Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7380">Mileta Poskurica</a>

Mileta Poskurica

Srpska napredna stranka

Govori

Da počnem otprilike pričom koja je bila negde u junu, preko dva miliona zaposlenih u Srbiji mora da održava, i u tome im pomaže ovaj budžet, nešto preko milion zaposlenih, milion i 300 hiljada ljudi, osoba, dece predškolske, srednjoškolske, fakultetske, koji moraju da namire iz toga sredstva za školovanje, sredstva za lečenje i 300 hiljada ljudi kojima je potreban nekakav vid socijalnih davanja.
Tako da ovaj budžet, kada se uzme ona osnovna činjenica, sa 46% svog obima povukao prihod iz PDV-a, u kome su naravno oporezovane pelene, dečija odeća, oporezovano sve što je oporezovano u civilizovanoj zemlji, a u zemlji niskog nataliteta ne bi trebalo da bude.
Ako je samo trećina od toga prihoda na dobit preduzeća i prihoda na profit koji su ostvarili građani štednjama, svojom imovinom i kapitalom, vidi se da ovakva poreska politika, fiskalna politika, koja je inače jedan konstituent i način kreiranja budžeta, niti je pravedna, niti je, ili moguće da jeste, prividno ujednačena i prividno jednaka.
Ali, naravno da ne može takva biti, jer samo retke stavke se ne oporezuju poznatom stopom od 18%, koliko oporezujete stvari koje nikako u Srbiji ne bi trebalo da se oporezuju, ne ulazeći u to što vam je sa najvišeg duhovnog mesta rečeno i predloženo da se takve stvari ukinu. Ni u ovom budžetu to nije, pa je budžet i dalje ostao deficitaran.
Verujem i da baron od Tiltona vama ne bi mogao, kada bi se povampirio, da dođe i da pomogne, da nađete pravu meru monetarne i finansijske politike kojom biste očuvali stabilnost budžeta. To što ovaj budžet predstavlja 27% bruto nacionalnog dohotka nije stvar za zanemarivanje. To što 7% tog dohotka zapravo ide na potrošnju administracije, koja je četiri puta veća od kada je koalicija DOS u bilo kojoj varijanti na vlasti, nije za zanemarivanje. To što četvrtina, 27%, ode na usluge administracije jeste veoma velika stavka koja ovaj budžet pogađa.
Govorili smo o tome da mere uzimanja od građana, fiskalna politika, nije najbolje rešena. Čujemo da guverner NBS često kaže da sam svojim monetarnim postupcima, potezima, ne može očuvati monetarnu stabilnost bez konkretne pomoći Vlade.
Neko nesnalaženje i dogovor među vama ne postoji, tako da monetarna stabilnost očigledno u državi ne postoji, to je bilo vidljivo skorašnjom krizom evra, koji je doduše ovog puta, ne u nameri da se uruši postavljanje Tomislava Nikolića na mesto koje mu pripada, nego iz nekih sasvim realnih i jasnih namera povlačenja stranog kapitala i konverzije te vrednosti u evro, zapravo i bio razlog nestabilnosti.
To što govorite i što nije tako uverljivo doprinelo da izađete iz okvira planirane inflacije i da se približite 9,5-10 %. Kada ovakav, kako je konstruisan budžet pogledamo, po stavkama, retko ćemo gde naći da je nešto urađeno tako da mu primedbi nema. Bar najčešće stavljam primedbe na one kojima je najteže ući u trag, to su specijalizovane usluge, usluge po ugovoru i drugi način elegantno opranih para kojima se u trag ući ne može.
Kada se radi o Ministarstvu nauke, ono je ostalo na sredstvima koja su gotovo u dlaku ista, čak nešto niža nego što su bila. U toj raspodeli usluge po ugovoru i specijalizovane usluge su gotovo dvostruko veće, ali bili su pošteni pa su pobrojali šta će se iz toga plaćati.
Očekujem na odboru da do detalja razmotre još neke nama nejasne stvari - zašto iz naknade za socijalnu zaštitu idu stipendije i zašto je samo milion dinara dato za stipendiju, i srednjoškolaca, i dobrih studenata i onih koji su na takmičenjima osvojili nekakve nagrade.
Nekoliko puta sam otvarao, nisam video još tri nule, pa da bude milijarda, a sedam milijardi su specijalizovane usluge i preko toga se održavaju instituti, projekti itd. Kad je već tako, hajde da vidimo zašto instituti za zaštitu zdravlja i zavodi za zaštitu zdravlja imaju tako visok nivo specijalizovanih usluga, ne ulazeći u to da to što oni rade je važno za državu i da to što rade u odnosu na ostale lekare, rade za jednako loše ili nešto malo bolje plate.
Činjenica je da je 737 miliona podeljeno u nekoliko, u najmanju ruku, čudnih projekata. Ne znam koliko biste mogli bez ministra zdravlja da odgovarate na ova pitanja, ali zbog javnosti ću pokrenuti, makar i zbog onog dela lekara koji su uključeni u klinički oblik rada, kojima je jako bitno, pogotovo nažalost otkada je krenuo zakon i koji je uveo pravo biološkog opita po srpskim kliničkim centrima, u kliničko-bolničkim centrima, u većim bolnicama vlada jagma za ispitivanjem lekova na pacijentima, zakonska klauzula postoji. Mnogi to doživljavaju ne samo kao dokaz nekakve stručne kompetencije da u tome učestvuju, nego i kao mogućnost za nekakve pristojne dodatke na bedne plate.
Kad to pogledate, da li je bila namera da se institutlijama iz preventive kroz specijalne usluge omogući da rade upravo što u opisu poslova rade. Glavni cilj je obezbeđenje pravovremenog reagovanja u sprečavanju masovnih epidemija, zaraznih bolesti, uključujući i obaveznu imunizaciju. Realizacija ciljeva: praćenje analiza podataka na osnovu statističkih, vitalnih i rutinskih podataka iz zdravstvenih ustanova.
Dakle, nekome će ići 116 miliona dinara, sedeće u kancelariji, neće operisati, neće davati anestezije, neće ići u interventnu radiologiju, neće ići na dijalizu itd. Sedeti i obrađivati statistiku koja mu je došla. Oni primaju podatke k sebi. Je l' projekat kad neko izmeri pritisak i napiše recept? To je definisani rad. Izbegavajte te termine. Mnogo smo osetljivi na to jer svašta iza toga stoji.
Razvoj informacionog sistema, pazite šta oni rade, projekat 53 miliona, isti ti instituti i zavodi za javno zdravlje, ažuriraju podatke o broju ustanova, kadrova; ažuriraju. Svaka sistematizacija zdravstvene ustanove koju mogu da dobiju, koju im neko ukrade, čistačica odnese, videće koliko ima rendgena, koliko kadrova, koliko sestara, koliko ultrazvučnih aparata. Šta za 53 miliona? Je l' to neki računar? Koliko vrede računari, a tih ustanova ima 24, zajedno sa Batutom. Nije to samo računar.
Ta ista služba, u novom projektu, daje mišljenje o potrebama specijalizanta i subspecijalizanata. Socijalna medicina je vazda to davala, to niste promenili od Tita. Daje mišljenje, treba Kragujevcu jedan specijalista kardiologije, dati to mišljenje, koliko u Srbiji daju specijalizacija, stotinak, verovali ili ne, blizu 13 miliona.
Jedan običan papir, verovali ili ne, odobrava se uvidom u stanje kadrova itd: 53 ovo, 13 ovo. Prosto neka čuju građani Srbije šta ti projekti nose. Gde su bili ti ljudi koji inače to po službenoj dužnosti prate. Šta radi socijalna medicina pri tome? Gde su bili kad su godinu i više specijalizacije u Srbiji, sem pred izbore, gotovo obustavljene. Ko je ovih 1.000 primio? Smem da se kladim da je 2/3 G 17, 300 lekara, 700 sestara, samo ste o tome pričali. Specijalizacije su išle na kašičicu.
Sve je više starijih lekara. Uveli su 24-časovno dežurstvo u urgentnim centrima, koji nisu u mnogim mestima dobro definisani. Ljudi padaju na nos. Posle tog dežurstva niko kući ne može da ode u 8, kako mu je zakonodavac predvideo, ode u jedan. Rade jedno i po radno vreme, mnogima se ne plaća, masa njih imaju pripravnost u manjim centrima. Niko im nikad platio nije. Nama za njih projekata.
Neko ko to treba da kaže - slušajte ministre, ovi ne mogu da rade, toliko i toliko lekara, sa tako malo sestara, samo da to negde napiše i notira 60 miliona za to mišljenje.
Promocija zdravlja treba da bude, ali kad čitate šta im je plan i program idemo u vrtiće u škole u obdaništa i domove zdravlja i pričamo, verovatno valorizujemo zdravlje - perite ruke, ne idite u prerane seksualne odnose, nemojte se drogirati, nemojte ovo, nemojte ono. Što denivelirate nivo predškolskih ustanova srednjih i osnovnih škola? U školi u kojoj su moja deca, u gimnaziji, nikad niko nije došao iz nivoa instituta i zavoda za zaštitu zdravlja da priča o preventivi nego obavežu đaka da đak spremi predavanje o tome, pa đak priča.
Neko će za to da uzme 108 miliona dinara. Možda napiše neki flajer, ko zna kad je odštampan, možda je i stari. Što za tuberkulozu neki novi flajer? Ne treba. Za HIV? Ne treba. Zamislite sad - nacionalni zdravstveni račun. Ukinuli ste SDK. To treba ''Batut'' da napravi. Nacionalni zdravstveni račun je šest miliona, to je verovatno sitnica za sve drugo, ali tu treba da se vodi evidencija svega što ulazi u fond zdravstva i što korisnici potroše, nekakva vaga. Što ulaz i izlaz novca da prati Batut? Od kad je to finansijska institucija?
Na kraju da i Vlada ostane namirena, jedan čudan projekat, politika primarne zdravstvene zaštite na Balkanu, koja daje kapacitet Vladi za vođenje racionalne razvojne politike. Nesuvisle rečenice, samo da nečim pokrijete pare, 25 miliona, 27,5 miliona. Vozi. Sad neko telo u institutu pravi koncept kako će premijer i ministri da nastupaju, ali ne piše region Balkana, ne piše ništa.
To bi ličilo kao kad čovek ovo gleda, da se ove institucije finansiraju iz projekata. Nisu to naučni instituti, to su zdravstvene institucije, imaju od čega da primaju plate. To je fini način elegantnog pranja para i podele, malo tebi, malo meni, da se Vlasi ne dosete, niko to neće da vidi, dok kliničari ginu tamo i rade, često ulaze u rizične kliničke biološke opite na bolesnicima, vi kroz ovo verovatno pomažete i drugima da se operu i stvari urede.
Ovakvo davanje novca liči, kao kada bi poštaru koji rejonski deli u fahove, koverte, pisma i pošiljke, pa ih posle razvozi po gradu, pa mu platili dok ih slaže u fah i klasifikuje po veličini, težini i po ulicama, plus mu platili ono kad nosi. To je samo jedna od stavki specijalizovanih ustanova. Kada gleda čovek prosvetu ogromne su stavke.
Prosveta je ovim budžetom dobila značajno više nego što je imala. Verovatno treba i tu nema dileme.
Niko nije protiv toga, ali zašto manje od pola ljudi, dece dobijaju pravo da se školuju o trošku budžeta. Zašto se na mnogim fakultetima ne zna? Ulazi se u nivo master studija. Koliko će njih da bude? Deca polomiše noge po dekanatima. Niko da im kaže - izvinite, spremamo se da podižemo prosek, da poništimo ispit. Koji će biti kriterijum da uđe u master studije posle treće godine.
Takvih informacija nećete naći. Samo ih šetaju od tetkice do tetkice, od prodekana do prodekana. Tu im niste pomogli, ove godine još manje nego ikada, a u toj proporciji Beograd je dobio više nego iko pravo na školovanje iz budžeta.
Zaboravili ste vremena kada se moglo školovati o trošku države. Po tom vremenu se pljuje, a to je bilo vreme koje je mnogima omogućilo da završe fakultete.
Šta sad hoćemo da postavimo sumnju. Na šta? Da ogromne pare, to su 3 milijarde, sistem ustanova za studentski standard i dve za srednjoškolski, to je 5,5 milijardi dinara ide na poboljšanje standarda. Sada bi bila kvačka da kažete – vidi, radikali protiv. Ne, mi smo za, ali da neko proprati ovo gde će pare da odu.
Odlično, da vidimo za 5 milijardi koliko novih domova može da bude, a koliko prividno repariranih i koliko ugrađenih, kolko će od onih koji budu radili reparacije kupiti stanova u Beogradu, kupiti kola. To nas zanima, da dobijemo nekada taj izveštaj ovde, kako su ovolika sredstva utrošena. Neka ona budu i duplo veća i neka odu studentima, ali i za standard, za školarine i za druge razloge koji se mogu smatrati opravdanim da bi se poboljšala sudbina, a ne govoriti im o belom Šengenu i da je to kraj priče. Nije im sudbina beli Šengen, otići lakše, a s čim, kako?
Nije nam valjda cilj da ih odškolujemo, pa da odu, nego da ih odškolujemo i da ostanu da ovde rade.
Zahvaljujem. I ovim amandmanom smo hteli da popravimo tzv. zakon ili nekakvu drugu bližu podzakonsku regulativu kako organizovati rad Ministarstva spoljnih poslova.
Naša amandmanska intervencija se odnosi na to da pokušamo da uvučemo predsednika Republike u predlaganje i donošenje odluke o tome da li će se neko diplomatsko predstavništvo otvoriti i zatvoriti. Mislimo da obrazloženje koje nam je Vlada dala nije baš do kraja pitko.
Pre par minuta smo čuli citate iz Ustava i videli smo da u članu 112. stav 1. tačka 5) Ustava predsednik zaista odlučuje o postavljenju nakon dobijanja agremana za diplomatska predstavništva za koja je agreman potreban od stranih država, tako da je i ta, osim tačke 1) iz tog istog stava, koja je bila presudni razlog da podnesemo amandman, i tačka 5) jedan od razloga, koji je krajnje logičan, da predsednik u to bude uključen. Zaista ima prilika u kojima će se, u uslovima bicefalne vlasti kakva jeste kod nas, i ne samo u ovom trenutku, iako se zakoni donose prema trenutku, prema aktuelnoj situaciji, u kojoj se već tipuje da će ostati isti ministar, isti predsednik, stvari su naravno do kraja neizvesne, izbori su pred nama, možda izbori i druge vrste, prema tome, biće okolnosti u kojima će to biti dva različita tabora.
Bilo bi zaista veoma korektno, a u neku ruku i demokratskije i praktičnije i pragmatičnije da predsednik, koji odlučuje o postavljenju ljudi, odlučuje i o tome da li se i kakve vrste DKP otvaraju ili zatvaraju, kakvi su to razlozi, da li su nekada razlozi neke druge prirode, gde je predsednik nemoćan da utiče, nego to jednostavno prepušta odluci ministra i Vlade koji su, po pravilu, homogenija i kompaktnija masa jer su sastavni deo jedne te iste vlasti.
Naravno da ovakav predlog ustavno može da prođe, jer nema nijedne tačke za koju bi se izričito reklo da je u suprotnosti sa Ustavom, iako eksplicitno Ustav ne tangira i ne dotiče ovaj problem, ali ne dotiče ni problem odluke Vlade da se na ovaj način meša u spoljne poslove. Čuli smo iz citata ustavne nadležnosti Vlade. Vidite da ona ima konačnu odluku i o postavljenju činovnika i otvaranju diplomatsko-konzularnih predstavništava.
