Dame i gospodo narodni poslanici, još jedan član u kome imamo koliziju zakona o Pravosudnoj akademiji sa Zakonom o javnim službama; još jedan član koji, po nama, dokazuje da je ovaj zakon sam po sebi jako konfuzan i nejasan i da će biti jako teško primenjiv u praksi, da u potpunosti zanemaruje primenu ostalih zakona, što znači da se javlja, na neki način, kao neka vrsta leks specijalisa u odnosu na naše zakonodavstvo.
Znači, mi na osnovu Zakona o javnim službama imamo jasnu proceduru da u svim ustanovama čiji je osnivač Vlada upravne odbore određuje Vlada; ne postoji mogućnost drugačijeg utvrđivanja drugim zakonom, mora se poštovati Zakon o javnim službama.
Isto tako, što se tiče razrešenja predsednika upravnog odbora, to treba, po nama, u drugom delu ovog člana da se reguliše statutom, a ostaje jako malo toga od materije što treba njime regulisati. Jer, kao što rekoh, ovaj zakon je regulisao mnogo toga što je nepotrebno i što je posao nekih drugih pratećih dokumenata, akata, pa i statuta, a s druge strane, u nekim delovima je išao preopširno, preširoko i dao sebi za pravo da u drugi plan stavlja mnoge druge institute.

Član 26, dame i gospodo narodni poslanici, koji isto tako tretira početničku obuku, na drugačiji način formulisan je od strane Srpske napredne stranke, a u želji da se ovaj zakon usaglasi sa zakonima koji su izuzetno važni u oblasti pravosuđa, znači, sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnim tužiocima, Zakonom o Visokom sudstvu i Zakonom o Državnom veću tužilaca.
Po nama, ovaj član ovako kako je dat u Predlogu zakona nije adekvatan, u koliziji je sa tim zakonima, iz prostog razloga što se ovim zakonom o Pravosudnoj akademiji oduzima pravo odlučivanja o pravima i obavezama nosilaca pravosudnih funkcija, pre svega kad je u pitanju pravo na stručno usavršavanje. To pravo se predaje agenciji, odnosno akademiji, pravo da obučava i da vrši izbor kandidata za obuku. To je pravo koje mora da pripada sudskim organima, a ne akademiji.
Ovim članom 26. akademija je na neki način uslovila nove kandidate prijemnim ispitom, što isto tako ne bi trebalo da bude pravo akademije, već, kao što rekoh, proističe iz ovih zakona koje samo malopre nabrojao.
Na neki način je i ponižavajuće da sudije i javni tužioci, koji su izabrani i koji su izborom u Narodnoj skupštini dokazali, ili smo bar mi narodni poslanici tako procenili, da imaju adekvatne kvalifikacije, adekvatnu stručnost, da su dostojni funkcije na koju su izabrani, polažu neki dodatni ispit pred akademijom. Čini mi se da je to loše rešenje, koje na neki način unižava i pravosudnu i tužilačku funkciju i uopšte samo pravosuđe.
Prema tome, mi iz SNS-a smatramo da je predloženo rešenje koje smo mi dali u članu 26. znatno korektnije i u saglasnosti sa zakonima koji su već doneti u oblasti pravosuđa. Hvala.

Izvinjavam se, propustio sam da ubacim karticu.
Čisto sam hteo, pošto član 39. završava jednu oblast i bilo je par amandmana o kojima Srpska napredna stranka nije govorila... Odnosi se na prijemne ispite, to je u članu 31, ocenjivanje, rang-liste, sprovođenje početne obuke, završni ispit, završne ocene, znači, na sve one oblasti i sve one institute za koje SNS smatra da su u koliziji sa postojećim zakonima o pravosuđu, znači, sa zakonima o sudijama, tužilaštvima, Visokom savetu pravosuđa. To je bio jedan od razloga.
U ovom članu 39. imamo situaciju da se, što smo već rekli, usaglašavamo sa početnim stavovima i da se one reči koje su nepotrebne u ovom tekstu, znači: „koje sadrži ocenu za svaki deo obuke i završnu ocenu“, brišu. Na taj način bismo, po našem mišljenju, dobili jedan znatno kvalitetniji zakon, i ovaj član je u funkciji svih onih instituta koje smo predložili u prethodnoj diskusiji. Hvala.

