Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svakako da usvajanje ove dve konvencije jeste zgodna prilika da se razgovara i o radu i o zapošljavanju. Želim pre svega kao neko ko se bavio profesionalno time, naime bio sam direktor Nacionalne službe za zapošljavanje i državni sekretar, da kažem nekoliko reči o poslovima zapošljavanja, o ulozi privatnih agencija, ulozi Nacionalne službe za zapošljavanje, o tržištu rada i o nekim ključnim parametrima koji se tiču ove problematike.
Uvek je sporan broj nezaposlenih lica i uvek se vodi polemika oko toga koliko je zapravo nezaposlenih lica u Srbiji. Ta cifra se kreće oko milion nezvanično a zapravo nije tako. Čak mislim da je mnogo manje važno koliko je stvarno nezaposlenih lica u Srbiji i koliko zapravo ljudi radi u Srbiji.
Zvaničan podatak Nacionalne službe za zapošljavanje koje evidentira ona lica koja se prijavljuju njoj, kaže da je u ovom trenutku na njenoj evidenciji 761.000 nezaposlenih lica od kojih svi oni ne traže posao, ali velika većina da. Mnogo je tu onih koji se prijave da bi ostvarili neko drugo pravo iz oblasti socijalne zaštite ili nešto šta je uslovljeno statusom nezaposlenog lica, a da zapravo ne traže.
Jedini pravi podatak o broju nezaposlenih daje tzv. anketa o radnoj snazi koju radi Republički zavod za statistiku, i po pravilu ova cifra je daleko manja od broja nezaposlenih koje je evidentira Nacionalna služba i ona se kreće negde između 550 i 600.000 ljudi.
Pošto sam već napomenuo da je daleko, po mom mišljenju, važnije ko u Srbiji radi, to se uvek drži nekako po strani i ja ću malo veći akcenat staviti na to da i na taj način pokažem šta je, između ostalog, i dodatni problem tržišta rada u Srbiji.
Dakle, u ovom trenutku u Srbiji radi negde, ovo su grube cifre nisu precizne, oko 2,3 miliona ljudi, s tim što negde preko oko milion i 650 hiljada ljudi su oni na čije se zarade plaćaju porezi i doprinosi, odnosno obračunavaju.
Dakle, postoji jedna razlika značajna koja se naravno može objasniti zbog čega je to tako, a kada se uđe u strukturu onih koji rade u Srbiji videće se da je to zapravo jedan od ključnih problema u našoj zemlji.
Ko u Srbiji radi? Za platu kod privatnih poslodavaca radi svega negde oko 850.000 ljudi i zapravo ovo je ono što je poželjno na tržištu rada, ova cifra treba da bude što je moguće veća.
Nažalost, ona nije zavidna, praktično tih 850.000 ljudi na neki način izdržava čitavu populaciju i sve ono što zovemo državom, socijalom i svim ostalim. Oko 600.000 ljudi radi u javnom sektoru i državnoj administraciji, to je takođe gruba cifra ali je vrlo približna. Oko pola miliona radi direktno ili indirektno u poljoprivredi ili kao vlasnici domaćinstva ili kao pomažući članovi i negde prema procenama između 300 i pola miliona ljudi radi u sivoj i crnoj zoni, neki od njih privremene poslove, neki u kontinuitetu i imamo negde oko 300.000 preduzetnika.
Dakle, ono što je ključni problem tržišta rada u Srbiji jeste ta struktura onih koji rade. Imamo isuviše veliki broj zaposlenih u javnom sektoru i to je ono što opterećuje poslodavce, privatni sektor pravi ozbiljne probleme na tržištu rada jer, ako imate situaciju da je javni sektor na tržištu rada daleko atraktivniji, što je očigledno, masa nezaposlenih ljudi više teži da se zaposli u javnom sektoru, nego u privatnom. Prosečne zarade u javnom sektoru su za 20% više nego u privatnom sektoru. To sve otežava da se promeni ova nepovoljna struktura u kojoj svega oko 850.000 ljudi radi za platu kod privatnih poslodavaca.
Postavlja se jedno pitanje kako da uvećamo broj onih koji rade u Srbiji? Možda postoje jednostavni odgovori, ali ne postoje jednostavna rešenja. Najlakše je reći, to je politička fraza, treba otvarati radna mesta.
Postoji jedan paradoks i to je jedan od problema, zvuči neverovatno, ali je istinito. Ukoliko bi Srbija uspela da u toku sutrašnjeg dana otvori pola miliona radnih mesta, zaposlilo bi se svega 150.000 ljudi. Ukoliko bi se kojim čudom u Srbiji otvorilo pola miliona radnih mesta, koliko ima nezaposlenih, nešto više od toga, mi ne bismo uspeli da popunimo ta radna mesta, popunili bismo svega oko 150.000 ljudi i tu leži još jedan ozbiljan problem tržišta rada u Srbiji, a to je, gospodine Čikiriz je o tome govorio, ta neusaglašenost, potreba na tržištu rada za radnom snagom i onoga sa čime raspolaže naša radna snaga, odnosno nezaposlena lica.
