Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, gospodine ministre, gospođo predsedniče, želim da na neki način protestujem zbog vašeg tumačenje Poslovnika i prava na repliku narodnog poslanika. Nemoguće je da narodni poslanik nema pravo replike ili da odgovori ministru koji je tog dana u Skupštini, nego da se ta replika svodi na repliku između poslanika. Nedopustivo je da smatrate da kada se javimo na repliku trošimo vreme svoje poslaničke grupe. Šta kada potrošimo vreme poslaničke grupe, a ministar nešto izjavi, na šta treba odgovoriti? Kako ćemo onda da trošimo vreme? Vaše tumačenje je pogrešno i restriktivno.
Na dnevnom redu, verovatno i danas u okviru treće tačke, imamo 13 zakona iz oblasti ekologije. Od tih 13 zakona, sedam ili čak devet zakona u svom nazivu ima reči "zakon o zaštiti od". Imamo zakon o zaštiti od jonizujućih zračenja, o zaštiti vazduha, zakon o zaštiti prirode itd.
Mislim da u ovom setu zakona nedostaje nekoliko predloga i mislim da je to budući zadatak Narodne skupštine, jer očigledno nema ko drugi da uradi takve zakone.
Predlažem da Narodna skupština formira komisiju ili radnu grupu koja će napraviti set zakona o zaštiti građana Srbije od Vlade Republike Srbije. Dobro ste čuli, dakle, zaštita građana od Vlade Republike Srbije i ministara, a drugi zakon bi bio zaštita građana Srbije od predsednika Republike. Dakle, mora neko da zaštiti građane Srbije od nesposobne, neodgovorne i obmanama sklone Vlade.
Toliko je bilo nerealnih obećanja, neću da upotrebim neku drugu reč, ali su to, u svakom slučaju, bile obmane. Jedno od obećanja, nabrojaću samo nekoliko – obećali ste ulazak u EU do 2012. godine, sticanje statusa kandidata do 2009. godine. Rezultat je da vam je pre nekoliko dana gospođa Doris Pak, koja je u Evropskom parlamentu izvestilac za zapadni Balkan, odgovorila – nema više mesta ni za Srbiju, niti za ostale zemlje zapadnog Balkana, eventualno ima još mesta samo za Hrvatsku. Koji su bili izgovori, ne znam, ali to je odgovor.
Zatim, obećali ste, to je bilo fenomenalno obećanje gospodina ministra Krkobabića, tako da bi u tom našem zakonu trebalo da postoji i član – zaštita penzionera od Jovana Krkobabića... Molim vas, ova vlada je napravljena, između ostalog, na obećanjima da će svi penzioneri u Srbiji primati penziju koja će iznositi barem 70% od prosečnog ličnog dohotka. Rezultat je da je na kraju prošle godine ova skupština izglasala zakon kojim se zamrzavaju i ona redovna povećanja koja su bila predviđena u aprilu i u oktobru. Dakle, rezultat je da sada prosečna penzija iznosi verovatno manje od 50% ličnog dohotka, a u 2009. godini nema ni naznaka da će se to povećati.
Zatim, obećanje o 200.000 novih radnih mesta. Rezultat: danas je 10.000 radnih mesta manje, starih radnih mesta. To obećanje se pretvorilo u čuvenu rečenicu i zakletvu našeg predsednika Borisa Tadića da ćemo braniti postojeća radna mesta. Dakle, od obećanja o 200.000 novih radnih mesta stigli smo dotle da se priča o odbrani postojećih radnih mesta. Onda više nema ni odbrane, zato što sada govorimo o racionalizaciji i o smanjenju, odnosno o tome da u određenim organizacijama i institucijama postoji veliki višak i da te ljude treba otpustiti, pa ćemo tu i da uštedimo.
Zatim, obećanje – odbrana Kosova i Metohije, čuveni slogan: i Evropa i Kosovo. Rezultat je da Vlada Republike Srbije aktivno učestvuje u sprovođenju plana Martija Ahtisarija. Razmeštanje Euleksa, dozvola (to se čak krije od javnosti), aktivno učešće Srbije u razmeštanju Euleksa nije ništa drugo nego pomoć u izgradnji tzv. nezavisne države Kosova.