Dame i gospodo, na zakon o tajnosti podataka Srpska napredna stranka podnela je desetak amandmana. Čini nam se da bismo prihvatanjem tih amandmana dobili ipak kvalitetniji zakon i da nije u potpunosti uređena ova materija, koja ni do sada nije bila uređena.
Konkretno, što se tiče člana 5, on se odnosi na podatke koji se smatraju tajnim podacima. Smatramo da je u tom članu bilo neophodno pojašnjenje, da je bilo neophodno da se da do znanja da se radi o podacima kojima je cilj zaštita interesa Republike Srbije, u skladu sa zakonom. Na taj način smo intervenisali, da umesto onoga što je prikupljanje i usklađivanje sa zakonom, jedne kvalifikacije koja je dosta uopštena, dođemo do jedne odrednice koja je znatno kvalitetnija i koja po nama odražava suštinu ovog zakona. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je u pitanju član 24, Srpska napredna stranka je nastojala da Kancelariju Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka stavi u situaciju da ne može samostalno i bez mišljenja ovlašćenog lica da donosi odluke. Znači, o opozivu tajnosti u postupku vršenja kontrole mora ovlašćeno lice da da svoje mišljenje i to mišljenje mora da bude obavezujuće za Komisiju.
Srpska napredna stranka je nastojala ovim amandmanom da to ugradi i u sam član, u sam zakon i da na taj način, što se tiče Kancelarije Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka, ipak ograniči njene ingerencije, u smislu da se izbegne bilo kakva zloupotreba. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, za SNS je pitanje položaja zaposlenih, radnog prava, radnih odnosa od izuzetnog značaja.
Smatramo da je situacija u kojoj se danas radnici, zaposleni u Srbiji nalaze izuzetno teška, da je to goruće pitanje srpskog društva danas i da je uz ovaj zakon koji je predložen, a o kome ću reći nešto kasnije, kako ga mi iz SNS sagledavamo, trebalo da se na dnevnom redu nađe i niz drugih zakona koji bi pitanja iz oblasti radnih odnosa, položaja zaposlenih popravili i uveli u Srbiju više socijalne pravde i više solidarnosti. Toga, nažalost, nema.
Na samom početku želim da kažem da je Srpska napredna stranka jako nezadovoljna radom Vlade, radom Ministarstva, kada su te teme u pitanju.
Smatramo da se mnogo toga propušta. Smatramo da se u poslednjih deset godina tranzicije položaj zaposlenih isključivo pogoršavao, da čak ni u medijima nemamo dovoljno informacija o tome koliko je loše stanje, da se mnoge stvari guraju, što bi se reklo, pod tepih. Činjenica je da je rad danas obezvređeniji nego decenijama unazad, da rad danas nije sasvim sigurna garancija da možete da živite jedan pristojan život, da možete da obezbedite egzistenciju sebi i svojoj porodici.
Činjenica je da su danas u Srbiji – a to nemate ni u jednoj normalnoj evropskoj zemlji, ni u jednoj zemlji koja je primer, verujem, svim građanima Srbije – primanja zaposlenih u javnom sektoru, znači, u javnoj upravi, veća nego primanja u privatnom sektoru. Radnici koji rade kod preduzetnika, sami preduzetnici koji pune budžet Republike, koji omogućavaju da se izdržava ovako glomazan državni aparat jesu građani drugog reda; niko ih ni za šta ne pita, administracija sama odlučuje kako će da troši i na neki način se izdigla iznad građana Srbije, postali su nedodirljivi.
Činjenica je da imamo jako puno problema kada je u pitanju prekovremeni rad, da se ova ekonomska kriza sve više koristi da se radnici primoravaju da rade prekovremeno, da im se taj rad ne plaća. Čak i država daje sebi za pravo da u nekim javnim preduzećima, u državnim ustanovama izbegava Zakon o radu i ne isplaćuje prekovremeni rad.
Imamo jako puno problema kada je u pitanju mobing. Mislim da je žalosno što imamo jako mali broj slučajeva, a siguran sam da ih ima jako puno danas u Srbiji, jer je činjenica da smo u procesu tranzicije, da vlasnici kapitala, odnosno kupci kapitala, nakon kupovine tih preduzeća nastoje često da se oslobode viška radnika, pri tom šikanirajući zaposlene i pokušavajući da ih na taj način primoraju da sami odu iz tih preduzeća. Imamo čak i uslovljavanje kada je u pitanju materinstvo, i to jako često kod privatnih poslodavaca, a da Ministarstvo za rad, rekao bih i cela Vlada, nedovoljno reaguje na te slučajeve.
Stekao sam utisak da Ministarstvo za rad i socijalnu politiku mnogo više brine o socijalnoj politici, a mnogo manje o radu, da te probleme rada, radnih odnosa prepušta nekim drugim ministarstvima ili izbegava te goruće teme, kojih je sve više danas u Srbiji.
Rekao bih, isto tako, da danas zaposleni žive u strahu od gubitka radnog mesta. Mislim da možemo svi da se složimo s tim. Po nekim istraživanjima, čak 60% građana Srbije koji su zaposleni nisu sigurni u svoju egzistenciju. Nauka je već dokazala da je strah od gubitka radnog mesta čak iznad straha od smrti, iznad straha od bolesti, iznad straha od kriminala. Činjenica je da je samim tim ugrožena njihova egzistencija i da se na taj način radnici koji danas ostaju bez posla marginalizuju i ostaju na ivicama nekih društvenih događanja.
Deset godina iza nas stvorilo je jako velike socijalne razlike. Vlada i prethodne vlade u ovom procesu tranzicije, kažem, u ovih deset godina ništa nisu uradile da te socijalne razlike budu manje, one se uvećavaju iz dana u dan.