Zato mislimo da bi trebalo ostaviti ovakvu mogućnost predsedniku, da na neki način, ustavno ili ovu zakonsku predloženu normu ne bismo derogirali ničim, ostaviti takvu mogućnost zbog budućeg vremena u kome će predsednik i Vlada sigurno ili možda neće biti iz jedne iste vladajuće većine i moguće je da će imati drugačije stavove.
Zato bi trebalo dati takvu mogućnost da se postigne konačna saglasnost. Jer, konzument usluga Ministarstva spoljnih poslova i njegovih ispostava u inostranstvu je sigurno i predsednik Republike i nemoguće je da on ne bude zainteresovan da mu negde neko predstavništvo, u okviru namera vršenja vlasti, predstavlja zemlju u spoljnom, u drugom svetu i okruženju bude značajno da negde ima predstavništvo ili ne.
Sve je moguće u Srbiji očekivati, čak i da se neka značajna DKP ugase, da se neka nepotrebna otvore, a da od toga predsednik recimo i nema neku određenu korist. Ako on proceni da bi možda negde imao neku korist, moći će uz saglasnost ministra spoljnih poslova da predloži, a da Vlada to operativno i tehnički završi, kako u zakonu stoji.
Mislim da usvajanje ovog člana ne bi ni u čemu doprinelo da se zakon, ovakav kakav je, dodatno pogorša, skoro da je i nemoguće, ali bi na određen način pojasnilo poziciju predsednika Republike i ojačalo njegovu poziciju u ovom trenutku. Hvala.
Zahvaljujem.
Faktički, naravno, nije održana sednica, ali to pod upitnik dovodi zapisnik koji je trebalo danas da usvojimo. Napravljen je zapisnik 18.10.2007. s iste takve, održane, neregularne, sednice, na kojoj je bila tačka – šta radi Čanak po školama? U tom zapisniku piše – sedam članova Odbora. Znači, nije trebalo ni da se ide sa zapisnikom.
Ovo sada je zapisnik o održanoj sednici, na kojoj je usvojen dnevni red, dabome, neodržanoj, ali dolazi kao sednica. Šta još tu piše – da su se ljudi koji su tu sedeli dogovorili da ministra pitaju to i to o jednoj tački dnevnog reda, o drugoj tački dnevnog reda, o trećoj tački dnevnog reda. Znači, kao da je održana, tako to deluje.
Danas nismo videli odgovore, jer, verovatno, ministar smatra da je ovo neozbiljno; bila je neka sednica koja nije imala kvorum, mi smo se dogovorili, nismo glasanjem odlučili, da vas pitamo to i to. Ko to mene može da pita? To postaje manir i to je nešto što je alarmantno u celoj priči, postaje manir. Nema vas dovoljno, ajde sada da popričamo, pa će iz ovoga izaći neki zapisnik, ili neće.
Lepo piše – Zapisnik. Sve je, dakle, kao da je sednica održana, a, de fakto, nije mogla biti održana, jer kvoruma nije bilo. Mi jesmo bili tu prisutni, čekamo, saglasno svojim političkim stavovima da vladajuće partije naprave kvorum, uslove za rad.
Ta tema je, praktično, prva koja je nama bila veoma važna – da vidimo šta se radi u ''parlamentima'' naših srednjih škola u ''učeničkim parlamentima'', o kojima smo svoje mišljenje izneli kada su stavljeni u zakon, kada smo govorili da će biti zloupotrebljavani, a očigledno jesu. Nekako, sada je to odmaklo i više se ne pominje u današnjem sazivu.
Današnji saziv je trebalo da govori o budžetu i o novom problemu – štrajkovanju. Dakle, prosto je provučena jedna tema, bez da se čeka odgovor ministra.
Zašto ministar od 18. do sada nije odgovorio? Da jeste, trebalo je da dobijemo materijale. Ako nije, onda na sednici. Što na sednici, a ne pre – da vidim odgovor. Dakle, to otvara puno pitanja koje je trebalo danas tamo da postavimo.
Dakle, apel je da se uozbilji vladajuća koalicija i da napravi kvorum da ovaj odbor može da radi, jer postoje mnogi zahtevi koje su nam pisali predstavnici visokih i drugih škola, odnosno oni traže da se razjasne pojedini problemi koji su vitalni. Pojedini direktori i dalje nastavljaju da sprovode samovolju, kao da su visoke škole njihove privatne škole, privatni fakulteti. Ima dosta problema koje Odbor treba da rešava, da radi, a ne može da to radi na način na koji je to, očigledno, počelo da se dešava po inerciji, da se podrazumeva po inerciji. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je, već više puta je rečeno, jedan pseudozakonski projekat, nešto što bi ličilo na obrise, konturu, ideju kako bi nešto u budućnosti trebalo da izgleda, budući da i samo nosi naslov - o uređenju službi bezbednosti. E sad, kad bi trebalo da se detaljnije kaže o svakoj od tih službi koje su taksativno pobrojane, u ovom zakonu se to ne nalazi.
Mislimo da bi bilo logičnije da se dovrši ta priča jednom, da nam se ne daje odloženo delovanje već donetih zakona koji bi trebalo da budu, valjda, uklopljeni u novi Ustav i u Ustavni zakon, ali naravno i o strategiji nacionalne bezbednosti, strategiji odbrane i jednoj političkoj rezoluciji o strategiji bezbednosti, koje nisu donete niti znamo kada će biti donete, kako usvojene i šta će sobom nositi. To je jako bitno jer bi za sprovođenje ovih zakona i nadležnost koja iz njih proizlazi za službe koje će im biti date na upotrebu trebalo da se zna šta će u tom kontekstu službe raditi.
Preostaje samo zaključak da je ovo jedan od onih zakona koji je improvizovano donet da bi se uvećalo bogatstvo ovlašćenja koje, očito mimo Ustava, ima predsednik Republike, verovatno već duboko ubeđen da će to biti Tadić, da će on imati pravo, preko ovog jednog, da ima još dva mandata i da će dugo vremena moći fino da kontroliše sve što bude želeo i koga god bude želeo da kontroliše. Nama iz opozicije to i nije nejasno, ni čudno, niti smo zbog toga naročito zapanjeni ni zbunjeni, ali nas čudi zašto koalicioni partner dozvoljava takvo umnožavanje ovlašćenja, ne poštujući Ustav, za koji je sam očigledno glasao i veoma se borio, mislim pre svega na DSS.
Zašto je potrebno ići u davanje ovolikih nadležnosti prvom čoveku Srbije i njegovom šefu kabineta, umnožavati, videćemo kasnije, sastave tela sa istim ljudima. To, prema tome, može biti značajan rizik i izvor značajnog dela nesloboda ili informacija o mnogim ljudima u Srbiji koje će biti prikrivene, na kašičicu dostupne, nedostupne ili u pogodnom trenutku plasirane protiv njihove sigurnosti, njihove volje, neretko i u stilu kompromitacije. Naravno, sve je moguće
Kada je reč o strukturama koje ste predvideli ovim konturama zakona... Zašto kažem konturama? Trebalo je jednostavno staviti neka opšta načela šta koja služba radi, za šta je koja nadležna, koja od ovih jeste kontraobaveštajna, koja nije, koje su metode njihovog delovanja i automatski preći: BIA radi to, VBA radi to itd.
Zašto donositi posebna tri nova zakona, ne znam čemu je to potrebno. Ovo je mogao biti malo deblji materijal, koji sadrži sve u sebi i onda bi to bio kraj priče i jedna velika priča zatvorena. Šta će tek ti zakoni doneti, jer ovo su prilično načelne odluke, mi naravno ne znamo, ali sačekaćemo i videćemo.
Kada je reč o sastavu članova saveta, bilo je ideja ovde, provlačilo se i juče, da bi tu trebalo da bude mesta i za ministra spoljnih poslova, ko god da to jeste u ovom trenutku. Ono što je njihova nadležnost sadašnja, aktuelna, manje ili više benevolentno ili beznačajno za ove službe, treba da se nalazi tu. Moguće je teorijski ili bi demokratski izgledalo da je stavljen i predsednik parlamenta, da se po pozivu mogu pozvati određeni ministri, jer ove službe mogu nekada biti nadležne ne samo za špijunažu i kontrašpijunažu, kontraobaveštajnu delatnost, nego i za neke segmente elementarnih, masovnih katastrofa koje neko može da prouzrokuje, pa su potrebni ministri iz drugih nadležnosti koji bi bili od koristi za rad ovakvog saveta.
To da će Vlada pružiti kancelariju i tehničku uslugu, nama je to jasno i to je oduvek bilo. Vlada će se servilno ovog puta poneti prema zahtevu predsednika Republike; ali ne bi ni oni baš tako naivno uradili, verovatno postoji dil i dogovor - ti meni ja tebi, to će se odraditi i postaviće se personal koji je potreban.
U okviru biroa za komunikaciju možemo videti da se u sastavu biroa ponavljaju tri čoveka, odnosno četiri osobe, četiri funkcionera koja su potpuno jednaka onima koji se nalaze u sastavu saveta. Dakle, to ponavljanje istih ljudi znači koncentraciju moći; znači dogovornu odluku u samom birou šta će se savetu prezentovati. Predsednik Srbije može biti miran, jer tu je njegov šef kabineta, koji odlazi zajedno sa njim, njegov lojalan čovek i on će mu uvek preneti. Da li će predsednik države, odnosno predsednik Vlade znati sve što treba da zna; da li će znati neko drugi?
Kada u sadašnjoj strukturi pogledate, vidite da je taj odnos četiri prema tri, i ako gledate po strukturi agencija vidite da je verovatno za očekivati, uprkos proklamovanoj apolitičnosti, da će to biti pretežno sastavljeno od ljudi i kadrova koji pripadaju Demokratskoj stranci, gde će DSS i ostali očigledno ostati u značajnom manjku.
Kada je reč o sastavu biroa, postoje nejasnoće, kao i u radu saveta, ko je šef tog biroa, kako se sastaju, naravno imaće poslovnik, postojaće pravilnik o radu i njega će pisati savet, kada se sastaju, ko predsedava, ko rukovodi i mnogo toga još.
Kada je reč o strukturama ovih službi i opštim odrednicama, koje mislim da je trebalo staviti u ovaj zakon, opšta načela i njihove funkcije, tu bi trebalo da se nađu i prikupljanje podataka, način prikupljanja, makar osnovne odredbe, to je javno, tajno, iz registra, da znamo zašto je to bitno, kada govorimo o nadzoru, da bi znali poslanici, u direktnom ili posrednom nadzoru skupštinskog odbora, šta mogu da pitaju, dokle mogu da idu, da im nije nadležnost ovako unapred ograničena.
Biće tu sigurno i privremenog ograničavanja sloboda i ljudskih prava i hajde da vidimo ko će o tome donositi odluku, možda sudije Vrhovnog suda, jer ko bi drugi. Tako je mogao i predsednik Vrhovnog suda da bude član saveta, pa da li samo predsednik Vrhovnog suda, ili neki ovlašćeni sudija, da li jedan ili više sudija.
Dakle, ostalo je tu puno nejasnoća i to je trebalo unapred da se reši, pa da se zna, sve te tri službe će imati te i te metode rada. Nećemo ulaziti u to kakvi su njihovi rezultati na terenu, jer to se u zakon ne može uneti, ali metodologija rada je bila ta, recimo, kako evidentirati podatke, šta stavljati pod hijerarhijsku tajnost, kakve su sigurnosne provere, da li će biti proveravani činovnici ovih službi, do kog nivoa, da li će direktori biti podvrgnuti kontraobaveštajnoj proveri, da li će se o njima nešto znati? Dakle, moralo je to da se definiše preciznije, pa da onda taksativno ostanu ova tri zakona, koja su mogla biti o istom trošku, da tako kažem, doneta.
Da li u merama skrivanja identiteta ličnosti, čak i firmi koje će se baviti nekom delatnošću, obaveštajnom, da li će toga biti... Da li će poslanik, ne znajući sve to, u odboru početi da pita jedno, drugo, treće i onda će reći - ne možete to, ne možete to saznati.
Postoji kolizija, koja je prilično jasna, u članu 16. stav 2. tačka 5. - nadzire zakonitost primene posebnih postupaka i mera. To u kontekstu neposrednog nadzora nalazimo, ponovo se ponavlja. Kako će narodni poslanici znati koje su posebne mere i postupci, jer one moraju biti definisane. Mora se znati, one podrazumevaju to i to, a ne način primene, kako ovde stoji, jer to poslanika ne zanima.
Konačno, nedefinisana kontraobaveštajna aktivnost može biti značajan problem. Nama je to svima jasno, da ona deluje pretežno unutar zemlje i jasna je njena nadležnost. Nama je BIA delovala unutar zemlje više nego što je trebalo, umesto da deluje, po pravilu i definiciji, i da istražuje situaciju izvan, u okruženju. Mi nismo mirni zbog onoga što se radi na Kosovu i Metohiji, a naravno da nismo mirni ni u svom okruženju. Da li će BIA pokrivati i jedno i drugo ili će to otići elegantno u kontraobaveštajnu i obaveštajnu delatnost i sferu vojske; vojske koje nema, koju je Demokratska stranka potpuno uništila i jedno vreme, naravno, tome je značajno doprineo čovek iz G17 plus Davinić. Ako smo je toliko uništili, toliko obezvredili, ne verujem da ćemo jačanjem agencije hteti da imamo i da operativno koristimo podatke koje službe bezbednosti budu saznale.
Dakle, pitanje je zašto se na ovakav način zakon donosi, sem da se jednostavno pozlati okvir na kome će sedeti Boris Tadić?
Dame i gospodo, gospodine ministre, evo, krenuli smo sa amandmanima u kojima smo hteli da izvršimo jednu tehničku ispravku i dobili smo odgovor pod indigom, da je to rešeno drugim zakonom, da ministar jednako ministarstvo ne postoji, ministar je iznad toga.
Naravno, nama je jasno. Nije prvi put da mi intervenišemo da se takva promena napravi. To radimo godinama.
Otkad je zakon donet na njega se u obrazloženju o odbijanju Vlada poziva, ali mi ostajemo uporni u toj nameri da se shvati da smo i onda kada se prvi put susrećemo sa anomalijama jednako ozbiljni, kao i kasnije kada pokušavamo da i gotovo na nemoguć način promenimo.
Ostaje diskreciono pravo na vama da to usvojite ili ne, a ona realna opasnost zbog koje smo tako uporni jeste u tome što mislimo da ministar može nekada nešto da uradi nekritično, u odsustvu sugestija svojih saradnika. Evo, najsvežiji primer vam je ministar zdravlja Tomica Milosavljević, koji je u samo tri dopisa koja je poslao Lekarskoj komori rešavao dva važna problema, inače je jasno zakonom regulisanog i definisanog prava da može da utiče na visinu naknada za davanje licenci i uslove i kriterijume za stvaranje prenosivog sistema bodova u kojem će se bodovati nečija validnost u toku školovanja ili usavršavanja do časa kada je dobio licencu.
Takva tri različita dopisa za tri meseca, od kojih jedan drugog grubo negiraju, dokaz su šta može kada se ministar potpiše da uradi sam, šta to znači kada nema odsustvo kontrole druge vrste. Mi smo to hteli da izbegnemo i u ovome članu u kome se definišu dve stvari. Prividno, one su odvojene i zahtevale bi čak dva ministarstva. Jedno bi bilo ministarstvo prosvete i obrazovanja, dakle Lončar, i jedno bi bio ministar Ljajić, koji bi trebalo da da nekakve repere iz sfere socijalne politike.
Na stranu što će tek tim uputstvom, podzakonskim aktom, biti rešeno koji to nivo socijalne zaštite, kakva prava mogu da ostvare azilanti, osobe koje dobiju azil, pretpostavljam azilanti u nerešenom statusu. Ali, mi mislimo da bi ta jedna regulativa koja bi se rešavala nekakvim timskim radom više doprinela tome.