To je što se tiče zaštite građana, a u popodnevnom delu ću govoriti o tome kako treba zaista štititi i institucije države Srbije, treba štititi i ostale grane vlasti. Mi smo kao parlament, dakle, zakonodavna vlast, vrlo često poniženi od strane izvršne vlasti; da ne pričamo o tome koliko su često pravosudni organi ili sudska vlast meta napada.
Podsećam vas samo na nedavnu preporuku izvršne vlasti sudskoj vlasti da obustavi procese iz radnog prava, jer će to, bože moj, destabilizovati organizacije koje u tim sudskim postupcima budu morale da isplate obeštećenje radnicima koji pobede u tim sporovima.
Par reči ću reći i o zaštiti od jonizujućeg zračenja i nuklearnoj sigurnosti, dakle, vraćam se na tačke koje su u okviru ove rasprave, i o zaštiti od nejonizujućeg zračenja. Dakle, od ukupnog broja izvora jonizujućeg zračenja koji se koriste u Srbiji 80% otpada na medicinu, 15% otpada na industriju, a 5% su izvori koji se koriste u nekim drugim oblastima.
Ovde je jedna koleginica govorila da monitoring nejonizujućeg zračenja, maltene, do sada ne postoji, tako da se nadamo da će ovaj zakon tu oblast regulisati. Zaštita, odnosno monitoring, praćenje jonizujućih zračenja omogućava se zakonom iz 1996. godine, i postoji određena mreža.
Ono što ipak zabrinjava, to je neadekvatno skladištenje radioaktivnog otpada u Vinči. Ministar je to više puta objasnio i rekao je da je to privremeno skladištenje koje traje već 60 godina. Međutim, ako ste imali priliku, valjda zbog svih ovih zakona koji su sada na dnevnom redu, u dnevnim novinama se mnogo govori o problemima sa kojima se Vinča trenutno suočava, tako da se nadam da će u ovoj raspravi biti i više vremena, pa će nam ministar malo više pojasniti kakvi su to problemi, koji su to krediti koji se nameću Institutu u Vinči, ko će vraćati te kredite, zašto se uzima taj zajam. I Vinča otvara puno pitanja.
U ovoj oblasti je zakonska regulativa neadekvatna za sada, ne postoji mreža za praćenje radioaktivnosti, zatim, ne postoji ni baza podataka o izvorima jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja. Mi koji smo se ozbiljno pripremali za ovu raspravu nismo mogli da dođemo do podataka koliko u Srbiji uopšte ima izvora jonizujućeg zračenja, ali zato smo došli do podataka, recimo, da u našim medicinskim ustanovama još uvek ima dosta starijih tipova rendgen aparata, koji su opasni i po one koji rade, a i po pacijente. Dakle, to što pre treba izbaciti iz upotrebe. Hvala vam.

Vi mene očigledno niste shvatili. Mi u ovoj sali, izgleda, samo pričamo o uvredama i o uvredljivim odgovorima. Nikada ne bih očekivala da će me neki ministar uvrediti, niti od poslanika to očekujem. Pravo na odgovor u odnosu na odgovor koji smo čuli od gospodina Dulića, to je sve. On, naravno, nikoga nije uvredio, ali mi nismo zadovoljni njegovim odgovorom. Kako drugačije da mu odgovorimo na odgovor, ukoliko se ne javimo za repliku?

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, sa žaljenjem mogu da konstatujem da se već privodi kraju naša rasprava u pojedinostima, koja je novim diskriminatornim poslovnikom ograničena na 10 sati. Ovo je tek drugi amandman za koji DSS dobija vreme da obrazloži.
Naravno, ne bih optuživala opozicione stranke. Svaki opozicioni poslanik ima i obavezu da podnosi amandmane na zakonske predloge. Za ovakvu situaciju optužujem vladajuću koaliciju i poslanike koji su ovakav poslovnik usvojili.