Ovoliki broj nezaposlenih pre svega pokazuje da je ova tranzicija jako neuspešna, da sve ono što ste radili u ovom procesu tranzicije nije dalo rezultate, jer osnovno merilo uspešnosti tranzicije mora da bude broj zaposlenih, standard građana. U ovih deset godina neki građani, ima ih jako malo, mere se procentima, postali su jako bogati, uspeli su na raznorazne načine, najčešće nepoštene, da obezbede jako dobru poziciju u društvu, ali većina u Srbiji danas su tranzicioni gubitnici, i to je ono o čemu se jako malo govori danas u našoj javnosti.
Blizu milion nezaposlenih, to je danas sumorna činjenica u Srbiji, radna mesta koja se gube svakodnevno, nedostatak bilo kakvih investicija, novih radnih mesta, stranih i direktnih investicija. Sva ona obećanja koja smo imali 2000. godine, nažalost, ne ostvaruju se od strane DOS-a i partija koje su bile uz DOS.
Činjenica je da je danas industrijska proizvodnja, znači, mogućnost da se poveća broj zaposlenih, u padu, da nije ni na proseku iz 1998. godine, znači da smo ovih deset godina tranzicije izgubili, da privreda nije krenula ni korak napred.
Imamo strahovit spoljni dug, recesiju, rekao bih pre da je to depresija, bez obzira na to što vladina statistika te statističke podatke o BDP-u i te kako uvećava i ulepšava.
Kada su u pitanju visina zarada i lakoća dolaska do radnog mesta, imamo velike razlike među regionima; Beograd i Novi Sad imaju znatno manju stopu nezaposlenosti nego unutrašnjost, nego moje Pomoravlje. Plate su u unutrašnjosti u odnosu na plate u Beogradu i Novom Sadu znatno niže.
Kada pogledate sve te probleme koje sam nabrojao u ovih par minuta, skoro je neverovatno da Ministarstvo rada ne izlazi sa nekim konkretnim predlozima kako da se socijalni položaj radnika i svih građana Srbije popravi; da se bavi, što bi se reklo, paketićima, da se bavi jednokratnom pomoći, umesto da građanima Srbije omogući da rade i da žive od svog rada, da se aktivno uključi u sve one procese koji dotiču rad i mogućnost zapošljavanja.
Ono o čemu nisu govorile moje kolege, a ja koristim ovu priliku da na neki način postavim pitanje ministru i Ministarstvu, to je povezivanje radnog staža, koje je aktuelno ovih dana, koje je trebalo da bude tema još pre mesec-dva, još od 1. jula.
Jedan dobar deo radnika, vi kažete oko sto hiljada, čini mi se da ih ima i više, nema overene zdravstvene knjižice, nema povezan radni staž. Konkretno znam, skoro sam razgovarao sa radnicima Fabrike kablova iz Jagodine – njih tridesetak već mesecima čeka da ode u penziju, da im se poveže radni staž. Da ste na neki način ovim predlogom i ovom odlukom Vlade omogućili da se dođe do kredita i do sredstava kojima bi se povezao taj radni staž...
Pitanje je – zbog čega su ta preduzeća... Dobar deo njih je u restrukturiranju, pomenuo sam već primer iz opštine iz koje dolazim, iz Jagodine; već godinama nisu uspela da kroz proces privatizacije iznađu mogućnosti da ostvare bilo kakav pristojan lični dohodak, a kamoli da se restrukturiraju, da budu privatizovana. Znači, proces privatizacije u Fabrici kablova iz Jagodine je krenuo još 2002. godine. Sedam godina se čeka. Neka preduzeća, kao što je recimo „Rembas“ iz Resavice, despotovačka opština, žive od subvencija.
Oko 160.000.000 dinara Vlada faktički mesečno izdvaja da bi subvencionisala i pomogla ta preduzeća. Ta preduzeća, po ovom zakonu, treba da zalažu svoju imovinu. Da li su ta preduzeća u mogućnosti da dobiju ovaj kredit i da povežu radni staž?
Znam da je Ministarstvo intervenisalo kada su radnici, odnosno rudari izašli na ulice, da je to bilo neminovno, ali nam dolazi 1. januar, ističe tih šest meseci. Problem radnika, i Resavice i mnogih drugih javnih preduzeća i te kako je akutan. Vlada mora da reaguje jer je očigledno da je najveći broj tih problema i nastao jednom lošom ekonomskom politikom koja se sprovodi, evo, godinama unazad.
Rekao bih još, što se tiče socijalne pravde u ovom društvu, da je Ministarstvo za rad jako malo radilo, da faktički nema nijedan predlog kojim bi se te nejednakosti, koje su jako velike, u Srbiji izjednačile. Mi na ovaj način kroz tranziciju, baš kroz socijalne razlike između građana Srbije, doživljavamo jedan debakl. Ušli smo u jedan kapitalizam koji nisu želeli građani Srbije, to je jedan čist, klasičan liberal-kapitalizam, umesto da smo došli do jednog narodnog kapitalizma koji bi svakom građaninu Srbije omogućio da živi, poštuje zakone, radi i živi od svog rada.
Morali smo, ako je već nemoguće obezbediti veći standard za sve građane Srbije, pre svega da brinemo o onima koji su najsiromašniji. U tom smislu, nije mnogo toga urađeno. Svi plaćamo porez, ali svi nemamo isto pravo na rad.
Rekao bih da danas pravo na rad, pre svega, određuju političke partije, i u državnoj administraciji, i u javnim preduzećima. Imamo danas niz primera porodica u kojima nema nijednog zaposlenog, da ne kažem da ljudi gladuju, da se deca jako loše i nekvalitetno hrane. S druge strane, zahvaljujući nekim partijskim privilegijama imate porodice u kojima po troje-četvoro rade u državnim institucijama.
Partijska pripadnost koristi se da se obezbedi onaj ko vrši i ko je član neke partijske strukture; s druge strane, oni koji ne učestvuju aktivno u partijskom životu građani su drugog reda.
Mislim da je jedna od mera koja je u okviru ove ekonomske krize, koja je pred nama u okviru svega onoga što nas tek očekuje... Nažalost, nisam ubeđen da će nam biti mnogo bolje u godini koja je pred nama, bez obzira na obećanja Vlade i aktuelnih ministra.
