Dame i gospodo narodni poslanici, tema javnog duga nije nimalo jednostavna i nije nimalo naivna i svaka izmena Zakona o javnom dugu zahteva jednu, rekao bih, ozbiljniju analizu jer smo mi, po oceni Srpske napredne stranke, i društvo i privreda prezaduženi, pa i građani, čini nam se, mada ne u tolikom obimu koliko su prezaduženi u nekim drugim možda tranzicionim zemljama.
Neophodno je da se građanima, pre svega, da do znanja da mi imamo jako ozbiljan rast javnog duga, svakodnevno, da u odnosu na prethodnu godinu mislim da je rast javnog duga za nekih 600 miliona evra, znači u prethodnoj godini, da imamo ozbiljna zaduženja kada je u pitanju privreda i da se dugovi naše privrede, mislim na privatnu privredu, uvećavaju bez obzira što se ona spolja razdužuje.
Ona se zadužuje kod domaćih banaka i imamo situaciju da smo u budžetu za koji ćemo glasati u ponedeljak, kada su u pitanju garancije, sa nekih 130 milijardi dinara koliko je to bilo u prethodnom budžetu, ovaj put garancije podigli na nekih 210 milijardi.
Očigledno je da se naša država, naša privreda, naše društvo zadužuje iz dana u dan i da smo mi, bez sumnje, jedna dužnička ekonomija. Ove izmene zakona treba da omoguće i lokalnim samoupravama da mogu da povećavaju nivo zaduživanja.
Nama se čini, nama iz Srpske napredne stranke, da se država, da se zvanična statistika, pre svega Vlada, jako neozbiljno odnosi prema dugu, da se na pravi način građani ne informišu o stanju javnog duga, da se najčešće polazi od BDP-a koji se, na stranu to što je na sumnjiv način obračunat, uglavnom vezuje za dolarske iznose, da mi imamo stanje da u prethodnih šest-sedam godina inflaciju preko 300%, a da je kurs dolara faktički nepromenjen i da se stiče utisak jedne jako velike aproprijacije dinara, po kojoj smo možda i sa Rusijom zemlja vodeća u svetu, a ne u Evropi.
Kada se realno sagleda BDP, u odnosu na realni rast na kupovnu snagu, možemo da dođemo stvarno do nekih mnogo realnijih podataka koji ukazuju da naš dug uopšte nije tako naivan, da imao jednu politiku kursa koja je dugoročno održiva i koja za našu privredu može da bude pogubna u nekom narednom periodu.
Prema tome, trebalo bi mnogo više da brinemo o privredi, trebalo bi mnogo više od tih zaduženja da direktno ulažemo u proizvodnju. Podsetio bih i ovom prilikom da imamo pad proizvodnje, zvanični, a mi sumnjamo često u zvaničnu statistiku, jer ume da bude i te kako partijski obojena.
Znači, nekih 15% imamo ozbiljan pad kada je u pitanju prerađivačka industrija. Čisto sumnjamo da će u narednom periodu stvari ići nabolje.
Neophodno je da Vlada ubuduće mnogo više računa posveti privredi, da se što je moguće manje zadužuje, jer zaduživanjem faktički jedemo neku supstancu koja pripada našoj deci.
Na ovaj način, ovom politikom bezgraničnog zaduživanja, rasprodaja onih resursa koje smo nasledili, dolazimo bez sumnje u situaciju da će ove dugove vraćati naša deca i to na jedan jako ružan način. Na taj način što ćemo morati da ih šaljemo, što bi moji Jagodinci rekli, u pečalbu, da tamo kroz devizne doznake vraćamo ove dugove, a ne kroz neke gotove proizvode kojih bi trebalo da bude u Srbiji.
Mi danas, nažalost, u Srbiji nemamo šta da izvozimo. Izvozimo kukuruz, gvožđe, zavisimo od sekundarnih sirovina koje se prikupljaju po Srbiji. To su dva naša najveća izvozna artikla i stvarno je, rekao bih, i sramota i neozbiljno povećavati zaduživanje na bilo kom nivou vlasti.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman se odnosi na kabinet potpredsednika Đelića i mi već, rekao bih, čak i godinama ovako poput papagaja ponavljamo da Vlada treba pre svega da štedi na sebi, da pre svega ona pokaže dobru volju, da kroz štednju i smanjenje javnih rashoda pomogne građanima i privredi.
Nažalost, bez obzira što se javnost, rekao bih, slaže sa svima nama koji se zalažemo za takvo ponašanje Vlade, Vlada nije dosad odgovorila zahtevima niti opozicije, niti građana Srbije, da ona da primer i bude štedljivija od svih ostalih.
Ovde se radi o nekih 40 miliona dinara, radi se, kao što svi dobro znate, o nekih četiri potpredsednika Vlade, sve skupa 130 miliona dinara, sasvim nepotrebna sredstva koja opterećuju i građane i privredu i na neki način naši amandmani, a ima ih još u tom smislu koji traže smanjenje javne potrošnje, znače ujedno i neko zalaganje SNS da se menja sveukupna politika, da se menja fiskalna politika koja se do sada zasnivala, naravno, na jednoj iluziji o jakom dinaru, na prihodima od privatizacije, na zaduživanjima.
Očigledno je da tako dugačko ne možemo, već smo došli u situaciju da recesija čini svoje, da ova ekonomska kriza utiče na sve nas. Pre svega, utiče naravno kroz budžet, da utiče na smanjenje prihoda, povećanje rashoda, sve je više ljudi koji su socijalno ugroženi, kojima treba pomoći i sa druge strane i privreda je u jako teškoj situaciji, treba pomoći i njoj da opstane u ovom vremenu i neophodno je da se s jednim sasvim drugačijim konceptom koji se oslanja, pre svega, na proizvodnju, koji se oslanja na izvoz, na konkurentnost izađe sa jednom ekonomskom politikom i prekine sa ovom politikom koja nas je dovela tu gde smo i koja se vodi već godinama unazad.