Inače, amandman koji sam podnela se odnosi na član 13, a taj član nosi naslov "Teški oblici diskriminacije". Molim vas, sam naslov je besmislen zato što je diskriminacija - diskriminacija, valjda. Ili, ako ste već uveli pojam "teški oblici diskriminacije", gde su onda lakši oblici diskriminacije?
Amandmanom se predlaže brisanje reči "rodnog identiteta". Naime, u tom članu su pobrojani ti teški oblici diskriminacije, pa između ostalog i rodnog identiteta.
Podsećam vas da je u članu 21. u onom prvom Predlogu zakona takođe stajao pojam "rodni identitet". U razgovorima ili pregovorima, koji su valjda vođeni nekoliko dana, iz člana 21. je nestao termin "rodni identitet", ali je taj termin ostao u članu 13.
Pri tom se predlagač zakona nije udostojio da nam objasni u pojmovniku šta je to rodni identitet, valjda je to ono, koliko sam laički shvatila, ja sam žensko, ali vam kažem da sam muško i vi mene ne smete teško da diskriminišete zbog toga.

Zajedno sa kolegama iz DSS podnela sam amandman na 2. stav člana 18, i to da se dopuni ovaj drugi stav koji počinje: „Ne smatra se diskriminacijom postupanje sveštenika, odnosno verskih službenika, koja je u skladu sa verskom doktrinom itd.“
Naša dopuna se sastoji u tome da se posle reči „postupanje“ dodaju reči „crkava i verskih zajednica i sveštenika, odnosno verskih službenika“.
Dopunom stava štite se prava crkava i verskih zajednica, kao korporativnih subjekata verske slobode, a ne samo pojedinačna prava sveštenika i verskih službenika, čime se ovaj predlog zakona usklađuje sa Zakonom o crkvama i verskim zajednicama.
U obrazloženju, koje nam je stiglo od Vlade zašto se ovaj amandman odbija, piše da se amandman ne prihvata jer ovaj član zakona je usklađen sa odgovarajućim odredbama posebnih zakona.
Tvrdim da to nije tačno, već da ukoliko prihvatite amandman DSS-a, pa se ujedno zaštite prava crkava i verskih zajednica kao subjekata verske slobode, tek će tada ovaj predlog zakona o zabrani diskriminacije biti na odgovarajući način, barem u tom delu, usklađen sa Zakonom o crkvama i verskim zajednicama.

Član 19. nosi naslov – Diskriminacija u oblasti obrazovanja i stručnog osposobljavanja, i u stavu 1. piše: "Svako ima pravo na predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje, i stručno osposobljavanje pod jednakim uslovima, u skladu sa zakonom".
Moram da priznam da sam iznenađena bila kada smo dobili ovaj predlog zakona da je tekstopisac, odnosno da je grupa autora prosto zaboravila da napiše da svako ima pravo na visokoškolsko obrazovanje. Molim vas, naveli su i predškolsko, i osnovno, i srednje i čak stručno osposobljavanje, a da su pri tom izostavili visoko obrazovanje. Dakle, svako u ovoj državi ima i mora da ima pravo i na visoko obrazovanje.
Ovaj amandman je sličan, da ne kažem identičan, jednom amandmanu koji je podneo poslanik muškog roda, taj je amandman prihvaćen. Dakle, radi se o dva amandmana koji su identični. Taj amandman je prihvaćen, a amandman Donke Banović iz DSS nije prihvaćen, pa se pitam da li tu postoji neka vrsta diskriminacije.
Žao mi je što gospodin ministar nije tu zato što ovo budi sumnju da sam možda kao žena diskriminisana ili kao pripadnik i poslanik DSS, pa sam po tom osnovu diskriminisana. Hvala.

Malo vremena za dugačak amandman. Izmenama u stavu 2. jasnije se opisuje diskriminacija na osnovu polova. Govorim o amandmanu. U preformulisanom stavu 3. precizno se definiše javna sfera u kojoj je zabranjeno ponašanje podstaknuto predrasudama i stereotipnim predstavama o ulozi i karakteru polova.
U stavu 4. izuzima se iz diskriminacije na osnovu pola izražavanje mišljenja o običajima i društvenim obrascima, sadržanim u tradicionalnim kulturnim modelima, čime se građanima garantuje sloboda i ravnopravnost u izboru i praktikovanju kulturne orijentacije, koja je u stavu 2. Predloga zakona nedopustivo sužena.