Jedna od mera, pa i u okviru jednog od kriterijuma u okviru ovog zakona o višku zaposlenih u administraciji ili zaposlenih u lokalnoj samoupravi, trebalo bi da bude i broj zaposlenih u pojedinim porodicama. Dovoljno je da imate jednog zaposlenog u državnoj upravi ili lokalnoj samoupravi, da se taj tranzicioni teret raspodeli na sve građane Srbije, da jedni ne budu privilegovani u odnosu na druge.
Naravno, kada je u pitanju stručna sprema mogući su izuzeci, ionako imamo nekvalitetnu upravu, ali to je možda jedno rešenje koje bi omogućilo da danas svi u Srbiji imaju utisak da je Srbija njihova država, da nisu građani drugog reda i da u Srbiji ima znatno više socijalne pravde nego što je ima danas.
Kada je reč konkretno o zakonu o mirnom rešavanju radnih sporova, kao što rekoh, smatram da on nažalost neće bitno da popravi stanje u Srbiji kada su u pitanju radni sporovi, da ima jako puno ograničenja, koja su generalna: pre svega, veliko nepoverenje građana Srbije u institucije sistema. Imamo utisak da živimo u jednom izuzetno kriminalizovanom društvu. Radnici su stekli utisak, na osnovu represija koje Vlada u poslednjih par meseci sprovodi, da Vlada, da državne institucije nisu na njihovoj strani. Zbog toga se retko odlučuju da kroz Agenciju za mirno rešavanje radnih sporova rešavaju neke probleme koje imaju.
Imamo veliki problem kada su u pitanju demokratičnost i transparentnost u našem društvu. To je problem i kod same Agencije za mirno rešavanje radnih sporova. Jako je malo informacija o tome šta je ova agencija u prethodnom periodu učinila. Mislim da ni ministar u svom uvodnom izlaganju nije rekao mnogo toga, a morao je da kaže, o učinku te agencije.
Znamo svi da je ona u startu jako lepo krenula, 2005. i 2006. godine, ali je generalno utisak Srpske napredne stranke da imamo veliki zastoj u radu te agencije. To što se nadležnosti Agencije, znači, poslovi koje obavlja, proširuju ovim zakonom, čini mi se da neće biti dovoljno da se stvar popravi.
Veliki problem je i spor razvoj kolektivnog pregovaranja. Uopšte, problem je što imamo jako nizak nivo kulture, nizak nivo komunikacije u samom društvu. Socijalno-ekonomski dijalog nije zaživeo, on se vodi u trenucima krize, nije sistematski. To je veliki problem. Pomenuo je jedan moj kolega da je verovatno i to razlog zbog čega smo se odlučili da se neke ingerencije koje je imao Socijalno-ekonomski savet, kada je davao zahteve koji se odnose na brisanje iz imenika, ukinu ovim zakonom.
Srpska napredna stranka je nezadovoljna što u opis poslova koje obavlja Agencija ne ulaze oni radni sporovi koji su u procesu privatizacije. Tu imamo jako velike probleme sa samim Zakonom o privatizaciji; ništa faktički nije urađeno da se u toj oblasti stanje popravi poslednjih godina, poslednje zakone imali smo 2005. godine. Generalno, stanje u društvu nije povoljno da bi Agencija imala, po meni, veći broj predmeta, bez obzira na to što su ovi sporovi koji se vode pred Agencijom znatno jeftiniji, bez obzira na to što se relativno brzo završavaju.
Konkretno, što se pojedinih članova tiče, kada je profesionalnost miritelja i arbitara u pitanju, mislim da je rešenje koje ste predložili dobro. Mislim da smo se mi iz opozicije za to rešenje zalagali još prilikom donošenja tog zakona, ali da nije bilo dovoljno razumevanja u tadašnjoj vladajućoj većini.
Odredba po kojoj direktora postavlja Vlada je loša, stvara nepoverenje, pre svega kod sindikata i zaposlenih u državnoj upravi, jer imate sada situaciju da država postavlja direktora i da direktor utiče indirektno na te radne sporove. To rešenje je neprimereno. Izbor direktora trebalo je da se menja u ovom predlogu zakona. To niste predložili. Činjenica da imamo jednostepenost u postupku. To je na neki način suprotno nekim ustavnim načelima o dvostepenosti, u oblasti rada. To je propust i u tom delu niste intervenisali, kada je u pitanju ovaj zakon.
Po nama, trebalo bi da je nešto više urađeno i kada je u pitanju pojašnjenje uloge miritelja prilikom raspuštanja odbora za mirenje. Mislim da su tu njegova ovlašćenja i njegov način rada poprilično nedefinisani, da je i to trebalo da se nađe u okviru ovog zakona.
Imamo veliki problem i kod samog Zakona o radu, bez izmene Zakona o radu, dela koji se odnosi na reprezentativni sindikat koji se sa 15% članova od broja zaposlenih pojavljuje kao reprezentativni sindikat. To stvara veliki problem u sprovođenju ovog zakona, Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, jer nam se često dešava da u okviru istog kolektiva imamo po dva-tri sindikata, da se ti sindikati međusobno nadmeću, da problemi zaposlenih i njihova prava dolaze u drugi plan.
Rekao bih, pošto mi vreme ističe, da je po nama velika greška u ovom zakonu u odnosu na osnovnu verziju član 34 – predvideli ste da se angažovanje veštaka briše. Po nekim saznanjima koja ima Srpska napredna stranka, imali smo slučajeva gde je veštak bio i te kako potreban. Ne znam zbog čega ste se odlučili na tu soluciju.
Kada je u pitanju brisanje iz imenika, pravo direktora da briše iz imenika miritelje i arbitre je i te kako sporno. Mislimo da je prethodno rešenje bilo znatno kvalitetnije, ali je lenjost Vlade da ne ojača ekonomsko-socijalni savet razlog za to rešenje.
Vidim da sam prekoračio vreme. Hvala vam za razumevanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, uočljivo je da većina, rekao bih čak i sve opozicione stranke izražavaju veliko nezadovoljstvo ovim zakonom, smatraju ga poprilično nedorečenim, ali ima tu i nekih protivrečnosti. Na jednu od takvih protivrečnosti, u članu 4, podneo sam amandman.