To je bio razlog da SNS reaguje u svakom slučaju u kome je smatrala da se sredstva nepotrebno rasipaju u ovom budžetu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ima dosta spornih članova u ovom zakonu i dosta spornih instituta. Nažalost, u članu 32. moći ćete da prepoznate još jedan od takvih. To je član koji se odnosi na garancije i daje pravo Republici Srbiji, dakle, Vladi da može da daje garancije pojedinim pravnim licima.
Smatramo da je ovo faktički krajnje ne dopustivo, jer Vladu stavlja u situaciju da može da bira koje će to preduzeće, koje će to privredne subjekte da pomogne. Isto tako, ovo je, rekao bih, jedan proces reprivatizacije, jer dobar deo preduzeća, znamo i sami kakva je situacija danas u našoj privredi, možda neće biti u situaciji da vrati te kredite, pa će morati Vlada nakon toga da vraća ili kamate ili kredite i kroz onaj famozni član 19. o kome smo već govorili da uzima deo kapitala u tim preduzećima.
Mi već imamo jednu jako traljavu sprovedenu privatizaciju, u kojoj trenutno ima preko 400 i nešto raskinutih ugovora. Polovina tih preduzeća idu u stečaj.
Znači, opljačkani su od strane kupaca i kamo sreće da je Vlada izašla sa nekim konceptom kako da prevaziđemo probleme koji se iz dana u dan gomilaju kada je u pitanju proces privatizacije, a ne da ovakvim nakaradnim odlukama faktički nas vraća na početak, vraća nas korak unazad, u neku društvenu, državnu svojinu, kako god hoćete.
Jedan sličan zakon i jednu sličnuodluku Vlade imali smo kada je u pitanju socijalno-penziono osiguranje, odnosno kredit koji subjekti, odnosno preduzeća mogu da podignu i da to garantuju hipotekom. To je put i način da država uzme deo učešća u nekom preduzeću. Mi iz SNS smatramo da je ovo neprihvatljivo, a iskreno ja sam začuđen da je gospođa ministarka uopšte prihvatila da ona bude ta koja će da određuje koja to preduzeća u Srbiji mogu…

Dame i gospodo narodni poslanici, član 48. i odredba po kojoj Vlada može iz tekućih rezervi za poverene poslove, kada je u pitanju prihvaćeni statut Vojvodine, da prenosi sredstva bez ikakvog uvida niti javnosti, znači građana Srbije i ovog parlamenta. Vlada je dala sebi za pravo da prenosi sredstva onako kako ona smatra da treba za poverene poslove i stavljajući nas iz republičkog parlamenta u situaciju, nas poslanike, da nemamo uvid niti kolika su sredstva prenesena, niti zašto se ta sredstva troše, odnosno zašto je planirano da se troše. Mislim da je ovo krajnje neprimereno.
Imamo jednu situaciju da su lokalne samouprave iz unutrašnjosti Vojvodine i iz unutrašnjosti centralne Srbije i na neki način prevarene i tek će biti prevareni zahvaljujući ovom članu zakona, jer one imaju obavezu da za par hiljada zaposlenih smanje svoju administraciju, a mi smo u situaciji da Novi Sad dobija par hiljada novih radnih mesta koje, zahvaljujući ovom članu zakona, nećemo moći da identifikujemo.
Isto tako bićemo u situaciji da Beograd, koji je Novom Sadu dao tih par hiljada radnih mesta, neće za isto toliko, s obzirom da su povereni poslovi Novom Sadu, AP Vojvodini, neće za toliko da smanji broj radnih mesta u republičkoj administraciji, rekao bih u beogradskoj administraciji.
Smatram da za sve poslanike iz unutrašnjosti ovaj član zakona bi trebalo da bude neprihvatljiv, ako se već zalažete za transparentnost, valjda je elementarna stvar da znamo koliko AP Vojvodina novca troši. Valjda je elementarna stvar da imamo uvid koliko će to novih radnih mesta značiti i za koliko Republika, odnosno beogradska administracija treba da smanji svoje kapacitete.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 3, odnosno tačnije ovaj moj amandman odnosi se na garancije Republike Srbije i odražava generalni stav SNS, da smo jako nezadovoljni na koji način su tretirane garancije u ovom predlogu budžeta, da garancije što po kamatama, što po glavnici iznose negde oko 10 milijardi dinara, što nisu tako mala sredstva.
Mislim da je jako šturo dato obrazloženje kada su u pitanju i garancije, odnosno i kamate i glavnice u ovom predlogu zakona. Ako se pročita obrazloženje, vidi se da kamate koje iznose 4,5 milijarde dinara, odnose se na javna preduzeća, na Železnicu Srbije, na Puteve Srbije, na Srbijagas. Rekao bih da je 4,5 milijardi preveliki iznos za troškove, eventualno, garancije.
Nisam uspeo u ovom predlogu budžeta da prepoznam posebnu stavku za troškove za eventualne izdate garancije. Pretpostavljam da se radi o kamatama na one kredite na koja ova javna preduzeća nisu ispoštovala ugovore. Isto tako, 6 milijardi i 800 su obaveze kada je u pitanju glavnica.
Molim vas, gospođo ministre, da nam objasnite o čemu se ovde radi. Iznos za kamate prevelik je ukoliko su u pitanju troškovi, eventualno, garancija, a prevelik je i ako su u pitanju kamate, jer radi se o preduzećima za koje u članu 3. predlažete da Republika Srbija izda nove garancije, i to ne samo za ta preduzeća, već i za neka druga u iznosu od preko 210 miliona dinara.
To jedno jako veliko povećanje u odnosu na rebalans budžeta koji smo imali u prethodnoj godini, kada je to bilo negde oko 130 milijardi i znači povećanje blizu 60%.
