Dame i gospodo, poznato nam je da je globalna ekonomska kriza kao izraz slabosti ekonomskog koncepta koji favorizuje preteranu potrošnju, a koja nema realnog pokrića u sektoru privrede, zakačila i našu zemlju.
Proces globalizacije briše takve neprilagođene ekonomije koje zbog toga plaćaju ceh prevarnim cenama berzanskih akcija, predimenzionarnom tržištu nekretnina, fondovima osiguravajućih društava, a neke to plaćaju i svojim valutama koje vrednosno nisu potkrepljene.
Dakle, jasno je da mislimo pre svega na američku valutu.
I nas je ''netom'' zapljusnuo inflatorni udar. On je možda bio 10-15% ili 20 u pojedinim nedeljama prošlog meseca, a interventne mere koje je preduzeo guverner koštale su 600-700 miliona evra i uspele su, makar iz psiholoških razloga da privremeno smire inflaciju, ali se ne zna dokle i koliko uspešno.
Sigurno je i još nešto, da do toga ne bi došlo da se na tržištu nisu pojavile enormne količine novca u opticaju. Recesija je pratilja ovakvih poremećaja, to su udružene pojave i sasvim je prirodno da kada Vlada krene sa budžetom, vrhunskim finansijskim zakonskim aktom koji motiviše svoje namere kako će voditi i organizovati državu, kako realizovati potrošnju, kako ostvariti prihode. I osnovno načelo koje podnosioci budžeta žele da nam prikažu još u svom uvodnom delu jeste da će imati fiksnu i snažnu monetarnu i fiskalnu podršku, da će zapravo održati makroekonomsku stabilnost. Mere koje su predložili u budžetu počele su da se primenjuju možda 15-20 dana ranije, makar su manifestno bile nagoveštene i podrazumevaju one mere kojih bismo želeli što pre da se rešimo.
Dakle, zaista visoke referentne kamate, podsticaj tržišta hartija od vrednosti, ali i ubrzanu privatizaciju banaka i osiguravajućih društava – to bi bilo nešto što bi trebalo da stabilizuje inflaciju na predviđenom nivou, a sa druge strane, u monetarnoj politici i fiskalnoj zajedno treba učiniti nešto da se održivi razvoj BDP proizvoda programiran na 3-3,5% sačuva kako je programiran, da se nešto učini a ne znamo kako na povećanju zaposlenosti, a predviđeno je da to bude minus 0,5 od onoga što bi bilo prirodna stopa zapošljavanja, pa ćemo videti koliko će i cene ostati na projektovanom nivou od 8% porasta u proseku, koliko će ostati stabilne sa ovako programiranim budžetom.
Već su na snazi i mere koje bi trebalo da spreče povlačenje devizne efektive iz banaka, pre svega ukidanje kamata, podizanja nivoa, kao osećaja sigurnosti, deviznih rezervi, ali naravno svesni smo i sami, ministarka je rekla da dolazi do velikog povlačenja deviza iz banaka.
Kada se posmatra budžet, kako to govore ekonomisti, i leva i desna strana, vidi se da on nije uravnotežen i da postoji deficit oko 50 milijardi, a da glavni mehanizam kojim budžet može da bude realan, uravnotežen, jeste da su prihodi i rashodi uravnoteženi. Oni nisu i pitanje je da li će i biti, jer prihodna strana se temeljno programira na povećanju PDV-a za uvezenu robu.
Ako je uvezena roba programirana, makar po sadašnjim cenama, uvoz da bude manji za 4,5%, postavlja se pitanje kako će suma novca koja će se tako ubrati biti veća za oko 6% i iznositi oko 236 milijardi ako se zaista bude manje uvozilo i zadržao isti PDV.
Bilo je nagoveštaja, u obrazloženju, da će možda PDV i da se menja, da to makar u susednim zemljama jeste na višem nivou i da je veći procenat nego što je kod nas, onda je i moguće očekivati ako on poraste, uz uslov smanjenog uvoza. Tekući rashodi su povećani, prema tome, to nije restriktivni budžet, iznosi negde oko 687 milijardi ili 11% više nego što je to bilo u prethodnom budžetskom periodu. Šta može to da znači u uslovima ekstremno skupih kredita, nedostatka obrtnih sredstava, hronične nenaplativosti uz monopol umesto konkurencije, sasvim je jasno da znači recesiju.
Kada bismo samo pogledali ono što je izdvajano za poljoprivredu, videli bismo za trećinu manje para, guši jedan realni sektor i onemogućava realni osećaj profitabilnosti tog važnog sektora. On će možda nama doneti uvezenu robu koja će značiti neko mirovanje cena i stabilnost unutrašnjih cena domaćem tržištu, ali će sigurno gasiti proizvodnju makar u malim ili srednjim poljoprivrednim gazdinstvima.
Kada gledamo detaljnije raspodelu budžeta, tek po sektorima možemo videti koliko su koalicioni partneri uspeli da se nagode donoseći budžet.
Vidimo da kabinet predsednika Republike, predsednika Vlade, generalni sekretarijat nisu dobili ništa više, otprilike, od onoga što su imali u ranijem razdoblju, ali je zato prvi potpredsednik Vlade debelo nagrađen. Ukupni izdaci za kabinet Dačića su četiri puta veći. Četiri puta su veći izdaci za usluge po ugovoru, a skoro četiri i po puta troškovi putovanja.
Dakle, neko nagrađuje revnosno prvog potpredsednika Vlade za ono što je za nekoliko meseci ministrovanja pokazao, a nismo čuli ni ko je ubio Ranka Panića, ni šta se desilo sa ljudima koji su tražili neka svoja prava o ratnim invalidima, učesnicima rata, koji su hteli da dobiju nekakve nadoknade, bilo to ispravno ili ne, brutalni obračun policije, a sama policija nije dobila više nego 2% ukupnih sredstava.
Dakle, prvi potpredsednik Vlade, čovek u dvostrukoj funkciji uspeo je da se debelo izbori za svoj kabinet. Avio-služba Vlade će koristiti 75% više sredstava nego što je to ranije bilo predviđeno.
Dalje, u programskom delu budžeta koji je napravljen tako transparentno, valjda da bi se dobro kontrolisalo šta se gde troši, u sektoru za zdravlje, u segmentu koji govori o unapređenju zdravstvenog sistema, sistem koji postoji kako postoji, gde planiraju oko 115 novih zaposlenih ljudi, treba da podeli 118 miliona platu i da rade posao koji jeste u nadležnosti i koji je regulisan zakonom, pravilnicima i drugim podzakonskim aktima.
Dakle, samo da se prati stanje zdravstvenog sistema, njegovo uređenje, nadzor nad sprovođenjem zdravstvene politike – to radi 115 ljudi i potroši 120 miliona dinara za to.
I masa drugih stavki o kojima ćemo govoriti onda kada budemo govorili u načelu kako se čak i u sektoru preventive važne za zdravlje, pare ne moraju trošiti na način kako su predviđene.
Očigledno da štednja nije bila primenjena kod donošenja ovog budžeta, iako generalno uzev, samo zdravstvo je zadržalo otprilike istu količinu finansijskih sredstava. Hvala. (Aplauz.)

Dame i gospodo, izglasavanje nepoverenja Vladi, po pravilu, može da znači i najčešće znači jedan politički pragmatizam koji je sasvim primeren strankama koje u formiranju Vlade ne učestvuju. Dakle, sasvim legitimna potreba da se, izazivanjem nestabilnosti u Vladi, kao i prouzrokovanjem njenog pada, prouzrokuju izbori i onda pokaže da bi politička stranka, koja je u opoziciji, i sama bila u stanju da odgovorne poslove Vlade radi na drugačiji način, svakako bolji, efikasniji, pouzdaniji i prihvatljiviji.
Naravno, razlozi za izglasavanje nepoverenja Vladi mogu biti tako definisani da označavaju, pre svega, njenu nesposobnost da rešava probleme koji se pred njom nalaze, a najčešće predstavlja i činjenicu da ona ne izvršava ono što je, prilikom svog formiranja, obećala kao svoje prioritete.
Konačno, nepoverenje Vladi se može izglasati i onda, ili bar podsticati da se do toga dođe, kada se primete pukotine u njenom funkcionisanju. Čini mi se da večeras imamo sve tri mogućnosti, sva tri razloga zbog kojih bi trebalo da nastavimo na ovom insistiranju, makar mi iz SNS, iako mi nismo bili formalni inicijatori, jer smo u inicijaciji ovog postupka bili zaobiđeni voljom nekakve druge vrste opozicije. Deo te opozicije sada pokušava da očekivanu mirnoću u radu parlamenta posle pauze promeni, pretvori u jednu drugačiju vrstu haosa.
Ali dobro, to je način delovanja dela političke opozicije koja je danas u parlamentu, opet na određen način, objedinjena zajedničkim ciljem, da se pokaže da ova vlada i ne zaslužuje poverenje parlamenta.
Rekao sam da to najbolje možemo pokazati tako što ćemo razmatrati ono što je Vlada, prilikom njenog formiranja, makar kroz ekspoze premijera, i ponudila. Svakako i jeste ponudila na prvom mestu evropsku perspektivu Srbije, koja je, konačno vidimo, završila usvajanjem SSP-a, a bogami i Trgovinskog sporazuma koji se sada primenjuje jednostrano. Po oceni većine poslanika koji su danas govorili, primenjuje se tako da će Srbija od toga imati štete.
U delu tog ekspozea, valjda da bi se pokazala kao Vlada koja će voditi nekakvu ekvidistancu prema onome što nude evropske integracije, govorio je u ekspozeu premijer i o onome što nudi povezivanje sa istokom, a Vlada je trebalo to da realizuje, tesnu saradnju sa Ruskom Federacijom.
Upravo ta činjenica je bio momenat u kome su se pokazale prve naprsline u funkcionisanju Vlade. Prvi put se videlo da šef pregovaračkog tima može da napusti, zbog neprovođenja ili nepoštovanja njegove koncepcije i njegovog viđenja oko toga šta dalje, nakon ratifikacije energetskog sporazuma, treba učiniti. Hteo je neko iz Vlade da kaže da je verovatno potrebno da još neko viši, osim premijera i predsednika Ruske Federacije, treba da garantuje da će se taj sporazum održati.
Nije to samo jedini razlog zbog koga treba razmisliti o tome kuda ova Vlada vodi. Govorila je o Kosovu. Uprkos jednog prividnog osećaja da je ministar spoljnih poslova na toj famoznoj sednici Saveta bezbednosti zaista govorio jednim disonantnim, otresitijim tonom u odnosu na raniju snishodljivost i pomirljiv ton, i adresovao srpski problem na međunarodni sud da o njemu da svoj konačni stav, ali ipak čim je uveo Euleks, Vlada ga je uvela, bez da je on tamo otišao sa nekakvim pledoajeom, sa nečim što je mesecima pre toga pokušavala da utanači ova skupština, dakle, ko zna koju po redu rezoluciju, njemu da osnov kako može tamo da nastupi, jer je formalno ispoštovano šest tačaka.
Kada posmatramo kako se Euleks raspoređuje i šta se sada dešava sa Euleksom, vidimo da nismo sigurni da ćemo možda opet za koji mesec imati problem na granici sa lekovima. Već imamo problem u Kosovskoj Vitini sa strujom, pa zato ne rade ni predajnici mobilne telefonije, ne radi ni fiksna telefonija.
Nismo nekoliko meseci imali ni mogućnost da vidimo da je Vlada pokazala odgovornost prema KiM, moguće je da se u to uverimo činjenicom da nekoliko meseci sve opštine Kosovskog Pomoravlja nisu u školama mogle da ponude ogrevno drvo za grejanje škola.
Dakle, problemi postoje. Čini se, neki od njih su mogli lako i jednostavno da se reše. Ne mislim pri tome da aboliram i pravim paralelu između one ili ove Vlade, neka to one rade same kada budu svodile račune. Nadalje, zašto mislimo da ova vlada možda ne uživa tako veliko poverenje građana Srbije, jesu i oni elementi iz pledoajea premijera, koji je govorio o tome da ovu državu očekuje ekonomsko blagostanje. Neki elementi ekonomskog blagostanja zaista su bili promovisani kao predizborna kampanja.
Šta je sada sa hiljadu evra koje će imati svako? Sećamo se bombastih najava na državnoj televiziji, kada je potpredsednik Vlade lično potpisivao na šalteru banke ugovor po kome će dobiti hiljadu evra, ukoliko se, naravno, dovrši prodaja i privatizacija, kako je namereno. Naravno, od toga nema ništa.
Sećamo se i činjenice da je bilo govora o tome da će se, ako se ova vlada bude pokazala dostojno provođenju programa, bolje živeti, da ćemo imati beli šengen, takoreći, krajem godine. I to je izgleda dalje od onoga što smo očekivali, možda godinu i više dalje unazad od onoga što smo očekivali.
Osim globalne kritike, kada Vladu globalno kritikujete i kada gledate na ono što nije ostvareno u njenom pledoajeu, imate pravo da pokažete i segmentne nedostatke pojedinih ministara. O nekima jesam govorio, ali hoteći da izbegnem činjenicu neprekidnog ponavljanja onoga što je loše u toj Vladi, makar kroz rad pojedinih ministara, osvrnuću se sada na drugi segment - segment Ministarstva zdravlja.
Žao mi je što to možda ovde hoće da pogodi neke poslanike koji pripadaju toj političkoj grupaciji, ali ne želim da tvrdim da svi koji jesu u toj političkoj grupaciji, bili oni poslanici, odbornici, simpatizeri ili članovi, imaju tako animozne apetite i tako nerealnu percepciju da se bez njih ne može funkcionisati, kao što to recimo ministar zdravlja ima, pa četiri mandata provodi politiku za koju smo sigurni, eto imam papir gde i Komora, koju je formirao ministar po svojoj slici i prilici, nije zadovoljna s onim što je on postavio kao realizaciju člana 277. Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Kada se zakon donosio govorili smo ondašnjoj vlasti da zakon nije dobar i da ima loše strane, sada ta ista komora, to njegovo novorođenče, piše mu da će u Ustavnom sudu tražiti procenu ustavnosti člana 277.
Šta je zapravo uradio? Ono što 28.000 lekara Srbije i ko zna koliko još desetina hiljada tehničara, farmaceuta, magistara farmacije, čini dovedenim u poziciju nejasnoće šta će biti s njima nakon 11. decembra. Pravilnik koji je prosledio kroz "Službeni glasnik" prilično je nejasan.
Prilično od onoga što je ministar prosledio kroz ovaj Pravilnik o dodatnom radu je različito od onoga što je medijski promovisano zadnjih mesec ili dva dana. Uveo je priču o tome da će pravo na privatnu praksu, dodatni rad u privatnoj praksi, imati samo profesori, docenti i nastavni kadar. Toga o ovome sada u ovom pravilniku nema.
Ostala je obaveza da onaj ko želi da radi u privatnoj praksi mora da uzme trećinski radni odnos i da trećinu obaveza kod socijalnog i invalidskog i plate snosi privatni poslodavac. U kakve će to nelagodnosti dovesti mnoge privatnike tek ćemo slutiti. Time neće biti realizovan cilj da će zdravlje biti dostupno svima. To je više nego jasno.
Ostaje i nejasno zašto je ministar propisao neke od stavki u ovom pravilniku koje će isključivo moći da se realizuju kroz dodatni rad, a to su recimo pravo da neko uzme lekarsko uverenje za upis u srednju školu. To će biti dodatno naplaćeno.
Šta će biti sa školskim dispanzerima? Zašto oni to ne rade? Zašto bi se to nekome to naplaćivalo? Lečenje akutnog alkoholisanog stanja, ako je to tzv. noćna klinika, da li se samo alkoholisane osobe leče noću i zašto bi se to plaćalo, jedno su samo od pikanterija i detalja koja stvaraju upit na to šta je hteo svojim pravilnikom da uradi ministar zdravlja. O nekima smo govorili već ranije, a o nekim detaljima ćemo govoriti onda kada budemo govorili o budžetu. Zahvaljujem na pažnji.