Čini nam se da je, ukoliko je iskreno, a nadamo se da jeste iskreno opredeljenje Vlade i kompletne srpske političke elite da se sa našom dijasporom uspostave znatno bolji odnosi, pred nama jedan veliki posao. Posao koji nas obavezuje, koji mora da se radi sistematski, uporno, bez improvizacije i posao u kome rezultati neće doći brzo, jer je očigledno da je to poverenje dijaspore u maticu i te kako poljuljano.

Podsetio bih vas, još od one stare devizne štednje pa nadalje, preko humanitarne pomoći, pa evo i ovih zadnjih godina, od 2000. godine, ova borba oko ovih tri i po miliona evra koje je naša dijaspora imala zarobljenih u Beobanci. Znači, jako je puno nepoverenja u poslovnu klimu i naša dijaspora nije spremna da ono što je mukotrpnim radom uspela da stvori tako olako uloži u Srbiju. Jako je puno primera gde nisu imali razumevanja. Naš mentalitet, ovakav kakav je, jako je loš. Nivo naše svesti i odnos prema tim ljudima utiče na njih da se sa jako puno nepoverenja odlučuju da svoja sredstva ulože u Srbiju.

Mislim da je obaveza političara, obaveza svih nas, a pre svega Vlade, da sve naše resurse stavi u pogon. Nismo u situaciji da možemo da se bilo kog resursa odreknemo, naročito kada je u pitanju dijaspora, jer su njene mogućnosti velike.

