, da oni to mogu da ispune do petog u mesecu, kako bi se, u suštini, ta sredstva njima vratila ponovo kroz plaćanje ovih usluga.
Što se tiče ove naše prve intervencije, verovatno da postoje i pravičniji i bolji načini za raspodelu ovih javnih sredstava, ali smatramo da je u ovom trenutku najprihvatljiviji upravo taj sistem - srazmerno odborničkim i poslaničkim mandatima da se dele ova namenska sredstva iz budžeta. Na taj način se ne prejudiciraju ni prebezi, ni odlasci, ni formiranje nekih novih grupa, ali da zamrznemo to stanje, da naprosto znamo koje su to političke stranke.
Opet moram da se vratim na početnu temu. Posle cepanja, prebega, anonimnih kandidata, skrivenih kandidata, pitanje je da li neko zaslužuje da koristi javna sredstva, jer nije politička stranka po definiciji. Mi ćemo stalno, u okviru ovog predloga zakona, da se vraćamo na pitanje šta je politička stranka. Dok to pitanje ne budemo rešili, imaćemo sve i svašta, imaćemo 269 registrovanih političkih stranaka, a verovatno u Srbiji ne postoji više od četiri političke stranke.