Dame i gospodo, amandman kako je sročen podnosilac je sasvim u pravu, jer se neuvažavanjem amandmana otvara široka mogućnost da u uslovima predviđenim zakonom, koji se odnose na nabavke na koje se zakon ne primenjuje, mogu događati različita kriminalna dela.
Zaista se može dogoditi, kao što imam pred sobom materijale oko tendera, čija je službena oznaka TSASG/MOH01 koji se odnosi na jednu veoma važnu nabavku, koja je gotovo pri kraju svoje realizacije, a odnosi se na nabavku mašine za dijalizu za Republiku Srbiju, za dijalizne centre, kojima one gotovo i da nisu potrebne.
To je samo deo jedne priče, a suština priče bi trebalo verovatno da se razvije onda kada i ministar finansija i zdravlja budu polagali račune o tome šta Vlada radi i zašto je ovaj projekat, ovako kako je urađen, i koncipiran.
Da se vratimo na početak priče.
Negde februara, Ministarstvo finansija i Ministarstvo zdravlja raspisuju tender za nabavku mašina za dijalizu. Naravno, po ustaljenoj proceduri koja se tiče ponašanja Evropske investicione banke, po jednom modelu koji je prilično šabloniziran i do koga može doći svako ko želi na tenderu da aplicira.
Uslovi koji su tada postavljeni bivaju firmi "Fresenius medical care" dostupni onda kada je participirala, platila i otkupila tendersku dokumentaciju i kao potencijalno zainteresovani učesnik u tenderu mogla je odmah da vidi elemente tendera na osnovu kojih je odmah podnela zahtev, neposredno pre otvaranja dokumentacije za poništenje tenderskog postupka.
Tada, ne znajući još tačan sadržaj onoga čija je ponuda kasnije prihvaćena, išli su po osnovi po kojoj je trebalo da se vidi efekat tzv. više sile - force mayor, ili ekonomski i tehnički promenjene okolnosti u odnosu na ono što se u tenderu nalazi.
Budući da je finansijer tendera italijanska Vlada, koja je u kontinuitetu zaista dala nekoliko stotina, možda 200 miliona evra do sada, donacija različitih, i to radi i u ovoj godini, namerava i dalje da radi, sasvim je jasno da treba izraziti zahvalnost Vladi države koja je takođe obuhvaćena recesijom, kojoj nije nimalo mala količina novca koju treba da izdvoji za ovaj tender.
Ali, ostajemo pod upitom - da li je zaista situacija snimljena 2002. godine, kada je Srbiji odista bilo potrebno nekoliko stotina mašina za dijalizu, sada jednako isto stanje i da li je još uvek potrebno, i to ne mala količina, nego 355 mašina za dijalizu? Trenutno ovih dana ih u Srbiji ima negde oko 860 ili koliko, uključujući i one koji se nalaze u tzv. privatnim dijalizama, koje dobijaju sami bolesnici da rade tzv. kućnu dijalizu.
To je gotovo 40% tržišta jednim tenderom promeniti. Pitanje je da li je i to postupak koji je u skladu sa dobrom evropskom tenderskom praksom? Šta biva?
Trećeg aprila zainteresovana strana ovlašćenog "Medikal kera" iz Italije podnosi zahtev za obustavu tenderske procedure i potpisuje, niko manje nego Srđan Lalić, "pe-mu" direktor, tako ga zovu skraćeno, ne znam šta znači, ali je član evaluacionog komiteta i član tenderske komisije, potpis, datum, sat prijema, sve stoji u dokumentaciji.
Sutradan je 4. april, otvara se tenderska dokumentacija, primljeno pismo otvara i kvalifikuje kao nepotpunu ponudu. Iako je bilo jasno u uslovima tendera da može na tenderu da konkuriše kao ponuđač onaj ko ostvaruje proizvodnju u Italiji, čista italijanska firma.
Dakle, oni su bili samo zainteresovana strana i nisu konkurisali za tender. Da li su, jer su po uslovima tendera iz tačke 24. stav A mogli i imali pravo i nisu bili ograničeni činjenicom da nisu učesnici tendera direktni, da podnesu zahtev za njegovu obustavu, tada iz dva osnovna razloga - ta viša sila je zaista činjenica da je pitanje da li je potrebno Srbiji 355 novih mašina i da li su ekonomske i tehničke okolnosti iste kao što su bile 2002. godine, kada je takva pomoć i dogovorena, koncipirana.
Mnogo pitanja u međuvremenu može da se postavi. Gde je tu bila komunikacija ministra zdravlja sa odgovarajućim resornim ministrom u Italiji? Nama to nije potrebno.
Ako želite da pomognete zdravstvo imate drugih načina, drugih mogućnosti. Možda imamo potrebu da se uradi jedan dom zdravlja, to otprilike toliko vredi, kompletno opremljen, da kupimo 160 vozila italijanske marke, da pomognemo i "Zastavu" time. Imalo je načina, verovatno će to neko nekada objasniti.
Da li se uopšte išlo u pokušaj te vrste? Moguće da nije. To otvara, naravno, set drugih pitanja.
Tender se otvara 4. aprila, uredan zapisnik, prolazi samo italijanska firma "Hospal", druga italijanska otpada, a naravno "Frezenijus medikal ker" nije ni konkurisao.
No, ono što je on priložio kao zahtev za obustavu ocenjeno je kao nepotpuna tenderska dokumentacija.
Sva njihova nastojanja dalje, kada su uspeli tada i kasnije da vide šta još ne valja u tenderskoj dokumentaciji, zbog čega tender može da bude ili neispravan, ili tehnički neusaglašen, ili proceduralne greške na koje su naišli, nisu dobili odgovore, iako su imali razgovore i sa gospodinom Zoranom Ćirovićem, državnim sekretarom, i predali su ovakav dopis i ministarki finansija. Ćirović im nije odgovorio, a Lalić je pokazao niz propusta, učestvujući gotovo navijački u ovom postupku tendera. Gde se to može videti?
U našem zakonu poznajemo, govorili smo o tome, tzv. ponderiranje, kada se vrednuje, po kriterijumima koji su unapred dati, i vrednost im data, vrednujete nabavku ponuđača, kako je on nastupio u tenderu u ponudi. Ovde se, međutim, pravi jedna rešetka koja bi trebalo da bude nešto što se po uslovima tendera ocenjuje sa passed-failed – prošao ili pao, zadovoljio ili nije zadovoljio uslov.
Kreiranjem takve rešetke, na čemu je kao član komisije radio ovaj gospodin koji se zove Srđan Lalić, učinjeno je da ta jedina ponuda koja je prihvaćena, uprkos tehničkim nedostacima, bude ocenjena kao valjana, da se krene u potpisivanje ugovora, i evo uvoz, uvoz je tu sada već gotov, ide se u naredni korak, koji će biti naredni prekršaj, jer moraju da se obrate Agenciji za lekove, da se sada distribuira to medicinsko sredstvo, za koje jednostavno ne postoji upotrebna dozvola na teritoriji Srbije.
Sada da oni to rade po kraćem i ubrzanom postupku, ima mogućnosti u pravilniku i za to, ali zašto ubrzan postupak, zašto skraćen, kada u Srbiji ima dovoljno mašina za dijalizu, kada niko nije iskazao naročite potrebe.
Ne bih ovo govorio u smislu nekakvog promoterskog govora za Frezenijus, nego sam se baš raspitivao i okrenuo mnoge dijalizne centre i dobio mnoga pisma udruženja, konkretno Udruženje Vojvodine, Sekretarijat za zdravstvo. Mnogi dijalizni centri su rekli - nama to nije potrebno, to će završiti pod čaršafom, to će završiti u nekom magacinu, možda nekoliko takvih mašina uzmemo da zanovimo rezervne mašine. Jer je u Srbiji oko 700 mašina za dijalizu zanovljeno od 2002. do 2008. godine.
Masa njih je bila, i ogromna većina, upravo ove firme "Frezenijus", nemačka firma koja investira i kod nas. I nije beznačajna i ta činjenica, zašto uvođenjem gotovo polovine mašina za dijalizu mi remetimo ustaljene odnose.
U kontekstu primena, primedbi koje su kasnije našli, zainteresovana strana "Frezenijus medikal ker", videlo se da postoje brojni tehnički nedostaci. Recimo, u tender su, i kao kvalifikaciona rešetka prošli, uvedeni bili tzv. podizvođačka izjava i tzv. pomoćni servis. Tender ne poznaje takve termine. U "glosaru" takvi termini nisu nađeni.
To treba da prikrije nešto što ponuđač nije imao i nije mogao da pokaže, a to je taj post-prodajni servis. Oni su ponudili sebi nekog kooperanta u Srbiji, "Medikon" firmu, koja je čisto privatna firma, ima sa "Hospalom" nekakve poslovno-tehničke ugovore o saradnji, ali nema kvalifikovan servis, koji po ovom programu traži vrednosti robe od 150 hiljada evra, traži vozila, opremu, traži mnogo toga što ta firma nije u stanju da uradi. To je jedna stvar od onoga što je otkriveno kada je tenderska dokumentacija otvorena, gde je kvalifikaciona rešetka potpuno unapred prilagođena, kao da je onaj ko je kreirao znao kakva ponuda stiže iz italijanske firme "Hospal".
Dakle, potrošni materijal, jedan od tehničkih nedostataka je i to. Za 355 mašina treba kupovati potrošni materijal u Italiji. Sada ćemo iz budžeta pare, mašina je donatorstvo, ali potrošni materijal morate da platite. Uslov tendera je bio da mora biti kompatibilna sa drugim brendom. Neki drugi proizvođač potrošnog materijala može da bude stavljen, upotrebljen na toj mašini.
Pa je onda distributivna lista pravljena gde će ići mašine. Zahtev Ministarstva zdravlja, jer su tu oba ministarstva sudelovala, nije to priča samo vezana za jedno, ide korisnicima 14. jula, a odgovor 16. jula mora da se vrati. To je faksovano, to je brzinom išlo. Centri koje sam pitao, rekli su da su morali da urade, jer im je sugerisano po principu - ako je džabe i sirće je slatko, ili nema veze, princip je - uzmi ili ostavi.
Da li to može baš tako? Da li ima smisla prema onome koji je te pare dao, to su tri i po miliona evra? Da li ima smisla da to ne bude upotrebljeno? Zašto smo onda devalvirali poklon koji smo dobili? A kako da upotrebimo, da izbacimo 355 ispravnih mašina da upotrebimo to?
Na stranu priča, što se moglo u normalnim komunikacijama Vlade i ministara, ostati dobra volja onoga koji nam daje u teškim vremenima donaciju, ali da se stvar uzme ozbiljnije i da se iskoristi u pametnije svrhe, možda pet skenera, tri magnetne rezonance, možda 1.500 veštačkih oplodnji, pa da bude 400-500 dece. Mnogo toga je za te pare moglo da se uradi, ako je onaj ko je nama dao pomoć želeo iskreno da nama pomogne. A zašto da se ostavlja upit da li je to intervencija na tržištu koja je dampinškog karaktera ili nešto drugo.
Dakle, hoćemo da pokažemo još jednom da intervencija po ovom amandmanu znači da niste u prilici, ako je u pitanju tender, javna nabavka izuzeta iz ovoga zakona, da ostvarite svoje pravo, ako se žalite nema ko da vas zaštiti.
Evo i konkretnog primera, kada je firma Fresenius Medical care zatražila zaštitu i da neko i odgovori na podneti zahtev, dobili su odgovor od Uprave za javne nabavke, Komisije za zaštitu prava, da pomenuta nabavka nema karakter javne nabavke i prema tome ne može da interveniše.
Kome da se žalite? Ostaje da to plasirate javnosti ili da amandmanom menjate zakone, da se uvede red, pa da se onda zna da se kod tako velikih obrta kakav je ovaj ne unose mnoge druge nepogodnosti.
Na stranu, ono što je ustanovljeno takođe kao jedna tehnička osobina, koja je potpuno mimo tenderske dokumentacije, ne odgovara tenderskoj dokumentaciji, četiri bitna nedostatka, uključujući, ajde manje je bitan, prevod na srpski jezik softvera, a mi znamo, odavno smo zakon doneli po kome to mora biti urađeno. To su tehnički detalji, da ne zamaram građane Srbije, ali bitni za sigurnost pacijenta.
Sada je počela priča da Solarević da dozvolu da se te mašine distribuiraju po Srbiji. Budući da s ovim mašinama nemamo iskustva, mora sigurno proći neko vreme njihove primene, provere efikasnosti i videti šta i kako one mogu da se distribuiraju.
Centri koji su dobili, kao recimo ovi u Kragujevcu, 19 mašina, pa nemaju gde da ih smeste, moraju da zidaju magacin da to sklone ili da sklone dobre, očuvane mašine, koje imaju vek rada nijedna više od 20.000 sati, to je besmisleno malo za takve uređaje. Ni jedan centar ne radi u tri smene. Količina aparata daje šanse rada u dve smene. Znači, nije bilo nužnih pretpostavki da se uđe u ovakvu investiciju i da se 3,5 miliona evra upravo potroše za ovo.
Dakle, šta je suština? Šta je osnov? Koliko je italijanski partner znao da ovo nama nije u ovoj meri potrebno? Koliko je to vešto prećutano? Ostavljaju se mnogi upiti za ovo.
Zato mislimo da svaka intervencija u pogledu poboljšanja uslova i kontrole tenderskog postupka za one koji ne podležu principima ovoga zakona je dobrodošla, makar se stvarali i posebni zakoni, posebni aneksi ili posebni regulatorni mehanizmi, pravilnici kojima bi mogla procedura da se kontroliše. Vidite da oštećena strana, i kad se žali na najvišem nivou, ne dobija odgovor, makar po informacijama koje imam do 1. decembra takav odgovor nisu dobili. Hvala.
(Tokom ovog govora poslanici SRS lupali o klupe.)

Dame i gospodo, izgleda da su se konačno Vlada i guverner dogovorili oko toga kakve mere treba preduzeti za stabilizaciju očekivanog udara na naš finansijski sistem. Verovatno i sluteći po analogiji kako su to uradile mnoge države zapada, gde su moćne banke i državne institucije intervenisale na tržištu da bi povratile sigurnost i pouzdanost banaka, osiguravajućih društava itd.
Možda je ovo i naznaka da je prestalo naravoučenije i podučavanje jedne i druge institucije, guvernera prema premijeru i obrnuto, u pokušaju da stabilizuju našu nacionalnu valutu, gde je do sada već plasirano nekoliko stotina miliona evra, bez jasnih naznaka da ćemo biti u poziciji da izbegnemo makar dvocifrenu inflaciju.
Ono što se ovim predlogom zakona o izmenama Zakona o Agenciji za osiguranje depozita nudi je izmena u članu koji čini tako izmenu da je sada država u mogućnosti da intervenišući proširenom metodom mera, uvedenih kroz tačku 4, otkupljuje u ime i za račun Vlade akcije onih banaka koje ugrožavaju finansijsku stabilnost.
Time je osnovni zakon proširen četvrtom tačkom, dakle pored tri postoji i četvrta, a da se pri tome nisu uradile konsekventne promene u članovima 7, 8, ali i u samom članu 3. zakona, u kome agencija ne predviđa mogućnost da kupuje akcije, nego da prodaje na određeni način, kontroliše ili privatizuje osiguravajuće društvo ili banku.
To je, naravno, važilo bez kompletnih izmena do sada, ovo je parcijalna izmena, samo za one finansijske institucije ili samo za ona osiguravajuća društva u kojima je država bila akcionar, manjinski ili većinski. Ona je, dakle, mogla da prodaje te akcije, da ih privatizuje, ali do sada nije mogla da ih kupuje.