U ovom istom članu se pominje i pravo na školovanje. Tim zakonom nije regulisano, suprotno praksi nekih drugih država u kojima stoji da je potreban period u kome se te osobe koje su došle, dakle ljudi koji su dobili azil i članovi njihovih porodica, pre svega njihovih porodica, vreme koje moraju da provedu u azilu da bi naučili jezik, jer je prosto nemoguće obećati nekom školovanje, a da se pri tom nije naučio jezik države u kojoj su azil dobili.
Znate, naš jezik nije baš tako jednostavan i mi nemamo mogućnost da pružimo osnovno i srednje obrazovanje, jer je to onda dugoročni azil, tu uzima i državljanstvo, to je nešto dugo, ko završi osnovno i srednje školovanje kod nas. Dakle, mora imati lufta. To bi verovatno podrazumevao podzakonski akt koji bi ministar doneo, ali to svakako ne može biti ministar socijalne politike, to bi morao biti ministar prosvete.
Zašto je to nesrećno stavljeno u jedan član, naravno, ne znam, ali je tako kako je napisano i zato traži intervenciju.
Nije se, naravno, moglo obuhvatiti sve i u načelnoj raspravi. Rekli smo i onda, i govorio sam u načelnoj raspravi o čuvenom, famoznom članu koji isključuje mogućnost kod krivičnog dela nepolitičke prirode, treba reći kažnjivo delo itd, nikako teško krivično delo. Onda sam predložio to, to je nešto odbor uradio i nakaradno uradio.
Ono što govori u prilog, više puta ponavljane, možda vama deluje i stereotipno i gledaocima ponavljane priče o tome da zakon nekako nije prosto izdefinisao sve što je trebalo da definiše, jer tako istini za volju gledamo, pa, prvi put kad negde nešto definišete, kao neko, od te osobe koja traži azil, definišete ga vezano za termin izbeglica.
Zaista, najšire definisan termin azila je tu, i ne možemo se složiti s tim da je izbeglica azilant. Vi ste to isključili u stavu 3, ali kasnije, članovima do 40, 54, pa i dalje, ponavljate, stalno se izbeglice ubacuju u igru. Sve je nešto presečeno zakonom od 2002. godine, a onda su izbeglice nekako neprekidno u igri.
Najpotpunija definicija osobe koje traže azil data je u vezi sa izbeglicama, što je, naravno, izbegnuto da se stavi da je to jedan strani državljanin. Kakvi su to bili politički razlozi, lični razlozi, logični, nelogični? Mogao bih da razumem svaki od tih razloga, ali već definisanje osnovnih izraza, pa onda osoba koja traži azil, definisana osoba koja neće dobiti, ali koja traži.
Zašto je tu dobro definisano? Dakle, ispalo bi da su samo izbeglice definisane osobe. Naravno, niko od nas ne želi da veruje da je to tako, ali zato što je već navedeno da postoji nekakva osnovana sumnja u to da će se pravedno prema osobi postupati, da postoji opravdani strah. Opravdani strah mora da ima nekakav period trajanja, ponavljano delovanje itd, to je sve stavljeno u vezi sa ovim. Opravdani i osnovani strah od čega? Pa, od neprimene zakona, loše primene zakona, izbegavanja obaveza, selektivne primene zakona, kako drugi zakonski modeli definišu.
Onda biste imali uputstvo za još nedefinisane činovnike MUP-a, koji su verovatno pogranična policija i obučeni, verujem, ali možda se među tim činovnicima mora naći neko iz Bije. A kako ćete vi biti sigurni da neko nije bio prikriven kroz nekoga ko je imao neku političku aferu, prebačen, pa da prevede jednog teroristu, pa drugog, pa odatle lakše iz Srbije ode na Kosovo, pa pravi čuda. Kako znati da nam ne dođe nekakva Al Kaida, nekakvo zlo takve vrste.
Mora biti činovnika Bije. Zašto ih eksplicitno ne bi stavili. Osobe koje će biti, moguće je da će biti, ali oskudno obrazloženje, obrazloženje neko taksativno, kao za šefa mesne zajednice, ali je ovo ozbiljnije, nekoliko pobrojanih kriterijuma. Nasuprot tome, vrlo visoko rangirana komisija od osam članova ili sedam, koliko ih ima ne znam, u ovom drugostepenom organu.
Dakle ima propusta ceo zakon i možda je najsuvislije da se to jednostavno povuče, da se lepo iz iskustva, diskusije i odbora zakon promeni. Ne biste vi kaskali za Evropom, ne bi vama Evropa, znate, i mnoge evropske države imaju rigidnije zakone. Nemaju naročito volje ni potrebe, niti je Srbija ni toliko ekonomski bogata ni moćna da baš pruži svakom ko poželi, čak i nekritično veliku filtracionu moć da da.
Imamo informaciju u zakonu da je to 80-100 osoba godišnje. Ne znamo koliko će biti ako je zakon ovako neprecizan, ako ga mi ovde poslanici kritikujemo, ako baš neko precizno prati pa vidi koliko rupa ima zakon i koliko nedorečenosti, možda bi nekome bila ideja, bog zna ko bi bio zainteresovan u ne baš naročito bogatu Srbiju da dođe, pa da stekne kakvu-takvu sigurnost, pa onda odatle, recimo, ne daj bože, nekakvi teroristi krenu, vrlo lagodno da prođu ranjivu barijeru prema Kosovu, podrže se separatisti. Ko zna šta nas u buduće može čekati.
Imamo veoma loš zakon. Mi smo imali više nego ikad sada opravdanja da sprečimo da nam bilo ko kroz porozne membrane zakona, kroz porozne granice uđe u državu, a da se odatle, posle azila, udalji. Baš njega briga kad napusti azil što gubi vašu garanciju. Ako nađe kanale i jatake, ode na Kosovo, kraj priče, šta njega briga što je izgubio, on je došao sa ciljem.
To je jedna teorijska pretpostavka, koja ne mora biti samo teorijska, ali je to zbog verovatnoće i okolnosti u kojima se nalazimo zakon stvarno trebalo razgledati sa svih aspekata, ne sa aspekata jedne situirane evropske zemlje, u koju niko i ne želi da dođe, znajući da ga čekaju restriktivne mere.
Mi smo zemlja koja, očigledno, nema naročito restriktivnih mera, koja je gotovo izjednačila poziciju svojih građana, svojih izbeglica, svojih prognanih lica sa osobama koje ko zna iz kakvog razloga, a sigurno su isključeni ekonomski razlozi, to je jasno svakome, traže azil u našoj zemlji. Zato mislim, kao i ostali radikali koji su podnosili amandmane, da možda nismo imali najsrećnije rešenje u ovome zakonu, koji kao koncept, kao ideja jeste verovatno ekej.
Ali, detalji koji se u njemu nalaze, predviđena rešenja nisu najbolje što je moglo da se uradi, osobito kada je reč o konstruktivnim diskusijama, gde niko zaista nema nameru niti da svoju državu pretvori u nekakvu azilantsku teritoriju gde će dolaziti ko god hoće, niti da bude mimo ostalih demokratskih zemalja kojima sledi krajnje restriktivno da ne može baš niko da pređe granicu.
Mi znamo kako je to biti u totalitarnim režimima, svima je to jasno, dovoljno godina imamo i imamo osećaj sluha za ljude koji su u totalitarnim režimima loše prolazili, znamo da takvima treba pružiti utočište i pomoć.
Ali, istovremeno ne treba biti neselektivna država, bez kriterijuma, krajnje porozna, pa onda hvatati greške, loviti u hodu, praviti deportacije, to je onda veći problem i može da bude problem svake vrste.
Otprilike to je smisao svih naših diskusija. Sad koliko ste shvatili to je na vama, a mislim da bi bilo najlogičnije da se taj zakon povuče i doradi.
Dame i gospodo narodni poslanici, staviću knjigu ponovo ovde, a da ne rizikujem da je vi bacate na pod, tamo gde knjizi nije mesto, ja ću je ponovo poneti sa sobom, zato što se, pre svega, ponosimo sadržajem knjige, a u vezi sa tačkom o kojoj govorimo, i fakti u knjizi mogu biti takvi da će ako usvojimo zakon, bez nekih izmena koje smo predložili, možda i neke nužne zle posledice da pogode naš srpski živalj, naš narod koji se u izbegličkim kampovima još uvek nalazi i kome je predloženo, ponuđeno zakonsko rešenje, gde će biti puna garancija za povraćaj njihovih prava, baš kada je reč o ovom zakonu, članovi 44. i 45. i 46.
Ne bih krenuo od detalja, krenuo bih od nekakve načelne priče o ovom zakonu, kao što se i rasprava o ovom segmentu odnosi na takve delove.
Naime, ako se pažljivije pogledaju nekakvi uporedni zakoni u nekim susednim državama, a mislim da jedna susedna država ima zakon veoma sličan ovome, vidi se da je dosta nevešta kompilacija napravljena. Ako se već gledao model i mustra, za koju se misli, verovatno, da je dovoljno evropejska, nalogodavna i prihvatljiva za one koji validnost ovog zakona budu procenjivali, onda se u nekim elementima pri pisanju ovog zakona do kraja nisu stvari prepisale i, da kažem, ispoštovale.
Nama radikalima nije iznenađenje da imamo pred sobom još jedan od zakona koje moramo usvojiti da bismo se tamo pokazali kao ljudi koji revnosno, gotovo vazalno sprovode politiku, sve u nadi da će se jednog dana naći u društvu gde nam odista jeste mesto i gde jesmo i bili. Mnogi su zakoni tako prošli pored nas i o mnogima su se posle donošenja i preglasavanja, u kojem radikali nisu učestvovali, stvarali hvalospevi i slavopojke; konačno, i o Zakonu o viznim olakšicama koji bi trebalo da bude znak da idemo na "beli šengen".
Naravno, niko nikada nije otvoreno rekao da je i za zemlje koje jesu članice EU, koje su sa statusa "belog šengena" prešle na regularnu komunikaciju, jasna poruka iz EU da pet godina nema tranzita radne snage, da se njihovo korišćenje viza... U svekoliko materijalno lošem stanju žive, bar Rumunija i Bugarska, po svim pokazateljima gore nego što se živi u Srbiji, ništa te vize od koristi neće biti. Jedan od načina kojima se naša javnost često zamajava i posebno mladež vrbuje da veruje u to kako donosite demokratske i za Srbiju korisne zakone pada u vodu. Samo 10% građana Srbije možda ima pasoš, možda samo 10% povremeno koristi.
Kako je bila toliko velika vera i nada u boljitak koji nam donosi, sem nužne potrebe da se donošenjem takvog zakona pokažete kao neko ko je usvojio još jedan od naloga i udario još jednu crtu na zidu kao vojnici koji odbrojavaju svoje dane u služenju vojnog roka. Naravno, ni toga više nema, više nema brojanja dana, broje se dani u nedelji i to, naravno, dva dana, dva dana se ide na vikend da bi se jelo i okupalo.
Zašto je to u vezi sa ovim zakonom? Zato što i ovo kada donesete, biće to, ako u obrazloženju zakona stoji 50 - 100 potencijalnih azilanata godišnje, samo jedna investicija, koja će biti velika. Ali, biće rizika šta će se zapravo i ko će se moći podvući pod azilanta u ovoj državi. Šta to može da prođe, a šta to neće moći da prođe? Kakav će ostati status izbeglica, koji mi nismo uspeli da rešimo i da te ljude u dogovoru, reciprocitetu, uprkos svim izvinjenjima, uprkos svim stavovima koje je naša pokajnička, generacijski pokajnička vlada, kako se od 2000. godine krila pa nadalje, išla i nudila sebe uslužno ustaškoj demokratiji, ako je tako zovete i pokazala servilnost krajnje vrste...
Nismo uspeli da pitanje naših izbeglica rešimo na pravi način. Konačno, da li ćemo im sada kao azilantima omogućiti asimilaciju? Da li nas čeka neka druga zamka, da oni koji su otišli svojevremeno iz Hrtkovaca, o čemu govori ova knjiga koja zaista ima imenicu i pridev kojih se ne stidim i mislim da to kurvanje Nataše Kandić jeste političko kurvanje. Ono jeste i najcrnje i najteže i ono jeste nesreća za Srbiju.
Ako bi to bila karakterna osobina, to bi bio njen problem i o tome ne bismo raspravljali, jer svako ima pravo na privatnost, ali ovo što se radi u ime države, što se radi u ime onoga za šta mislimo da će naneti političku štetu Srbiji, njenim izjavama, postupcima, sa benevolentnim odnosom prema ustaškom režimu, jeste svakako nesreća za Srbiju, posebno u trenutku očiglednih nastojanja Vojislava Šešelja i ostalih srpskih heroja, koji zaista pokušavaju da govoreći o faktima iz tog vremena, kvaziformulisano kroz optužnicu i kroz tzv. odbranu koju iznose, govore o ispravnosti postupaka Srbije, građana Srbije i srpskih institucija. Sada idem i na detalje u ovom zakonu. Ako je već u ovom zakonu data definicija osnovnih pojmova, izostavljeno je, recimo, da izbeglica nije stranac. Kad se pažljivije čitaju ostala objašnjenja koja su u tekstu data proizilazi da zapravo izbeglica jeste stranac koji se ovde nalazi.
Druga stvar, ono što u ovom zakonu nije do kraja precizno definisano jeste i pitanje - ko to može potraživati azil i ko ga ne može potraživati. Ostaje indirektni način zaključivanja po tome kome će se azil odbiti kao neosnovan, neopravdan itd. Moglo se naći rešenje pa da stoji stavka po kojem bi potencijalni azilant mogao biti osoba, lice za koje se smatra da postoji mogućnost da je izloženo nekom osnovanom strahu od proganjanja, recimo, koji može biti različite prirode, političke, verske itd.
Ovde se ekonomski razlozi brišu, i to je prihvatljivo, jer ekonomski azilanti, praktično, to ne ide kao uslov ni u evropskom zakonodavstvu, to je emigracija ekonomske prirode. Međutim, to ovde nije pobrojano, jer da bi se našao osnovani strah od proganjanja, postojanje tog straha i njegova osnovanost, moralo bi se razmisliti šta bi to bilo, kakvi bi parametri bili. Zašto je to bitno staviti u zakon? Zato što će u prvom susretu sa azilantom razgovarati kancelarija, a to je služba unutrašnjih poslova.
Bez obzira na to što mi precizno u zakonu ne definišemo koji će taj činovnik koga Ministarstvo imenuje biti, osoba koja će razgovarati sa azilantom bi morala da ima nekakve osnovne pretpostavke da pre nego što donese odluku, kao primarnu, prethodnu, inicijalnu odluku, zna, tako da ne bi bilo zgorega da je tu napisano da, recimo, dela proganjanja zbog kojih osoba oseća opravdani strah i ne želi da se vrati u svoju prethodnu zemlju u kojoj je boravio ili iz koje je došao u našu, može biti fizičko, mentalno, seksualno uznemiravanje, može biti politički delikt, može biti loša primena zakona ili zakoni koji stvaraju diskriminaciju po pitanju rasne ili polne pripadnosti, može biti mnogo toga. To je trebalo pobrojati, tim pre što se u susretu činovnika u kancelariji zaista srećete, po pravilu, sa azilantom koji ima malo materijala kod sebe.
Zatim, kad Vlada sastavlja listu sigurnih zemalja ili sigurnih trećih zemalja, opet je nedefinisan kriterijum šta to Vlada koristi. Moguće je da Vlada ima pravo nekakve svoje posebne odluke, posebnih svojih prava i izvora informacija koje ima, ali zašto to ne staviti u zakon. To mora biti sigurno izveštaj i UNHCR-a, i EU i tumačenje pravnih normi zemalja na koje se takva lista odnosi; da li njihove pravne norme imaju isti ovakav zakon o azilu, da li oni doista poštuju konvencije o ukidanju torture, o izbeglicama itd., sve ono što je inače normalno i na šta se poziva zakonopredlagač kada je ovaj zakon i pisao.