Šta to zapravo znači? Zvuči vam neverovatno, morali bismo da uvezemo 350.000 radnika u takvoj jednoj hipotetičkoj situaciji.
To nije realno i to se neće desiti, ali je to pokazatelj da mi ozbiljno moramo da se vratimo unazad i da vidimo šta je sa našim obrazovnim sistemom, kakve on kadrove produkuje i kako da prevaziđemo taj jaz između potreba tržišta rada i onoga što imamo kao rezultat u obrazovanju.
Svi smo svesni toga da imamo ozbiljnih problema i u finansiranju obrazovanja i da je nedovoljno izdvajanja ispod 1%, bar za visoko obrazovanje i da tu nije nimalo lako rešavati te probleme. Kada pogledamo strukturu nezaposlenih, imamo ozbiljne probleme. Neko je spomenuo da je 200.000 mladih ljudi na evidenciji i to je tačno. Stopa nezaposlenosti je dvostruko veća u odnosu na ostali deo populacije, više od 45% mladih ljudi je nezaposleno, ali postoji još jedan podatak koji potkrepljuje ono što sam maločas govorio, više od 50.000 mladih ljudi na evidenciji Nacionalne službe je funkcionalno nepismena.
Prosto neverovatno, ili ima samo osnovnu školu ili nema nikakvo obrazovanje, niti bilo kakvu kvalifikaciju.
Ne bih sada o starosnoj strukturi, pola je pola, nešto je više žena, čini mi se 53% na evidenciji Nacionalne službe i ono što se dešava na tržištu rada koje nije statično kao što se stiče utisak, jer vi u periodu od četiri ili pet godina imate konstantan broj nezaposlenih lica na evidenciji Nacionalne službe i kreće se oko 750.000 ljudi, zvučaće vam neverovatno, ali imali smo 913.000, 2006. godine koja se smatra prosperitetnom.
Hoću da kažem, taj pokazatelj ne mora puno da nam govori. Šta je ono što je loše? Loše je što ljudi gube posao u Srbiji, njih je, i to je tačan podatak, negde oko 400.000 u prethodnom periodu, od kako je nastupila ekonomska kriza, vrlo teško moglo da se vrate na tržište rada, pa se i dešava takva paradoksalna situacija da je taj broj na evidenciji uvek isti, oko 750.000, a na drugoj strani imate ljude koji gube posao.
Ti ljudi koji gube posao se ne vraćaju na evidenciji, već neki ili odlaze u penziju ili odlaze sa tržišta rada, zbog toga što nisu u poziciji da traže posao, niti imaju šansu na samom tržištu rada, ili zbog godina ili kvalifikacija i čitavog niza drugih razloga. Ta situacija jeste vrlo kompleksna i kada se radi o zapošljavanju i o toj problematici, čini mi se da je potrebno da se tu svaka politizacija skloni u stranu.
Ovo je zaista najveći problem Srbije u ovom trenutku i njemu treba pristupiti ozbiljno bez pretenzija, da bilo ko koga optužuje zašto je to tako. Postoji čitav niz objektivnih razloga, ali postoje, naravno, veoma subjektivni razlozi, veoma velika odgovornost svih Vlada koje su bile u Srbiji, počev, evo, da kažemo 5. oktobra do danas. Naravno, ekonomska kriza je odigrala značajnu ulogu, ne samo u Srbiji već u čitavom svetu. U ovom trenutku, u svetu je više od 55 miliona nezaposlenih ljudi. Gotovo da se udvostručila stopa nezaposlenosti u svim zemljama Evrope, u nekim i više nego dvostruko. Taj rashod kod nas nije mogao da bude tako dramatičan, jer smo mi inače imali veliki broj nezaposlenih ljudi.
Dakle, tržište rada je dinamično. U svet rada ulaze i izlaze ljudi, od prilike kao u super – marketu, ne radi se o jednim te istim ljudima. Sada inače nisam planirao baš da se javim ni kao šef poslaničke grupe, ali me je prethodna diskusija naterala na neki način na to. Želim da kažem nešto i o Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
Ima nesrećno ime i zbog tog nesrećnog imena ljudi često mešaju neke bitne stvari. Nacionalna služba nikada nikoga nije zaposlila, niti će zaposliti osim onih koji rade u samoj nacionalnoj službi. To pogrešno shvatanje, delimično iz neznanja, neobaveštenosti ili zbog samog imena, navodi ljude na takve zaključke, da kažu – pa koga su oni zaposlili? Ja kažem odmah – nikada nikoga, niti će.
Znači, ljude u Srbiji i svuda u svetu zapošljavaju poslodavci. Nacionalna služba posreduje u tom zapošljavanju i ja mogu sa ponosom da kažem da je ta nacionalna služba jedna od najboljih institucija u ovoj zemlji, ne iz razloga što sam ja radio u njoj. Još pre toga, i od 2000. godine na ovamo ona ima jednu konstantnu u kvalitetu i razvoju i mogu da vam kažem da ima i na međunarodnom planu ozbiljnih pohvala za svoj rad, prilično je uređena.