Uslovno, to se može reći da je u tački 2. iz člana 9. postojećeg zakona mogla da preuzme, kupi stečenu lošu aktivu neke od banaka.
Međutim, predviđenom izmenom, uslovno uzev, znači u toj lošoj aktivi mogu biti akcije banaka, osim recimo nenaplaćenih potraživanja, i akcije banaka koje loše posluju na tržištu.
Šta se postiglo promenom u članu 9, time što su se samo tri reči izbrisale, osim i briše se ''iz člana 7. ovog zakona''. Kada se to izbrisalo ''iz člana 7. ovog zakona'', po automatizmu, a doduše zakonopredlagač i ne krije da mu je namera da podrži i pomogne i banke, nezavisno od vlasništva, dakle i privatne banke.
Odista, ako država krene da budžetskim sredstvima, tačku po tačku, od prve do četvrte, interveniše kod onih banaka koje nisu solventne, koje nisu pokrivene, to znači da će ona morati možda da novac i nekom menadžmentu ili nekom vlasniku privatne banke, koji će se državnim kapitalom pokriti, sve da bi očuvao stabilnost bankarskog sistema.
Ekstra je pitanje, koliko, ako istovremeno postoji nekoliko banaka koje su u sličnoj situaciji, mogu da dobiju očekivanu pomoć prema ovom zakonu, tako što će im biti kupljene akcije, da li će i na koji način biti nekog preferencijala, da li će to biti pitanje udela akcija koji će moći da otkupi država?
Da li će, ako ne kupi većinski paket akcija, imati smisla uopšte intervencija, jer ako ostane isti menadžment, isti upravni odbor, u tom slučaju ništa se nije dobilo.
Vi dajete samo tada na odloženi način pravo menadžmentu i upravnom odboru, već zakonski obezbeđenom, da će mu neko kupiti akcije ako loše posluje, da i dalje rasipa akcije ili ne daj bože investira u Albaniju, ili na neko drugo mesto, u federaciju gde je Republika Srpska, pa onda da naši građani pokrivaju sredstvima iz budžeta loše poslovanje banaka.
Da li ovaj zakon, ova intervencija, omogućuje ili obezbeđuje pravilo, koje do sada valjda u liberalnoj ekonomiji nije postojalo, da odgovornost za loše plasmane kredita bude kolektivna, a korist kod onih koji su uzeli kredit je individualna, makar se radilo o građanima, ako su to uradile neke firme ili je kompletna banka, obezbedivši sebi da zaista dobro funkcioniše i dobre plate, došla u poziciju da je država na određeni način sad subvencionira, vadi iz blata, a da pri tome oni sami ne osete nikakvu konsekvencu. To je teško verovati, ako država ne uzme 50% akcija.
Ako uzme 50% akcija i više, onda ona postaje vlasnik, to je podržavljenje banaka i tada ona još možda može da interveniše. Šta sa onim intervencijama u kojima se ne stekne pravo na odlučivanje u banci? To znači da ćemo mi ići u otkup akcija koje nisu solventne, koje možda ne mogu brzo da se prodaju na tržištu ili će se prodati po nižoj ceni.
Da li će država sada moći da ostvari pravo na deo dobiti, dividende od akcija - naravno da neće, jer te akcije tonu. Da te akcije tonu u tim manjim bankama i nesolventnim, nelikvidnim bankama, jeste dokaz što se često tamo gde su uspešne dividende i ne dele. Oni počnu da dele dividende tek kada vrednost akcija pada, pa onda kupujući te dividende omogućuju da se te akcije kupe u većoj ili manjoj meri da se liše loših akcija.
Dakle, ova mogućnost ovim predlogom otvara sigurno verovatnoću da će država selektivno, na nama još nejasan način kako će Narodna banka predložiti Vladi, koji će za to kriterijumi biti, intervenisati na tržištu i budžet prazniti u tom pravcu, umesto da pomogne formiranjem banaka ili drugih institucija koje bi razvijale privredu - zapošljavanje, i razvoj privrede i nacionalni dohodak da se podiže itd.
Ako su to mere koje treba na psihološkom planu da podignu poverenje u finansijski sistem, to onda može na prvi pogled biti zanimljivo i promotivno za ovu vladu. Međutim, pitanje je suštine da li se zaista raspolaže sredstvima kojima se može intervenisati, jer priliv kapitala sa strane je očigledno u ovu državu, više puta je danas ponovljeno, sve manji i manje.
Finansijske institucije polako gube na značaju, a mi ćemo očito platiti ceh onoga što dolazi, a jedna od mera koja je ovim zakonom predložena po svoj prilici i nije dostatna i nije dovoljna da se izađe iz ove krize, koja je za sada preteća; preteća jer Narodna banka ne izlazi sa spiskom banaka koje su po rejtingu pale do tog nivoa da im se treba pomoći. Verovatno je taj pad očekivan ili će uskoro biti naštelovan i kao takav prikazan.
Prema tome, mislimo da ne postoje dovoljni razlozi da bi poslanička grupa Srpske napredne stranke podržala ovaj zakon o izmeni Zakona o Agenciji za osiguranje depozita. Hvala.

Dame i gospodo, poslanička grupa Napred Srbijo Srpske napredne stranke misli da ovaj zakon nije dobar. Po našem mišljenju, ovo je kompilacija zakona i uredbe. Taksativno pobrojani elementi u ovom zakonu mogu jako ličiti na uredbu, ali da bi do kraja bila uredba nedostaju još neki detalji kojima bi ona mogla konačno da se provede kao postupak kojima ovlašćeno lice, naručilac robe, usluge ili nečega drugog što je predmet javne nabavke, može da, poštujući proceduru, pojednostavi postupak ulaženja u veliku finansijsku investiciju, iz koje obično, ono što je za nas zanimljivo, velike institucije i veliki sistemi, pre svega u društvenom ili državnom vlasništvu, mogu da se okoriste, najčešće u korist pojedinca, dakle gazde, vlasnika, direktora, predsednika itd. Na taj način se ono što je osnovno u ovom zakonu, a to je njegovo antikorupcijsko delovanje, dovodi u pitanje. (Poslanici SRS lupkanjem o poslaničke klupe ometaju govornika.) Na koji način? Znači, ipak se lupka - dobro.
Naručilac će odbiti ponudu, kaže se u članu 19, ako postoji verodostojan dokaz o tome da je ponuđač delovao preko niza lica koja su na određeni, nedovoljno definisani, način mogla da učestvuju u procesu kreiranja ponude.
Verovatno se pod to podvodi i službenik koji će, prema članu 98, biti imenovan kao odgovorno lice, zaposleno ili iz reda zaposlenih, da sprovede ovaj postupak. Ali, mislimo da je svejedno, jer na to lice moguće je uticati i krajnje posredno, te ova odluka, ovaj stav može delovati tek tako da bi se reklo da je zakonopredlagač mislio na tu varijantu da postoje verodostojni dokazi...
(Predsednik: Gospođo Vukićević, molim vas.)
Teško da može ovo delirantno stanje da se ... To je uslovni refleks, znate. Sada bi Pavlovu Nobelova nagrada došla u pitanje, ali ovo je jedno uobičajeno stanje ...
(Predsednik: Molim vas, kazniću vas.)
... za deo opozicije u Srbiji.
Naručilac će, kaže se u drugom stavu, odbiti ponudu ako ima verodostojan dokaz da je pretio članu komisije. Znate, ako se član komisije i onaj ko će učestvovati, učesnik u javnoj ponudi, dogovore da se nešto uradi, on nikada neće priznati da mu je neko pretio, da ga je ucenjivao. Tako, ovo može deluje kao jedan opsoletan član.
Zbog kratkoće vremena ići ću samo po pojedinim stavkama ovog predloga zakona. Pre svega, član 44 - obavezni uslovi za učešće. Poručilac i ponuđač moraju da sklope, odnosno ponuđač mora da se ponaša prema uslovima koje propiše naručilac ili poručilac u javnom pozivu i u konkursnoj dokumentaciji koju priloži. Međutim, ako se posmatraju uporedna zakonodavstva vidimo da ovde nije do kraja taksativno pobrojano, čak iako je dat model ugovora, sem ako on ne sadrži sve što je potrebno da bi u svom javljanju ponuđač mogao da nastupi decentno i da tačno zna sa čim treba da se pojavi pred komisijom koju formira naručilac. Na primeru ponderisanja najbolje ćemo videti kako tu stvar može biti do kraja nerazjašnjenja.
Naručilac je dužan da u konkursnoj dokumentaciji odredi šta smatra neophodnim finansijskim i poslovnim kapacitetom. O tom potom, jer je to član 45. koji nešto detaljnije razrađuje ovaj problem. Onda bi možda trebalo to što nudi ponuđač klasifikovati u nekoliko kategorija, na primer, dokaze o finansijskoj sposobnosti, dokaze o pravnoj valjanosti, dokaze o svom privrednom uspehu, a onda to lepo formulisati - šta je izjava, šta je odluka, šta je izveštaj revizorske komisije, šta je izveštaj nekog drugog finansijskog organa, šta je njegov lični izveštaj, koliko je sam ponuđač, ta firma, to preduzeće, taj privatnik, ta državna, društvena firma, taj stranac, obavezan da ponudi.
Ako to i provejava kroz druge tačke zakona, onda to nije na jednom mestu; bilo bi dobro da je to spakovano na jednom mestu i da se kaže šta su uslovi za poslovnu sposobnost, šta su uslovi za pojedine forme javnih nabavki.
Nije, dakle, isto da li je predmet nabavke roba, različita usluga ili radovi. Jer, za različite nabavke formiraju se različiti dokazni materijali o validnosti ponuđača.
Naravno, to je moglo da se vidi iz uporednih zakona u drugim zemljama, kako to može dodatno da se pročisti; možda bi zakon bio veći za nekoliko članova, ali bi bio i oplemenjeniji, moglo bi se tačno znati šta u kojim prilikama ponuditi.
Jer, ako sada pođemo od onoga što stoji u ovom predlogu zakona, to nam je negde u trećem stavu – bilans stanja sa mišljenjem ovlašćenog revizora itd. u ukupnim prihodima za najduže tri budžetske godine, da li mi automatski dovodimo u nezavidan položaj nekoga ko je počeo da radi, recimo, ove godine? Uspešno posluje, razvio je firmu, uložio novac i on nema ni godinu dana iza sebe, nema priliku da pokaže finansijsko stanje. Recimo, to je svojevrsna diskriminacija.
Dalje, odbijanje, negativne reference. Neko zaista može biti odbijen ako firma u celosti ne radi loše, ali šta ako u toj firmi ovlašćeno lice, koje ide ispred firme, ima samo negativne reference? Dakle, to bi trebalo pojasniti, jer neki predviđaju vrlo veliki skup negativnih referenci za ovlašćeno lice koje zastupa firmu. Dakle, firma uredno posluje, a zaposlila je nekoga ko ima ovakvu ili onakvu biografiju. Ako je privatnik, vi mu ne možete zabraniti da zaposli koga god hoće.
Dakle, možda je moglo i po tome da se pročešlja i da se vidi kako je to rešeno u drugim institucijama.
Sada, vrste kriterijuma. Da bi se ocenjivala ponuda koju je neko ko želi da učestvuje na javnoj ponudi u javnom tenderu, po prvoj tački, a to su ekonomski najpovoljniji kriterijumi, ovde jeste pobrojano 12 tačaka ... (Poslanici SRS lupkanjem o poslaničke klupe ometaju govornika.)
(Predsednik: Gospodine, nemojte tako, ja vas molim da omogućite gospodinu Poskurici da se obrati Skupštini i da govori.)
Bihejvioralna terapija, može to i tako, dobro. ... Dakle, ekonomski najpovoljniji, 12 tačaka... Sada se sve one boduju, koliko se razume iz zakonskog predloga, do 100 bodova. Možda bi bilo uputno da je ovde stavljeno da je ovih 12 tačaka, zaista deluje logično, složeno tako da su hijerarhijski validne.
Dakle, da je najvažnija prva, pa druga, pa treća. Ali, ako je predmet neko umetničko dobro ili nešto drugo, pitanje je da li je tu samo vredna cena ili, recimo, estetski utisak.
Da li naručilac ima pravo, kada sastavlja ponudu, da različito boduje svaku od ovih stavki? Onda je posebno pitanje, ako tako radi, da li smo doista zaštitili domaće ponuđače?
Ako smo stavili da je razlika od 20 ponderisanih bodova kriterijum koji usmerava naručioca prema domaćem, umesto prema stranom, to ne znači da smo u finansijskom smislu, ako nije definisano ponderisanje, učinili za kasu, za budžet, budžet lokalni, budžet republički. Zamislite koliko je to važno u nabavci lekova, medicinske opreme i drugog.
Ako neko vuče 20 bodova po osnovu, ne znam, dobre saradnje, istaknute firme itd. i on dobije, stranac, neku prednost, a to finansijski košta mnogo više, onda bi bilo razumljivije da je ovde stavljeno da je 20% od cene, kako je stavljeno tamo kada se radi o ovom kriterijumu najniže ponuđene cene. Onda je tu stvar jasnija, jer 20 bodova, to je matematika koja može lako sve da stavi u okvir zakonitosti, a da se pri tome provuče veoma skupa nabavka.
Zamislite na tržištu lekova gde imate domaću paralelu ili strani lek, a onda vi ocenite ovo ili ono, biće 19 bodova, i to može stranac, a to bude dvostruko skuplje. Tu su izvori korupcije, kriminala, neosnovanog bogaćenja. Hajde da idem na zdravstvo, pa da govorim o direktorima, šefovima tendera, onima koji se dogovaraju itd. Ovde se zakonom predviđa koje će biti to službeno lice koje će to raditi, organi za kontrolu i naručioci, zaštita prava onih koji učestvuju u javnoj nabavci, u javnoj ponudi. Međutim, pitanje je koliko će to biti zaista efikasno.
Ako je neuobičajeno niska cena, vi sada naručioca dovodite u situaciju da sam mora da nađe mehanizme u ponovnom pozivu; onoga ko se javio na tender za javnu nabavku mora ponovo da zove i da kaže - izvini, zašto je tebi cena tako jeftina? Da li, ako gradiš put, stavljaš manje asfalta, da li stavljaš manje tampona? On tu čitav niz aktivnosti treba da preduzme. Pitanje je koliko će od toga biti tačno, koliko će neko ko objektivno želi da progresivno, pomalo zarađuje biti skrajnut iz postupka, jer je izašao sa najnižom cenom. To je vrlo relativna kategorija za koju, konačno, kao što sam govorio i za ovu prethodnu, gde neko može biti uplašen, podmićen, korumpiran, nema ni kaznenih odredaba, nema ni pozivanja na krivičnu odgovornost, prekršajnu, nema ništa.
Mislim da je ovo možda trebalo dopunjavati, odraditi malo efikasnije, jer bismo u tom slučaju imali jedan zakon koji bi možda bio na tragu pokušaja da se spreči korupcija, da se spreči kriminogeno ponašanje onih koji su naučili da dobro žive i profitiraju od budžetskih para, da se takvo stanje u Srbiji prekine. Konačno, to jeste naš stav i u tom pravcu će delovati (da valjda malo pokažem da nije potrebno da lupaju) i naša politička stranka. Upravo, jedna od deset tačaka programskih načela je borba protiv korupcije, u kojoj ćemo biti uporni, ne prozivajući ovog časa ni levu ni desnu stranu, nego svuda i na svim nivoima, tamo gde različite koalicije donesu različite nosioce vlasti.
Tražićemo i bićemo uporni u tome da čak i preko ovog zakona, ako ga usvojite, nađemo osnov da mnoge stavke dovedemo u pitanje i stvar isteramo na čistac. Zahvaljujem.

