Dame i gospodo, kada se pažljivo pročitaju izveštaji ove tri nezavisne institucije, nameće se jedno intrigantno ali logično pitanje – u kakvoj mi to zemlji živimo? Gotovo da nema nikoga u ovoj zemlji ko barem jedanput takvo pitanje nije postavio. Verujem da je to tako i ovde u Narodnoj skupštini. O čemu se ovde zapravo radi? Od koga nas štite ove institucije ili bolje reći od koga ili od čega one štite građane Srbije? Verovali ili ne, u najvećoj meri od same države, naravno i od nas samih građana Srbije.
Visoki stepen ljudskih prava ideal je svakog demokratskog društva. Ta prava garantuju mnoge međunarodne konvencije, povelje, deklaracije i sporazumi. Taj visoki stepen zaštite ljudskih prava garantuje i naš Ustav i veliki broj zakona koji se ovim pitanjima bave. Tačnije, svaki zakon koji je izglasan u ovom parlamentu, makar implicitno je obuhvatio najviše standarde zaštite ljudskih prava.
Šta se dešava u praksi? Mnogi građani su suočeni sa nemogućnošću ostvarivanja čak i onih elementarnih ljudskih prava koja im garantuje naš Ustav, poput prava na rad, dovoljnu socijalnu pomoć, adekvatnu zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, pravo na objektivno informisanje i slično. Osiromašenje našeg društva i ekonomska kriza su mnoge udaljili od mogućnosti da uživaju i minimum zagarantovanih prava.
Narod kaže – kad beda ulazi na vrata, ljubav leti kroz prozor. Stalno osiromašenje društva dovelo je i do velike otuđenosti među ljudima, izostanka solidarnosti i sve nižeg praga tolerancije između različitih društvenih grupa.
Kako se u tim okolnostima postavlja sama država, odnosno vlast ili aparat koji vodi državu? Sudeći prema ovim izveštajima, u mnogim postupanjima bahato, neodgovorno, siledžijski i bez ikakve svesti o tome šta je zapravo uloga vlasti.
Da podsetimo, vlast uvek mora da služi narodu. Svi znamo da to nije uvek tako. Vlast zasnovana na sili, pretnji, strahu i korupciji po pravilu proizvodi podaničko društvo, bez inicijative i slobodoumnog razmišljanja kojim je lako manipulisati. Tako se stvara društvo bez budućnosti, društvo u kome je pojedinac potpuno nemoćan i pod kontrolom svemoćne birokratije i najzad, društvo koje se menja samo kroz konflikte i revolucije. Niko od nas ne želi da živi u takvom društvu, najviše iz razloga jer smo takvo iskustvo već imali.
Pitanje je koliko smo se od svega toga udaljili? Veoma malo. Srbija je i danas u velikoj meri jedno zatvoreno, netolerantno društvo u kome vladaju korupcija, bahatost, birokratija, nestručnost, nerad i razni vidovi diskriminacije. Iz ove zemlje ljudi još uvek masovno odlaze, a malo ko želi da se vrati.
Možda je ton mog govora isuviše kritički usmeren, naročito kada se obraćam Narodnoj skupštini sa pozicije šefa poslaničke grupe koja pripada skupštinskoj većini. Međutim, moje obraćanje nije kritika ni bivše, niti ove Vlade čije mandate obuhvataju ovi izveštaji. Ono je, pre svega, izraz moje zabrinutosti za stanje u kojem se Srbija nalazi već nekoliko decenija unazad, koje teži da se konzervira jer nam nedostaje kritična volja da se menjamo i napuštamo loše navike i mitove prošlosti.
Aktuelna Vlada pokazuje odlučnost da se napravi pozitivan iskorak, kada su u pitanju borba protiv korupcije i kriminala, istorijski dogovor sa kosovskim Albancima i konsenzus oko evropskog puta Srbije. Ova Vlada je jasno opredeljena da krene u reforme koje će trajno i pozitivno promeniti Srbiju. Da bismo u tome uspeli, neophodno je da društvene vrednosti, koje promovišu rad, toleranciju, solidarnost, odgovornost, stavimo visoko iznad nerada, korupcije, netolerantnosti i bahatosti.
Naravno, uslov za to jeste postojanje te političke volje koja je uvek pokretač, ali nikako ne sme da bude jedina i najjača institucija u društvu, a ona ponekad to zaista jeste. Zato moramo da se iz sve snage potrudimo da ovim institucijama pružimo svu moguću podršku i pomoć, jer su one svetionici na putu Srbije da postane otvoreno i moderno evropsko društvo.
Šta možemo da izvučemo kao zajedničku nit svih ovih izveštaja? Kao prvo da imamo solidan zakonski okvir i definisane institucije koje nemaju dovoljno materijalnih i ljudskih kapaciteta. Dakle, u svim izveštajima imamo situaciju da je nedovoljan broj zaposlenih i da ne postoje adekvatni prostorni uslovi za nesmetano obavljanje dnevnih aktivnosti. Ako sve ove institucije ocenjujemo kao krajnje pozitivne i neophodne, onda ovakva vrsta ograničenja nemaju nikakvog opravdanja i smisla.