Mi ostavljamo diskrecionu mogućnost Vladi da neku zemlju stavi na listu sigurnih zemalja ili sigurnih trećih zemalja. To može biti, ako je Vlada demokratski orijentisana, nacionalno orijentisana, funkcioniše ispravno, onda neće dozvoliti sebi da na takvu listu, recimo, stavi državu Hrvatsku, u koju bi mogle osobe koje se ovde nalaze da budu vraćene, saglasno članu 54. stav 3 (u stavu 3. se nešto menja i briše), i da se kaže – evo, prestali su uslovi zbog čega izbeglice mogu da imaju neprijatan osećaj, osećaj straha, teskobe, nepravde, osećaj približavanja velikog zla i svega onoga. Nejasno je, zato što je u stavu 54. stav 3. stavljeno da to ne važi za tačku 5, jer je nemoguće u tom članu tačku 5. napisati, a onda u sledećem pasusu negirati njen sadržaj.
Da bih bio jasniji, odmah ću reći. Dakle, član 54. tačka 5. u stavu 1 – ako lice više ne može da odbije zaštitu svoje države porekla, jer su prestale okolnosti u vezi sa kojima mu je dodeljena zaštita, tada mu se ukida status stranca i on se tada vraća kao strani državljanin. U narednom stavu stoji – može da se pozove na osnovu iskustava koja je imao. Nisu to samo iskustva. Onda ova tačka nije ni bila potrebna, jer će verovatno svako ko je izbegao i pretrpeo torturu reći – tamo me vraćate, kancelarija, komisija, ministar. Sigurno da normalan ministar to ne bi uradio. Ne treba opteretiti zakon nečim što po automatizmu u sledećem stavu ga briše i negira. To sam, otprilike, hteo da vam kažem što se tiče ovoga.
Mislio sam još nešto da vam kažem o razlozima za uskraćivanje azila. I ovo je prepisano iz tog hrvatskog zakona u priličnoj meri, ali nedovoljno tačno. Ne mogu da hvalim njihove zakone, ali vi ste u tački 2. kao razlog za ukidanje azila naveli – da je lice, potencijalni azilant, učinilo težak zločin koji nije političkog karaktera.
Pazite zamku, moglo je da se kaže – krivično delo, kažnjivo delo i bilo šta, ali zločin koji nije politički, znači, primićemo zločince koji su počinili politička nedela, zločine političkog karaktera. Po ovome bismo pola Al kaide mogli da primimo. Je l' to nama u interesu?
Dakle, ima izvesnih nejasnoća. Mislim da je našim amandmanom predviđeno da ovo brišemo, da se ovo ispravi. Zašto kazati – zločin? Teška je to reč za zakon, da uđe "zločin". Znači, ako je politički zločin, može da prođe. Ako nije politički, ne možete dobiti azil. Malo je to rogobatno sročeno i mislim da bi tu trebalo obratiti pažnju i videti da li takve nepreciznosti možda mogu da imaju kobnije posledice po situaciju u kojoj ćemo se naći kad ovaj zakon bude stupio na snagu.
Iako je procena da 50 - 100 potencijalnih azilanata možda može da se nađe pred našim legalnim institucijama i da traži pravo na azil, pitanje je, jer u obrazloženju zakonopredlagač kaže da se ne zna na kakve se okolnosti ubuduće može računati, te da možda taj broj bude i veći, da li je to tako napisano samo da bi se eventualno podigla finansijska sredstva, mi to ne znamo. Postavlja se pitanje, zašto tako brojna komisija, brojno članstvo komisije, koja sadrži sedam plus jedan članova. Zašto nije preciznije definisan predsednik komisije, koje su njegove nadležnosti, obaveze itd.
Kada je reč o nekim pravima koja se daju azilantima, dakle, onima koji čekaju da dobiju azil, bivaju smešteni u tzv. sigurne kuće, da ne kažem u nekom drugom smislu, prihvatne centre gde su izbeglice, ili ove druge centre, ne znam tačan termin, svejedno, kakav se nivo zaštite pruža? Ako je to nivo zaštite stranaca, koju primaju stranci, pitanje je da li je to za nekakve masovne pojave azila suviše veliki nivo; možda to treba ograničiti, pa pružiti elemente hitne pomoći, elemente neodložne pomoći za lečenje, elemente pomoći kod posebnih vrsta tortura. Nije samo izmeriti pritisak, pregledati i lečiti pneumoniju; ako je neko bio zlostavljan seksualno, treba psihijatrijska pomoć; ako je politički zlostavljan, treba i neka druga vrsta pomoći. Možda treba preciznije nivelisati.
Inače, stranci imaju gotovo po pravilu potpuni dijapazon lečenja i nisam siguran da bi ovakav zdravstveni sistem, koji ni našim građanima ne pruža sve što je potrebno, mogao sve da pruži i da se na osnovu toga neko pozove da kompletno može da uradi baj-pas i može da uradi sve, kada ustanovite da ima sve. Dakle, da mi vidimo zašto se i ta stavka, to nije mala stavka, ne definiše preciznije.
Dakle, zakon ima određenih nepreciznosti i jasna nam je namera zašto mora da se donese. Ako se amandmani usvoje, možemo razmišljati o tome kakav ćemo stav o ovom zakonu zauzeti u danu za glasanje. Hvala.
Član 93. Dame i gospodo, govoreći juče, a to je jedna autokorekcija zapravo i način da ispravim ono što sam juče govorio i netačnosti koje sam eventualno izneo, a tiču se uglavnom prezimena čoveka o kome sam govorio.
Dakle, govoreći juče o tome kako su zakonska rešenja koja su ponuđena izvor mnogih nejasnoća i onoga što se konačno dešava, da mi danas dajemo tumačenja i gotovo je nepotrebno da se Skupština bavi time, ali kada se već bavi, da se bavi do kraja i, obrazlažući razloge, zašto ne, kada odluke koje se kao podzakonska akta donose ili reakcije individualnih organa rukovođenja, recimo dekana, direktora škola, mogu da izraubuju i onako nejasne stavke u zakonu i da budu predmet sporova, pomenuo sam Visoku tehničku školu u Trsteniku i rekao sam pogrešno prezime direktora te škole.
Sada se ispravljam: reč je o gospodinu Petru Ivanoviću, koji je direktor te Visoke tehničke škole.
Dakle, zašto sam pomenuo i u kom kontekstu? To je predmet koji držim u rukama, zaveden je 2. oktobra 2007. godine u pisarnici i trebalo bi da bude predmet rasprave verovatno na današnjoj sednici Odbora za prosvetu. To dokazuje koliko anarhije, koliko nereda, koliko poremećenih ljudskih odnosa je proizvelo delovanje jednoga čoveka i njegova potreba da, kao vrhovni dirigent ili gotovo vlasnik te privatne škole, makar saglasno potpisnicima ovoga dopisa, pokušava da deluje unutar te organizacije.
Čak ide sa neverovatnim saopštenjima, u kojima potpisom na knjigu traži – saglasno svemu i svačemu, zakonima o radu, o visokom obrazovanju, Statutu i Kolektivnom ugovoru, pri tom navodi jedan član, ne zna se na šta se tačno odnosi – i daje obavezu, dakle jedan dekret, da će najdalje do upućivanja zahteva za akreditaciju škole taj koji prima ovaj dekret u potpunosti izvršiti svoje obaveze po osnovu pismeno primljenih zadataka za svoje predmete.
Ukoliko to ne uradi, u drugom stavu, druga tačka, i bude odbijena akreditacija, dakle taj je kriv, dobiće otkaz.
To čovek treba da potpiše i da neko tamo proceni, čuli ste već kako od prethodnih izlagača, i sada će čovek dobiti otkaz. Pa onda, da je uputstvo nakon dobijene na sreću akreditacije, u kojem nastavnici moraju, u nekih desetak tačaka, između ostalog, da urade skriptu obima do 80 strana, da tehniku nastave izvode grafoskopom, video-projektorom i eksponatima. Nikakva druga varijanta ne dolazi u obzir.
Prolaznost mora biti 70%, pri čemu se registruje službeno da 50% studenata sluša nastavu, dakle 20% onih koji ne dođu na nastavu moraju da prođu.
Ako se tako ne uradi, u tački 2: neizvršavanje navedenih obaveza posle zadatog roka znači nedovoljnu i nekvalitetnu pripremu za rad po novim zvaničnim standardima i više neće biti tolerisano, uz moguće posledice, uključujući i meru angažovanja drugog nastavnika iz škole ili druge obrazovne ustanove. Dakle, vidite kakvi su dekreti, kakvi dopisi, kakvo ponašanje postavljenih direktora.
Džaba su ljudi to pisali, tražili molbu od inspektorata; ekstra što u materijalu stoji da je rukovodio radom sindikata, sazivao sednice sindikata, a on inače, ne može biti sindikalno organizovan, jer je aktivan kao direktor, tražio smenu itd. Dakle, hteo sam samo dopunu tog materijala, da pojednostavimo o kome se radi i šta se danas po Srbiji radi, saglasno zakonu koji to pokriva.
Dame i gospodo, mi smo sada ne baš prvi put u prilici da u ovom visokom domu razmatramo neke nus-efekte ili loše efekte već donetih zakona.
Na određen način mi ovde samo vršimo tumačenje neke zakonske odredbe određenog člana u pogledu mogućih nejasnoća i nepreciznosti koje bi teoretski mogao da izazove.
Praktična aplikacija zakona, protiv koga jesmo bili kada je donošen, zato što smo mislili da urušava dobar obrazovni sistem i tada smo detaljno govorili o ovom problemu, šta će biti i šta će biti sa izjednačavanjem i sticanjem akademskih zvanja. Već se pojavio kao operativni problem i udruženja pred kojima država nije smela da stane, da se suprotstavi, da iznese neki svoj očigledni stav nego kapitulantski i da prizna zahteve Konferencije univerziteta i studentskih parlamenata, te da se izvrši priznavanje, odnosno izjednačavanje statusa diplomiranih i magistara.
Pre svega da podsetimo građane Srbije da smo bili protiv zakona kakav je donet i rešenja koja su predviđena, a danas smo svesni činjenice da je ovo jedinstvena prilika u kojoj mi nekoga bonifikujemo, dajući mu pravo da se izjednači zvanje mastera ili magistra, kroz svoje studije koje su u diplomskom obliku trajanja, dakle u punom obimu studija, bile za pojedine struke, pojedina zvanja četiri, pet ili šest godina i ljudi su završavali to i nisu bili magistri, morali su još dve ili tri godine da uče da bi to zvanje stekli.
Dakle, jednu određenu grupu ćemo bonifikovati time, nagraditi, izjednačiti i dati im prerogative da krenu dalje u stručno usavršavanje.
Drugu ćemo pak, sigurno potencijalno manju grupu, u koju spadamo svi mi koji smo išli na dalja akademska usavršavanja, na neki način da depresiramo, da učinimo to što su oni magistrirali, što su se istinski u jednoj logičnoj postavci stvari pitali - šta bi to njima bilo od interesa, koja bi sfera interesovanja u okviru njihove struke bila najzanimljivija za njihovu budućnost, usmeravali se kroz načine kako da uče, kako da istražuju, kako da stiču kvantum naučnoistraživačke sposobnosti.
To su davale magistarske studije, a doktorat po starom bio je kruna jednog takvog naučnoistraživačkog dela i obrada jedne uske teme koja je bila doprinos nauci.
Moguće da ona neće biti ni sada po novim rešenjima promenjena, s tim što doktorat još mora, zavisno od broja ostvarenih bodova u redovnom školovanju, diplomskom i master školovanju, da se doda, ali će se na neki način broj godina preneti na doktorske studije.
Sumarno uzev, dakle jedan pojedinac zavisno od toga šta studira, da li studira prava, ekonomiju, medicinske nauke će biti u različitim pozicijama u odnosu na ranije stečena zvanja. Dakle, tu smo u osnovi na izvoru jedne od nepravednosti i nama je teško da se opredeljujemo šta je tu nepravednije, i ne možemo braniti ni jednu ni drugu poziciju, jer smo zaista bili najočiglednije orijentisani ispravno, onda kada se zakon donosio i kada smo govorili kakve rizike on sa sobom nosi, makar i u pogledu sticanja ovih zvanja koja stoje danas ovde kao predmet tumačenja odredbe člana 127. zakona.
(Predsedavajući: Izvinite, dr Poskurica, molim vas za mir.)
Dobro, verovatno je za njih stvar rešena, pa ih ne zanimaju diskusije onih koji o tome misle drugačije. Dakle, šta će biti korak dalje, kako će se stvari dalje odvijati? Onog časa kada se izjednače zvanja, kada neko ko je završio medicinu sa pet godina postane master, jednako kao i onaj koji je pre dve godine završio medicinu sa šest godina i magistrirao, još dve ili tri godine rada, devet godina rada, i oni se izjednače, postavlja se pitanje kada krenu dalje na doktorske studije, hoće li se i kakvim internim aktima, u okviru ostvarivanja prava na samostalnost, autonomiju, koje će visokoškolske ustanove unutar univerziteta, jer fakulteti su ostali u podređenom položaju, opet stvar protiv koje smo se bunili, doći do doktorskog zvanja. To je pitanje koje će verovatno tek biti predmet rasprave i na Rektorskoj konferenciji, i na univerzitetskim telima i privatnih i državnih univerziteta.
Postavlja se i naredno pitanje - da li neko ko bude izjednačen sa zvanjem mastera, a po prirodi stvari magistar - master znači - dodatno osposobljeno za nešto, u medicinskim naukama to znači da je neko u rangu subspecijaliste, a to automatski znači da vi po pravilniku, po statutu ustanove u kojoj radi dodatno plaćen za to, da li će neko sticanjem zvanja mastera steći pravo izjednačenja u zvanju, ne sticanje zvanja nego izjednačenost u zvanju, jedna matematička igra, logička igra, da li će imati i steći pravo da traži da sada bude drugačije plaćen?
Mi nemamo u medicinskoj oblasti nikav tzv. osnovni bazični nivo akademskih studija. On je ovim zakonom predviđen i kasnije ću pročitati tu sistematizaciju koju je Nacionalni savet za visoko obrazovanje dao, dakle, jedan od tri nacionalna saveta koje smo napravili. Mi ne znamo kakav je to hibrid koji završi osnovne akademske bazične studije i verovatno četiri godine.
Pripremajući se za ovo, malo sam pročešljao sajtove i nisam baš našao statute u kojima to stoji.
Statutima visokoškolskih medicinskih ustanova nije predviđena ta varijanta.
U zakonu je u sistematizaciji, ogromnom papiru od 20 i nešto stranica, ogromnom materijalu, gde su zvanja koja su sada precizirana, neverovatna, nikad čuvena, nikad viđena. Na stranu pitanje ko takve programe završi za šta će se opredeliti i šta će moći da radi.
Onaj ko bude rekao, evo sada sam izjednačen sa masterom, kolega mi smo sada isti, ja sam subspecijalista, ti si master, u zdravstvenim ustanovama, pa i u ustanovama drugog tipa, ko god da je završio magisterijum, za nešto se usmerio i onda on ima veću platu.
Kako ćete sada? Hoće li doći novo tumačenje? Dobio si zvanje, ali ti nisi master, to ti vredi samo da imaš tako napisano ako ideš van. Onda je to već druga priča. Onda je to igra. Onda zakon ne može biti tako neprecizan i ne mogu se ljudima davati tako. Onda će to ljudima biti jedna lakonski uzeta stvar. Sada smo danas svi magistri, koji smo diplomirali i 1965, i 1973, 1978, i ja sam magistar, ali nećeš biti plaćen i verovatno neće moći da adekvatno bude nagrađen za to.