Javljam se po Poslovniku, zbog uvredljivog i neistinitog iznošenja činjenica na račun narodnih poslanika. Dešavalo se mnogo puta do sada, a ovo je prvi put da se javljam, da je Nataša Jovanović izlazila i govorila o meni šta je htela. Samo želim javnost da podsetim, ja sam isti onaj profesor Mileta Poskurica koji je toj stranci u kojoj smo zajedno bili do sad ostavio pozamašnu svotu novca finansirajući od svoje poslaničke plate, verovatno ranga "floride". Obišao sam svaku tribinu, na svakoj govorio, o svemu postoje zapisnici, pisani i snimljeni materijali, gde smo promovisali knjige Vojislava Šešelja. Izabran sam na mesto poslanika voljom Vojislava Šešelja i na predlog Nataše Jovanović. Prisustvovao sam svim sastancima, svim skupovima, što je uredno zapisnički evidentirano, svakoj sednici gradskog, okružnog odbora. Izlepio sam deset puta više plakata i ostalog... Da ne ulazim u detalje, univerzitetski profesor mora da se razlikuje od nekoga ko je svoju jedinu sudbinu, jedino rešenje našao u politici sa ogromnom količinom laži, neistina i prevara.
Više se neću javljati. Sve je rečeno. Može da kaže šta god hoće, ali to je bio jedan nužni minimum odbrane dostojanstva od onih koji zaista pokušavaju da svedu na lični teren. Meni je žao. Nataša je tri godine putovala sa mnom svakog dana kolima, rezervisano prednje sedište za nju itd. Mnogo toga znamo jedno o drugom i mnogo toga smo prošli zajedno. Zašto iz te stranke nisam bio na vreme najuren, likvidiran? Zašto nije prihvatila da bude birana za gradonačelnika kada sam skupljene potpise ponudio njoj misleći da ona može svojom voljom i svojom harizmom da učini više? Dakle, antikampanja koju je vodila i u ovoj i u onoj kampanji... Prelazim sam sebi u jednu fazu u kojoj ne verujem da govorim ovo što govorim. Zaista, mislim da nema smisla, da je ovo dotaklo dno dna i da replike na ovakve govore više nemaju nikakve koristi. Svi o sebi govore na svoj, jedinstven način. Zahvaljujem.

Član 225. Naravno, pravo i potreba na informisanost. Hteo bih da kažemo nešto o tome šta se radi sa studentima, šta se događa po Beogradu ovih dana, o studentskim protestima, koji, uprkos odluci Odbora da prihvati amandman koji je dat na Zakon o obrazovanju, i dalje štrajkuju i traže korak dalje u ustupcima, traže da se o tome temeljnije razmatra. Jer, studenti su, u času kada je zakon donošen, bili još u euforiji postpetooktobarske revolucije, uvereni da će svaki zakon koji se donosi biti njima u korist.        
Mi smo u to vreme govorili da takav zakon o visokom obrazovanju možda može, u krajnjem slučaju, dovesti u pitanje i kompletno obrazovanje i konačni ishod obrazovnog procesa. Možda neko, ko zna kako, ali da ne idemo paranoidno i toliko daleko, želi konačno da stavi tačku na sistem visokog obrazovanja kod nas.
Moguće je da studenti danas traže previše, ali to je ono što nismo primili delegaciju i pitanje je, jer su to referentno uzeti uzorci, da li su studenti prodekani dovoljno kompetentni. Mislim da danas nisu bili kod predsednika Odbora.
Oni idu u nekakve svoje skupove. Smatraju sami da je to legitimno ako budu sa njima studenti prodekani ili prorektori, imaju svoje studentske organizacije koje im je zakon predvideo. Često se zbog lobiranja i uslova izbora u njihovoj organizaciji tu stvara prilično nedefinisan odnos snaga, koji nekad može da prevlada u korist političke odluke, pa da nemamo homogen stav.
Ako se već dolazi u takvo stanje u kom se ne zna tačno dokle se može ići u pogledu studentskih zahteva, koliko vlada može da pruži i koliko konačno Zakon o visokom obrazovanju jeste dobro i konačno rešenje za Srbiju, najbolje bi bilo da Vlada, umesto što govori hvalospeve o svojoj efikasnosti, ponovo razmotri sa kakvim bi izmenama Zakona o visokom obrazovanju trebalo da krene.
Pojedini fakulteti zloupotrebljavaju autonomiju, pre svega, u izmišljanju načina kako da dođu do mogućnosti da studentima uzmu koji dinar. Vi ne možete danas jednu običnu potvrdu, evo danas sam došao sa ispita, to je bio završni ispit i svi studenti, njih 21-no je ispit položilo. To je ispit koji je na sajtu i lepo otvore sajt, pročitaju pitanja i neko im to tamo popuni, pa nema iznenađenja. Šta je za njihov mlad mozak 600 pitanja da savladaju.
Tako i vožnju ozbiljnije tipuju i dobiju nove testove.
Svejedno, prisustvovao sam činu kada traže obično uverenje oni moraju da plate 1000 dinara. Za sve za šta se javite na šalteru 1.000, 1.500, 2.000, 2.500 dinara, a ovi bodovi, ovo što moraju da plate, možda način da im se pomogne. Prvo, da se ukine plaćanje bodova, ako već prelaze u narednu godinu i zbog toga moraju da plate 20.000 dinara, bez prava da slušaju nastavu. Tamo gde može da im se pomogne da slušaju nastavu, da im se to i odobri.
Druga varijanta gde se studentima može pomoći, da oni koji su u rasponu od 2005. godine...
(Poslanici SRS lupaju rukama i olovkama o klupe.)
Bože, pristojne poslaničke grupe, tako su divni, pametni i uspešni. Zamolio bih vas, gospođo Čomić, da ih malo obuzdate, a da ja dovršim priču ili oni sami određuju minutažu. Baš su zanimljivi, lepi, pametni, evo, to je perspektiva i budućnost Srbije. Studenti im nisu važni, nego njihova lupetanja.
Druga mogućnost jeste da im se pomogne onako kako je postupio Stomatološki fakultet, jedno od dobrih rešenje, gde je studentima upisanim po starom programu omogućeno da mogu da prenesu ispita koliko je zakonom bilo regulisano za svaku narednu godinu. Dakle, čak im je učinjeno, da mogu umesto obavezna tri da prenesu bilo koja tri ispita. To je način da im se pomogne i kojim se može pomoći studentima, tako što im se može dati pravo da do narednog semestra polažu i idu po starom sistemu za visoko obrazovanje.
Dakle, postoji još nekoliko mogućnosti da se nešto učini, jer su na određen način sami studenti izmanipulisani i zloupotrebljeni kada im se na tzv. javnoj raspravi mišljenje, praktično, nije ni čulo.
Zahvaljujem, jako dobro lupate, nastavite tako.

Govoriću u vezi sa članom 225, da informišemo Skupštinu da nije samo šest pobrojanih, nego su još četiri nova odbornika sačuvala svoje mandate zahvaljujući razumnoj odluci Okružnog suda.
Hoćemo i da potvrdimo šta je to zapravo bilo prinudno u celom aktu potpisivanja i zašto smo dali izjave kojima povlačimo date saglasnosti, zbog prinude. Prinuda je kada vas neko odvede pred sud da potpišete, a da pri tome niste ni verifikovali mandat. Ako to ne potpišete, nećete ni ući u Skupštinu grada da biste to i mogli, da verifikujete mandate. Ima li očiglednije? (Žagor.)
Evo vam prilike da se istaknete, izvinite, da ih ućutkate. Možda ih malo umirite.
(Predsedavajuća: Molim narodne poslanike da ne dobacuju i da saslušaju govornika koji govori o povredi Poslovnika.)
Možete malo da se primirite, da shvatite da prinuda, ogovaranje sudija utiče na rad sudstva. Tumačenje ko je s kim prijatelj, sve vratolomije koje ste naučili da radite polako padaju u vodu. Neprincipijelno delovanje, pretnje, polako se to topi kao santa leda.
Šta da vam radimo, kako ste radili, tako ste prošli. Neću da ulazim u diskusiju sa vama. (Galama.)
(Predsedavajuća: Molim narodne poslanike da ne dobacuju i da poštuju Poslovnik Narodne skupštine.)
Želim da izvestim javnost da je svih deset mandata u Skupštini grada Kragujevca sačuvano, da je reč o časnim sudijama, za čije odluke smo rekli da kada budu donete, kakve god da budu, da ćemo ih poštovati. Poštujemo njihovu hrabrost da donesu ovakve odluke, a čudimo se vašem narastajućem primitivizmu i nekolegijalnom i netolerantnom ponašanju.

Gospodo, ovaj pokušaj koji Vlada čini korekcijom zakona koji je donela zaista neka druga Vlada je ispravan i to je možda najmanje što možemo da uradimo, ako imamo pred sobom na uvid činjenicu da su ovo potpisali i podržali - studentske organizacije, Nacionalni savet za visoko obrazovanje, shvatilo je i Ministarstvo da je tako potrebno, a najviše će to shvatiti i osetiti roditelji dece koja se školuju.               
Kada je donošen zakon mi smo govorili o tome da je potrebno makar virtuelno simulirati uslove po kojima će po Bolonjskoj deklaraciji doneti zakoni ukazati kako i na koji način će se faktički odvijati nastavni procesi.
Procesi akreditacije visokoškolskih ustanova, koji su zaista, makar kako je koncipirano, trebalo da u celosti obuhvate problematiku koja se tiče visokoškolskog obrazovanja, nisu se pokazali efikasnim. Naime, dobijene licence nisu zagarantovale mnogim fakultetima da će to što rade biti u korist studenata, da je primena Bolonjske deklaracije olakšanje studentima.
Više puta smo sa ove govornice govorili da ne postoji smetnja kadrovskoj mobilnosti, niti je postojala pre donošenja ovog zakona. Mi sada imamo problem sa akademskom mobilnošću i studenata i profesora unutar, regulisano nekim drugačijim događaja i drugim okolnostima.
Vi imate činjenicu da na jednom istom fakultetu, jer ne postoje i ne funkcionišu dovoljno dobro zajednice fakulteta srodnih ili identičnih, pa se prema tome u jednoj istoj godini ne uče isti nastavni predmeti, iako imate formu da 60 bodova Bolonjskih bi svako zadovoljio.
To znači da bi neko morao, ukoliko želi da promeni u drugoj godini studija, po zakonu, fakultet na kome će učiti, da fakultet promeni ili diferencijalne ispite položi, ili pod uslovom da je to bio izborni predmet, onda naravno u tom slučaju dva izborna predmeta, ako oba fakulteta imaju isti izborni predmet, tu bi stvar bila nešto drugačija.
Jedan od razloga zašto ovo nije dobro je to što se zaista nije poštovao onaj osnovni uslov koji je tražila deklaracija, a to je olakšanje uslova studiranja i opterećenje studenta nastavnim programom. Nijedan fakultet, raspitivao sam se kod mnogih, nije značajnije skratio obim studija, dužinu studija, sadržaj nastavnih predmeta, svoje nastavne programe drugačije prilagodio. Možda negde postoje mogućnosti da se to uradi u društvenim predmetima, u društvenoistorijskim naukama, ali u prirodnim naukama teško da je moguće da vi značajnije skratite obim gradiva koje se nekom studentu predočava da mora da ga savlada.
Šta su skratili prelazeći na semestralne studije ili dvosemestralne u maksimalnom iznosu, sabijeno je i kondenzovano vreme u kome student prima informacije. Zaista nije čudo da neko na medicinskom fakultetu ne može da uspešno savlada predmet interna medicina, to tek stiže ove godine da se radi po Bolonji, jer će on zaista ostati defektan u obrazovanju. To je klinički predmet, kao i hirurgija, kod kojeg mora da se provede vreme da bi student stigao da vidi svaki slučaj iz kliničke prakse.
Ne vredi lekaru ako iz kliničke prakse ne može da se susretne sa određenim bolestima, i retkim bolestima, čak i time što će se produžiti vreme njihovog boravka na fakultetu, ako tih meseci i tih dana nema određenog kliničkog slučaja, student ga nikada videti neće. Ranije su se ti predmeti učili dve, dve i po ili tri godine, pa su studenti mogli, zahvaljujući tome, da imaju veći broj šansi da se suoče sa određenim problemom.
Sada će to svesti na testiranje i na druge načine provere znanja, od kojih je kada je zakon donošen ministar Vuksanović izlazio i govorio - da je dovoljno da student bude prisutan na predavanjima i vežbama, dobiće 70 poena, a do sto i osnova da prođe trebalo je samo malo, i ako to reši na usmenom kako tako, onda on može da prođe.
Dakle, velika euforija oko toga šta donosi Bolonja polako vidite da pada i da smo prinuđeni da izađemo u susret da pravimo korekcije za stvari koje su kršenje direktno Bolonjskog procesa. Mi zaista nećemo moći da se pohvalimo. Ne znam kako su pale te visoke ocene i ko je to nas ocenjivao, i ko to treba da nas ocenjuje, ako mi sami padamo na ispitu i studenti nam se žale da nije dobro, roditelji to osećaju.
Vlada ima kriterijume za koje ne možemo tačno znati kako procenjuje odnos onima koliko će ko imati školarine, bez šanse da se upliće u visinu školarine jer je dala autonomiju fakultetu, a oni maksimalno koriste autonomiju da do neba podignu školarine.
Odnos studenata u okviru raspona koji može da primi fakultet prema licenci koju je dobio neko izgleda određuje arbitražno. Zašto će negde 50% dobiti da ide na budžet, a 50% neće?
Pola boda će možda rešiti nečiju sudbinu, da plati tri, tri i po hiljade evra studije. Koliko ćemo dece tu izgubiti?
Koliko je u startu loših pretpostavki za sprovođenje ovako koncipiranog zakona, sa onim što se htelo, a htelo se kako je tu Turajlićka, kako su pisali Vodinelić i ostala grupa za implementaciju, zajedno sa Gašom Kneževićem, i nisu uspeli to da sprovedu nego je došao Vuksanović i sproveo, dakle kako su bili zamislili. Mnogo nam dugo deca studiraju. Moramo učiniti nešto da i kad završe četiri godine, da budu bečelor, da dobiju nekakvo znanje. Neka imaju nešto, jer prosek studija je osam ili devet godina.
Ako ovo ne bismo uradili, ako ovo ne uradimo, opet ćemo dobiti duže studiranje. Šta smo sada uradili? Moramo da smanjimo broj kredita, broj bodova koji studenti... Naravno, amandman koji je došao je spasonosan u pogledu činjenice da će ovim biti obuhvaćeni i oni studenti koji inicijalno pri upisu nisu bili budžetski, nego će se, saglasno članu 84, kada se budu rangirali, u narednoj godini studija i oni moći, ako sam razumeo ministra, da konkurišu, pa da i proporcionalno smanjenju bodova koje nose i oni mogu da uđu eventualno u budžet.
Jako je bitno za neke fakultete gde deca zaista mnogo rade. Vršno opterećenje studenta je nekada 16 do 18 sati dnevno. To nije bilo nikada. To je zakonski bilo limitirano. Takav nastavni plan i program nisu mogli nikada da prođu. Sada prolazi sve. Fakulteti nose akreditaciju ako jednog dana u ponedeljak imate nastavu od 8 do 22 časa, sa pauzom od 2 sata svega. To nije u redu, tako da će studenti verovatno se javiti sa novim zahtevima.
Ovo je samo početak. Tiče se džepa, tiče se koštanja, tiče se toga koliko ta deca i njihovi roditelji mogu da podnesu. Pazite, ako prepolovite na nekom fakultetu od 300 na 150 i 151. plaća.