Uz ovakav odnos korisnika kredita, odnos kada je u pitanju vraćanje tih kredita, mislim da je vaše objašnjenje neophodno, jer se stiče utisak da ovo faktički i nisu krediti već da su neke subvencije javnim preduzećima, ukoliko umesto njih država, budžet, građani, privreda treba da vraćaju te njihove kredite.
Stanje u našoj privredi je takvo da su javna preduzeća u znatno boljoj situaciji nego što su to preduzeća u privatnoj privredi. Podsetio bih vas, na osnovu recimo jednog parametra, a to je zaduženost u odnosu na depozite, da je zaduženost privatne privrede tri puta veća, odnosno njena finansijska pozicija tri puta gora u odnosu na javna preduzeća i sasvim je neprimereno da građani, privatna privreda plaća dugove javnih preduzeća, koja su najčešće monopolisti, koja najčešće imaju neelastičnu tražnju, koja jako često imaju podršku države.
U ovom budžetu predviđeno je nekih 18 milijardi dinara, znači podsetio bih još jedan put garancije 10, a subvencije za privredu 18, koja je to disproporcija, rekao bih.
Od tih 18, za privatna preduzeća samo milijardu i trista, znači sve ostalo opet ide za javna preduzeća, za poljoprivredu ste predvideli, pardon, u privredu 3,5 milijardi, a u poljoprivredu 18, za poljoprivredu ste predvideli 18 milijardi, a samo na neke garancije, o kojima poslanici jako malo znaju, odnosno troškove tih garancija, odlazi nam 10 milijardi dinara.
Sve u svemu, ako je ovo to o čemu pričam, ako ovo stvarno nisu neki troškovi po garancijama, radi se o tome da i mi imamo uvećanje političke moći, jer su javna preduzeća za državu, za vlast mnogo interesantnija nego privatna privreda, interesantnija jer se tu ostvaruju neki politički interesi, lični interesi i sasvim suprotno onom zalaganju za jednu tržišnu ekonomiju. Ovo mnogo više liči na neku komandnu privredu.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska napredna stranka podnela je niz amandmana u želji da popravi ovaj Predlog zakona. Konkretno član 4. odnosi se na teritoriju, simbole AP Vojvodine.
Smatramo da je u Predlogu zakonu dato jedno jako loše rešenje i ono što nama najviše smeta u ovom članu, to je naravno referendum, odnosno mogućnost da referendum kojim se utvrđuje teritorija u okviru AP Vojvodine i teritorijalna pitanja uopšte bude izglasan sa samo četvrtinom glasača APV.
Znači, zakonom je data obaveza da je dovoljno, da bi referendum uspeo, da izađe više od polovine glasača, znači 50 plus jedan, a da za taj referendum naravno glasa većina od te polovine, što bi trebalo da znači da samo četvrtina glasača Vojvodine može sutra da odlučuje o teritorijalnim pitanjima kada je u pitanju APV.
Naš predlog je jasan. Mi računamo da za uspeh jednog referenduma, smatramo da je to u interesu građana Vojvodine i građana Srbije, odnosno za uspeh referenduma bi bilo neophodno da 50 plus jedan glasač bude glasao za neku odluku, za neki predlog odluke i da je to jedina prava većina kojom bi moglo da se utvrdi da je neko pitanje, koje je na dnevnom redu, u interesu većine građana Vojvodine.
Zbog toga smo podneli ovaj amandman, gde smo spojili član 3. i 4. u jedan jedinstveni član, koji u suštini ima tu svrhu.
Što se tiče teritorije, smatramo da isto tako u ovom članu nema mesta nabrajanju geografskih oblasti i da treba nabrojati jasno teritorijalne jedinice. Mi smo tako i krenuli. Umesto Bačke, Banata i Srema, bukvalno smo nabrojali sve teritorijalne jedinice u Vojvodini. To je već na osnovu važećeg zakona svima nama i te kako poznato, poznato je građanima Vojvodine koje su to teritorijalne jedinice. Nije bilo razloga da one ne uđu u ovako važan zakon za građane Vojvodine.

Dame i gospodo narodni poslanici, SNS u ovom članu uočila je niz nelogičnosti. Ako je već predlagač želeo da međusobne odnose republičkih i pokrajinskih organa uredi jednim članom, mi to razumemo i smatramo da su prva dva člana bila sasvim dovoljna da se naglasi da se međusobni uređuju Ustavom, zakonom, statutom, znači na taj način se uređuju prava i obaveze organa AP Vojvodine. Za SNS je to sasvim dovoljno. Smatramo da treći stav koji je dat stvara jako puno konfuzije u celom ovom članu, jer bar dve nelogičnosti se uočavaju. O jednoj je već govorio moj kolega, da AP Vojvodina prilikom formiranja ove stalne mešovite komisije koje eventualne probleme o nekim pitanjima između pokrajine i Vlade treba da rešava neophodna je inicijativa AP Vojvodina da bi se ta komisija formirala.
To je jedna nelogičnost koja može da stvori jako puno problema prilikom rešavanja tih problema kojih će sasvim sigurno biti, jer život čine problem, problemi se rešavaju ako ima dobre volje. Ako nema dobre volje AP Vojvodina je u situaciji da može da blokira formiranje te mešovite komisije i to je ono što je po nama jedna velika nelogičnost i veliki problem u ovom stavu.
Imamo po nama još jednu nelogičnost, to je da činjenica da se može osnivati stalna mešovita komisija. Stalna mešovita komisija – jasno je da se radi o jednom stalnom telu koja kada se osnuje ono postoji, ono funkcioniše, nema potrebe da se u zakonu ostavlja mogućnost da se ona može ili ne može osnivati.
Ili nam je potrebna ili nam nije potrebna. Ako je potrebna, onda ova reč ''može'' je nepotrebna, znači trebalo je jasno da se definiše zakonom da nam je stalna mešovita komisija potrebna, ona se ustanovljava i ona radi svoj posao na usaglašavanju Republike i Pokrajine. Ali, ako nam je nije potrebna stalna komisija, onda to treba jasno i naglasiti.