Zatim, mi predlažemo da se doda i novi stav 4, gde se takođe štiti sloboda naučnog i kulturnog stvaralaštva, kao i pravo i sloboda crkava i verskih zajednica da u tretiranju ravnopravnosti polova postupaju prema svojim učenjima i autonomnim propisima, koji su priznati i zaštićeni opet Zakonom o crkvama i verskim zajednicama.
Zaista mislim da je Vlada trebalo da prihvati ovaj naš amandman na član 20, jer bi to veoma poboljšalo ovaj predlog zakona.

U ime poslanika DSS, zajedno sa kolegama, podnela sam amandman na član 21, gde predlažemo da se reči "seksualne orijentacije" menjaju rečima "seksualna opredeljenja", da se član 21. menja i glasi: "Seksualno opredeljenje je privatna stvar i niko ne može biti pozvan da se izjasni o svom seksualnom opredeljenju, a diskriminatorsko postupanje zbog izražavanja seksualnog opredeljenja je zabranjeno".
Takođe, ovim amandmanom predlažemo da se doda novi stav 2. koji glasi: "Ne smatra se diskriminacijom svako slobodno izražavanje stava o seksualnom opredeljenju, a posebno izražavanje stavova i učenja u okviru verske, naučen i kulturne delatnosti, pod uslovom da se time ne poziva na mržnju, nasilje i uskraćivanje ustavom i zakonom zajamčenih prava prema licima s obzirom na njihovo seksualno opredeljenje".
Mislim da bi, kao i prethodni amandmani, ovaj amandman, da ste ga usvojili, umnogome poboljšao Predlog ovog zakona.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, moram da izrazim sumnju da je ministar Čiplić više u stanju da prati naše diskusije. Moram da mu odam priznanje da je izdržljiv što se tiče sedenja, ali čini mi se da od jutros otkako smo počeli današnji rad nije nijednom izašao da prokomentariše neki amandman. Nemoguće je da baš svi naši amandmani ne zaslužuju malo pažnje.
Ako se sećate, prihvatio je, valjda je Vlada prihvatila, mada to nije bilo jasno zato što je kolega Ratko Vlatković (Vlatko Ratković) prihvatio amandman. To je bilo malo neobično. Nisam reagovala, ministar je bio tu, tako da mislim da mu treba zaštita, možda zaštitnika građana.
No, samo da se vratim na ovaj amandman. Dakle, DSS je još na prvi član ovog zakona predložila da ovaj zakon bude zakon o čijem će se sprovođenju starati zaštitnik građana. To je jedna institucija koja već postoji, koja je formirala svoju službu, ako se sećate, pre nekoliko meseci smo izabrali i pomoćnike zaštitnika građana.
Dakle, ovo je pravljenje nekakvih paralelnih institucija, s tim što ovaj amandman koji sam podnela, to je da "ukoliko poverenik ustanovi da je neko lice pretrpelo diskriminaciju može da u njegovo ime podnese tužbu sudu".
Mislim da nije loše da stoji i u članu 41. Tačno je da u članu 46. imamo otprilike isto, međutim, i u članu 41. koji nosi naslov – sudska nadležnost i postupak, nije dovoljno da stoji samo ovo što je pobrojano.

U ime poslaničke grupe DSS, zajedno sa još dvojicom kolega, podnela amandman na član 1. i amandman je prilično jednostavan i jasan.
Ovim amandmanom predlažemo da u Predlogu ovog zakona, gde je predviđeno da se formira posebna služba poverenika za zaštitu ravnopravnosti, pošto smatramo da je to nepotrebno, stoji da sve ovo što zakon predviđa da se radi obavlja već sada postojeći Zaštitnik građana.
To može da bude i po analogiji, jer kada smo usvojili Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, pošto smo već imali i imamo Poverenika za pristup informacijama od javnog značaja, on je i čitava njegova služba dobila zadatak da i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti sprovodi. Smatramo da je ovo bespotrebno povećavanje administracije. Nije potrebno osnivati novu službu i poverenika za zaštitu ravnopravnosti, nego taj posao treba da obavlja Zaštitnik građana.