Pitanje je ako zaista nedostaje ovoj državi arbitražna procena ili relevantna procena, šta joj je potrebno, koliko kog kadra, koliko kog profesora, lekara, arhitekata, geodetskih inženjera, pa da se država tako ravna i omogući nekoj distribuciji fakulteta koji to rade sredstva za nužni broj, onda bi to moglo i da se shvati. Ako nekome pustite potpuno na volju da odluči i o visini školarina jer država sama preseče na pola što će dati, mi smo u ozbiljnom problemu za naredne generacije.
Sada moramo, očigledno i red je i treba država to da učini, da omogući deci da se školuju. Teško je preći iz okolnosti u kojima se moglo sa jednim ili dva preneta ispita ići u narednu godinu. Šta se sada radi? Ko ne ostvari dovoljan broj bodova, mora da plati svaki kredit, svaki bod koji mu nedostaje, hiljadu, hiljadu i po dinara.
Da ide godinu celu da provede, bez mogućnosti da upiše slušanje drugih ispita.
Čekamo samo dan u kome će se reći, evo, taj i taj fakultet zahvaljujući svom statutu, svojoj autonomiji, odlučio je da će moći i da upiše, ali bogami, debelo da plati da sluša neki semestralni predmet, pa da ga recimo sluša u zimskom, a polaže u letnjem semestru. Nije daleko, to će se desiti. Kako ćete to sprečiti? Na koji način? Opet izmenom zakona.
Dakle, hoću da kažem da zaista postoji logika i potreba da se ovaj zakon temeljnije sagleda. To smo nekoliko puta, govoreći o tome i sa ove govornice, i pozivali Vladu da to uradi, kako koju vladu. Nešto tu ne funkcioniše.
Činjenica je da mnoge zapadno-evropske zemlje polako beže od Bolonje ili je bar ne primenjuju, ali ako se setite, ima tu poslanika starog saziva, sama deklaracija ko i svaka deklaracija, četiri-pet rečenica, deset, u kojoj se kaže - zadržite procese vašeg obrazovnog sistema, sa vašim najboljim iskustvima, namerom, prateći vašu vlastitu tradiciju i stvorite uslove za tranziciju, protok informacija, uslove da se može uspostaviti akademska mobilnost studenata i profesora.
Kada nije bilo? Pa, i u moje vreme se moglo otići u bilo koju evropsku zemlju ili zapadnu zemlju ako si, recimo, znao jezik i ako si bio podoban član Saveza komunista, dobar student, mogao si da ideš gde god hoćeš. Profesori uvek.
Oni koji su pisali ovakav zakon, pa oni su svoja znanja, svoje akademske titule, profesuru, stekli po nekom starom zakonu. Hajde sad da ne lamentiramo na zakonu za koji tačno ne znamo šta mu je falilo, sem potrebe da mora da bude promenjen, jer je to nekakav korak u susret evropskim tekovinama. Hajde da vidimo da ovakav kakav je promenimo, da nešto uradimo i neka se zove da ima nekakav bolonjski kostur, ali da zaista bude takav od koga ćemo svi imati koristi. Hajde da ne idemo korak unazad, pa da sve to vraćamo satnicu.
Po ovom ranijem, da se drugačije birao dekan, da se drugačije birao redovni profesor, šta je smetalo? Bilo je 13 ispita, tri možeš da preneseš, deset moraš da položiš i kraj priče. Svi su znali i na to se bili navikli, jer nije se sadržaj promenio. Ako jeste, na mnogim fakultetima uvođeni su novi predmeti.
Uvođeni su predmeti tako što su neki profesori, revolucionari DOS-a, po svom nahođenju sa Interneta, skidajući sa drugih fakulteta, skinuli mnoge predmete, pa ubacili u svoje fakultete. Na Medicinskom fakultetu dva-tri predmeta koja se preklapaju jedan s drugim, veština komunikacije.
Imate anamnezu? Šta sad to veština komunikacije? To mi nije nikako jasno. Medicina se zasniva na dokazima. Besmisleno. Svaka dijagnostika ima dokaznu proceduru, ali to je predmet, to su novi. Umesto 36, imate 43 predmeta. To nije olakšanje studentima.
Ako tako krenu studenti da se istinski bore za svoje interese, biće pred Vladom, pred Ministarstvom zapravo, zahteva se mnogo toga promeni. Kako će se to posle zvati? Da li će ostati to nešto "b" od Bolonje, mi to ne znamo, ali uvek ćemo podržati zahteve studenata da im se olakša način studiranja, kad već programi nisu im prilagođeni i smanjeni.
Teško je i smanjiti programe. Njihova zvanja progredijentno rastu od gimnazije pa nadalje. Mnogo više uči gimnazijalac sada nego pre 10 godina. Ali su i saznanja u nauci veoma brzo otišla naviše i studenti moraju više da urade.
Ne očekujemo mi da obim studija možete smanjiti nastavni program i sadržaj, nego prethodne škole treba da im pruže više, da dostignu viši ishodišni nivo za prvu godinu studija.
Sve ako je tako, imamo veoma talentovanu decu koja uredno pobeđuju svuda, a generalna prolaznost 20 do 30% po prvim rezultatima Bolonje. Dobro je da je to ministar saopštio i dobro je da sa pravim podacima izlazi pred javnost, da znamo koliko je sistem efikasan. U tom slučaju i na takav način mi ćemo podržati svaku reviziju zakona koja će činiti bolje deci i njihovim roditeljima.

Dame i gospodo, da je nekako drugačije izgledala politička kombinatorika posle izbora, jer je izborni ciklus i predsedničkih i parlamentarnih izbora nužna posledica onoga o čemu danas pričamo, verovatno bismo danas govorili o sto dana uspešne, drugačije vlasti. Verovatno bi u Srbiji mnogo toga bilo drugačije, život sigurno spasen, još jedan novi haški utočenik ne bi bio tamo gde jeste.
Mnogo bi toga bilo drugačije da su se političke partije držale naglašenih poruka, političkih, svojih izbornih kampanja, da one koje su u koaliciji sa ''žutom'' partijom, koja ponovo daje pečat ovim zbivanjima, nisu imali nekakve svoje glasnogovornike, koji su nagoveštavali moguću promenu kursa.
Koliko tragično deluje kada se nagle promene političkog kursa dogode, kako ukazuje veliko nesnalaženje koje se desilo u ovoj organizaciji vlasti, pa, nužno, u prvi plan ubacuju poruku da je vlast zarad vlasti, zarad čuvanja od nečega drugog, da se ne otkrije da na svetlo dana izađe nešto drugo ili treće, da se neko obogati, da se nečije bogatstvo sačuva, ne dovede pod upit.
Kako se brzo dogovoriše koalicioni partneri sadašnji, koji odgovornost zajedno dele oko toga da jedan drugog ni o čemu ništa pitati neće što je škakljivo, bolno, gadljivo, što bi bilo predmet nekakve istrage, nekakvog traganja. Elegantno to prepustiše budućim vremenima i mi ta vremena spremno čekamo.
Nadam se da nećemo u tome biti sami i ta vremena će uskoro doći, ali vreme koje je proteklo pokazalo je visoku nespremnost vlasti da se suoči sa problemima koji se pred nju postavljaju. Kako drugačije to opisati nego činjenicom jednog političkog, verbalnog terorizma u vreme izborne kampanje, u kome se nisu birale reči da se, pre svega, SRS oceni kao crveno-crna koalicija, kao religija prošlosti, kao nešto čime treba plašiti narod. Malo samo ispred, za predsedničke izbore, akcije koje treba podeliti, hiljadu evra, pa proturena vest – ko ne glasa, ko ne izađe, neće imati pravo na akcije, pa tako dalje.
To političko nasilje, koje nije imalo više ni mere ni smisla u brutalnosti izmišljanja, polako se pretvorilo u neku vrstu državnog nasilja, nasilja policije, jednog aparata, jedne institucije nad narodom koji hoće da kaže da drugačije misli.
Na sreću, ako je išta ostalo konstanta iz vremena na koje se sadašnji vlastodršci sa svojim satelitima često pozivaju, to je vreme pre 2000. godine, ostala je ta mogućnost da izađete na ulicu. A, ovo nisu bile demonstracije, ovo je bio miting, uredno zakazan, da iskaže nemirenje većine građana Srbije s tim da neko koga se odričete da nije naš državljanin, realno i nije, završi tamo gde je završio, na tužan i nesrećan način, kakav jeste bio.
Zar nismo imali pravo da pitamo zašto mislite da je narod u Srbiji toliko naivan da veruje da je tri dana skrivanja zakonita stvar? Zašto mislite da će Srbiji biti dobro, i onima koji ga šalju, kada tamo ode i bude osuđen? Šta će to Srbija, konačno, imati dobro ako neko bude osuđen? Jesmo li imali pravo to da pitamo? Jesmo.
Da li je policija trebalo da se nađe tamo? Odlučili ste da je trebalo. Odlučio je ministar, odlučio je, valjda, i Tadić, jer ne znamo kakva je čudna kombinatorika različitih delova izvršne, ili funkcije izvršne i zakonodavne vlasti, ako predsednik Parlamenta mora da ode po mišljenje, da vidi koji je najbolji način da se proizvede ćutanje u kritičnoj noći hapšenja.
Čovek je uhapšen tri dana ranije. Gde je tu sada pitanje morala, gde je kraj hipokrizije? Na šta to liči? Onda se ministar policije dokazuje kao revnosni činovnik i službenik njegovog visočanstva diktatora.
Mislili smo da posle Đinđića neće biti neko tako spretan i spreman, a tako prosečnih državničkih vrednosti, tako prosečan u svemu, ili ispod toga, a vidite kako ume i kako zna da uradi ono što želi da sprovede, a to je diktatura. Tako ta politička diktatura preuzima oblik svojevrsne državne diktature, diktature aparata, diktature policije.
Zašto ta policija nije stala između huligana i onih koji su skup organizovali i imali svoje obezbeđenje, da bude tampon zona? Zašto je stala s one suprotne strane i gurala ih prema radikalima? Zašto je pala krv? Zašto je izgubljen jedan život i zašto je mnogo povređenih? Konačno, zašto je povređena i policija?
Zar to nije moglo sve da bude drugačije? I, pitanje svih pitanja – zašto se o tome malo zna? Zašto se čeka da danas, eto, službeno ovde iznosimo zahtev da izađu državni organi sa saopštenjem? Zar nije bilo prirodno, sasvim normalno, da ne čekate i da ne čitate ni iz vesti ni iz emisija, veoma kratko smo na njima prisutni, da ako počne sednica, tražićemo informaciju o tome, tome i tome.
Zašto je trebalo da službeno dobijete to ovde kao zahtev? Zašto tako ponižavajuće višeredno pismo od ministra policije? Šta to znači, ministar policije nema kontrolu? Neka onda da ostavku. Zar neko ministra policije, unutar hijerarhijske strukture, ne sluša? Još crnja informacija po njega. Što se prihvatio zadatka? Je li to zato da sam sebe bolje čuva? Ili, možda, da čuva druge? O čemu se radi? Koja je cena ove koalicije? Zašto je ona, konačno, oformljena? Hajde da pitamo to ključno pitanje.

Naravno, evo, ja ću slediti nivo diskusije onih koji su bili pre mene i završiću, vidim da je vreme da se prekidaju izlaganja u kojima se postavljaju konkretna pitanja. Dakle, mnogo se pitanja otvorilo. Vlast nije pokazala efikasno vršenje svoje funkcije, vlast je pokazala izrazitu nesposobnost i, konačno, jedan teroristički akt koji će se morati ispitati. Evo, u interesu činjenice da još neko od radikala dođe za govornicu, prekinuću. Ima mnogo pitanja koja treba postaviti ovoj nesposobnoj vlasti.

Dame i gospodo, eto, mi smo svedoci sada (malo nas je tu, ali javnost sluša) da neko ko je pre četiri godine primao milion i dvesta u Srbiji danas prima platu od milion i po dinara radeći u državnoj firmi, gde država imenuje upravni odbor, i da je to generalni direktor ili kontrole leta ili ko zna čega još, da su u mnogim upravnim odborima plate 300-400 hiljada dinara. Kada već pominjemo poslaničku platu, ona četiri godine stoji na onih čuvenih hiljadu evra. Mislim da građani to sve znaju, mi i ne poredimo i ne žalimo što i naše nisu tolike.
Hoću da skrenem pažnju na temu koja je sada aktuelna u Srbiji, a to je upis na visokoškolske ustanove.
Zaista, polako i neosetno prolazi kroz naš obrazovni sistem ideja da će školovanje morati uskoro da se plaća.
Potpuno kapitalistički uslovi se polako preuzimaju kao model ponašanja u jednoj osiromašenoj državi punoj mladih, talentovanih đaka, dece koja su možda, ne njihovom krivicom, od 2000. naovamo naučila da imaju neka viša prava i apsolutne slobode; dece koju često zbog ekscesa viđamo na televiziji, medijima i ovim elektronskim prenosnim komunikacijama, mobilnim telefonima, u bizarnim situacijama; dece za koju često pokušavamo, zarad ne tako dobronamerih TV intervjua, da prebacimo deo odgovornosti na roditelje i da za ponašanje koje je van nekog okvira normalnog ponašanja krivimo nedostatak porodičnog vaspitanja.
Tema je direktno u vezi sa ovim o čemu želim da govorim, a to su nadležnosti Ministarstva prosvete. Vratiću se na temu posle kratkog elaboriranja problema dokle smo došli pružajući pravo, neprirodno i valjda nama tradicionalno nesvojstveno, pravo deci da se izjednačuju sa svojim profesorima, da oni njih ocenjuju i da umesto u učionicama uče u radionicama, i da mogu da rade šta god žele, šamaraju i mlate svoje profesore. Onda, ni profesori nisu dovoljno kontrolisani, intimiziraju se sa njima, po ekskurzijama se kreću u vrlo čudnim okolnostima, možda čak koriste i drogu, vode ih po kafićima. Ta liberalizacija je, valjda kao obećana nagrada zajedno sa nikada ne došavših šest milijardi evra, stigla sa one druge strane granice. Tu liberalizaciju odnosa koju smo pružili deca su brzo, elegantno, elastično prihvatila. Naravno da nisu naročito kriva, njima je to lako, njihovi mozgovi su mladi, prepuni su sadržaja stranih TV emisija u kojima se vidi jedno, nekada i anahrono i anarholiberalno ponašanje.
Međutim, ni profesori nisu zaostali u tome. Izgubio se taj osećaj kontrole. Zašto? Možda Ministarstvo ne funkcioniše najbolje, možda je generalna predstava o nekim akademskim slobodama narušena. Da li smo mi dobili sve to što smo ovim zakonima doneli? Da li smo pukim prepisivanjem normi zapadnog zakonodavstva u ovoj osetljivoj sferi morali da dođemo dokle smo došli?
Vraćam se na početnu rečenicu. Dakle, u mnogim kućama ljudi danas misle kako će da nastave da školuju svoju decu. Školarine su od hiljadu - dve hiljade evra, pa i do tri i po i četiri hiljade za one koji su kako-tako prešli crtu, dakle, unutar kvote koju fakultet po akreditaciji može da primi. Ko to podiže nivo onih koji će se samofinansirati vizavi onih koje će država plaćati? Šta se dešava i zašto tih nadležnosti nema u opisu onoga što će raditi Ministarstvo prosvete?
Tema zbog koje sam se javio da je obrazložim je nužno spojena sa onim zbog čega sam se javio kada sam govorio o amandmanu na član 2. Rekli smo da se slažemo, ne samo zarad racionalizacije obrazovnog sistema i naučno-istraživačke delatnosti, da spojimo dva ministarstva u jedno.
Da bi jedan čovek vršeći globalno svoje funkcije iz svojih oblasti mogao to da proprati i da ima generalno veću težinu, čak i da da pečat nekakve stranke ako treba... Prosto, hajde da se molimo bogu da to u ovoj koaliciji, nama neprirodnoj, zarad svog programa socijalne pravde uzmu socijalisti.