Eventualno, može se osnovati privremena mešovita komisija koja će o nekim pitanjima da raspravlja, ali je potpuno nelogično da se može osnivati stalna mešovita komisija.

Dame i gospodo, u ime SNS samo ću da kažem da smo mi podneli nekih pet-šest amandmana na zakon o klasifikaciji, da je naša želja bila, pre svega kada su u pitanju jedinice razvrstavanja, da uradimo neke kvalitativne pomake.
Kada je u pitanju pretežna delatnost, smatramo da to uopšte nije naivna tema. Nažalost, nismo naišli na dovoljno razumevanja od strane Vlade kao predlagača. Mislimo da pretežna delatnost bitno određuje, kada je u pitanju subjekt razvrstavanja, njegova prava i obaveze, jer zavisno od toga kako je definisana u okviru Agencije za privredne registre on može eventualno da konkuriše za kredite, za subvencije. Način na koji je razvrstana može bitno da utiče na poslovanje nekog privrednog subjekta.
Isto tako, želeli smo da damo pravo i jedinicama razvrstavanja, u članu 5, da na rešenje koje dobiju od strane Agencije za privredne registre ulože žalbu i na taj način eventualno da izmene način na koji su razvrstane. Mislimo da su to praktična rešenja u interesu privrede, u interesu privrednih subjekata, da je Vlada trebalo da ima razumevanja za to.
Podneli smo i par amandmana kada su u pitanju rokovi. Želeli smo da ih uskladimo, po našem mišljenju, i sa članom 13, koji na neki način primenu ovog zakona odlaže za nekih 90 dana, tri meseca. Prema tome, bilo je mesta i da rokovi koji se propisuju ovim zakonom budu kraći. Kažem, sama primena zakona počinje tek za tri meseca.
U svakom slučaju, želja nam je bila da kroz ovaj važan zakon, koji bitno utiče i na praćenje nekih statističkih podataka u vezi sa socijalnom politikom, sa nekim ekonomskim parametrima koji su jako važni za razvoj svakog društva, naročito za ovaj trenutak u kome živimo, da i kroz ovaj zakon i kroz sledeći zakon o statistici dobijemo kvalitetnije podatke, tako da možemo na bolji način da propratimo stanje u našoj privredi i da reagujemo na kvalitetniji način. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, stav Srpske napredne stranke je, čini mi se, poprilično jasan kroz ove amandmane koje smo podneli na tekst ovog zakona. U suštini, nezadovoljni smo samostalnošću koju ima Republički zavod za statistiku i činjenicom da ni na koji način u ovom zakonu nije podvučeno, naglašeno da u potpunosti moraju da se prate međunarodni priznati standardi u oblasti statistike.
Mi smo to kroz jednu dopunu člana 12. želeli da naglasimo, jer u članu 12. se radi o Narodnoj banci Srbije i njenom pravu da postavlja standarde za zvaničnu statistiku, a da pri tome nema obavezu da ispoštuje međunarodne priznate standarde.
Mislim da u mnogo članova ima uticaja Vlade u odnosu na Republički zavod za statistiku. Na sve članove nismo podnosili amandmane. Mislim da je prilika da kao neki argument za ovu tvrdnju dam do znanja da, recimo, imamo problem kada je u pitanju odnos Republičkog zavoda za statistiku i Vlade prilikom postavljanja standarda i metodologije (kao što rekoh, Republički zavod za statistiku u potpunosti zavisi od Vlade); kada je u pitanju konflikt između Zavoda za statistiku i proizvođača zvanične statistike Vlade ima nadležnost da odluči o tim konfliktima i opet je tu njeno diskreciono pravo da faktički utiče na metodologiju; imamo činjenicu da u savetu za statistiku od 17 članova imate samo četiri nezavisna člana (tri iz naučno-istraživačkih institucija, jedan iz statističkog društva), a da je 13 članova saveta za statistiku iz raznoraznih ministarstava, počevši od ministarstva za finansije, ekonomiju, trgovinu, poljoprivredu, rad, zdravstvo.
Kao što rekoh, u članu 12. vidimo samostalnost NBS u odnosu na statistički zavod i njeno pravo da odlučuje o metodologiji, koja je možda i najvažnija kada je u pitanju ekonomska politika, jer to su uglavnom parametri koji dotiču makroekonomske teme, uopšte, ekonomski parametri na osnovu kojih se procenjuju uspešnost i neuspešnost neke vlade.
Duboko sam uveren da smo prethodnih godina imali jako ozbiljnu zloupotrebu statističkih podataka; da smo, kao što neke moje kolege malopre rekoše, iz različitih institucija dobijali različite podatke; da se ti podaci često ne uklapaju sa onim podacima koje možemo da vidimo na sajtu Eurostata, čak se dešava da je, što je elementarno, BDP na tom sajtu znatno manji nego što je u prezentaciji nekih vladinih institucija; da smo imali razliku u podacima između Ministarstva finansija i Republičkog zavoda za statistiku.
I dan-danas imamo drugačije obračunavanje BDP-a nego ove evropske institucije, u smislu da 2002. godinu uzimamo kao baznu godinu, dok su neki važeći propisi na nivou EU da je to prethodna godina, jer imamo različite cenovne paritete, disparitete, koji bitno utiču na uvećanje bruto društvenog proizvoda.
Na osnovu tako obračunatog BDP-a, imamo javnu potrošnju koja je još veća nego što se zvanično predstavlja, veća od mogućnosti privrede, od mogućnosti građana, ali se njen obim na taj način prikriva.
Imamo jako puno problema kada je u pitanju regionalna nejednakost i procena bruto društvenog proizvoda po regionima. Još 2005. godine, koliko ja imam informaciju, statistički zavod prestao je da na jedan objektivan i pravi način vodi računa o tim podacima; nemamo ih dovoljno u javnosti, da se ne primećuju regionalne razlike, koje su sve veće i sve više se produbljuju.