Predviđeno je ovim zakonom da ta buduća služba ima čak od 30 do 40 radnika. To je apsolutno nepotrebno, pogotovo ako su nam puna usta priče o tome kako država mora da štedi. Imali smo ovih dana priliku da čujemo kako jedno ministarstvo preporučuje sudovima, čak šalje dopis i Vrhovnom sudu i okružnim sudovima, da se obustave svi postupci iz oblasti radnih sporova, kako bi država uštedela i kako neka preduzeća ne bi bila ugrožena. Mislim da je taj dopis sramota i sramota je na koji način se izvršna vlast ove zemlje meša u rad sudova i sudske vlasti. Hvala.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, gospođo predsedniče, prvo bih da mi kažete koliko moja poslanička grupa ima još vremena. Još 11 minuta.
Hvala. Žao mi je što gospodin Čiplić nije tu.
Princip jednakosti i načelo da su svi ljudi jednaki, bez obzira na lična svojstva, u modernim društvima predstavlja više od pravnog standarda, to bi trebalo da bude moralni imperativ.
Međutim, građani Srbije imaju tu nesreću da imaju jednu veoma talentovanu Vladu, Vladu koja je talentovana da sve čega se prihvati obesmisli i obezvredi.
Vlada Republike Srbije je uspela da od jednog antidiskriminacionog predloga zakona napravi cirkus i skandal. Uspeli sve da provuku kroz blato. Provukli su kroz blato i građane Srbije, i institucije, i političke stranke i crkve i verske zajednice. Posle takvog njihovog poduhvata svi mi ovde, a i građani Srbije, osećamo se pomalo prljavo.
Kako su oni uspeli to svima nama da urade? Svojom nesposobnošću i svojom nespretnošću.
Podsećam na čitav proces kako je došlo do svega toga. Negde u februaru je Vlada Republike Srbije usvojila jedan predlog zakona, dakle, prošao je kroz Vladu Predlog zakona i čak su uspeli da ga pošalju i u Skupštinu. Tom predlogu zakona nije prethodila kvalitetna rasprava.
Nije bila kvalitetna rasprava zato što očigledno sedam crkava i verskih zajednica nije bilo uključeno u razgovore o tom predlogu. Čuju se razne tvrdnje, čak i ministar kaže da je bila kvalitetna ta rasprava, ali zaista sam sklona da pre poverujem Irineju Buloviću, gospodinu Zukorliću, gospodinu Hočevaru. Pre verujem da oni nisu bili uključeni.
Onda se postavlja pitanje šta je radio ministar vera, gospodin Šijaković, na toj sednici. Molim vas, on valjda komunicira sa crkvama i verskim zajednicama. On je morao da zna njihovo mišljenje i njihov stav prema tom predlogu zakona. Zašto nema tu vrstu komunikacije, i zašto ne postoji valjana komunikacija i zašto se njegovo mišljenje ne uvažava na sednicama Vlade, ako je uopšte izneo stav crkve na toj sednici?
Da li je gospodin Bogoljub Šijaković diskriminisan u toj vladi? Da li se njegovo mišljenje ne uvažava? Onda je povučen Predlog zakona, pa su tobože bile neke konsultacije, pa smo mi dobili ovaj novi predlog zakona koji je sada pred nama, kažu sa nekim malim izmenama, međutim opet se čuje da neke strukture u našem društvu, odnosno crkve i verske zajednice, a podsećam vas da preko 90% građana Srbije se izjašnjavaju kao vernici, nisu opet zadovoljni ni ovim predlogom zakona.
Dakle, šta je u stvari bio cilj da se ovo sve dešava, a ponavljam, oko jednog vrlo važnog antidiskriminacionog zakona? Cilj je očigledno bio da se skrene pažnja svih nas i poslanika i građana Srbije sa nekih drugih problema o kojima bi se moralo progovoriti više.