Možda će nešto promeniti, možda će se setiti da su i oni, kao i mi, u stranačkim izbornim kampanjama govorili da će obrazovanje biti besplatno i da će svi imati pravo da se školuju; možda ćemo pročešljati školarine, i videti da li nam je upis kao upis uopšte potreban kada deca regularno prođu sve nivoe obrazovnog sistema. Šta time dobijamo, osim velikog stresa?
Slučajno znam, u toj je prilici moja porodica, kako su neka deca koja su se spremala po godinu dana na fakultetima ušla, i to na mala vrata; hoćeš-nećeš, ne moraš, ako nećeš ne moraš, ali ako hoćeš, dobro platiš i spremaš se, niko ti ne kaže – ti to ne možeš i nisi dovoljno talentovan. Deca koja su najbolja, postoje materijalni tragovi, na prijemnom ispitu obično padnu.
Sad vi vidite kako se stvari u Srbiji kreću; to jeste i nije toliko tragično, ali nikako nije pohvalno. Koliko ljudi u Srbiji može da priušti sebi da školuje decu i da plaća školarinu dve-tri hiljade evra? A deca su talentovana i jedino žele... To im treba učiniti, bili su dobri đaci, vredni; vaspitana i uredna, kulturna deca i ne možete im zabraniti...
Šta ako je to signal da će u zdravstvu biti tako? Šta ako sve što bude bilo ozbiljnije ili unapred zakazano bude moralo da se plati? Naći će oni modele lako. Dakle, to je jedan vrlo opasan model uzimanja mustre zapadnog kapitalističkog surovog ponašanja i ophođenja. Kako to može imati veze sa ovim o čemu govorim? Može, jer ono što radi Ministarstvo prosvete i u čemu smo mi to sada amandmanima intervenisali... Mnogo toga iz Zakona o visokom obrazovanju i Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti nije sadržano u opisu rada Ministarstva koji ste dali, nekakve vrlo ozbiljne stvari, politika upisa, politika visokoškolskog obrazovanja, i to u saradnji sa Nacionalnim savetom. Pazite koliko i kakvih politika, a šta je proizašlo? Ko je to anketirao – Srbiji treba toliko građevinskih inženjera, toliko umetnika, toliko lekara, toliko stomatologa, toga, toga i toliko, u Srbiji nedostaje to, to i to narednih pet godina, pa da onda država favorizuje budžetskim plaćanjem, kad je već ušla u igru, 40% budžet, 60% plaćaju sami, polako, pa će 38, 37, pa polako. Ili do stvaranja idealnih uslova da neko ima najveći mogući prosek. Kako će se doći? Pa intervencijom i vezom. Ne možemo mi u Srbiji imati danas, recimo, za umetničke ili druge fakultete 150 genijalaca.
Pravih genijalaca ima po 10-15, osam, i to je to; toga ne može ni profesor sa iole morala da sruši zbog političke veze ili intervencije. Ova druga deca, koja su zaista regularno radom i trudom ostvarila, pitanje je da li će moći i kako će se školovati ubuduće.
Zašto ovo govorim? Jer je u vezi sa nadležnošću Ministarstva unutar Zakona o visokom obrazovanju. Piše u članu 23 – Ministarstvo nadležno za ... Kad ovde čitate šta radi Ministarstvo to ne možete da pročitate. Nije valjda ona famozna rečenica "i ostale poslove"? Pa nije valjda ovaj najvažniji deo svrstan pod – ostalo? Zašto je ovo tako loše napisano? Prati razvoj visokog obrazovanja, prati politiku upisa – to je ono što pričam. Pa hoćemo li upisati na četiri medicinska fakulteta, ne znam, 1.000 lekara? Ako nam ne treba 1.000 lekara hajde da skratimo muke i porodicama i deci i svima. Ove godine treba 700 lekara, toliko je na birou, nekakav strateški plan je takav i takav, toliko može Tomica da primi, osim kad su izbori pa moraju da prime svoje članove, naravno, pa prime 10-15 ili još manje na specijalizaciju ... Ali, generalno, uključi i Tomičine potrebe i kaži – Srbiji treba toliko lekara specijalista, toliko opšte medicine, toliko farmaceuta, stomatologa. Pa, neko mora to da radi. U to je više ministarstava uključeno. Gde je tu koordinacijska funkcija Vlade? Zašto se to ne zna? To je politika upisa, radi Ministarstvo, a to niko ovde ne sprovodi.
Raspodeljivanje sredstava budžeta i kontrola korišćenja, to je tek galimatijas. Niko živi ne može da objasni zašto dva ista fakulteta u Srbiji od Ministarstva dobijaju različitu sumu novca po studentu. Kako je moguće, kakvi su kriterijumi, kako to da Beograd dobije najviše i po studentu medicine, mašinstva, jezika itd.? Koji su to kriterijumi? Ko će to jednom da razbije, koje komisije, koja stručna tela? Šta radi Nacionalni savet?
Hoćemo li jednom da ih dovedemo u ravnopravan položaj? Zašto smo dali tzv. akademske slobode različitih vrsta u kojima mi ne možemo da utičemo ni kao predstavnici dece koja će biti studenti, niti oni tamo mogu da učestvuju? Zašto ih obmanjujemo u vezi sa značajem đačkog parlamenta? Ko ih šta, konačno, pita?
Uveli su Bolonju... Mi Bolonju nismo ni videli kako izgleda, sem na dve stranice Bolonjske deklaracije koje su operativno razrađivali Vodinelić, Turajlićka, Gašo Knežević, a usvojio Vuksanović. E, on se našao najpametniji da usvoji. Progurali su to i mi smo sad deci stavili Bolonju, oni neće moći da izađu iz školskih, đačkih klupa. Ne znamo kakve smo im obaveze dali, kompletan nastavni program, sve je isto, nijedan se profesor nije odrekao svog predmeta, sažeo ga u kraće vreme, đak ne sme da izađe iz klupe, mora biti prisutan neprekidno. Ali, fakultet je fakultativna stvar. Fakultet nije obavezan. Ne možete terati dete da sedi 10-15 sati u učionici i da sluša vežbe.
Što nam je to trebalo? To je opet deo nadležnosti Ministarstva koji ovde u Predlogu zakona kao takav ne stoji.
Pokušavaju slično i sa Ministarstvom za nauku i naučnoistraživačku delatnost, onim delom gde mi sada pridružujemo članu 14. član 15, naravno, vežemo dva ministarstva; prosto, "kopi" - "pejst" prenosimo nadležnosti. To je smisao amandmana, da građanima bude jasnije. Spojili smo dva ministarstva u jedno.
Ali, kako je integralno u Predlogu ovog zakona u kome se, po svemu sudeći, prepisivalo iz onog od prošle godine? Ništa naročito, ništa tu novo nema, nema bitnih nadležnosti koje su predviđene Zakonom o naučnoistraživačkoj delatnosti i Zakonom o visokom obrazovanju. Postoje u tim zakonima zaista, kada bi čovek gledao, veoma liberalne mogućnosti da se nešto ministru izmakne ispod direktne kontrole i volje.
Međutim, vidimo da to realno i nije baš moguće. Kad god se desi neki incident u školi... To sam pokušao na početku nekom nedovoljno kompetentnom sociološkom analizom, jer nisam sociolog po struci, da objasnim, ali tu se vrti negde oko nekih pseudoliberalnih sloboda, nečega čemu nismo težili u konceptu kreiranja našeg državnog uređenja od 2000. godine pa naovamo, ali neka patološka liberalizacija odnosa dovela je do toga da kad se nešto desi javi se direktor škole i odmah zovu ministra. Znate li kolika je distanca od direktora do ministra? Sad će ministar da podnosi ostavku zato što je neko dete napravilo prekršaj. Dajte da vidimo lanac odgovornosti.
Da bi se ministar zaštitio, ili da bi možda demokratizovali prividno celu priču, napravili su čitav niz radnih tela koja u tome pomažu. Visoko plaćene funkcije, 105 ljudi koji čine različite savete; oni se nalaze tu, oni imaju svoja radna mesta, svoje plate itd. Oni su politički izabrani, normalno, tu nećete naći radikala. Tako su političkim dogovorima izabrani, mandati dve godine, četiri godine, u različitim savetima. Prosvetni savet - 29 članova, Savet za stručno obrazovanje - 20, Savet za usavršavanje, usaglašavanje stavova... Dva saveta nešto urade, treći, 20 ljudi, dođe i usaglasi njihove stavove. Neverovatno, ali tu se prima dobra plata. Šta je konačni ishod, ne znamo. Sedam različitih komisija, potkomisija, bog te pita šta se sve ne nalazi u strukturi Ministarstva.
Vi u životu imate konkretnu situaciju, događaj u školi, direktor, učenik, ministar i između toga šta je ko radio, šta nije radio ne zna se. Saveti za visoko obrazovanje, 16 nacionalnih saveta za visoko obrazovanje, 17 za naučnoistraživački rad, akademici, profesori, ugledni ljudi po ovom ili onom osnovu, ali ne donose adekvatne strategije, adekvatne programe.
Ne možete naći strategiju razvoja, još ne možemo da nađemo... Čekamo strategiju razvoja i naučnog i visokoškolskog obrazovanja. Ako te strategije ima, onda ovo što se dešava u Srbiji nije normalno.
Dakle, evo sad tačnih podataka: Komisija za akreditaciju fakultetu uzima 450 hiljada, a univerzitetu 900 hiljada da ga akredituje; to se ponavlja na svake četiri godine, može da bude i ponovo ako neko to zatraži. Pa onda za studijske programe - 180.000. Pa koliko studijskih programa ima, to se sve sabere pa mu se izda odobrenje da je prošao, znači, napiše - prošao si; 60 plus 25.000, po programu. Eto zašto deca moraju da plaćaju školarinu. Jer mu daje iz Beograda, iz centrale, iz Ministarstva, zato što se nadležni ministar prosvete nije izborio da od ministra Dinkića uzme dovoljno od budžeta društvenog proizvoda za zdravlje, prosvetu i za nauku, nego je sve to na nekim marginama. Postoje politički uticaji gde će se, kome i koliko dati. Onda su, da bi opstali, i primili kakve-takve plate... Pazite, plata redovnog profesora je oko 50.000 dinara.
Srušiće se oni što slušaju, to na Elektrotehničkom Majkrosoft plaća grupu studenata 400.000 evra mesečno, imaju grupu gde im Majkrosoft plaća. Kakav je to fakultet gde ti uleće neka druga firma i školuje kadrove? Koliko imaju na arhitekturi? Koliko imaju neki koji imaju tezge na ekonomiji itd., koje ova Komisija za akreditaciju nije uspela da suzbije? Mnogi su pretekli, postoji zaista mnogo toga što će biti obaveza pedantnijeg i predanijeg rada nekoga ko će biti ministar. Postoji jako veliki broj nenormalnosti koji se nije rešio time što smo pokazali nekome ko sedi u nekim kancelarijama iz EU i kaže – da, ovi momci su vredni, doneli su zakon, idemo dalje.
Ako već mora da bude takva konstelacija snaga kakva je dogovarana, a nama je i dalje čudna, nelogična i neprincipijelna, pokušajte vi iz "žutog preduzeća", više demokratičniji, a manje komunističkiji, dajte vašim koalicionim partnerima taj resor, njihov osećaj za socijalnu pravdu je verovatno izraženiji i postojaniji. Oni su zapravo imali tu kategoriju, tu osobinu svog političkog delovanja i to se nije nikada dovodilo u pitanje, valjda neće ni sada. A posle ih polako u evropskom putu ujednačavajte, idite zajedno i budite primani u iste organizacije. Tadić vam, kao vrhovni faraon, završava te poslove. Nemamo ništa protiv toga, neka se to završava, ali dajte nekom socijalno odgovornom ovaj resor kada budete delili. To je naš savet, ne možemo da se mešamo u vaše resore, nije to ni pristojno, ali je preporuka, ne da aboliramo ono što je urađeno, nego da pokušamo da od dva zla izaberemo manje. Ako ostane tako kako stoji, neće ni to biti dobro rešenje. Hajde da pokušamo da to damo nekome za koga verujemo da će imati izraženiju tu komponentu socijalne pravde, ne da o njoj govori, nego da se to oseti iduće godine, recimo, u upisnom roku itd. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, ovo je amandman SRS i to je jedno od važnih pitanja o kojima raspravlja ovaj parlament.
Mi nismo bili samo na tragu ideje da će to što ćemo spojiti tačke 13. i 14. napraviti jedno jedinstveno ministarstvo od Ministarstva prosvete i Ministarstva nauke i tehnologije. Nije bila samo stvar naše potrebe, već dokazane, da racionalizujemo državne službe, da smanjimo broj ministarstava, broj sekretara, tehničkih lica itd., nego jednostavno da napravimo jednu kopču (zaista ništa prirodnije nije povezano nego što su visoko obrazovanje i nauka i tehnologija, koja ide uz to), jednu sasvim prirodnu vezu i spoj da bismo ih objedinili jednom i definitivno, onako kako to jesu.
Ako nam i nisu po raznim stvarima za ugled sve zemlje bivšeg lagera Jugoslavije, ovog soc-lagera koji smo imali, svaka bivša država je uradila i spojila ministarstvo prosvete i nauke, doduše pod njihovim autentičnim imenima. Neki su, kao Slovenci, dodali čak i tehnologiju, nešto od ovoga što je dato u našem predlogu. Nismo mi, naravno, to gledali, bilo je zanimljivo videti kako se tom problemu prilazi.
Razumljivo je zašto na tome insistiramo. Kao radno telo, skupštinsko telo koje je radilo u prošlom mandatu, većina poslanika SRS je bila u prilici da vidi na oba odbora da postoji nepodeljena saglasnost da se u jednom od narednih kreiranja zakona o vladi i zakona o ministarstvima zaista krene sa idejom da se ta dva ministarstva spoje.
Baš nikada nismo imali oko toga spora. Doduše, to nikada nije moglo biti na dnevnom redu. Nije odbor bio, sam po sebi, inicijator da se zakon, po kome trenutno radimo, menja. Jednostavno, postojala je ideja svih političkih partija, koje su tog istog sastava kao sada, otprilike, te ideje su dominirale – da napravimo jedno zajedničko jedinstveno ministarstvo.
Pre svega, to bi bilo funkcionalno. Drugo, jedan obrazovni proces, koji počinje da se prati od predškolskog obrazovanja, preko srednjeg, visokog, do sticanja najviših naučnih zvanja, rada akademskih institucija visokog ranga, objedinilo bi se i došlo bi pod nekakvu, kakva god da je decentralizacija urađena u ministarstvima, zajedničku kontrolu i zajedničku vizuru.
Sada primećujemo da su mnoge agencije, mnoga tela koja su unutar ministarstva postavljena radi decentralizacije ministarstava, izgleda ili nedorasle zadatku koji treba da urade ili ga rade često improvizovano, nepotpuno.
Često se susrećemo sa činjenicom koja svima zvuči paradoksalno, da neke obrazovne institucije, neki fakulteti, recimo, po novom ustrojstvu, da bi imali finansijsku samostalnost, imaju priznatu akreditaciju za bavljenje naučnoistraživačkim radom, ali nemaju akreditaciju za akademsko sticanje zvanja, stručnosti, tako da nemaju legitimitet.
Kao fakulteti, kao visokoobrazovne institucije, nisu svi dobili akreditaciju, a mnogi od tih koji to nisu dobili, dobili su legitimitet i licencu da se mogu baviti naučnoistraživačkim radom.