To je i bio razlog da podnesem amandman na ovaj član 4, na stav 2, koji je, čini mi se, i nepotreban, ali u svakom slučaju potrebno je da se naglasi obaveza Vlade da uspostavlja odnose sa svim onim ljudima koji osećaju da imaju kulturne i istorijske veze sa maticom. To ne može da bude stvar dobre volje Vlade, niti bilo koje institucije u Srbiji.

To mora da bude obaveza i ove i nekih narednih vlada i svih institucija u dužem periodu. Zbog toga sam podneo ovaj amandman u ime SNS.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovom dnevnom redu imali smo Strategiju odbrane i Strategiju nacionalne bezbednosti. Skupština je razmatrala te strategije i mislim da je dobro što je Skupština rekla nešto o tim strategijama. Mislim da je i ministarstvo moglo da proceni kakav je stav većine političkih stranaka o tim strategijama.

Mišljenja smo da i strategiju koja se odnosi na odnos matice i dijaspore, koju očekujemo, treba da razmatramo u Narodnoj skupštini. Nije dovoljno da je Vlada usvoji i nema razloga da se propusti još jedna prilika da Skupština kaže svoju reč o tome, da uvidi koliko je nastojanje Ministarstva bilo iskreno prilikom donošenja ovog zakona i da eventualno da neke sugestije, neke predloge za budući rad kada je u pitanju odnos matice i dijaspore.

Prema tome, mislim da ovo zakonsko rešenje koje isključuje Skupštinu, isključuje još jednu mogućnost da u nekoj bliskoj budućnosti razgovaramo o problemima dijaspore. To je loše i neprihvatljivo za SNS i mi smo ovim amandmanom koji smo podneli želeli to da ispravimo.

Ovo je ujedno prilika da u ime SNS izrazim žaljenje što se i na ovaj način unižava Skupština, a čini mi se da izvršna vlast to jako često čini. Prikazuje nas kao neozbiljno telo i omalovažava poslanike. I na ovaj način, izbegavajući da razgovaramo o jako bitnim stvarima, o temama jako bitnim za preko tri miliona naših ljudi, tako bar vi kažete, van zemlje, vi ste omalovažili Narodnu skupštinu.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneli smo amandman u istovetnom tekstu. U stvari, ovde se, po nama, potkrala jako ozbiljna greška, jer u Predlogu zakona imamo da Skupštinu čine 44 delegata, a očigledno je, običnim prebrojavanjem, da je broj 45.

Ne bih se možda ni javljao za reč, ali mislim da je nekorektno od strane mojih kolega iz SPO, uz sve poštovanje, koji su podneli istovetni amandman, pošto je moj kolega Mićo Rogović uspeo da prebroji, ušao u detalje tog zakona, prepoznao taj jedan poprilično ozbiljan propust. Na osnovu toga oni su podneli istovetan amandman.

Njihov amandman je usvojen. Poštujemo to, i treba ispraviti zakon, ali mislim da je mnogo časnije priznati svoju grešku. Greška je na Ministarstvu. Greška ujedno pokazuje sve ono što moje kolege tvrde, rekao bih od početka ove rasprave, da sama skupština, onako kako je osmišljena, njene nadležnosti, njena težina, način konstituisanja, mandati, da je sve to urađeno jako traljavo, na brzinu, kad su ovakve neverovatne greške mogle da se potkradu. Živ nisam kako će ovaj zakon da se stvarno primenjuje u praksi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman je, faktički, tehnička redakcija, jer nam je bila želja da se i u zakonu jasno definiše da se skupština održava jednom godišnje. Mislimo da je i to propust, uz mnoge propuste o kojima su govorile moje kolege poslanici iz svih poslaničkih grupa, kada je u pitanju Skupština, i da ćemo, bez sumnje, imati jako puno problema prilikom primene ovog zakona. Ove institucije i instituti koji su predviđeni, videćemo u narednom periodu kako će da zažive.

Iskoristio bih ovaj trenutak da zamolim gospodina ministra da poradi nešto kada je u pitanju dijaspora, kada su u pitanju njihovi rođaci, nešto što može da se uradi sada, da se uradi ovog trenutka. Radi se o onome o čemu je govorio gospodin Mihajlović, a to je da se u sledećem nacrtu budžeta ukine jedan sramni princip da se u malim sredinama, a uglavnom su zaostale sredine te iz kojih su ljudi odlazili trbuhom za kruhom širom Evrope i širom sveta, da se tim sredinama, na osnovu toga što su ti ljudi u dijaspori, ukidaju sredstva.