Mislim da je izjednačavanje ovih zvanja zapravo stvar čisto jedne pravne regulative, izjednačavanje u zvanju da to apsolutno ne nosi suštinski sadržajni domen i sadržajno povećanu vrednost kandidata koji svoju diplomu prethodnu poništi i dobije nekakvu novu diplomu, u kojoj će mu stajati da je izjednači sa masterom.
On će moguće imati drugačiju kvalifikaciju u dodatku diplome i to će verovatno stajati dopisano ili kako će biti izvedeno, ali će to onda biti onaj predmet različitosti koji bi se u slučaju konkurisanja kod stranog poslodavca ili onih abonenata Bolonjske deklaracije imati smatrati čudnim. Na određeni način vi kao da gurate ovim predlogom, samim zakonom, ne ovim tumačenjem, prst u oko i onima koji su kreatori Bolonjske deklaracije.
Naime, hoćete da kažete da nekadašnje naše osnovne studije kakve jesu bile, diplomske studije, ne osnovne, to uvodi sada zakon, diplomske studije su zapravo jednake njihovim masterima, što opet nije prirodno i nije logično. Kod njih takav sistem funkcioniše, kod nas je bio jedan jasan i drugačije postavljen sistem, koji sada dovodi do nekakvog lažnog, patvorenog i nelogičnog ujednačavanja.
Sada zakon koji je stupio na snagu krajem 2005. godine je u neku ruku pratio, a možda u nekim situacijama i zadocnio za nekim fakultetima, koji su krenuli da trčeći u susret Bolonji sami organizuju studije i da krenu po bolonjskom procesu da prave svoje nastavne programe.
Nisam uspeo da nađem, da ovde to ubedljivo pokažem, zbirku jednu, knjižicu od 250 stranica, otprilike izgleda, Medicinskog fakulteta na kome sam nekada bio i dekan, koji je radio po starom programu i u kome je sabran nastavni plan i program.
Kada sam sada, učestvujući u pisanju, jer iako nismo glasali mi zakon poštujemo i moramo da se prilagođavamo bolonjskim zakonima, i pišući program po bolonjskom ovome smeru, kada smo to pogledali, po tim principima, sabrana sve, za ove integrisane studije, to je jedna hrpa papira od nekoliko hiljada stranica.
Dakle, jedna očigledna skribomanija, ujednačeni nastavni program, nastavni sadržaji su isti. Gospodo, tu nije došlo do promena. Uče se i dalje enzimi, uče se i dalje srčane bolesti, hirurgija, sve se uči na isti način, iskasapljeno, izdeljeno, pretvoreno u manje jedinice, ne bi li se osnovni koncept koji je zakon imao, kako je svojevremeno promoter Turajlićka govorila, nama malo ljudi završi studije koliko ih upiše, rok studiranja je ogroman.
Šta smo sada uradili? Skratili rok studiranja, dali svakome da nešto završi, pa će recimo medicina posle četiri godine osnovnih akademskih studija imati neko čudno zvanje, to ne znam, zove se organizator zdravstvene nege. To do sada nikada nisam čuo, s takvim se nikada nisam rukovao, pitao i pitao ga šta znači. Moguće da je to bila nekad neka priučena viša medicinska sestra koja je nešto radila, ali to ćete sada imati u medicinskoj struci.
Ako neko bude učio, verovatno pet godina, biće diplomirani organizator zdravstvene nege i nosiće zvanje mastera. Dakle, imaće zvanje mastera. Da li će i on moći jednako, kao i onaj ko je imao integrisane studije i završio šest godina trajanje medicine, ići u jednakim uslovima u doktorske studije. To nije razrešeno.
Hoće li nama sve podzakonski akti rešavati, kao što nam inače zakone za koje često mislimo da su loši, podzakonska akta rešenjima dovedu do toga da budu još i gori i još neprihvatljiviji, ili ćemo se opet ovde u Skupštini susretati sa potrebom da moramo nešto da obrazlažemo i analiziramo, samo je naravno upit koji ostaje kao nužna posledica nad činjenicom da je zakon prilično brzopleto u svim elementima prihvaćen.
Sada se traži od fakulteta koji rade da uzmu najmanje tri fakulteta sa strane i da nekako prepisujući od njih nađu nekakav najlogičniji model kako bi uradili svoj studijski program, svoj kurikulum. Ako uzmete međusobno naše fakultete iste struke, videćete da im se nastavni programi razlikuju, te prema tome ona mogućnost transparentnog prelaženja, osim ako se zadovolji broj SPP bodova, nemamo drugog osnova da kažemo da postoji mogućnost jednostavne transparencije iz jednog na drugi, iz jednog obrazovnog centra u drugi, sa jednog fakulteta na drugi.
Kako to ostvariti prema Evropi? Naravno da čak ni taj virtuelni prikaz nije razrađen, jer da jeste, malo bi se ljudi usudilo da pristane da se ophrva ovako velikom papirologijom. Znate, to je neverovatno šta ćete vi pisati, kako izvodite nastavu.
Nisam poneo sa sobom, a to će biti predmet sutra rada našeg skupštinskog odbora, šta direktori visokih škola, mislim da se zovu direktori a ne dekani, posebno u slučaju Visoke tehničke škole u Kruševcu, nalažu svojim zaposlenima i kakva pisana uputstva daju, zahtevajući od njih da potpišu kroz knjigu da su materijale dobili, u kojima im se preti otkazom ako učine nešto što će se, po mišljenju direktora te visoke škole, pokazati kao nedovoljno dobrim da bi se uskladio sa bolonjskim procesom i naravno, ostaje za komunikaciju.
Eto taj, mislim da se Janković zove, da ne pogrešim prezime, mislim da ćemo pitanje tog čoveka, koji inače i protivno zakonskim odredbama donosi čak i ograničenja broja skripti i stranica koliko će koja skripta da iznosi.
Ako je to smisao bolonjskog procesa i to je ono što će školovati buduće kadrove, onda je to stvarno deplasirano.
Sasvim se jasno moglo i po starom zakonu, da ovo ne bude lamentiranje samo nad starim zakonom, urediti i bilo je vazda uređeno šta je nastavni plan, šta je nastavni program i šta su sadržaji. Sadržaji se nisu suštinski izmenili, oni su samo dodatno veća glavobolja za studente jer je umesto 33 ispita dodatno još 3 ili 4, plus izborni, skraćeno je vreme za studiranje, naterani su da dolaze obavezno na fakultete.
Sada ko će da ih proziva? Vi svakoga dana, to je nekada u nekim fakultetima bio prostorni problem. Vi morate predavanje za predavanjem. Zamislite sada vi profesora posle dva sata priče i predavanja dva časa školska da prozove 150 studenata. Vi to sada morate. Šta ćete doneti, neke magnetne kartice. A to vam se sve uvodi, to je jedna obaveza.
Fakultet je fakultativna stvar. Ko hoće da uči, hoće, ko neće, neće. Ako neće da dođe, ne treba ni da dođe, sam je birao, neka se vrati. Mora li da ga završi ako ga je upisao - ne mora.
Otkuda imperativ, kao što ovaj gospodin iz kruševačke škole, Kruševac, Trstenik, ne znam da nisam pogrešio, žao mi je što nisam integralno poneo materijal, no svejedno, o tome će biti govora na Odboru, očekujem sutra, da propiše da 70% mora biti prolaznost.
Sada zamislite profesora koji se ne uravna. Onda ide peticija studenata, idete na ispit kod tog i tog, jer nećete imati prolaznost toliko i toliko.
Ako su to sve nužne posledice zakona o kojem govorimo, ovo je najmanja šteta što danas radimo i tumačimo. Tumačimo onako kako je napisano, nismo ništa jasnije ni dobili, jer se zakon ne menja u svom stavu.
Tumačenje je došlo, zakon, članovi, stav 1. i stav 2. zakona se značajnije ne menjaju.
Po ovom novom obrazovnom sistemu ove strukovne studije su nam proizvele, makar u sferi strukovnih studija na medicinskim naukama, devet kojekakvih zanimanja za koje nikada u životu, retko ste za pojedina mogli da čujete.
Šta će raditi, kako će se zapošljavati? To nije predmet ove izmene.
Ali, kakvu analogiju naći sa onima koji su završili Visoku medicinsku školu?
Da li ćemo i njima dati analogiju da sada mogu da budu potencijalno, recimo, masteri i oni, završe, još jedno 60 bodova dobiju i postanu masteri posle Visoke medicinske škole. Da li će i oni tražiti nekakvu ekvivalenciju, nekakvo izjednačavanje?
Otvorena je Pandorina kutija sada po ovom pitanju. Čekajte da se samo svi dosete i da krenu sa zahtevima. Fakulteti će biti pretrpani zahtevima za izmenu, a onda kada se bude videlo da im to možda ništa stvarno ne donosi, nikakvog značajnog boljitka i ništa im naročito ne daje...
Verovatno će ih sačekati takse, kao što sada rade i čudovišno se ponašaju u Komori lekarskoj, uzimajući negde oko 100 evra da bi se upisao u registar i dobio licencu.
Dakle, jedna mafijaška organizacija, koju je lepo propratio ministar, kobajagi od ministra ništa, on tu ne utiče. Sada 100 evra svaki lekar mora da da i plus jedan solidan kreditić da otplaćuje svakog meseca od plate da bi bio član Komore, a Komora stavila interna akta i vi ne možete bez toga. Internim aktom, u zakonu to ne piše.
Evo, interni akt, statut Komore odredio i kraj priče. Ekstra kako su izabrani.
Imate primere stomatologa, kako je njihova komora formirana. Sve je to nekako u vezi sa ovim.
Sve ovo govoreći, paralelnim pričama i primerima, dokazujem koliko je brzopleto donošenje zakona, koliko potreba da se nekome ugodi sa strane, da se upriličimo prema onome što od nas traže, dovodi do nekih nužno loših rešenja i posledica koje treba u hodu rešavati i koje mogu biti izvor nepravde.
Nije ni Bolonjska deklaracija nama rekla - morate tako i tako. To je preporuka. Pa to su seli ministri i dogovorili se na dva različita mesta, dali su preporuku da to treba tako da bude da bi se integrisao prostor.
Moglo se uzeti da se izvrednuju naši ispiti bodovima i da imate ekvivalent u bodovima, moglo se to uzeti, ali način na koji se išlo do detalja u razaranje pojedinih predmeta koji su bili integralni, koji su se kao takvi morali učiti, neki su preimenovani, na arhitekturi nema nacrtne geometrije, matematika dobila drugo ime, morali su da smisle.
Do pre godinu-dve pitao se samo jedan asistent, ma dekan, niko nije znao da odgovori studentima, ne znaju studenti danas kada završe prvu i drugu godinu po bolonjskom hoće li ostati na budžetu, u kakvu će kompeticiju da im uđu oni koji su bili samofinansirajući. Je l' treba da nadoknade od 37 do 60?
Ne zna se broj ispitnih rokova, mnogi fakulteti autohtono, mimo zakona, dozvoljavaju studentima da prenose ispite i da tako upisuju godinu, pozivajući se na neku svoju samostalnost, autonomiju itd, ali to je već kršenje zakona.
Dakle, suočeni smo vrlo brzo, tek će sada da se krene, valjda do iduće godine treba da se završi licenciranje fakulteta. Biće velikih primedbi. Fakulteti se licenciraju i sa strane Ministarstva nauke i Ministarstva obrazovanja.
Jedan fakultet po definiciji je obrazovno-vaspitna, obrazovna pre svega i naučna institucija. Sada neko dobije licencu za naučni rad, ali nije dobio za obrazovanje. Kako?
Znači, on sada ne može da uči studente, ili je izgubio naučnu licencu, ne može da proizvodi ni mastere, ni doktore nauka itd. Ili je dobio, kao što su već dobili, jer nauka je završila, malo su bili vredniji u Nacionalnom savetu, jer je njihovo akrediciono telo završilo, dobili akreditaciju i sada se tresu dekani, to je opšta pomama, da li će proći kao obrazovna ustanova, da li će imati dovoljno kvadrata, dovoljnu visinu, dovoljan parking.
Sve se moglo jasnije rešiti, toliko i toliko kadra po tom predmetu kao što u zakonu stoji, može da radi još negde van i to mu se sabira, ako bude radio izvan toga, gubi radno mesto.
Ovo što se sada radi je jedna opasna improvizacija, čije posledice zaista mogu biti i gore od ovoga što sada radimo i tumačimo, kako da razumemo član zakona.
Kada dođe sudski spor, sudija će da ga razume, nije to problem, a nije nemoguće da do toga i dođe, jer ako izjednačite zvanja mnogi će ostati pod upitom šta će sa tim što su dobili, i to ih je koštalo, jer neće im to niko dati džabe. Poništi diplomu, dobi novu diplomu i ima li vajde. Reći će - to te košta 100 evra, onda neću ni da uzmem.
Ekstra što se ostavlja pitanja kada neko želi, dovoljno je mlad, ima u sebi potencijala, želi da se bavi doktorskim studijama, da ide na treći nivo i onda će se pitanje postaviti kako će se on izjednačiti, koje to dodatne ispite, kako to predvideti, jer zakon to vrlo šturo reguliše: 180 ako najmanje ima 300 ostvarenih prenosivih bodova.
Nije to do kraja razjašnjeno i verovatno ćemo ovde imati, pre nego što se zakon promeni u nekim svojim ozbiljnim segmentima, i ovakve intervencije i ovakve potrebe da ovako tumačimo ono šta je pesnik hteo da kaže, šta je zakon, na brzinu donet, hteo da kaže.
Dakle, naš stav je očigledno jasan. Mi kritikujemo zakon kakav je bio, nećemo se polarizovati ni levo ni desno. Svesni smo da su neki lažno dobili ništa, a da neki opet nisu izgubili ništa, ali im je umanjen njihov rad, trud, njihov istinski tenacitet prema nekoj struci, prema želji da se nečim ozbiljnim bave i na takav način su stvorili dve grupe potencijalnih nezadovoljnika, jer je naravno Vlada, pritisnuta činjenicom da se tako važne institucije, konferencija rektorska, studentska udruženja u nezgodno vreme pritisla, da se to odobri, jer je to verovatno manje zlo i sa manje nužnih posledica, i da se da ovakvo tumačenje koje, istina, zakon implicira, nije ga ni bilo potrebno naknadno tumačiti i objašnjavati, jer smo o tome govorili kada je zakon donošen, šta to de fakto može da znači u našem obrazovnom sistemu.
Dame i gospodo, pred nama je nešto što ste pretočili u zakon.
To bi moglo da se zove jednostavnije ratifikaciji Kjoto Protokola i Konvencije koji su usvojile UN.
Dakle, neko ko se generalno stara o globalnom zagađenju atmosfere, neko je uspeo i da pokaže u statističkim podacima, koje nemamo naravno, skinute su sa sajta verodostojne informacije koliko se kroz ekvivalent emisije ugljen-dioksida pogoršalo stanje u atmosferi.
Ali, za 10.000 godina unazad, od 80-te do ovih 15 godina, za 50% je veća koncentracija izražena u jedinicama koje meni nisu jasne, ali su uporedive, jer se svuda koriste.
Predviđa se da će do sredine ovog veka zagađenje biti negde oko pet stotina jedinica, 750 smatra po proceni analitičara kritičnom merom.