Istine radi, izneću vam podatak da se preko Nacionalne službe zapošljavanja svake godine zaposli između 50 i 70 hiljada ljudi, uz direktno posredovanje te iste nacionalne službe. Nažalost, mnogo veći broj ljudi gubi posao, pa taj efekat nije onakav bi se očekivao. Pred sobom imam i zvanični podatak koji kaže da je u 2012. godini, evo piše, zapošljavanje sa evidencije Nacionalne službe 205 hiljada ljudi, pa bi to nekome zvučalo neverovatno, da je toliko zaposlila Nacionalna služba. Nije, jer se ovde broje i oni ugovori koji se obnavljaju na tri meseca, na šest meseci, pa bi onda taj podatak bio nekorektan. Ono što je posledica direktnog zapošljavanja i posredovanja Nacionalne službe, jeste cifra između 50 i 70 hiljada u zavisnosti od godine do godine, što nije zaista malo.
Što se tiče troškova i rashoda Nacionalne službe, i tu moram da kažem da cifra kada vi kažete - 30 milijardi ili više, zvuči zaista impresivno, ali kada se vidi struktura, radi se zapravo o novčanoj naknadi koja je, čini mi se 80 ili 90% te sume, nešto što su aktivne mere zapošljavanja, čini mi se da je na nivou oko pet milijardi. Naravno, svaka institucija, pa i Nacionalna služba mora da ima troškove koji se tiču održavanja svih sistema, pa i fotokopir aparata i automobila, i svega ostalog. Zaista ne ulazim u to da li su ti rashodi iznad nečeg što je prosek manji ili veći, ali su nužni i neophodni.
Kada neko kaže da Nacionalna služba za zapošljavanje, koja zaista definitivno mora da promeni ime, ne radi dobro svoj posao i kada neko okrivljuje Nacionalnu službu zašto se ljudi ne zapošljavaju, to vam je isto kao kada biste okrivili babice što se u Srbiji ne rađaju deca. Dakle, tu su pomešane stvari. Nisu babice krive, nego se zna ko je odgovoran za tako nešto.
Što se tiče broja zaposlenih u Nacionalnoj službi, jedna je od retkih institucija, sticajem okolnosti to znam, koja je smanjila broj zaposlenih. U momentu kada sam preuzeo Nacionalnu službu bilo je tačno 2.340 zaposlenih, u trenutku kada sam izašao iz nje bilo je 1.980. Dakle, Nacionalna služba je smanjila broj nezaposlenih. Prema tom parametru kada uporedite, a to se gleda i to je za međunarodna poređenja, 750 hiljada nezaposlenih na dve hiljade zaposlenih u Nacionalnoj službi, to je više od, čini mi se, tri i po hiljade nezaposlenih lica po jednom zaposlenom. To je daleko ispod i evropskog proseka i nečeg što tu službu čini optimalno efikasnom.
Znači, standard u Evropi od 800 do 1.200 nezaposlenih maksimalno po jednom. Dakle, ta Nacionalna služba bi morala da ima bar trostruko više ljudi da bi bila na nekom evropskom nivou. To nije realno, to nije ni moguće, pa u tom smislu ne insistiram, ali kažem da je broj nezaposlenih smanjen.
Takođe, mogu da kažem da sam i kao direktor poreske uprave zatekao 8.200 ljudi kada sam došao 2004. godine. Kada sam napustio poresku upravu, broj je bio 6.800. Dakle, i ta institucija se smanjila za 15% što se tiče broja zaposlenih. Dakle, dao sam i lični doprinos smanjenju administracije i broja zaposlenih u javnim službama. Čini mi se da ne postoji ni jedna služba osim ove dve, možda grešim, koja je tako dramatično smanjila broj nezaposlenih.
Na kraju, želim da kažem šta je zapravo rešenje. Ono nije kratkoročno rešenje za nezaposlenost, jeste pre svega izmena odnosa prema radu, naravno koja podrazumeva i promene u Zakonu o radu, da idu u pravcu liberalnijeg zakonodavstva. Dakle, nama treba jedan liberalniji Zakon o radu, fleksibilniji u smislu lakšeg otpuštanja i lakšeg zapošljavanja ljudi. Sve zemlje koje imaju liberalno radno zakonodavstvo, imaju niže stope nezaposlenosti.
Nama treba ozbiljna promena obrazovnog sistema i ozbiljna reforma koja bi mogla da odgovori na ove paradokse i na ova nepoklapanja na tržištu rada. Čini mi se da ova vlada i sve buduće vlade moraju najozbiljnije da shvate da bez dobrog obrazovnog sistema, bez prognoza na tržištu rada, koje su takođe jedna od funkcija koja je u razvoju, i to je dobro što se razvija u Nacionalnoj službi, mi ne možemo da prevazilazimo. Potreban nam je poslovni ambijent, privlačenja investitora i sve ono o čemu pričaju investitori i šta nam sugerišu partneri iz Evrope.
Dakle, čitava Vlada i čitavo društvo mora da radi u tom pravcu da stvorimo preduslove da se otvore radna mesta i samo tako ćemo učiniti i ovu službu još efikasnijom i naravno, rešiti probleme hiljada, stotina hiljada, onih koji danas u Srbiji čekaju posao. Hvala.