Pre svega, mislim na opštine Despotovac i Svilajnac, pošto su to opštine u mom regionu. Ništa bolje nije prošla ni opština Ćuprija. Kada imate 7.650 ljudi na privremenom radu u inostranstvu u opštini koja ima 33.000 stanovnika i kada treba transferna sredstva da se prenesu tim opštinama, umanjuju se za toliko, skoro za četvrtinu. Mislim da su te opštine bitno hendikepirane u odnosu na ostale opštine i da se na taj način pokazuje nepoštovanje prema tim ljudima.

Država u te sredine nije ulagala decenijama, njihova privreda je u katastrofalnom stanju, privatizacija ih je dodatno devastirala, a isti ti ljudi, kao što sami priznajete, unose nekih četiri do pet milijardi deviznih sredstava, održavaju devizni račun. Otprilike, kažu, negde 12% u odnosu na BDP iznosi PDV.

Samo kroz PDV i tih pet milijardi, a da ne govorim o tome da bitno utiču i na finansijski sektor, na maloprodaju, veleprodaju, na uvoznike, tim devizama se uvozi roba u Srbiju, znači samo na osnovu toga oni su uneli u budžet bar 600-700 miliona evra, a mislim da je to i mnogo više kada bi se na pravi način sagledali efekti tog novca koji oni šalju u Srbiju.

Prema tome, izborite se, nadam se da će i pojedini poslanici iz vlasti stati iza onoga o čemu su govorili juče, izborite se da se u tim opštinama ti ljudi ne uračunavaju, odnosno da se ne umanjuje broj stanovnika na osnovu toga. Omogućite tim opštinama da makar asfaltiraju, popune rupe do kuća tih ljudi koji su na privremenom radu u inostranstvu.

Član 24. odnosi se na Ekonomski savet. Samo bih par reči rekao. Neke amandmane ne bismo ni obrazlagali, pošto moj kolega Mićo Rogović trenutno nije tu, zbog stranačkih obaveza, a on ih je pripremao.

Mislim da je bitno da kažemo da stičemo utisak da postoji zabluda da u ovakvoj ekonomiji kakva je danas u Srbiji možemo da očekujemo bog zna kakav interes naše dijaspore za ulaganja. U prethodnom vremenu pokazalo se da su njihove investicije jako male. Smatram da je jedan od razloga zbog čega nemamo ni druge strane investicije baš to što strani investitori gledaju pre svega u našu dijasporu. Naša dijaspora nema poverenja u matičnu državu. Ako ona nema poverenja i ulaže tako malo, kako možemo da očekujemo nešto od stranih investitora?

Prema tome, Ekonomski savet sam po sebi značiće, ali dok se ne promeni poslovna klima u Srbiji, dok se ne osmisle podsticaji, dok se sa makronivoa ne siđe na mikronivo i ne potrudimo se da mnogo više proizvodimo, stvaramo, a ne da se samo zadužujemo i prodajemo ono što nam je ostalo iz nekih bivših vremena, neće biti ni interesa naše dijaspore, a pogotovo ako se uzme u obzir da se uglavnom radi o malim i srednjim preduzećima, o preduzećima kojima je potrebna zaštita države u smislu da to bude pravna država, da postoji sudstvo, da oni mogu bez nekih posebnih troškova da uđu u bilo koji aranžman u državu u kojoj nema korupcije, u kojoj nema kriminala, u državu u kojoj postoji tržište.

To je ono što oni očekuju. Toga nema. Prema tome, žao mi je, ali ovaj ekonomski savet, ovako kako je zamišljen, nažalost neće opravdati svoju svrhu, to već danas mogu da tvrdim.

Radi se o formiranju tela čije bi postojanje i formiranje trebalo prokomentarisati, jer Savet za odnose sa Srbima u regionu obuhvata, pre svega, ministre. Naravno, tu su i predsednik Vlade i neizbežan predsednik Republike, ali nam se čini, slušajući iskustva vaših prethodnika, ministara koji su pre vas, gospodine ministre, obavljali tu  dužnost, da ovaj savet u suštini neće ni da zaživi.

Vaš prethodnik gospodin Vojislav Vučković se često žalio da je jako teško okupiti ministre jer su prezauzeti, da je situacija u zemlji jako teška, da uvek ima prečih poslova i da, kada oseti potrebu da raspravlja o nekim temama koje dotiču dijasporu, ne može da ih okupi ili oni nalaze raznorazne isprike da ne bi došli, da ne bi prisustvovali, i poslovi koji dotiču vaše ministarstvo jako se teško završavaju.