Šta će biti, ne daj bože situacije, u kojoj bi jedan isti, recimo, medicinski fakultet nekog grada dobio jednu a ne dobio drugu licencu? Takve neverovatne situacije, takva potreba da se gleda kroz tuđi prozor, u tuđe dvorište, kako je ovo akreditaciono telo uradilo, da li je ovo akreditaciono telo saglasno, jer vi ne možete, po definiciji, imati fakultet ako ne zadovoljava oba ova kriterijuma i nema obe licence.
Neću da govorim o tome koliko stotina hiljada, i do milion dinara, treba da se dobije jedna licenca, da dođe određena komisija koja vidi koliko imaš profesora, koliko imaš docenata, asistenata, koliko su ti visoki plafoni, koliko imaš sanitarnih čvorova, kakav ti je program, kako je i šta napisano.
Nekada su to perfidno benevolentne stvari koje morate zadovoljiti. Nekima se gleda kroz prste, nekima se ne gleda, a onda to sve treba da ponoviš i da bi se bavio naučnoistraživačkom delatnošću sa stanovišta zahtevnosti koje pruža Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj. Znači, dvostruko pondiranje. I tek kad to imaš, ti jesi ono što, po definiciji, jedna visokoškolska ustanova, koja se zove fakultet, zapravo jeste.
Očekivao sam, mi u Odboru smo mislili, i generalno je politička procena bila da će se referentna tela uključiti, Konferencija univerziteta, fakulteta itd. da pokrenu tu inicijativu, da ne ulazimo u novi ciklus vlasti sa podeljenim ministarstvima.
Na stranu što je dobro i korisno da se to racionalizuje. Međutim, izgleda da ovde baš i ne postoji naročita volja u pogledu racionalizacije i broja ljudi zaposlenih u ministarstvima. Otprilike, ministri su sveli tu svoju nadležnost prosto na nadležnost inspekcijskih organa: da li se negde nešto dogodilo, da li se neko žalio, da li se neko bunio, da li je bio inspektor ili nije bio inspektor.
Doduše, i ministru ste dali toliko razvlašćenja, toliko ležernosti i lagodnosti i postavili ste razna tela koja su u svemu savetodavna, pomažu mu, vuku ga. Ne bi taj jedan ministar imao mnogo operativnih problema da posao ne bi savladao, ali bi onda morao da upregne jedan savet, drugi savet, pa ovlašćenja koja ima osobito u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje, da može da smeni člana saveta ako ne dolazi na sastanke itd.
Kad malo prođete sajtom i vidite koliko je ko održao sastanaka, vidite da te institucije koje su reperne da ministru pruže ključnu informaciju o smerovima i tokovima naučnog razvoja, deficitarnih kadrova, razvoja visokoobrazovnog sistema... šta smo uradili s Bolonjom? - još nije izašao, tri godine se to provodi, nikada nije izašla nijedna konkretna informacija šta je tu bolje, šta je tu gore, a to je jedinstven proces, koji kači i obrazovni i istraživački sistem.
Zato mislimo da bi to zaista bilo dobro, ne verujem da bi svi vaši koalicioni partneri, vidimo sada da po Atini pravite nove biografije, ulazite u Internacionalu itd., ne bi ni oni, i oni su, ako su to, doduše, isti ljudi, prihvatili na tim našim odborima u neformalnim razgovorima.
Ništa nije prirodnije nego da budemo nalik onima kojima se većina u vladajućoj koaliciji već bratski izvinjavala, grlila i ljubila - bivšim republikama, zemljama iz okruženja. Nije valjda da svi oni toliko greše. Nismo mi valjda toliko moćni da imamo i 30 i 40 ministarstava.
To povlačenje strukture je možda trivijalna stvar. Hteo sam o ozbiljnoj stvari da govorim, a to je koliko će to da košta. Bitno je za ovu državu i koliko će da košta. Ako nešto može da košta manje, ako je u postavci nadležnosti i opisa poslova koje sam ministar vodi toliko pomoćnih institucija, koje mu pomažu, zaista bi to jedan ministar sa svojim pomoćnicima, svojim savetnicima, s lakoćom mogao da pokrije.
Sve tri delatnosti su zaista tesno vezane. Ništa nije prirodnije i tešnje vezano nego što je taj obrazovni sistem u nekakvoj integraciji.
Pa onda lepo da stanemo, da vidimo da li su nam potrebne i radionice za ovo, za ono, da u radionice vratimo da uče zanate, a u amfiteatre, u škole, da vratimo one koji se bave visokoobrazovnim procesom, da neke stvari koje smo nasumično prepisali, u koje smo prosto nekritično uleteli ili uraubovali obrazovni sistem, da ga promenimo istovremeno sa više etapa, da zaista pokušamo da to uradimo, da vidimo šta je boljitak, šta je korist. Jer, nas Bolonja nije obavezala do ovakvih detalja da uradimo.
Po mnogim informacijama vidimo da nije lakše ni profesorima, koji su zaista tradicionalistički odškolovani. Svi oni koji sada drže predavanja i vode nastavu su ljudi koji su završili školovanje po starom obrazovnom sistemu. Svi oni koji su pisali predlog zakona koji smo usvojili dok je ministar bio Vuksanović, nije bio Gašo Knežević, to su ljudi koji su postigli slavu i postali poznati i priznati učeći po sistemu koji smo učili.
A sada smo suočeni sa činjenicom da nam studenti nisu u svemu zadovoljni, da studentima moraju da se daju i nepostojeći rokovi, da se na mnogim fakultetima polaže ceo jul, ceo avgust, ceo septembar. To je rad koji već nije u skladu sa zakonom. Šta se sad radi? Konferencija univerziteta, Naučno-nastavno veće donese neku odluku. To prosto nije normalno. Trebalo bi zakon da se ispoštuje - toliko imaš rokova, toliko puta imaš pravo da polažeš, položio, pao, prošao, kraj priče.
Profesori rigidno drže svoje nastavne koncepte. Neće se niko odreći svog predmeta koji je do sada držao i sad je došla Bolonja i mora da se pojednostavi. Neće, on će to isto da kaže. Ali, šta je razlika? Pričaće šest sati jednog dana, šest sati drugog dana, neprekidno. To je jedan komplikovani odnos u koji ulazi, u složenu interakciju, i student, onaj koji sluša, koji je primalac informacije. Naravno, više nije pasivni, nikada nije ni bio ako je hteo da se uključi, to mu niko nije branio.
Sada vam prave učinioce za profesore, kako da učite brzo, integrisano. Dolaze neki Amerikanci a kada vidite kurikulume, to nisu kurikulumi kakvi se sada prave u Atini, novi, oprani, umiveni i svima dopadljivi, nego bio nekad lekar opšte prakse u Doboju, pa otišao u Ameriku i za dve godine postao neki visoki profesor i sad uči nas koji smo tu, hajde da isključim sebe, ima ljudi koji su i stariji i iskusniji od mene, kako da studentima predajemo.
Izgubila se kontrola, nema tehnologije istraživanja. Doneo je neke američke štosove, kako oni to rade na nekim svojim fakultetima, nekim svojim opitnim centrima, nekim svojim radionicama, nekim svojim odeljenjima za maštariju. A jedan odličan obrazovni sistem, nešto čime smo mogli da se ponosimo, nešto čemu tekst nije pisao ni Milošević, ni Šešelj, a ni Đinđić, niko od njih nije pisao tekstove u udžbenicima, bilo je to nešto što smo imali, što je bilo tradicionalno dobro, naslepo smo i prebrzo promenili bez povratnih informacija.
Kada bi to sve bilo pod jednom kapom, kada bi se uveo red u to, znali bismo i povratnu informaciju, pre svega ministar, a onda, polažući račun, ili njegovo najviše savetodavno telo, što je po zakonu obavezno, da polaže njemu i Skupštini na poziv, ili njemu samom, pa da on polaže nama, rekao bi - analizom je utvrđeno to i to, slabosti sistema su te i te. Sada je opasnost ko sve može da doktorira i ko će biti magistrant. Vi znate kakve su diskusije oko toga ovde bile u prošlom sazivu.
Sve bi se jednostavnije rešavalo u drugačijim okolnostima, te mi mislimo da zaista treba da postoji jasna, zdrava, realna volja u ovom pozicionom bloku. U konglomeratu različitih ideja valjda ta jedna treba da bude zajednička i jedinstvena, da se to jedno ministarstvo, prosto neko postane pomoćnik i kaže - ako je namenjeno meni, evo, ja ću biti zamenik, pomoćnik, da ne kvarimo koaliciju koja je tako uspešna, prihvatiću to da ne pravimo dva ministarstva, dva ministra, sve duplo, vozače, kuvarice, šofere, pomoćnike itd.
Nije to toliko ni potrebno. Potrebno je čuvati ideju jedinstvenog obrazovnog prostora, integrisano koliko to može za ovu zemlju, da nemate nastavne programe koji su na jednom fakultetu na istom predmetu različiti, u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu, kao da nemate unutrašnju mobilnost. Kako ćemo govoriti eksterno, o evropskoj mobilnosti? A kako ćete vi sada neku prvu godinu upisati po tom programu? Sabrao bodove do 60. Mogli smo i mi. Evropa je rekla vrlo deklarativno u Bolonjskoj deklaraciji. I mi smo mogli naše predmete začas da izbodujemo i, eto, 60 bodova.
Nekada smo imali koherente, nekada se sarađivalo sa ostalim zemljama bivše Jugoslavije koje su tražile akreditaciju studenata, to znam, akreditaciju programa. Dostavite knjigu, plan i program. Džaba vi po indeksima pišete, indeksi su debeli k'o nekakve dnevne beležnice sa ratišta, ono što su oficiri imali, one crvene knjižice, takvi su indeksi sada, znate to vi koji imate decu. Tu se piše svašta, to je jedna opisna skribomanija. Postoji institucija u svakoj zemlji koja verifikuje, nostrifikuje diplome, nastavni plan i program, i onda je tu kraj priče.
Ništa tu preterano nije trebalo. Nije ovo ni mesto ni prilika da lamentiramo nad starim zakonom, da unapred osuđujemo ovaj zakon o visokom obrazovanju koji važi, za koji mislimo da nije, makar za ovako brutalno sprovođenje, nije dobar. Sigurno da ima nešto što u njemu ne valja i verovatno ima nešto što je korisno, da nas tom evropskom putu približi, ne da ga brišemo, ne zato da spojimo ministarstva, nego da bolje sagledamo i efikasnije delujemo i uklonimo slabosti.
Zato mislim da bi bilo logično da podržite ovakav predlog, objedinjavanje ministarstava, za početak, pa onda odabrani ministar, sa svojom ekipom, da preuzme neku od ponuđenih mogućnosti i da razmotri šta u tome valja i ne valja i, jednostavno, kako bi svako ministarstvo i trebalo, makar godišnje, da podnese izveštaj o svom radu, ne samo onaj finansijski, nikad viđeni, nego i o rezultatima svog rada.
Mi to radimo kroz odbore, u meri u kojoj možemo, ali vi ovo pitanje možete reći na odboru i dobićete suv odgovor ministra za sedam do deset dana i drugo nećete dobiti. A kada bi se politička scena i odgovorni ljudi dovoljno uozbiljili, mi bismo u ovom važnom segmentu sigurno napravili neki značajan pomak.

Narodni poslanici, sada ponovo postaje jasno zašto je to brzo trebalo obaviti i zašto je i sam predsedavajući mobilnim telefonom izvešten da treba da postoji sednica, na kojoj će se negde u zabiti formulisani predlog pretočiti u odluku da predsednik Skupštine bude Slavica Đukić-Dejanović.
Naravno da treba kao kolega sigurno iz istog kliničkog centra da budem poslednji koji bi govorio protiv stručnih kvalifikativa profesorske Slavice. Mislim da oni sasvim nedvosmisleno stoje na mestu i ona je dobar stručnjak.
Međutim, pošto je ovo paradigma budućih zbivanja, ovakvo glasanje, i pošto unosi kod nas sasvim opravdani upit - da li je to model i mustra načina kreiranja vlade, onda se postavlja još jedno naredno teže, više i odgovornije pitanje - a kakva je onda nacionalna politika Vlade, odnosno politika, dao sam joj neposredno jedan važan kvalifikativ, kakva će biti politika vlade?
Ako je ona jedinstvo najmanje dvaju vrsta politika, potpuno nesrodnih, nešto što se, ako budete iskreni, dolazeći iz vaših sredina potpuno upitno pred vas postavljalo kao poslanike, koje prepoznaju ljudi na ulici, pa su vam sigurno mnogo češće i mnogo više, makar je moje iskustvo, tako i radikala, prilazili oni koji su glasali SPS i ovu koaliciju koja ide u paketu, pa vas pitali šta je to i da li je moguće. Uglavnom su nevericom iznosili stavove, ostajali pod upitom da li će njihov glavni odbor, njihove najviše političke strukture, to aminovati, kada se to desilo, rekli - pa nas niko nije pitao.
Jednako tako su vam prilazili, možda provokativnije, ovi iz žutog preduzeća, žute koalicije, i sami ne skrivajući nezadovoljstvo i čuđenje - kako to da jesu odlukom nekoga, to je dakle Tadić, koji je i sam svoju listu kreirao tako, da na njoj ne budu samo demokrate, nego je priveo možda i nepotrebno druge. Ali, što bismo ga mi učili? On je skratio, smanjio broj onih što bi eventualno mandate i dobili. Sada je priveo i ove.
Šta sad to znači? Šta se to u Srbiji dogodilo? Da li je to sve zaista legitimno? Da li su zaista zadovoljni birači jednog i drugog bloka? Da li je to opet onaj sindrom Martija Ahtisarija kada je sleteo, posle ubeđivanja Miloševića da će biti tepih bombardovanje, što su neki opozicioni lideri podržali, naterali ga da potpiše ugovor o prekidu oružanih dejstava, tj. kapitulaciju, pa kad je sleteo u Brisel na aerodrom, na pitanje kako se oseća - osećam se kao trgovac koji je prodao kupcu cipele dva broja manje?
Zašto SPS se nalazi u cipelama dva broja manje, zašto to radi i DS? Šta je to što ih je neprirodno povezalo, šta se tu desilo? Šta je to naglo promenilo? Nema tu žala radikala i ovih drugih što oni nisu s nama. Kada ovako stvari vidimo, hvala bogu i da nisu. Jednom smo nosili teško breme toga, bili kažnjeni na izborima, ali smo verovali, tada smo radili za dobru, odgovornu stvar. Branili smo Srbiju i sve kritike koje smo tada imali, koje smo morali da podnesemo, podneli smo, imali smo jedan jasan cilj.
Sada kada treba ponovo braniti Srbiju, sada kada su ponovo stvari dovedene do nejasnoće u Srbiji, zašto je problem da na prvom mestu bude Srbija kao nacija koju treba sačuvati, kao država državni prioritet, a na drugom mestu po hijerarhijskom vrednovanju, a po paralelnom toku, Srbija u Evropi pod uslovom, samo jedan kondicional, da to bude u granicama u kojima jeste.
Dakle, ništa različito i ništa specijalno, što bi oteralo one koji su po prirodi bili skloni toj nacionalnoj koaliciji. Konačno, u izbornoj kampanji su samo to i govorili. Nisu govorili da je moguće da će biti sa žutima, nisu govorili da im nije bitan nacionalni program.
Kako sada svoje biračko telo da obrnu, da objasne? Znamo mi te mehanizme. Dobiće oni nekoliko termina - imaju Palminu televiziju, Pinkovu, da ih sve ne reklamiram. Sve će to oni da pokriju, naći će oni načine gde će to moći da govore. Neke će uspeti da ubede, a neke naravno i neće.
Nije stvar u tome ubediti biračko telo, to već prelazi u nadležnost njihove brige - kako će oni i šta će oni da urade. Mi nećemo oko toga preterano da se zanimamo, ali je sudbina Srbije ono što nas zanima. Da li je zaslužila jedna takva obmana, jedna takva translacija interesa u drugom pravcu, za vrlo kratko vreme?