To što sa referentnih sajtova možete skinuti, jesu li oni značajni ili nisu, tek potpisana imena stoje i značajne stručne i naučne kvalifikacije ispod osoba koje su to pisale, govore o jednoj važnoj činjenici koja će proizaći iz onoga kada mi usvojimo deklaraciju koja je pred nama, obavezi koja će pred nama sledovati, da standardizujemo instrumente i metode kojima ćemo vršiti merenja, i prikazivanja i komunikacije sa javnošću koje će tim povodom biti za nas obavezna.
Naravno, hteo bih da se i ovom prilikom osvrnem i na još jednu važnu činjenicu. Suočeni sa realnom opasnošću da će možda za stotinak godina ili kraće biti apsolutni deficit fosilnih goriva, ili pregrejana atmosfera i velike ekološke katastrofe, kompletan svet, ali evo sada čovek kada računa 171 prema koliko ima članica UN, oko 200, sedam osmina članica UN je potpisao jedan protokol i pristalo s tim da sarađuje, dok jedna, čuli smo i objašnjenje zašto, isfrustrirana, preplašena zemlja, čas crvenim, čas zelenim, a nikada dovoljno preplašena svojim delima, do kraja obezbožena, nastavlja da bude najveći zagađivač u svetu, nastavlja da pravi najveće lomove.
Čuli smo da pravi najveće ozračenje, najveće kataklizme, da sprovodi diktaturu, da bude kosmički palikuća. Dakle, mi sa ove govornice ne možemo ništa drugo nego da to potenciramo, pojasnimo, iskažemo, da SRS je spremna da to uvek jasno i kaže.
Mislimo, ne znam koliko bi to bilo u skladu sa opštim funkcionisanjem ove institucije, da i ovakav jedan zakon ili ratifikaciju sporazuma je pratila i deklaracija koja osuđuje američko ponašanje ili pratila makar, a to je bilo i logičnije i mogućnije, Bela knjiga koja bi trebalo da govori o onome šta se desilo na Kosovu posle humanitarnog Milosrdnog anđela, jer su nam prepune i ''Batut'', i druge relevantne institucije nižeg ranga, informacija o tome koliko bolesnih, koliko tragično obolelih osoba, koliko genskih mutacija postoji.
Koliko god imamo lošu opremu koja ne može da registruje, čeka nas konačna klinička slika i konačna istina, koju možemo nažalost da registrujemo preko zaista najsigurnijih načina, a to su pogrebne liste koje ispisuju svakodnevno i mnogo, mnogo češće u našim bolnicama nego ranije. Dakle, makar je to moglo da prođe u paketu sa ovim zakonom, da proširi ovu diskusiju, da pokaže da može biti ona i drugačija.
Ona se uistinu ne tiče emisije gasova, ona se tiče mnogo ozbiljnije, mnogo tvrdokornije i mnogo teže lokalnih, bar ovoga puta lokalno je samo nas ovog puta zadesilo u ovom mikroregionu, štetnih događaja. Kada je reč o Kjoto Protokolu, mi smo svesni, ovaj zakon ima četiri člana, od toga drugi sadrži ceo Kjoto Protokol, ova tri ostala po jednu ili dve rečenice, tek da bi ličilo na nekakvu zakonsku formu. Mi smo svesni da ne možemo ništa, niti je prilika da mi ovde menjamo sadržaj Kjoto Protokola i u takve diskusije se nećemo ni upuštati.
Potpuno je jasno da ako se ono što se može pročitati iz ljudi koji su zainteresovani za ovu problematiku, dakle oni koji su nadajući se usvajanjem Kjoto Protokola videli za sebe šansu, pokušavali su da analiziraju i daju sugestije, gotovo poruku Vladi, postoje različite institucije koje se licitiraju u različitim komunikacijama, ali neka Vlada zna šta nam je najbolje činiti i koji od mehanizama implementacije protokola da koristimo, pa sam on takav nudi mogućnost o radu na čistoj tehnologiji.
Dakle, nešto što bi značilo teorijski, imaćete evo novac, popravite vaše emitere gasova, ne možete da one potope povećate, one šume gore u požarima, nismo spremni to da sprečimo, ali emitere popravite, dovedite u red i smanjite emisiju gasova.
To mogu da učine oni koji se nalaze u Aneksu jedan, tako što će pomoći nekoj drugoj zemlji članici Aneksa jedan, a ima ih i usred Evrope i centralne Evrope takvih koji prave manje. Takvi imaju verovatno i bolju tehnologiju i mogu da rade, ali postoje tumačenja po kojima mogu da se aktiviraju kroz karbonske kredite i da pomognu i zemljama koje su kao Srbija sada.
Postoji druga mogućnost, Srbija može, ostavili ste mogućnost da će možda nekada akceptirati, prihvatiti Aneks jedan i Aneks b.
Ako to uradi, onda će biti rame uz rame sa Nemačkom, Rusijom i ostalim zemljama. Tada će se nadležnosti, odnosno obaveze Srbije značajno povećati. Tada će ona morati da ima i dobre merne instrumente, i dobre statističke pokazatelje, ali i program kako se protiv emisije boriti.
Šta ako se pokaže da ta čista tehnologija donosi nekakvu količinu novca, ali sumnjam da je to validno, pretpostavke, mi nemamo Vladino mišljenje, stav Vlade, referentnog tela, koliko to tona ugljendioksida ili ekvivalenta može da nam da para. Negde piše dva evra, možete naći na sajtu, da vam to sada ne pokazujem, može se naći grafikon, stoji, može biti 2,11 u junu prošle godine, do čak 25 evra po toni u junu ove godine.
To je toliko varijabilno, toliko može da mami oči, toliko može da zavede, ako građanima kažete - ako prodamo i ovaj naš čist vazduh, uslovno, za nekakve karbonske kredite, imaćemo toliko i toliko po potencijalnoj toni proizvodnje ugljen-dioksida koristi.
Međutim, vidite to tržište varira. Šta ako aneksima kojima vi ne možete, imate samo jedan glas da utičete, a tročetvrtinski je način usvajanja aneksa, neko poželi da uključi zemlje centralne Afrike, pa subsaharsku i tropsku Afriku koja obiluje ponorima koji mogu da prihvate i akceptiraju ugljen-dioksid, pa snize cenu karbonske jedinice, kako ćemo se ponašati.
Dakle, nije stvar samo u tome usvojiti. Svakako da nešto što je civilizacijska tekovina, što je izazov, što prvi put jasnu distinkciju pravi između najveće štetočine ovog veka i država koje su male, nemoćne, ali svesne, sa visoko razvijenom svešću da najmanji doprinos zagađivanju čovekove sredine jeste štetan.
Činjenica je da smo tu ostali u nekom defanzivnom odnosu i bar nam ostaje da verbalno prozivamo one koji se neće uklopiti ili ne žele da se uklope u savremene svetske trendove, a u svemu drugom što je necivilizacijsko one naravno prednjače.
Ostaje nejasno, a uskoro ću i završiti, šta će biti ako bi neko ko bi želeo da bude potencijalni korisnik kredita, onda kada bi došle vreme posle 2008, mogućnost ako uđe u Aneks jedan, a šta ako država odluči da uđemo, da li će doći do parlamenta, e mi prihvatamo Aneks jedan, prihvatamo Aneks b, da li će to opet biti na parlamentu ili će odlučiti Vlada, ministarstvo, ko, ako odluči, onda će reći - čekajte, mi više nećemo kredite; uzećemo kredit, pa ćemo sami da pokrenemo svoju tehnologiju, pa ćemo zato imati veću vrednost i nikome nismo dužni te pare.
Da li će neko ko nam da kredit za čiste tehnologije reći - evo ti toliko para, ali po vrednosti bodova, kreditnih bodova, karbonskih za ovu godinu, te pare ti vrede toliko bodova ili će naći neku uravnoteženu isponderisanu vrednost.
Ne znamo tačno kakav bi tačno mehanizam bio. Možda su to one nejasnoće koje mi ne možemo iz ovog zakonskog predloga da izvučemo. Ako bi potencijalno bile bitne za funkcionisanje države i sistema, ne činjenica da treba se boriti protiv zagađenja, nego šta će biti dan posle nakon što ovo usvojimo.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo, već je nekoliko puta u toku ova dva dana rasprave rečeno, na direktan ili posredan način, da je rasprava o budžetu, zapravo, i rasprava, na određeni način, o poverenju Vladi, njenoj politici, rasprava koja više pruža informacija nego pledoaje premijera, koji je tu iznesen, dakle, o tome šta će biti u toku jedne godine, kakva će biti sudbina građana Srbije unutar ove jedne kalendarske godine koja je pred nama, a već je pola godine prošlo, tj. rešeno različitim premoštavanjem.
Pretpostavljam da je vama jasno da bi budžet, kreiran u svakoj normalnoj i civilizovanoj državi, trebalo da bude tako sastavljen da pruži značajnu sigurnost, pre svega, ekonomsku sigurnost, a posredno i druge vrste sigurnosti građanima.
Nisam sasvim siguran u budžet koji nema strateški jasno definisanu makroekonomsku politiku, dakle jedan stabilan, neprekidno rastući, dostižan, vredan poštovanja bruto nacionalni dohodak, koji nema relativno stabilne cene, jasno otvoreno tržište, koji nema jasno definisanu monetarnu politiku, nego politiku monetarnog spasavanja interventnim merama, nekim intervencijama na slobodnom tržištu koje, samo za prošlu godinu, koštaju državu oko 360 miliona evra, ili pod nazivom - nivo obaveznih rezervi.
Sve su to načini privremenog rešavanja problema, borbe da se neke stvari do kraja uvedu u red i da se građanima ostavi utisak jedne monetarne stabilnosti. Na stranu fiskalna politika, koja, takođe, mora biti indirektno posledica dobrih budžetskih rešenja.
Vidimo da postoje palijativna rešenja, koja bi trebalo da nekom segmentu građanstva kažu, evo, država čini, dala vam je jeftinije računar, ili ovo, ili ono, ili komponente za računar. Kad se pokvari računar, faktički, ode sve, nema više ništa, to su mono komponentni delovi. Nema tu naročite popravke. Dakle, čista kozmetika.
Tamo gde se na socijalnom planu moglo više intervenisati, da ne ponavljam, već je bilo tih primedaba, tu se nije izašlo u susret. Tako se sve više diže cena plina, što će pogoditi one ljude koji su nalazili način da mogu jednostavno i jeftinije da se voze. Dakle, to nije bilo rešenje.
Ako su podizanje cene plina, akcize, bili način dopune budžeta, to onda i nije neka naročita pohvala za Vladu.
Ako je samo tako moglo Ministarstvo finansija da nadomesti nešto što mu nedostaje, onda je to dokaz da je sve drugo iscrpeno i da je trebalo da ove kozmetičke mere budu jedna palijativa koja bi ubedila građane da je dobra.
Danas u Srbiji, radikali nisu na vlasti, nisu kreirali statistički godišnjak u kome stoji da se smatra da u Srbiji, u 2006. godini, radi, pazite - smatra se, jer još niko nema tačan podatak o zaposlenima. Koliko je para otišlo, da ovako, samo uzgred, kažemo, na projekte da se osavremeni služba za zapošljavanje? Koliko su se utalili u te novce oni koji su odavde i oni koji su novce za tako nešto davali, i za kompjuter, za organizaciju smene direktora?
I dalje ne znamo koliko je to zaposlenih u Srbiji. Neka je oko dva miliona zaposlenih, da budemo širokogrudi. Tih dva miliona zaposlenih izdržava više od milion onih koji su deca, kojima je potrebno predškolsko obrazovanje, dakle, osnovno vaspitanje, pa onda obrazovanje, srednjoškolsko, osnovno i visoko. To je više od milion ljudi prema statističkim podacima iz 2006. godine. Treba tome dodati penzije za milion, sigurno, i nešto penzionera, 300.000 ljudi sa posebnim potrebama, dva miliona ljudi koji rade, kojima su fiskalne obaveze preko glave.
Dakle, očigledno je da je iscrpena država država koja nema rešenja za svoje finansijske transakcije i kombinatorike, kako da poveća stepen zaposlenosti i produktivnosti na konkretan i direktan način, već pozajmicama i kreditima, da ne podsećam da su eksterni dugovi 90 milijardi itd., da poboljša unutrašnji milje. To je jedan mehanizam preživljavanja, premošćavanja, tako da ovaj budžet po tome liči na već viđene budžete, od ranije, usaglašeno s očekivanom stopom inflacije, porastom bruto nacionalnog dohotka i ostalim merama koje se koriste da se stvari dovedu do naoko pristojnog izgleda.
Pridružujem se kritikama ne malog broja onih koji su do budžeta došli u ponedeljak, dakle, juče. Nemoguće je da iz unutrašnjosti dođete i da uzmete papir da čitate, a na internet mreži se moglo naći samo desetak stranica u nedelju, nije se mogao otvoriti kompletan prikaz.
To zaista nije fer, kada je reč o nečemu za šta ste sami dali dvostruko vreme rasprave. Međutim, mi smo se podelili, tako da je svako uzeo poneki segment da analizira, pa smo kompenzovali taj nedostatak vremena, ali, zaista, za to nema potrebe.
Suviše je ozbiljna stvar, suviše je retko, samo jednom godišnje i jednom, kasnije, intervencija, ako to dozvolite, to na dnevnom redu. Ne znam zašto je bilo potrebno da se na taj način tekst doturi u četiri-pet posle podne, petkom. Niste, valjda, mislili da će neko doći iz unutrašnjosti da otvara Skupštinu.
No, svejedno, kad je tako, ja ću se ograničiti na mali broj nekakvih pitanja koje imam da postavim ovde u vezi sa tim kako su definisane pozicije, u čije vrednosti neću da ulazim, ministarstva prosvete, nauke, zdravlja.
Da li je to što je dato, u meri koja je različita od prošle godine, dovoljno ili nije, pokazaće se ako ikada bude došao budžetski izveštaj, pa budemo videli kako se pare troše i na šta se troše. Međutim, postoji uvek jedna fantazmagorična stavka, ili, možda, tri od njih, za koje ne možete shvatiti šta su. Neke do kraja dovode u dubiozu i pružaju mogućnost da se nivou organizacije ovih ministarstava i njima podređenih institucija, po vertikali, dešavaju mafijaške i kriminalne radnje.
Našu državu trenutno obeležavaju različite kriminalne afere. Pred pravosudnim procesima su i «naftna», i «cigaretna», i «drumska», i kakva god hoćete mafija. Dakle, gde god se čačne, mafijaške strukture se nađu i ova vlast to procesuira, i treba da procesuira, ali bi trebalo da to ide sveobuhvatno. Dakle, da se nikada ne stane na tome, ni pred jednim političkim vratima.
Na nivou onoga što se može očekivati da će se dešavati pojedinim ministarstvima, posebno smo zabrinuti za ona ministarstva kojima rukovode ministri koji su već godinama, odnosno mandatima, na istoj funkciji. Zaista smo prilično iznenađeni što niste imali boljeg kandidata od ovog iz G17, ali ovo nije izbor Vlade, za ministra zdravlja.
Da krenemo od toga. U tom ministarstvu je predviđeno ono što su te tri stavke koje su potencijalni izvor korupcije, mahinacija s novcem ili nekakvog skretanja novca gde mu ne možete uhvatiti trag. To su 5,4 miliona puta ugovori od 113 miliona i specijalizovani ugovori od četiri milijarde. To ćete naći na stranici 37, odnosno 161. Kad hoćete da pročitate šta su tu kao obrazloženje dali, nešto će vam delovati da je prihvatljivo, da je moguće, da može da prođe, ali doći ćete i do nekih...
Pardon, rekao sam za nauku, izvinjavam se.
Dobro, svejedno, kad smo kod nauke, hoću da kažem da specijalizovane usluge koje su tu date deluju, u neku ruku, logično, ako je to dovoljno da se dekontaminira teren, uklone posledice bombardovanja i još šta priušti za Ministarstvo nauke, koje ima najskromnija sredstva.