Činjenica je, po tim podacima koje smo imali 2005. godine, da je više od 80% BDP-a ostvarivano u Nišu, Beogradu i Novom Sadu, a da je većina unutrašnjosti jako malo doprinosila privrednom razvoju zemlje, da su ti podaci sasvim sigurno nepovoljniji u odnosu na unutrašnjost i da se pogoršavaju iz dana u dan. To je ono što Vlada i statistički zavod prikrivaju.
Imamo problem i kod prosečne zarade. Mislim da je prosečna zarada i metodologija samog obračuna krajnje problematična, da se tu dovoljno ne uvažava privatna privreda. Nešto je urađeno 2004. godine, ali na osnovu tih promena u načinu obračuna došlo se u situaciju da su podaci neuporedivi. U principu, često se menja metodologija; često se dešava obuhvat podataka koji ulaze u taj statistički račun... Zbog toga je sve više manipulacija, sve više različitih podataka koji stižu iz različitih izvora.
Očigledno je da je problem uplitanje izvršne vlasti, uticaj kreatora ekonomske politike na zvaničnu statistiku, da je to ono što određuje podatke, ulepšava našu stvarnost. Siguran sam da je, nažalost, stvarnost, ekonomska stvarnost jako loša, kada pitate građane Srbije, da su jako nezadovoljni svojim standardom, da su jako nezadovoljni perspektivom. Na neki način, ovakvim načinom obračuna pokušava se da se to njihovo nezadovoljstvo umanji ili da se manipuliše samim građanima.
Prema tome, pozivam vas da razmislite o ovom amandmanu Srpske napredne stranke. Cilj nam je bio samo da se poštuju međunarodni standardi, da se onemogući da bilo ko, pre svega izvršna vlast, manipuliše podacima. Bitno je to, ne samo zbog sadašnjosti, već i zbog budućnosti. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovom članu možete da vidite još jedan dokaz onoga o čemu sam malopre govorio, da je Republički zavod za statistiku stavljen u poziciju da ne može da ispoštuje ona osnovna načela kojih bi trebalo da se drži. Pročitaću ta načela: pre svega načelo nepristrasnosti, pouzdanosti, pravovremenosti, profesionalne nezavisnosti, konzistentnosti.
Ako želimo da imamo Republički zavod za statistiku koji poštuje ova načela i koji poštuje ovaj zakon, onda moramo da ukinemo sva diskreciona prava kada je u pitanju pristup podacima. Nemoguće je da Republički zavod za statistiku obavlja svoju funkciju, da poštuje zakon, ako mu taj pristup nije omogućen.
U članu 30. vidite da ni sama vlada, sam predlagač nije ispoštovao ova načela koja su data u početku teksta zakona, jer je guverneru NBS ostavljeno diskreciono pravo da samovoljno daje saglasnost da Republički zavod za statistiku ima pravo pristupa nekim podacima, ili pak nema pravo na pristup tim podacima.
U amandmanu na član 30. to smo regulisali na sasvim drugačiji način – onemogućili smo diskreciona prava guvernera i obavezali ga da sklopi jedan sporazum, da se ta pitanja regulišu sporazumom između NBS, s jedne strane, i Republičkog zavoda za statistiku. Tako je guverneru onemogućeno da samovoljno odlučuje o tome da li su podaci dostupni, ili nisu, Republičkom zavodu za statistiku.
Stvar je potpuno jasna: ako ne želimo manipulaciju podacima, ako želimo jednu zvaničnu statistiku koja je van političkog uticaja, morali ste da prihvatite ovaj amandman koji smo mi dali na član 30. To što niste prihvatili taj amandman najbolje govori o vašim namerama. Najbolje govori o teškoćama kroz koje će srpska ekonomija, srpska privreda da prolazi u narednim godinama, a koje će biti na neki način umanjivane pred građanima uz „friziranje“ podataka koji nam stižu od NBS. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, na ovaj zakon smo podneli nekih šest amandmana, ali mislim da je jako važno da kažemo da se, što se tiče SNS-a, na ovakav način ne rešava višak zaposlenih u državnoj adminsitraciji.
Ovaj zakon pokazuje da živimo u jednom nenormalnom društvu, da imamo Vladu koja je neodgovorna. Vlada je dala sebi za pravo da određuje koliko službenika, koliko izvršilaca je potrebno da bi se obavio neki posao u državnim institucijama, u državnoj upravi. To je, pre svega, posao ljudi koji se profesionalno bave organizacijom rada. Imamo FON, imamo ljude koji su spremni i stručni da analiziraju rad državnih institucija, državnih agencija, koji mogu da daju predloge za racionalizaciju, koji mogu da daju najadekvatniju sistematizaciju, na osnovu najnovijih dostignuća kada je u pitanju tehnologija, pre svega, kada su u pitanju informaciona i komunikaciona tehnologija, da se uključe u rad Ministarstva i u rad svih institucija, da na osnovu toga dobijamo smanjenje troškova i smanjenje broja zaposlenih.
To je neki normalan put kojim bi trebalo da se ide, a ne da se prvo odredi broj službenika, nekih 28.400, koliko je već dato. Očigledno je da se radi o političkom dogovoru između političkih stranaka. Očigledno je da danas u Srbiji može tako da se radi, zato što se vlast vrši radi same vlasti, radi privilegija, a ne zato što se ima namera da se sprovede neki politički program, neke reforme, zato što nema ni neke srednjoročne vizije države, društva, naših državnih institucija u nekoj bliskoj budućnosti.
Znači, vlast danas u Srbiji omogućava pojedincima ne samo privilegije, već i materijalnu korist, ali omogućava i političkim strankama da, kroz zapošljavanje, kroz jedan broj radnih mesta koja obezbeđuju za svoju političku stranku, dobiju određeni broj glasova, da kroz vlast omoguće finansiranje političkih stranaka, da kroz vršenje vlasti sačuvaju privilegije koje su već stečene.