Čemu onda bi ovih mesec dana obmane? Čemu te paralelne izjave, čemu Danajski pokloni, konj iz koga izađu neka druga dva paketa, koji kao onda sondiraju javno mnjenje u Srbiji - ma, mi smo za Evropu, mi nećemo prihvatiti da neko ocenjuje parafirani i potpisani sporazum? Je li to bilo sondiranje terena i sada je trebao blic krig - juče, daj brzo da usvojimo, da brzo prebolimo činjenicu da su socijalisti evo već ušli u koaliciju?
Naravno, hteo bih, za razliku od drugih, jer prilično dobro znam situaciju u Kragujevcu, na određen način da stavim pod upit i baš personalni izbor toga lika koji će biti ovde predsednik.
Ako se ikada dogodi da se profesorka Slavica Đukić ponaša onako kako se ponašala u jeku izborne krađe, kao direktor Kliničkog centra, i delila otkaze onima koji nisu hteli da glasaju za Slobodana Miloševića, izlagala ih ruglu, kritici, novine o tome pisale, zamislite da jednog trenutka proradi njen ego, pa da to krene tako, poput ona predsednica - tašnu na ramenu, pa da sprovodi ovde neku diktaturu, nekakve sopstvene ili više naloge?
Jer da nije bilo višeg, interesnog naloga, ne bi oni tako lako prešli. Pa šta to socijalisti nisu imali da su hteli i da idu u nacionalnu koaliciju? Šta to nisu imali - ministarska mesta? Ne mogu na to da se vade. Fotelje, upravne odbore, plaćeno sve što su hteli, sve bi to nosilo vršenje vlasti samo po sebi, a nosiće i sada.
Dakle, ostaje upit šta je to, jer oni nisu bili bez ponude. Koliko je nama poznato, oni nikada istinski nisu ni razgovarali, nikad konkretnog razgovora, niko da izađe. Sve je to nešto bilo u kondicionalu - biće, nadamo se, nisu sve lađe potonule, nešto se odlagalo, nešto je bilo ovako i onako.
Dve ozbiljne političke stranke u Srbiji, koje se zalažu za nacionalne programe, doista su očekivale da socijalisti zauzmu racionalan stav, onaj stav koji ih ne bi doveo u priliku da sada objašnjavaju - pa čekajte jesu oni nama, evo još za tri dana, pa oteli Slobodana Miloševića, pa jesu tamo, čovek je ubijen, pa je sahranjen, kao hajduk, negde u dvorištu.
Nije sahranjen kao državnik kako mu priliči, da bude u aleji velikana, da bude tamo gde mu jeste mesto, jer je bio veliki državnik tamo gde je to trebalo da pokaže. Bio je ovde možda tanušan, slab, možda baš zbog nekih takvih kadrova, koji su ga izdavali još ovde, u kontinuitetu mu pravili prepreku u sprovođenju njegove politike.
E pa onda kada se dogodilo ono što se dogodilo s njim, on je završio kako je završio. Zar je sve to zaboravljeno? I baloni, i ovo, i ono, zar je zaboravljena tajkunizacija, privatizacija, kriminalne radnje.
Mislite da su građani zaboravili da su socijalisti, podržavajući neke zakone, glasali tako što su stavili crno i crveno dajući kvorum. I sad te iste zakone treba gospodin Krkobabić da ispravlja i da vraća penzije da popravlja, da promeni model finansiranja. Kad se zakon donosio, onda oni dođu, glasaju crveno, bude kvorum, zakon se izglasa i onda odu na televiziju i kažu, nismo mi kao neki, mi smo se borili protiv zakona. I sad to kod 90 odsto ljudi prođe. Da, da, stvarno su glasali crveno, vidiš, oni se bore.
Vidite kako jedna perfidna podvala, ako neko pažljivo ne prati kako može da naleti. Ovo je sada korak dalje. Ovo je mnogo više i mnogo teže, i ovo zahteva da se preispita politička sudbina te stranke. To neka rade oni, mi im u tome nećemo ni pomagati, ni odmagati, ali ovo je jedna prilično ozbiljna situacija za Srbiju, srpske interese i ono što se Srbiji sprema, upravo u vreme opšte invazije na deo naše teritorije i na velike, opsežne pripremne radnje.
Jer ovo su kreirali ljudi sa zapada, oni koji su do sada bili tradicionalni neprijatelji srpskog naroda. Tu nema dileme. Ne može biti Solana naš prijatelj. Makar profesorka Slavica zna da mora na konsultacije gde su i nesrećna deca i nesrećni roditelji, jer boluju od malignih bolesti, ljudi ne mogu da dođu na red da prime zračnu dozu terapija. Sve su to problemi koji nose to, što će da rešava isti ministar, ako ona bude to što jeste i ako bude Vlada kakva jeste.
Dakle, u mnoge probleme su svesno ušli. Kritika mora da padne.
Mislili smo i očekivali smo da imaju racionalni odnos prema situaciji u kojoj se nalaze. Šta je to što je prevagnulo, ostaje kao velika spekulacija. Da li će svi biti sačuvani od afere ''koferče'' ili ko zna čega još, jedni drugima sačuvati leđa? I to vreme će proći.
Doći će opet vreme u kome će nekakve nacionalno otrežnjene, racionalne, svesne, demokratski orijentisane partije ipak u svojoj osnovi, i pri tom nacionalne, ispitati i tu stranu priče.

Dame i gospodo narodni poslanici, o mogućim načinima kako će ti koji rade vilu za Šutanovca, kako se dobar deo tajkunske Srbije "otajkunio" i kako su postali novopečeni bogataši, kako se polako ljudi bez imena, politički, u javnosti poznatih kao bogati, polako šire Srbijom i kako je ovoj vlasti teško i nevoljno da na put stane takvim novopečenim bogatašima, govoriću u vezi sa članom o kome sada budem govorio, a njega ću, pre svega, citirati.
Naravno, da stvar ne bi bila beznadežna u danu kada Srbija slavi i delom se čudi da eto tako radimo i delimo njihovu pažnju, ja ću reći da postoji nada. Nada će se roditi sa pobedom Tomislava Nikolića na izborima i lancem promena koji to bude prouzrokovalo, pa će se naći neko ko će i zakone dosledno menjati i sigurno moći da interveniše i traži i lovi ove za koje papiri stoje u fiokama, ali ih naravno niko ne otvara.
Član 15, na koji sam podneo amandman, kratak je, pročitaću ga, jer tu ima dosta termina ekonomskog karaktera koji ni meni nisu preterano bliski, da pojasnimo građanima šta smo to hteli da kažemo: "Izvršavanje obaveza za projekte Nacionalnog investicionog plana, kao i obaveza za projekte koji se finansiraju sredstvima budžeta planiranim kao kapitalni izdatak, može se vršiti i", sada je taj veznik ključna primedba, "obračunskim oblicima plaćanja (asignacija, cesija, kompenzacija itd)." Dakle, u drugom stavu je ključno da će ministar nadležan za poslove finansija odlučivati, odnosno bliže uređivati način izvršavanja izdataka. Dakle, kako će se, kome, ko bude u ugovornoj obavezi za izvršenje nekih projekata iz NIP-a plaćati. Evo, recimo, tu leže mehanizmi kako neko može preko svega na neregularan način da se obogati.
Mi smo predložili da se ovaj član briše i apelovali, kao i većina govornika koji su do sada izlazili, da se zakonom uredi ova materija, te da ministar i, u neku ruku, Vlada na određen način sami ne donose ad hok odluke koje bi se ticale i programiranja i planiranja, a i načina plaćanja, što je jako bitno, onoga što se finansira iz Nacionalnog investicionog plana. I, kada je Vlada sela da odgovori uglavnom je prepisan odgovor za članove 14. i 15 – amandman se ne prihvata, jer ovaj zakon sadrži odredbe, koje su, hajde da prepričamo, ukalkulisane u odluku, uredbu o Kancelariji za nacionalni investicioni plan. Dakle, odluke, rešenja koje sadrži akt o osnivanju Kancelarije i njeno delovanje imaju takve prerogative da bi se ovaj zakon bitno promenio, dakle, niži zakonski akt je dobio značaj višeg zakonskog akta, i o tome se ovde govorilo.
Šta mi zapravo hoćemo i kako to da objasnimo? Zašto intervenišem na ovom delu? U delu ovih zastarelih, kažu ekonomisti, načina plaćanja, dakle, nečega što malo pripada prepotopnoj eri nekakvih mera, kao što su kompenzacija, asignacija, cesija, umesto jednog direktnog virmanskog plaćanja - trans posao, trans usluga, kriju se određene zamke. Ovo bi, istina, teorijski i u okolnostima nekakve dobre vlade koja pošteno i iskreno funkcioniše, poštenih ministarstava, jasno definisanih ciljeva NIP-a, možda mogao da bude mehanizam da se proširi delatnost i polje intervencija, pa da se iz tog NIP-a napravi nešto više korišćenjem mehanizma obračunskog plaćanja.
Ali, ako vi uzmete da kompenzacija obično povezuje dve osobe sa namerom da se izvrši izmirivanje međusobnih obaveza i potraživanja, izraženo kroz neki novčani ekvivalent, ne plaćaju u novcu, to bi trebalo da se oni poravnaju po pitanju svojih međusobnih odnosa. Ili, asignacijom da se uputi jedan subjekat da bi mu sredstva platio neki drugi subjekat, ili treća varijanta - cesija, gde se ustupaju prava potraživanja prema trećem licu.
Šta tu može biti zamka, kada se sredstva iz NIP-a odobre i raspiše se tender, da neko krene da realizuje nekakav projekat? Može se dogoditi, srazmerno i saglasno odlukama koje predviđaju rešenja u članu, da se isplaćivanja po tom osnovu vrše na različite načine. Možda će nekoj firmi zafaliti novac za plate, pa će imati direktno virmansko plaćanje i živ novac da isplate plate. Može se desiti da će biti dva ili tri izvođača u nekakvoj međusobnoj komunikaciji, pa će možda država prihvatiti da, potpuno štetno i nepotrebno, uđe u cesiju, pa da prihvati, recimo, određene naduvane gubitke koji se prilikom tendera mogu napraviti. Možda ministar bude u poziciji da izvesti nekog učesnika tendera - ti slobodno konkuriši, ja ću tebi plaćati živim novcem, nećeš morati u kompenzacije, ili će nekome reći - idi u kompenzacije, možeš da naduvaš troškove, mi ćemo to tebi na neki način prebiti, ti nećeš biti obavezan prema državi da platiš porez, ili nešto drugo, to ćemo nakalemiti nekome drugome ili trećem.
Dakle, ostavljena je mogućnost Kancelariji, ministru, to je sve ista partija, da rešavaju, možda na gori način nego što je to bilo ranije. Oni su promenili vlasnika kapitala NIP-a otvorivši Kancelariju i stavili ljutog neprijatelja bivšem ministru koji je o tome odlučivao, da sada sami svojim uredbama i podzakonskim aktima kreiraju način vođenja politike i trošenja sredstava.
Dakle, izlažemo se riziku da će, recimo, neka od ovih firmi koje budu učestvovale u realizaciji projekata iz NIP-a doći jednoga dana u poziciju da joj je potreban novac, u segmentnom plaćanju; inače, verovatno ugovor predviđa plaćanje po zakonu, ne definiše bliže, nego će se u hodu definisati.
Ako je nekome novac brzo potreban za nešto, možda će ministar biti čovek koji će doći i reći - može, mi ćemo ti poslati novac koji ćeš ti imati na svom računu, ali ćeš se morati potruditi da to malo opereš, nešto mora da bude i za mene. Jer, prosto je nemoguće shvatiti da se posle velikih NIP investicija i u zdravstvu i u lokalnoj samoupravi, u malim siromašnim opštinama stvara sloj bogatih ljudi. Masa njih ima dobro skrivene pare po bankama, pa žele da pokažu silu i moć koju imaju, kupuju dobre automobile, stanove po Beogradu itd. To je jedan način kako se može državnim sredstvima, sredstvima naroda pružiti mogućnost pojedincima da zaista dođu do enormnog bogatstva.
Konačno, sasvim direktno pitanje odnosi se na ono što će se direktno finansirati iz budžeta i što će NIP da daje, a to je unapređenje infrastrukture ustanova visokog obrazovanja, infrastrukture studentskog standarda. To je oko milijardu i po dinara. Tu će neko ko unapređuje infrastrukturu morati da radi konkretne radove. Ti konkretni radovi, da bi se dobili veliki iznosi, moraju da idu na tender, neće ga prebijati na milion dinara. Onda, eto mogućnosti za dogovor.
Hteli bismo, ako stvar nije dovoljno jasna, da se ide čistim, jasnim virmanskim plaćanjem - trans usluga, trans pare, po jasnom tenderu koji će moći neko da prekontroliše, da se o tome povede računa, da izbegnemo mogućnost da ministar donosi odluku, kada bude segmentno plaćao, kako će i po kom nahođenju koga platiti. Jer, putevi neke deliberacije odnosa, od onog izvršioca na terenu i veze sa ministrom i ministarstvom, toliko su čudni da više nema nikakvog iznenađenja da vam potpuno anonimni lik iz neke lokalne sredine za nekoliko meseci bude neverovatni bogataš.
To oni uporno i vešto skrivaju, ali brzo se provali; u ljudskoj psihologiji je da ako je neko bio siromašan, nemoćan ili nedovoljno bogat, sa večitom ambicijom da do nečega na kvaran način dođe, to vrlo brzo ispliva iz njega, probije se i on to manifestuje svojim ponašanjem, kupovinom skupih, luksuznih kola, kupovinom stanova po Beogradu itd.
Ne može se novac niotkuda dobiti. Načine i mehanizme dobijanja, u koje Vlada može biti opasno uključena, a i ministar, na direktnu korist, najčešće mi izražavamo sumnju da i toga ima, ali sigurno na štetu građana Srbije, to je sasvim jasno, trebalo bi sprečiti zakonom koji bi ovu stvar preciznije uredio.
Veoma se jasno znalo, na što široj platformi da se donese šta se želi, šta zaista jeste nacionalni prioritet, na što široj platformi ići u tendere, da oni budu što transparentniji, način isplaćivanja što očitiji i što bolje kontrolisani. Ne možete vi nekom privatniku, koji učestvuje...
Kada ostvari dobit, kada se njemu nešto isplati, on plati porez na ostvarenu dobit i on je u stanju da svojim novcem, kao i mi našim platama, raspolaže; taj privatnik može da stavi milion, dva miliona u džep i da kaže - izvolite, hvala, završio si mi dobar posao. Ne možete ga kontrolisati mehanizmima, kao što možete javna preduzeća, državna i društvena preduzeća, u kojima ćete moći da propratite novac, pa on mora na drugi način da naduva troškove da bi došao do ekstraprofita, kojim će da podmiti. Uglavnom se i pere taj novac preko privatnika, preko posrednika. Mi im dajemo to pravo da oni mogu da budu, ali, naravno, da bi bili bolji i profitniji i da bi bili što bogatiji oni će koristiti mehanizme koji su im dostupni, jer im zakon to dozvoljava, da nakon plaćanja poreza na dobit mogu da raspolažu svojim sredstvima, kao što i mi našim platama možemo sami da raspolažemo, niko neće ući u to kako ih mi trošimo.
Dakle, rešenja koja su predložena ovakvim načinom plaćanja ostavljaju mnogo mogućnosti da se stvore mahinacije i da se izvrše kriminalna dela, za koja verujemo da će sigurno biti drugačije tretirana, uopšte, generalno mnjenje, psihologija naroda biće promenjena u času kada lančanom pobedom, ja to ponavljam, posle predsedničkih izbora Tomislav Nikolić dovede do promene strukture vlasti u Republici Srbiji i SRS postane odgovorna i za ovaj deo vlasti i za promenu zakona. Hvala.