Ministarstvo nauke je ovde dobilo toliko para koliko je kada ove tri tarife spojite, za ceo ovaj budžet, duplo manje od toga. Dakle, tu ne bih imao naročitih primedaba.
Nije mi jasno šta će biti s ovim što ćemo dobiti kada uđemo u te prekreditne fondove, koje ćemo dobiti sad u Kancelariji za pridruživanje i vašim postupkom pridruživanja. Ministarka će verovatno doći i reći će nam šta su se tamo dogovorili i pod kakvim uslovima ćemo moći da konkurišemo za naučnoistraživačke projekte.
Za Ministarstvo zdravlja, evo, specijalizovane usluge, milijardu 161 milion. Pazite šta je opisano. Verovatno da ovo, ko je čitao, svesno nije trebalo da napiše.
To su troškovi zdravstvene zaštite lica kojima je izrečena mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog čuvanja i lečenja, obaveznog lečenja alkoholičara i narkomana, kao i zdravstvena zaštita stranaca. Milijardu i nešto dinara za to. Kao da se leče u posebnim institucijama, kao da ne pripadaju zdravstvenom sistemu, a sve i da ne pripadaju nadležnim ministarstvima, to je ogroman novac.
Koliko njih ima potrebu za psihijatrijskim veštačenjima u Srbiji? Zna se za kakva krivična dela itd. To su, znači, ugovori, to se neko dogovori, neko dobije tezgu, uzima pare i ko zna kakvih fiktivnih ugovora može biti. Može 50 njih da veštači na jednom slučaju i da uzme novac. To je ogroman novac, milijardu i 161 milion. Podelite sa 80 i vidite koliko je to u evrima; to su neverovatne sume.
Kada pogledate, recimo, za Ministarstvo prosvete, koje do sada obiluje dobrim prihodom, ali i stavke koje su otišle u putovanja, u ugovore, specijalizovane ugovore, to je jedna i po milijarda. Kad pogledate, recimo, sredstva za učenički standard ili standard studenata, to su stotine miliona koje su izdvojene za mere koje će sprovoditi Zavod za zdravstvenu zaštitu, da uzme bris, da uzme ovo, da uzme ono.
Znate, nažalost, da se u našoj primarnoj zdravstvenoj zaštiti upućuju čak i trudnice da plaćaju bris. To je 600 do 800, 1000 dinara. To košta. Dakle, kad neko neće da čeka na recept, ode i uradi to, krajnje komercijalno, jer više neće da se muči. Zašto bi to u jednoj organizovanoj, širokopoteznoj akciji koštalo na stotine miliona, čak i da ne treba apsolutno ništa?
Ja ću to da pročitam. Studentski standard - 337 miliona. Recimo, Kovnica novca, za štampanje bonova za ishranu studenata i higijensko-sanitarni nadzor.
Pazite, inspektor ima nadzor kad ga vi pozovete i zakonski je obavezan da dođe u određenom vremenskom periodu. Znate li kako dođe? Uzme nekoliko briseva, obiđe kontejner, prođe kuhinju, trpezariju, mokre čvorove. Pazite, 337 miliona dinara.
Koja je tu verovatnoća da sklopite 50 fiktivnih ugovora s direktorom. Direktor i ministar, dogovore se, podele se.
Pogledajte šta voze direktori većih bolnica u kojima se rade kukovi, proteze. Kola u boji biraju, 60, 80 miliona evra. Ljubičasta kola, narandžasta. Sačuvaj Bože, da li su normalni da se pitate. To je kriminal, zavladala mafija. To se uzima novac iz ruku, to se dolazi preko reda. Ali, pazite, sad vi imate jedan budžet koji dozvoljava i to.
Znači, još neko mora da se namiri, da ide i po vertikali. Dosadilo ljudima da sa ministrom učestvuju u tenderima, da se dogovaraju oko tendera. Posle dobrog tendera, direktor većeg kliničkog centra može da kupi stan odmah.
Raspitajte se kako direktori centara žive, gde su im stanovi. Raspitajte se. Ništa ja neću, samo sugerišem, tako da ako niste obavešteni, malo se zanimajte za ovo što vam poslanici Srpske radikalne stranke govore.
Taj produžetak, ta nit koja povezuje, često se može naći kroz ovo. Nisam dovoljno iskusan u baratanju činjenicama ovakve vrste, ali ovo je uobičajeno i može se naći u svakoj lokalnoj samoupravi - mehanizam namirivanja i dokusurivanja onih koji sa vlašću sarađuju. Zašto bi toga bilo, tog modela ponašanja, koji je odnekud prepisan, transformisani kod, da nam ne otvara sumnju da jeste to i kad je reč o ministarstvima.
Evo, da pročitam samo još jednu od takvih stavki, da više ne uzimam vreme kolegama koji će govoriti - specijalizovane usluge, učenički standard - 103 miliona evra. Zavod za zaštitu studenata iz Beograda, za sprovođenje higijensko-sanitarnog nadzora u ustanovama učeničkog standarda - 104 miliona evra.
Pazite, to su vrtoglave cene, to su neverovatne stvari. To stoji u obrazloženju detaljne analize ovoga što ste nama predložili.
Dakle, da završim time da je prošle godine bio podbačaj u broju zaposlenih ljudi od 1,3%, dakle, zaposlenih je manje od očekivanog. Ako je program da ove godine bude 1% povećanje zaposlenosti, na osnovu nama već više puta elaboriranih mehanizama, mi do kraja nismo sigurni da će se ta cifra konačno realizovati, da će broj zaposlenih biti veći.
Tamo gde će plati porasti, gde ste predvideli, ovako do detalja, način povećavanja plata, mi to pozdravljamo. Kad god može, povećajte plate zaposlenima u obrazovanju, u zdravstvu, jer tu treba da povećate, vuku veliki teret.
Međutim, bojim se da je to ipak koncipirano prema onima koji bi mogli praviti svojevrsni socijalni nemir i svojevrsni bunt, blokirati rad, skretati narodu pažnju.
Ako ste tako računali, prosečan kvalitet života u Srbiji se neće poboljšati, siromašnih će biti koliko ih ima, ako ne i više. To govori kakve su mere i efekti ovog budžeta koji, eto, počinje ovakav kakav je da deluje od ovog polugodišta. Sigurno će pretrpeti izmene budžet koji se, u suštini, dakle, ni za pohvalu ni za pokudu, ne razlikuje od prethodnog.
Hvala.
Dame i gospodo, amandmanom ispravljamo član 3. u kome piše da prevode, objavljivanje i usklađivanje međunarodnih računovodstvenih standarda, međunarodnog standarda finansijskog izveštavanja i međunarodnog standarda revizije, u skladu sa preporukama federacije računovođa i ostalih, vrše pravna lica, odnosno organi.
Tu smo mi stavili izmenu amandmanom, kojim smo predvideli da to vrši profesionalna organizacija koja je član Međunarodne federacije računovođa. Naša intervencija je i na stav 2. ovog člana, gde umesto ministra ministarstvo treba da bude nadležno za utvrđivanje standarda i za njihovo objavljivanje u "Službenom glasniku".
Zašto smo krenuli sa ovakvom intervencijom? Upravo zato što je sasvim jasno da u sadašnjem finansijskom sistemu imamo Savez računovođa i revizora, strukovnu organizaciju koja je profesionalno osposobljena i registrovana, priznata od Međunarodne federacije 55 godina, koliko u dopisu stoji, pet decenija njihovog profesionalnog angažovanja.
Podelili su brojne licence, brojna autorska prava su stečena kod njih i sada, kako se vidi u članu 4, predviđa se Predlogom zakona da se stvori jedno posebno telo, jedna komora ovlašćenih revizora. Dakle, ljudi koji su stekli svoja zvanja i svoja znanja upravo u ovoj agenciji, u ovom udruženju - Savezu računovođa, treba da preuzmu da vrše neku drugu delatnost, odnosno istu tu, ali posle skupocenih obuka, posle formiranja novog tela.
Mi smo kao i uvek protiv toga da formirate nova tela, nove organizacije, osobito onda kada se pokaže da ono što imamo funkcioniše, da je dovoljno dobro i da zaista nije ispolitizovano. Nešto što traje pet decenija sigurno ne može biti ispolitizovano, mi ne znamo ko je sve u ovom savezu, ko im je predsednik, kojoj partiji pripadaju, možemo da slutimo kada je reč o finansijama gde su i u kojoj partiji, ali očito sa očiglednim sukobom sa ministarstvom i ministrom, i dopisima i ostalim, i obrazlažući sasvim jasno svoju poziciju, sposobnost i činjenicu da su u svetu uvaženi u tom stručnom profesionalnom svetu, u međunarodnim institucijama, ne treba im a priori odbijati tu mogućnost iz ruke.
Naravno da u stavu 1. ovog člana to i nije a priori rečeno, ali kada se kasnije razrađuje, osobito kada se čita obrazloženje, vidi se jasna namera da se njima iz ruke odbije mogućnost da budu nosioci tako važnog posla.
Obrazloženje za raniji predlog člana, o kome je već bilo govoreno, koje je Vlada ponudila, vidi se i prosto to već bode oči, jasna tendencija da kažu da mi nemamo nameru da donosimo nacionalne standarde.
Dakle, zašto se svuda lišavamo onoga što je nacionalno, zašto to nismo posle pet decenija rada ovakve institucije, koja i prevodi, i prati, i usaglašava i osavremenjava svoju metodologiju, svoje standarde, doktrine koje preuzima sa strane i uspešno ih je plasirala do sada na tržištu, zašto treba da liči na zbivanja koja smo već videli sa ukidanjem Službe platnog prometa, odnosno ranijeg SDK.
Zašto ovo treba da liči na ono što smo dobili ukidanjem ili totalnom promenom Zakona o visokom obrazovanju i donošenjem novog zakona, koji je zaista toliko nakaradan, toliko obavezujući za institucije obrazovnog sistema, da sada muku muče da ga sprovedu u delo, da ga implementiraju. Ni statute univerziteta nisu doneli, statute fakulteta, to je nešto neusaglašeno, teško ide. Znamo da Nacionalni prosvetni savet, koga ste formirali, još ne funkcioniše.
Različiti saveti, različite agencije, prosto se nepotrebno utapaju u postojeći način i mehanizme funkcionisanja. Zašto nešto menjati kad je dobro? Dakle, ne da branimo nekakvo strukovno udruženje, nije ni potrebno, nego branimo dejstveni princip u kome nešto funkcioniše, a onda se na silu menja i ta ovlašćenja se daju nekima drugima, koja su upravo proizašla na određen način, kao nužna posledica postojanja ovog sistema, ovoga saveza, koji je podelio licence i koji je naravno stručno osposobljen da vrši takav posao, posao revizije, posao računovodstva, sve ono što ovaj zakon predviđa.
Upravo zato smo mislili, bilo je logično da prihvatite ovakav amandman i da jednom skrenemo sa puta nepotrebnog eksperimentisanja i uvođenja novih institucija u našu zakonodavnu praksu. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, naravno, krenuli smo od početka kada smo govorili o ovom zakonu i u načelu, zapravo govoreći o tome koliko nema naročito jake zakonske prerogative, da pokušamo da ovo štivo na bolji način uredimo, popravimo, uglavnom sa aspekta da pravu intelektualne svojine damo posebno mesto i poseban značaj.
Teško se oteti utisku iz člana na koji se odnosi amandman, iz člana 2. stav 1. gde u integralnom predlogu stoji – odredbe ovog zakona primenjuju se na proizvodnju, promet, upotrebu i držanje robe i na pružanje usluga.
Dakle, prilično banalno vuče na ekonomsko-finansijsku sferu, na činjenicu da li nešto košta, da li je neko finansijski i materijalno oštećen i vulgarnu konstataciju da se zapravo radi o robi, da se sve jednostavno podvodi pod robu.
Ono de facto i sama knjiga, autorsko delo te vrste ili srodna prava koja se izvlače iz važećeg zakona Republike Srbije i Crne Gore možda bi mogli da se na neki način podvedu pod ovo, ali nema nikakvog razloga, jer mi nismo intervenisali u članu, osim jedne rečenice koja bliže određuje član i njegov prvi stav – korišćenje autorskih prava iz oblasti stručnih publikacija.
To je nekako bila najmanja moguća intervencija, da ipak na određen način stavimo do znanja velikom broju ljudi koji se bavi u veoma teškim prilikama naučnim radom, izdaje stručne publikacije koje su dostupne javnosti u ovoj ili onoj varijanti i koje su dostupne i rukama plagijatora poput nečega o čemu će govoriti naši poslanici kasnije.
Reč je o profesoru Liliću koji je skinuo zaista, virtuelno odradio veliki deo teksta naučnika koji je već pokojni, koji nije bio u stanju da se tome suprotstavi itd.
Ovaj zakon se ne dotiče ni takvih zloupotreba i konstrukcija, ne daje mogućnost onome ko uoči takvu nepravilnost, sem da je autor ili nosilac prava pa da onda krene preko inspektora da traži zaštitu.
Pokušali smo, koliko je to bilo moguće u ovakvoj konstrukciji zakona, da to popravimo uvodeći neke druge institucije, neka druga ministarstva, neke druge organe, kako u Predlogu zakona stoji, dajući njima nadležnost da u tome intervenišu, ali naravno, nismo bili u poziciji, niti je to moguće, da se koncept zakona promeni, da neposredno građanin, čovek koji uoči takvu nepravilnost, a da pri tom nije nosilac autorskog prava, može da interveniše.
Zato mislimo da nije na odmet da se nađe ovakva izmena u stavu 1. člana 2, te da se na taj način dobije jedan kvalitet ovog zakona i mogućnost da se intelektualno pravo, kad se radi o knjizi, udžbeniku, stručnoj literaturi druge vrste u koju se ulaže velika količina intelektualnog rada i truda, obično nenagrađena, zaštiti od ma kakvog plagijatorstva.
Plagijatorstvo, ne samo zloupotreba protivno pravilima u kojima izvorni citat, izvorna fotografija, informacija, mora da se prikaže, nekada i sa odobrenjem autora, jer nekada ne možete preuzeti nijednu sliku iz udžbenika, kako je to na zapadu regulisano, ako nemate odobrenje i saglasnost autora, urednika knjige, grupe autora itd.
Osobito je to bitno kada je grupa autora nosilac nekog stručnog dela, neke publikacije; onda tu imate često podeljene probleme, jer neko bi intervenisao, neko ne bi.
Mogućnost kontrole zloupotrebe ili neovlašćene upotrebe u kreiranju nekog drugog stručnog dela postoji ako se radi o doktoratima, o pisanju knjiga, kroz tzv. recenzije i mentorski rad.
Naravno, pitanje je da li često i mentor odradi svoj posao do kraja, ali to ne možete zakonom regulisati, ne možete vi slati inspektora mentoru da proverava.
Potpuno smo svesni da takva preporuka ne bi nikuda vodila, da proverava da li je moguće pronaći nekakvu takvu krađu, ali za vreme dok je na javnom uvidu, javnoj raspravi, može se dogoditi da neko primeti plagijat, da neko odradi nešto, ali ako kažete roba, teško bi bilo prihvatljivo reći da je magisterijum, doktorat roba, neka stručna publikacija, pa u robi nađen defekt i feler, pa onda može da interveniše inspektor.
Dakle, jedna suptilnija kontrola je moguća i onda sve to treba uvesti u zakon, dakle kao jednu nedvosmislenu oblast odakle se mogu crpiti kasnije nadležnosti.