Mi danas, nažalost, imamo jednu partijsku državu i u takvoj partijskoj državi imamo tranzicionu birokratiju, koja je sama sebi dovoljna. Baš u takvom društvu, u takvom okruženju, moguće je i donositi ovakve zakone, koji su sasvim neprihvatljivi za jedno normalno društvo, za jedno društvo kakvom teži Srpska napredna stranka.
Imamo, očigledno, veliku intelektualnu korupciju u našem društvu, činjenicu da naša elita ne radi na razvoju tržišne ekonomije, na tome da dođemo do društva u kome će vladati pravo, ne radi na tome da razvijamo državne institucije, da se i sama direktno angažuje u privredi i da, eventualno, omogući da naša privreda profunkcioniše, već se naša elita bavi rentama, pokušava da iskoristi ovo vreme tranzicije u kome se nalazimo da obezbedi, eventualno, procenat za sebe, za svoje političke stranke.
Zakon koji imamo pred sobom je, očigledno, kao što rekoh, dogovor političkih stranaka o broju potrebnih zaposlenih, odnosno raspodeli koju su oni napravili unutar same koalicije, unutar same Vlade. On je, uz to, i rezultat pritiska MMF-a, koji uvek insistira na smanjenju javnih rashoda, na smanjenju javne potrošnje, ne zato što brine o našoj privredi, ne zato što brine o našoj ekonomiji, već zato što se plaši da neće država moći da vraća anuitete koji prispevaju, kredite kojih ima i te kako puno u ovoj državi.
Za SNS je kompletan zakon neprihvatljiv, kao što rekoh, zato što se ne definiše javna potrošnja, zato što se ne ustanovljava nikakav princip u smislu visine javne potrošnje u odnosu na bruto domaći proizvod, niti se određuje koliko investicija iz bruto domaćeg proizvoda mora da se angažuje u samoj privredi, da bismo, eventualno, došli do novih radnih mesta, da bismo našu privredu mogli da pokrenemo. Ne vezuje se ni za javnu potrošnju, ne vezuje se, samim tim, ni za broj radnih mesta i troškove koje ona imaju, niti za inflaciju, niti za bilo koji drugi ekonomski parametar, već se paušalno, odoka, razrezuje koliko je zaposlenih potrebno u državnoj administraciji političkim strankama.
Mislim da je za SNS izuzetno bitno da najzad dođe do reforme odnosa između države i privrede i između države i pojedinaca, da ovaj debalans koji postoji u potrošnji i proizvodnji najzad krene da se rešava. Ovim i ovakvim zakonom, bez sumnje, do toga neće doći. Ovaj i ovakav zakon pokazuje najbolje kakav je karakter ove vlasti i suštinu samih odnosa političkih stranaka unutar te koalicije. On je neprihvatljiv i svi pritisci koji se provlače kroz ovaj zakon na pojedine institucije, u smislu da će biti onemogućen transfer pojedinih sredstava, isplaćivanje plata, pokazuju da ova vlada nema nikakvu viziju, nikakvu želju da izvrši bilo kakve reforme, već se po inerciji nastavlja jedna politika koja je u ovih deset godina koje su iza nas pokazala da je neuspešna i da ne vodi ka boljem životu građana Srbije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, SNS je podnela amandman na član 12. i mogu potpuno da se složim s argumentacijom mojih kolega, ali ako već Vlada nije odlučila da briše ovaj član zakona, mogla je da prihvati makar amandman SNS-a, po kom se rok koji je predviđen za popunu radnih mesta, sa šest meseci, produžuje na 12 meseci.
Mi smatramo da, pre svega, treba postaviti pitanje da li je neko radno mesto koje je predviđeno u sistematizaciji potrebno ili nije potrebno i da se tek na osnovu odgovora na to pitanje može pristupiti popunjavanju tog radnog mesta. Čini nam se da je ključno pitanje koja će to radna mesta u državnoj administraciji i u zemlji Srbiji danas, posle šest meseci, biti nepopunjena? Toliko stranaka, toliko interesovanja, toliko nezaposlenih, da li je moguće da neko kvalitetno radno mesto, koje zahteva visoko obrazovanje, profesionalizam, bude nepopunjeno?
Smatramo da će ta radna mesta za koja nemamo adekvatne ličnosti, znači, koja zahtevaju profesionalce, ostati nepopunjena, pa, u cilju kvalitetnije državne uprave, taj rok, koji je 6 meseci, treba produžiti na 12 meseci, da bi to garantovalo da ćemo doći do kvalitetnije državne uprave.
Radi se, verovatno, o nekih sto, dvesta, trista radnih mesta koja će biti nepopunjena. Siguran sam da će mesta službenika, vozača, portira biti popunjena u roku od tri dana, a ne u roku od šest meseci, i da to neće biti dovoljno. Ali, kvalitet naše državne uprave je, ipak, na niskom nivou. To pokazuje i stanje u našoj državi, to pokazuje i masa zakona koji dolaze u Skupštinu, na koje poslanici imaju jako puno primedaba.
Ovo što je predlagač dao u zakonu, to je, rekao bih, jedna lažna briga o narodnim parama, lažna solidarnost sa građanima Srbije.
Činjenica je da je u 2008. godini svaki prosečan građanin izdvojio negde oko 156.000 dinara kroz raznorazne takse, kroz raznorazne poreze, i da su građani jako nezadovoljni kvalitetom usluga koje pruža državni sektor. Znači, trećina tih para je otišla za javni sektor, a nemamo adekvatan kvalitet kada je u pitanju državna uprava.
Građani ne prave problem kada su u pitanju profesionalci, kada su u pitanju visokoobrazovni ljudi, siguran sam da ne prave veliki problem ni kada su u pitanju njihove plate. Ako ćemo iskreno, oni, pre svega, nisu zadovoljni političkom elitom, nisu zadovoljni nama, nosiocima političke vlasti na svim nivoima, i u našim primanjima, u našim privilegijama nalaze razlog za nezadovoljstvo.