Kao drugo, iz godine u godinu sve je veći broj žalbi i zahteva građana za zaštitu ljudskih prava. To ukazuje na nekoliko stvari. Najpre, ljudi imaju sve više poverenja i informacija o načinu i efektima postupanja Poverenika i Zaštitnika građana. Otuda je logično više žalbi i zahteva. Moguće je da sve veći broj žalbi ukazuje na pogoršanje stanja u pojedinim oblastima, što uvek treba uzimati sa rezervom. Takođe, informacija o različitim pravima građana, koje su im sve dostupnije putem elektronskih medija i interneta, doprinose da se oni sve više javljaju poverenicima kako bi ta prava brže ostvarili.
Na kraju sve institucije, čije izveštaje razmatramo, imaju izuzetno dobar imidž u javnosti, primaju puno pohvala i nagrada od strane međunarodnih organizacija i ostvaruju izuzetnu saradnju sa nevladinim sektorom i udruženjima građana. Dakle, imaju puni legitimitet i uživaju nepodeljenu podršku građana, pre svega. U toliko pre, to ih obavezuje na odgovorniji rad u interesu građana i za sada oni tu misiju ispunjavaju.
Posebno bih ovde pohvalio izveštaj Zaštitnika građana, koji na jedan sistematičan i sveobuhvatan način, bez preterano oštrih reči jasno ukazuje na ozbiljne društvene probleme. Ovaj izveštaj, kao i preostala dva, jasno prikazuju prirodu naše vlasti, predrasude, zablude i mitove koji su duboko ukorenjeni u našem društvu. Možda ovi izveštaji nisu slikoviti kao Nušić, ali su u svakom slučaju anatomski presek državnog aparata, administracije, političkih stranaka i dobar prikaz objektivne nemoći pojedinca protiv često otuđene države.
Ovde su navedeni konkretni primeri eklatantnog kršenja ljudskih prava građana od strane državnih organa. Prikazana je i bahatost i osionost birokratizovanih delova državnog aparata. Opisani su, takođe, načini na koje različite institucije iskazuju nepoštovanje prema ovim nezavisnim institucijama, ostajući gluve i neme na sve njihove preporuke.
Mi smo, narodni poslanici, dužni da nateramo Vladu, pre svega, pa i neke lokalne samouprave da preduzmu sve kako bi se ispoštovale preporuke nezavisnih institucija. U izveštajima su detaljno obrađeni podaci, dat prikaz stanja u različitim aspektima, oblastima ljudskih prava, počev od ekonomskih, socijalnih prava, preko građanskih i političkih, pa sve do reforme pravosuđa, borbe protiv korupcije i kriminala, objektivnog informisanja, kulturnih prava, sprečavanje diskriminacije, zaštite podataka o ličnosti i drugih prava građana koje im garantuje Ustav.
Izveštaji detaljno opisuju saradnju, odnosno ne saradnju sa pojedinim ministarstvima i državnim institucijama. Ono što ohrabruje jeste da je sve manji broj institucija koji ignoriše preporuke nezavisnih institucija. Da bismo postali moderno društvo zadovoljnih građana, neophodan nam je javni sektor zasnovan na principima dobre uprave. To podrazumeva odgovornu administraciju koja nije sama sebi cilj i koja služi svojim građanima. Profesionalizam, stručnost, integritet, oslobođenje od partijskog ropstva jesu jedini mogući pravac formiranje takve uprave. Danas smo još uvek daleko od toga i ovakvo opredeljenje kod mnogih izaziva podsmeh i nevericu.
Ne sumnjam da ćemo u veoma bliskoj budućnosti biti blizu ovog ideala. Na tom putu nam je neophodna dragocena pomoć i Zaštitnika građana i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Možda će jednoga dana, u dalekoj budućnosti, ove institucije postati besmislene i suvišne. Međutim, danas su one dragocene čitavom društvu i za mnoge građane predstavljaju jedinu instancu kojoj mogu da iznesu svoju muku i problem. Zato nam je zajednički zadatak i briga da ove institucije ostanu nezavisne, da mogu da razviju svoje pune kapacitete i sačuvaju se od našeg lošeg uticaja. Kada kažem našeg, mislim na uticaj političkih stranaka.
Dve sugestije za kraj. Prva je da nam u sledećem izveštaju jasno pocrtate gde smo kao društvo ostvarili napredak, a gde smo nazadovali, polazeći od ovog izveštaja koji nam danas prezentujete. To će nam jasno reći u kom pravcu idemo.
Druga je da putem Javnog servisa ili na drugim nacionalnim medijima uspostavite periodične emisije u kojima ćete predstavljati vaše rezultate i ukazivati na eklatantne primere kršenja ljudskih prava i neprihvatljive postupke države, kada su u pitanju prava građana. Sud javnosti će daleko biti efikasniji od presuda ne reformisanog pravosuđa.
Naravno, podržaćemo sve vaše izveštaje u danu za glasanje. Hvala.