Zato mislimo da je prilika, možda će ministar i sam, iako ne znamo kakav je stav Vlade, konačno, ministar je predstavlja, da da svoje mišljenje, da se izjasni. Mislimo da ne bismo povredili smisao i suštinu ovog zakona tom jednom rečenicom od nekoliko reči, koja pravi apoziciju na sve ovo i određuje bliže i dopunjuje.
Ipak deluje više za trgovinsku nadležnost, trgovinsku inspekciju, kako ste vi to i dali, jer su to nadležni organi koji će ovde biti.
Ovo je malo drugačije, jedna suptilnija kontrola, gde ćemo videti kasnije Ministarstvo nauke, Ministarstvo prosvete i kamo sreće da nekada jesu imali ma kakve nadležnosti, jer se ne bismo susretali sa plagijatima sa kakvim smo se susretali. Naravno, niko nikada nije ništa odradio.
Postoji mogućnost osporavanja doktorske teze, ali to se uglavnom dešava kada su revolucionarni prevrati, 5. oktobra ste to pokušali, a tu valjda ima i vas iz ostatka onog DOS-a, znate kako je to išlo po univerzitetima, kako su se tražile revizije naučnih stručnih zvanja, kako su mnogi ljudi izgubili svoje pozicije, kako su naknadno radovi vrednovani nekim drugim ocenama.
To je bilo vreme koga se sećamo i zalažemo se da se nikada ne ponovi. Srpska radikalna stranka nikada takvim drakonskim merama, kada osvoji vlast, ne bi ni krenula da ispituje šta je ko napisao u periodu od pet ili deset godina.
Tada smo uočili jedan sasvim jasan plagijat, o kome će govoriti drugi poslanici. Videćete da se tu ništa nije moglo promeniti, tu je bilo faktički pokradeno jedno delo, prepisano, stavljeno ispred sebe, kao da je čovek koji je pisao autor onoga što je izrečeno.
To jeste težak mehanizam zaštite, ovo su možda početni koraci dok se ovaj zakon ne napiše kao zakon koji jeste izvorni zakon Republike Srbije i koji nije zakon koji će omogućiti primenu nekakva tri zakona državne zajednica Srbija i Crna Gora, dakle kao nekakav zakon o primeni zakona, nekakvo uputstvo stručno, jer inspektori koji budu radili na terenu moraće sigurno da imaju kod sebe i ova tri zakona državne zajednice.
Šta će tek sve biti sa državnom zajednicom, kakve će biti pozicije tih zakona, da li se moglo sačekati, sve će se to znati, pa se onda donese jedan zakon, dakle naš zakon o autorskim pravima, tek tada ga treba doneti i onda ćemo videti šta možemo da uradimo, jer i kaznene norme se crpe po osnovu ovog zakona, a zapravo regulisano je sve zakonom koji mi uzimamo kao osnov za donošenje ovog.
Dakle, hoću da privedem kraju svoju diskusiju i da zamolim ministra da jednostavno ovakav naš amandman prihvati. On neće kasnije u drugom delu amandmana povući ništa specifično što bi dovelo u pitanje duh zakona i da onda to posle ne bi bilo po volji onima koji su eventualno ovakav zakon naručili.
To su uglavnom bile intervencije koje ne bi trebalo, čak i da se nađu u nekoj meri, dakle, da su pomenute, više kroz kaznene odredbe člana 38. i tu se više vidi...
U članu 38, ako pogledate autorska prava, kao da su napisali: disketa, muzički CD, pozorište, predstava, film, i onda se u svesti običnog čoveka budi nešto pa kaže – dobro, to je da zaštitimo muzičare, da zaštitimo američku produkciju, druge koprodukcije koje rade na ovim terenima, da stvorimo osećaj pravne sigurnosti za nekoga sa strane, pa i za neke uticajnije lobiste sa našeg tržišta.
Naravno, vidi se zašto uticajniji, gde to može da se izvuče, a govorili smo u opštoj diskusiji kada smo pričali u načelnoj raspravi kako se može inspektor pozvati da se uveri na licu mesta da zaista postoji prekršaj u smislu zloupotrebe tuđih intelektualnih prava.
Uvođenje ovog dela, čak i ako bi to bilo nešto paralelno i nešto već viđeno, ne bi otežavalo ni pravnu, a ni jezičku poziciju ovog zakona, a mislimo da bi bilo koristi i skrenulo bi pažnju onima koji pokušavaju i dalje da sve to urade, da zloupotrebe tuđa naučna i stručna dostignuća. Hvala.
Gospodine ministre, dvoumio sam se da li da izlazim, jer ste javno rekli da taj amandman prihvatate. To je drugi po redu radikalski amandman. Ako ne prihvatate, mi ćemo pokušati da vas uverimo da je potrebno da ga prihvatite.
Naime, u opisu organa koji vrše kontrolu zloupotrebe ili efikasne zaštite prava intelektualne svojine, gde ste pobrojali nekoliko ministarstava i Radiodifuznu agenciju, a mislim da je ovde najvažnije da li neko nešto tuđe emituje ili reemituje, a videli smo koliko je efikasna, cela Srbija se trese od efikasnosti te institucije, hteli smo da uvedemo još dva ministarstva za koja mislimo da imaju jednako pravo kao i Ministarstvo zdravlja, po očekivanoj efikasnosti i učestalosti njihovog delovanja, ili će možda teorijski biti i veće potrebe da oni intervenišu povodom onoga što smo hteli da istaknemo, da damo osobiti aspekt zaštiti intelektualne svojine.
Evo, sačekao sam da završite razgovor, gospodine ministre. Čuo sam, javnost nije, ministar se uglavnom tempira da li će prihvatiti ili neće ne po vrednosti amandmana, nego po tome da li ga mi napadamo ili ga ne napadamo.
Niko ga nije napao, ovde je jedan normalan razgovor. Amandmani ne kvare smisao zakona, ne kvare ništa.
Ali, ako se vlast postavlja prema amandmanima zavisno od toga da li je neko mazi, pazi, tetoši ili napada, red je i da javnost čuje. Svi su čuli, samo što su mikrofoni jednosmerni, pa nije javnost mogla da čuje, a ja to verodostojno prepričavam, jer svedoka je, bar ovaj deo sale koji je čuo šta ste vi rekli. Nemamo mi ništa protiv, ništa vi nemojte da prihvatite, menjaćemo mi te zakone kad dođemo na vlast, pa će to zaista ličiti na zakon, a ne na uredbu, a vi koristite inat.
Šta je suština? Suština je da uvedemo dva ministarstva. Imalo bi logike da udžbeničku, stručnu literaturu i ostali osetljivi deo intelektualne svojine mogu u datim prilikama njihovi inspekcijski organi da pažljivije proprate i da blagovremeno intervenišu. Ne očekujemo da bi samo trgovačka inspekcija ili neka druga inspekcija, kada vidi da se nečiji udžbenik prodaje na ulici ili pored fakulteta, u auli, kao neverna, loša ili nevešta kopija, deluje kao roba, mogla da zapleni robu. Hoćemo da damo veći značaj tom delu intelektualne svojine, nego prostoj činjenici da je tu reč o robi i da je to količina od 50-60 plagiranih Braunvalda ili ovoga ili onoga.
Mislimo da je to osetljiviji segment, gde su ljudi sa iskustvom te vrste, gde bi mogli, makar i na posrednu persuaziju korisnika te stručne literature, dakle odgovornih studenata, onih koji poštuju tuđe pravo, naučili od svojih profesora i normalnih mentora da poštuju tuđa prava i iskustva, da kažu – profesore, to i to vam je neko skinuo, imate to, pa vidite nekako, učinite da inspektor, kobajagi po službenoj dužnosti, dođe.
Dozvoljavamo da ste tako nešto zamislili po Predlogu zakona. Kad ne mogu da intervenišem ja koji to uočim, nego mora inspektor umesto mene, a nije moje delo, očito da je ukradeno kolegino delo, onda je tu kraj priče. Kako onda motivisati inspektora da se digne sa stolice i da dođe, makar trgovinski; neće, on će da juri nešto drugo. Hteli smo to da uradimo, da i druga dva ministarstva ... (Milan Parivodić, sa mesta: Prihvatam amandman.) Hvala vam, gospodine ministre.
Dame i gospodo, u načelnoj raspravi smo uzgred spomenuli da nekako taj član 16. dođe ispred ovih drugih. Dobro, to je moguće. To je kao kada bi se u medicinskim knjigama pisalo – terapija pre dijagnoze.
Ovde se već u članu 16. vidi šta će, postupajući po zahtevu, da uradi nadležni organ, a onda tek sleduje prijava, pa razrada. Vidimo u kasnijim članovima 19, 23, 24. i 25, kao da su zamenili mesto. Možda je rađeno na brzinu, teorijski to može i ovako da prođe.
Ne intervenišemo da zamenimo mesto članovima, nego da eventualno ovaj član osvežimo, da stavimo i te reči "stručne publikacije", ono što ste, gospodine ministre, i govorili dajući primer šta bi moglo da se desi na pravnom i na masi drugih fakulteta.
To ne bi bio problem kada bi studenti od profesora dobijali takve knjige da kopiraju. To je sa znanjem autora i to je u redu, ali se javlja problem kada se to radi van znanja profesora, van potreba studenata. Neko se tu utali, to može da fotokopira.
Čak se mnogi udžbenici daju u elektronskoj verziji, možete naći na sajtu priručnike i drugu stručnu literaturu. Nešto od toga se i od mene tražilo, dao sam svoju saglasnost, to je neporecivo.
Kada se saglasnost da, to je jasna stvar, to se stavi na sajt i onda to više nije zloupotreba, ali treba da se kreira takav sajt, sa takvim objašnjenjima koja potkrepljuju problem.
Onda kada to nije dato, kada je reč o veoma skupocenoj stručnoj literaturi koja se plagira, koja se nekada možda i prećutno odradi, jer je to najčešće strana literatura i dok nemamo ratifikovane ugovore, koji se ne sprovode, da mi štitimo strance.
Nekada nismo bili ni voljni to da uradimo, nije ni bilo potrebe, videli smo kako su nam vratili.
Ne mislim da ćemo njih bitno štititi i ovim sadašnjim radom, ali generalno, kad se donosi zakon, moraju se neke stvari postaviti na svoje mesto.
Prema tome, mogućnost da se spreči i zabrani distribucija takve stručne literature je korisna za onog autora, osobito za grupu poštenih ljudi koji to zaista odrade tako, a nemaju sredstava da finansiraju.
Znate da i fakulteti malo učestvuju u finansiranju udžbenika; ide se na sponzorska sredstva. Profesori koji ne pripadaju grupi čestitih ljudi u stanju su da urade, a to je da ne priznaju, traže studentima da na ispit donesu originalnu knjigu koju su kupili od njega ili njegovih asistenata, stavljaju štambilj i datum kupovine.
Faktički, džaba što imate taj plagijat, neko se samo utali, deca to mogu da kupuju, ne mogu čak jedni drugima da pozajmljuju. Do te mere se razvija zloupotreba koju nastavni kadar zna da uradi veoma često, da bi, naravno, poboljšao prodaju svojih udžbenika, boreći se protiv plagijatorstva. Na kraju krajeva, to otežava i studentima.
Bilo bi jako korisno kada bismo ovo usvojili, pa bi se znalo da se ne može bez ovlašćenja krenuti u to, a ako se dobije ovlašćenje od profesora autora, grupe autora, da se na taj način pojeftini studentima, onda je to druga priča, sa nalepnicom, sa dokazima o odobrenju autora, to je pitka stvar. To se najčešće u našoj praksi i ne može utvrditi.
Zato mislim da biste ovaj amandman mogli da usvojite, ništa specijalno ne bi promenio smisao zakona. Postupanje po zahtevu je jedan deo teme o kojoj ćemo kasnije pričati, kroz druge članove, jer postupanje po zahtevu faktički već uvlači nosioca autorskog prava, nosioca licence, žiga itd. u složenu proceduru iz koje on može da izađe prilično grbav.
Ali, to nije predmet ovog amandmana, nego narednih, iz kojih se može zaključiti da se mora nešto učiniti u promeni postojećih rešenja koja su zakonom data, da ne bi oni ljudi koji su u pravu, koji su sasvim ispravni, podlegli mogućnosti da im sud u datom kratkom roku ne donese konačnu meru o zaštiti njihovih prava, te da oni snose ponovo troškove, i to bankarske depozite i ostale finansijske troškove, vizavi činjenice da jesu objektivno bili u pravu kada su tražili zaštitu intelektualne svojine.
Ovo je jedan od prvih koraka kako možemo pomoći vlasnicima intelektualne svojine da sačuvaju svoja prava, a mogućnost da budu ljubazni prema onima koji to ne mogu da urade, prema studentima, prema drugim abonentima njihovih dela, uvek se može Zakonom o autorskim pravima i srodnim pravima regulisati, pa konačno i ovim tzv. zakonskim aktom, te mislimo da ovo ne bi bitno proširilo zakon, ako usvojite, i promenilo smisao.
Dakle, da je ovako nešto postojalo ranije, ovakva amandmanska intervencija koju mi radimo, možda bi neko zaustavio, neka zainteresovana strana, Lilića da flagrantno uzima tuđe mišljenje, tuđe naučno saznanje. Naravno da je to teorijski moguće onda kada se stvore nekakvi prerogativi, okolnosti. Hteli smo amandmanom da kažemo – završna verzija stručne publikacije, magistarski rad, zna se koja je tu procedura, zato tu trebaju prosvetne inspekcije itd. Naravno, ne treba inspektor, ako hoće i po službenoj dužnosti, da čita, niko ne treba ni da ga ovlasti to da radi.
Ne mislimo da se kvari autonomija univerziteta i obrazovanja time da moraju inspektori da čitaju završne verzije stručnih radova, to bi bilo strašno da neko stavi u obavezu, ali ako je već, prešli smo na to kada on radi po zahtevu, kada zainteresovana strana dođe i kaže – moj udžbenik, moje delo, delo mog prijatelja je plagirano, kopirano, uzeta su moja mišljenja, moje ideje, moje saznanje, moji patenti, moji žigovi, sve to, to je ovaj čovek uzeo, to je u fazi pripreme za objavu.
Tada po prijavi može, bez obzira na posledice koje će podnosilac prijave, koji smatra da mu je intelektualna svojina oštećena, da plati, a videli smo da je dosta finansijskih ometanja ostvarenja ovog prava. Ipak bi to stvorilo inspekciji određenu formalnu mogućnost da interveniše. Pre svega ne da pravi presedane, da sama prevrće udžbenike, može kao svako zainteresovano lice, a vi znate, doktorat može da sluša svako, ne samo čovek iz struke, bilo ko može, potpuno ljudi van struke, upoznaju problematiku ili žele da to čuju ili je fenomen odbrane javan, takav da može čak i inspektor da se maskira, ko mu brani.
Nismo hteli amandmanom nikakvu intervenciju, nego mogućnost da onda kada zainteresovane strane ili autor, ako je živ, pošto je to jako delikatno, naći ga, ako mu je adresa poznata, ako je prebivalište poznato i ako je čovek živ... Šta ako nije, tu kompletna strana onda otpada, kao u slučaju o kojem govorim. Onda bi trebalo neka relevantna zainteresovana institucija, čuli smo, Akademija nauka na primer ili stručni kolegijum itd, uređivački bordovi, izdavači, neko drugi ko je zainteresovan za to da se to pravo sačuva, da ostane takvo kakvo jeste, da predloži, piše zahtev, ne može da predloži, inspekciji nadležnoj da krene u proveru da li je to tako ili nije.
Zato smo hteli da ovu intervenciju napravimo da kada stavimo završnu reč ne bi neko prevrtao i tuđe stručne radove i nečije primarne rukopise, pravio gluposti, presretao ljude po kabinetima, prevrtao robu da se ne bi zakoni zloupotrebili. Samo smo hteli da budemo u amandmanu precizniji.