Siguran sam da, kada biste prihvatili ovaj amandman SNS-a, ne biste imali nezadovoljstvo građana, naprotiv, imali biste kvalitetniju državnu upravu i mogućnost da se ona u pravom smislu profesionalizuje, što je osnovno zalaganje SNS-a. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, SNS je podneo niz amandmana, pokušavajući da makar malo ublaži ovaj zakon, koji je jako nepovoljan, pre svega, za opštine iz unutrašnjosti. Konkretno, u ovom članu 2. zapala nam je za oko činjenica da imamo dvojne kriterijume kada je u pitanju republička administracija i lokalna administracija, u tom smislu da su za lokalnu administraciju predviđene sankcije, sankcije koje znače umanjenje transfernih sredstava tim opštinama, a da takvu sankciju nemamo kada je u pitanju republička administracija, što je krajnje neprimereno. Uz to, na neki način, to je suprotstavljeno i Evropskoj povelji o lokalnim samoupravama, jer lokalne samouprave imaju jedan nivo samostalnosti u vršenju politike na lokalnom nivou, a suprotstavljeno je i želji za većom samostalnosti opština i preuzimanjem odgovornosti kada je u pitanju rad i život njenih građana.
Prema tome, smatramo da je ovaj stav neprihvatljiv, da je potrebno da se briše, a, generalno, što se tiče celog zakona, rekao bih par reč.
Mislim da on bitno uvećava regionalne razlike, koje su i sada izuzetno velike, uvećava ih u tom smislu da ni do sada teret tranzicije nije bio ravnomerno raspoređen između različitih regiona, pre svega, administrativnih centara i republike i pokrajine, da imamo pristojan razvoj i Beograda i Novog Sada, a, s druge strane, imamo ozbiljnu stagnaciju kada su u pitanju opštine iz unutrašnjosti.
To možete da uočite na svakom od parametara, ako hoćete i kroz broj nezaposlenosti, gde su velike razlike između Beograda i Novog Sada, s jedne strane, i par opština koje su na tom putnom pravcu, gde se očigledno koncentriše ekonomski potencijal cele Republike i ostalih opština iz unutrašnjosti. Kroz visinu primanja, isto tako, imate veliku razliku između opština na lokalu i centralnih administrativnih centara. Ako ćete, i kroz bruto domaći proizvod, koji se pratio do 2005, a posle 2005. se očigledno, političkom odlukom, prestalo s praćenjem bruto domaćeg proizvoda. Znači, Republički zavod za statistiku je od toga odustao da se ne bi primetilo koliko je velika razlika između razvoja ovih opština, odnosno gradova Beograda i Novog Sada, i opština u unutrašnjosti.
Ako pogledate, u poslednjih par meseci, pad prometa, koji je znatno veći u opštinama u unutrašnjosti, i pad prometa u maloprodaji u Beogradu i Novom Sadu, primetićete da se te regionalne razlike samo produbljuju.
Ovaj zakon će doprineti da se te regionalne razlike još više prodube i ono što ste rekli, odnosno paralela koju ste povukli između državne administracije i lokalne administracije ne stoji, jer lokalnu administraciju imamo po svim opštinama, pa i u opštinama u Beogradu, a republičku administraciju imamo samo u Beogradu, odnosno pokrajinsku u Novom Sadu. Od 105 agencija, koliko ih ima, niste našli za shodno da se makar jedna nađe, ako ne u mojoj Jagodini, u mom Pomoravlju, onda u Kragujevcu, u Nišu. Nije valjda da su Niš i Kragujevac sposobni da imaju univerzitet, da imaju fakultete, a da nisu sposobni da vode par agencija.
Veliki broj zaposlenih u administraciji u ovih poslednjih deset godina određivao je nivo tražnje i baš zbog te tražnje, zbog te kupovne moći koju danas imaju centri Beograd, Novi Sad, i ovih par opština na tom putnom pravcu, mi imamo činjenicu da ti centri i dan-danas privlače gro stranog kapitala, i ono malo stranog kapitala stranih direktnih investicija, i sveukupnih investicija u Srbiji, koje su iovako male. Znači, u tim centrima se koncentriše još veći nivo neke ekonomske moći, nekog ekonomskog potencijala da se isisavaju ove opštine koje su iz unutrašnjosti.
Kada je reč o višku zaposlenih u svim lokalnim samoupravama, svesni smo toga svi da je veliki broj zaposlenih, da je bar polovina zaposlenih višak, ali je činjenica da je neuspeh tranzicije, neuspeh ekonomskih reformi i nedostatak privrednog sektora osnovni razlog zbog čega se ljudi danas odlučuju da se zaposle u lokalnim samoupravama, iako su plate, rekao bih, ne tako velike, ali to je jedina alternativa, to je ventil koji oni imaju, koji građani iz unutrašnjosti imaju, jer ova vlast, republička vlast, nije omogućila da se razvije privatni sektor i da im se stvori bilo kakva alternativa za bolji život.
Ako pogledate privredni rast koji smo imali u prethodnom periodu, on se zasnivao, pre svega, na sektoru usluga. Krenite od sektora usluga, šta je tu bio, pre svega, bankarski sektor? Sve centrale svih banaka nalaze se u Beogradu i Novom Sadu. Ako gledate uvoznički lobi, pogledajte koliko uvoznika imate u Beogradu i Novom Sadu, jer se i na osnovu toga generisao jedan broj radnih mesta, najveći broj radnih mesta, opet, u ovim centrima.