Prema tome, činjenica je da ste se i ovaj put odlučili za isti sastav ministara. Iz tog njegovog iskustva možemo već sada pretpostaviti da će taj savet biti jako neefikasan, a ono što smo mi svojim amandmanom predložili, mislim da je bilo sasvim normalno i prihvatljivo. Žao mi je što to niste prihvatili.

Ako već niste bili zadovoljni ovim predlogom u vezi s učešćem predstavnika sa KiM, onda je bilo sasvim normalno da u sastav Saveta uđe i predsednik Skupštine dijaspore, koju ste predvideli da oformite ovim zakonom. Ako je ikome mesto u ovom savetu, onda je to njemu.

Žao mi je što niste imali razumevanja da makar u ovom delu prihvatite amandman SNS-a.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, evo, i što se SNS tiče i mi smo nezadovoljni nazivom ovog zakona, dakle, terminom "multinacionalne operacije" i upotrebom Vojske kako je to postavljeno u ovom zakonu dosta široko. Insistiranje na tome da naša vojska može da učestvuje u operacijama koje su samo pri UN.
Mi smo, za razliku od naših kolega iz drugih poslaničkih grupa, predložili termin "mirovne operacije", konkretno, UN, gde smo dali do znanja da je za nas u ovom političkom trenutku izuzetno bitno – da svaki iskorak na međunarodnom planu bude vezan za UN. Znamo i sami da smo žrtve nekih multinacionalnih snaga koje nisu imale mandat UN – na osnovu toga očekujemo da povratimo naš teritorijalni suverenitet i integritet naše zemlje i sasvim je, rekao bih, politički neozbiljno u ovom trenutku ući u ovakav zakon, koji bi eventualno naše vojne snage mogao da vezuje i za neke druge međunarodne organizacije. Naravno, znate da svi mislimo na NATO. Na neki način vezujemo ruke sebi u nekim jako bitnim procesima koji bi trebalo, kao što rekoh, da nam omoguće da se situacija na Kosovu reši – vraćanje Kosova u okvire granice Srbije, odnosno da našoj diplomatiji pomognemo na taj način.
Prema tome, još jedanput, termin je za nas neprihvatljiv. Svesni smo da su u periodu bivše Jugoslavije, odnosno Titove Jugoslavije, naše snage jako često imale priliku da učestvuju i van naših granica, da je to jako dobro za Vojsku Srbije, za našu zemlju i da se na taj način popravlja ugled naše vojske i zemlje, ali ne na ovaj način. Hvala. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, član 11. odnosi se na Komisiju za civilno služenje, koja se obrazuje kao posebna komisija za razliku od onog što smo dosad imali, da se pri vojnim odsecima obrazuje jedna posebna komisija da taj posao radi, znači, i na neki način je i pod nadzor vojnog odseka.
Ovim zakonom se predlaže da nadzor, faktički, nad radom tih komisija ima Ministarstvo, eventualno ovlašćeno lice u Ministarstvu. Očigledno je da imamo jednu sasvim suprotnu praksu od onog što smo imali dosad, da su te komisije takoreći nepromenjive. Eventualno, ako ima nekih zloupotreba preko komande vojnog okruga, prema Ministarstvu ide predlog za izmenu članova tih komisija.
Po meni, otišlo se u jednu sasvim drugu krajnost, da je ta komisija, koja je, čini mi se, mnogo više izložena, i u kojoj može doći do zloupotrebe kada su ovi zahtevi za civilno služenje vojnog roka. Mandat za članove komisije sveden je na tri godine, što je, čini mi se, premalo, s obzirom na to da u 3. stavu ovog člana ministar ima mogućnost da direktno reaguje kada su u pitanju članovi komisije – ukoliko dođe do nekih zloupotreba ili eventualno ako dođe do potrebe da se promeni neko od članova komisije ministar, odnosno lice koje on ovlasti, može da promeni nekog od članova. To može jako lako da uradi.
Ipak, poznavanje te oblasti zahteva stručne ljude, ljude koji će u jednom dužem periodu moći na pravi način da odgovore obavezama koje proističu iz zakona. Smatrao sam da je neophodno da se ovaj rok, koji je premali, produži makar na četiri godine. Hvala. (Aplauz.)

Kratko bih rekao, ovaj amandman o kome sam govorio podneo sam sam lično. Prema tome, ne radi se o poslaničkoj grupi i sasvim je normalno da kao pojedinac mogu imati drugačije mišljenje. Pođite od toga da u okviru poslaničke grupe o različitim temama svi imamo svoje stavove. Hvala. (Aplauz.)