Veleprodaja, transport, sve ono što je vezano za trgovinu, pa i maloprodaja, i ovi veliki tržni centri koji se pojavljuju širom Srbije, samo su, na neki način, taj ekonomski potencijal koje ima unutrašnjost usisavali prema Beogradu i Novom Sadu, tako da smo danas stvarno došli u situaciju da građani van Beograda i Novog Sada žive jako loše. Istina, novosadska administracija uvek ima izgovor – kriv je Beograd, a beogradska nema izgovora, ali to nije problem, nema nikakve razlike između lokalnih samouprava van administrativnih centara, ni u Vojvodini, ni u užoj Srbiji. Znači, siromaštvo, neizvesnost, besperspektivnost su isti u svim tim opštinama i znatno veći nego što je to u beogradskim opštinama.
Prema tome, donositi zakon kojim će taj neravnomerni razvoj još da se uvećava, kojim se ostavlja veći prostor administrativnim centrima, sužava kupovna moć, tražnja i perspektiva lokalnim samoupravama, krajnje je nemoralno, nečasno.
Pomenuo bih ove male opštine u mom okrugu, to je, pre svega, opština Rekovac, u kojoj ste, kroz proces privatizacije, uništili sve od onog što je postojalo. Tamo, bukvalno, nemate nijedan privredni kolektiv, recimo, koji danas funkcioniše, u kome ima nekih zaposlenih. Ljudi žive od poljoprivrede, a kakvo je stanje u poljoprivredi u ovoj godini, možete da vidite i po cenama koje imaju za svoje poljoprivredne proizvode, po obimu prerade tih poljoprivrednih proizvoda.
Znači, konkretno, u toj opštini, sve od Levča, od Bogatina, od poljoprivredne zadruge, od pogona koje je imala Fabrika kablova "Svetozarevo", danas Jagodina, sve je, bukvalno, zatvoreno. Ono što je privatizovano, nije proradilo. Ti ljudi nisu imali neku alternativu, osim da se, eventualno, zapošljavaju u komunalnom preduzeću, opštini i zdravstvenom centru.
Takvim opštinama najteže padaju ovakvi zakoni i, u suštini, nebriga koju republička vlast ima, jedno deklarativno zalaganje za ravnomerni razvoj, a sve se svodi na to kako kroz regionalni razvoj, kroz neke regionalne integracije da što više kapitala dođe u Srbiju, da se taj kapital, prvo, zadrži u Beogradu, pa da nam Beograd raspodeli i udeli milostinju, nama, sirotinji iz unutrašnjnosti. Nažalost, ova priča o regionalnom razvoju, kroz ovaj zakon će, kao što sam rekao malopre, samo još više da se produbi.
Malo nas ima, nažalost, ali poslanici iz unutrašnjosti trebalo bi, kada je u pitanju ovaj zakon, da budu znatno jedinstveniji, bez obzira na to da li su vlast ili opozicija, bez obzira na to ima li blanko ostavki ili nema blanko ostavki, složile se naše centrale političkih stranaka ili ne. Mi moramo da se borimo za ravnomerni razvoj Srbije. Toga danas nema. Kao poslanici, nemamo dovoljno hrabrosti da dignemo svoj glas, da se izborimo za svoje opštine i za svoje sredine. Prepuštamo se letargiji, a prilika je da se kroz ovaj zakon čuje glas i nas poslanika iz unutrašnjosti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 2. odnosi se na cilj osnivanja akademije. Ono što je u tekstu zakona dato, po nama, jesu neka opšta načela, koja mogu da se odnose na opšte ciljeve, na kompletan pravosudni sistem.
Sasvim je netačno da je osnovni cilj akademije profesionalnost, nezavisnost, nepristrasnost, da obezbedi ta načela. To je ono što je cilj svih nas; to, na kraju krajeva, stoji u Nacionalnoj strategiji o reformi pravosuđa; to se obezbeđuje pre svega kroz Ustav, kroz vladavinu prava i socijalne pravde, kroz zakone koji uređuju organizaciju pravosudnih organa.
Osnovni cilj ovog zakona o Pravosudnoj akademiji je faktički obuka – obuka sudija, obuka tužilaca, obuka osoblja koje radi u sudovima, u tužilaštvima. Mislim da je ova konstatacija u samom zakonu data na jako neprimeren način i preambiciozno i da faktički ne odgovara onom osnovnom cilju. Cilj je, dakle, obuka, a ne obezbeđivanje nekih opštih načela, za koja se svi zalažemo kada je u pitanju pravosuđe u Srbiji. Hvala.

Član 6, dame i gospodo narodni poslanici, odnosi se na organe akademije. Ono što u celom ovom zakonu ne stoji i nije prihvatljivo, to je da se Zakon o javnim službama stavlja u drugi plan, a da se zakon o Pravosudnoj akademiji faktički stavlja u rang nekog sistemskog zakona, koji daje sebi za pravo da Zakon o javnim službama stavi u drugi plan.
Što se člana 6. tiče, organi mogu da budu upravni odbor i direktor, ali programski savet, po mišljenju SNS, ne može da bude organ uprave. Ovde je urađena još jedna stvar – upravni odbor imenuje programski savet, što je, po nama, isto tako nedopustivo. Imamo i zakon o javnim delatnostima u kojima se jasno definiše da su utvrđeni organi, organi uprave – upravni odbor, direktor i nadzorni odbor. Eventualno, umesto programskog saveta u ovom članu bi mogao da stoji nadzorni odbor; taj način ne bismo imali koliziju između dva saveta.
Što se samog programskog saveta tiče, mislim da je u odnosu na delatnost i ulogu koju on ima u zakonu o Pravosudnoj akademiji to faktički stručno telo, i to stručno telo trebalo bi da se nađe u statutu, da se statutom reguliše način izbora programskog saveta.
Još jedanput ću da izrazim nezadovoljstvo Srpske napredne stranke, što se tiče ovog zakona, upućeno predlagaču, koji je Zakon o javnim službama stavio u drugi plan; to je za nas sistemski zakon i sa tim zakonom svi ostali zakoni moraju da budu usklađeni, a ne da budu iznad tog zakona. Hvala.