Inače, ako pratite medije ili štampu, vi ste svedoci da se mesec dana govori samo o ovom zakonu. Bilo bi dobro da se govori o drugim diskriminisanim grupama, ali se sada govori samo o jednoj zato što se ona smatra diskriminisanom, ali je i najbolje organizovana, očigledno i najglasnija.
Dakle, trebalo bi progovoriti o tome - da se gube radna mesta, da standard građana je iz dana u dan sve lošiji. Moralo bi se govoriti više o tome kakav je položaj srpskog stanovništva na KiM. Da li je to diskriminacija kada naši građani, građani Srbije nemaju struju, dakle osnovne uslove za život, samo zato što su neke tamo kosovske institucije odlučile da im ukinu struju? Dakle, ti naši građani nemaju pravo na osnovne potrebe.
Zatim, moralo bi se više govoriti i o tome šta su nam poručili naši prijatelji iz EU. Znamo da je u toku predizborna kampanja za Evropski parlament. Vrlo je glasna i jasna poruka iz predizbornih kampanja, recimo u Nemačkoj, gde imate da CDU svojim građanima obećava da više neće biti proširivanja. Kaže se da će možda jedino uspeti Hrvatska da postane članica EU, a za Srbiju i ostale zemlje zapadnog Balkana, kažem nažalost, očigledno više nema mesta. Znate, EU je još uvek umorna od proširenja.
Naša Vlada bi morala da se pozabavi ozbiljnije tim pitanjem, ili su gluvi, ili ne žele da čuju, ili hoće da svi mi živimo u nekom virtuelnom svetu obećanja, gde se i dalje govori o EU, a ne pravimo plan B. Znate, i ozbiljan čovek i ozbiljna porodica ima jedan plan, ali uvek morate da vodite računa da se taj plan možda neće ispuniti, pa morate da imate i plan B, i plan C. Znači, tako se ponašaju ozbiljne države i da kažemo ozbiljne vlade. O tome se jako malo govori. Ne znam da li oni uopšte razmišljaju šta će biti sa Srbijom za godinu-dve.
Ministar Čiplić, par puta sam čula u gostovanjima na TV-u, kaže da ovaj predlog zakona o zabrani diskriminacije, pa to ispada najvažniji razlog - da je to jedan od uslova da Srbija dođe na belu šengen listu.
Mnogo bih više volela da i gospodin Čiplić i ostali ministri u Vladi Srbije kažu - ne, dragi građani, nama je ovaj krovni antidiskriminacioni zakon, potreban zato što u Srbiji u 21. veku ima još pojava diskriminacije. Dobro se zna i poznato je da po svim istraživanjima - ko su najugroženije grupe u Srbiji. Zna se da najveću diskriminaciju trpe i dan-danas pripadnici romske nacionalne manjine.
Veoma su i dalje diskriminisani, znači nismo im obezbedili uslove i osnovna ljudska prava - invalidi, odnosno osobe sa invaliditetom. Takođe su i žene i dalje veoma diskriminisane. Dakle, to su argumenti kojima je trebalo ići i ubeđivati i poslanike i građane. Ne možete samo da frljnete rečenicu - znate, ovo je naš uslov za beli šengen.
Šta i kada mi završimo i kada usvojimo sve zakone koji su na toj tzv. šengen listi? Mi smo, mislim, uglavnom usvojili, možda imamo još određeni broj zakona, ali i to ćemo završiti za mesec-dva. Kako će Vlada Srbije odgovoriti na pitanje - dobro, gospodo iz Srbije, a gde su vam granice i ko su vam građani? Da li ćete vi obezbediti da 130.000 Srba koji žive u srpskoj Pokrajini na KiM putuju bez viza? Kako ćete odgovoriti na to pitanje, a to je sledeće.
Dakle, kada završimo ove zakonodavne aktivnosti, vi imate još mnogo veoma teških pitanja na koja treba odgovoriti. Nadam se da niste Kosmet prodali za beli šengen, zato što su vrata EU i za vas zatvorena.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, gospođo ministre, u ime DSS podnela sam amandman na član 25, i to na tarifni broj 40, a to je sadašnji tarifni broj 97 A, dakle, u sadašnjem Zakonu o republičkim administrativnim taksama. U tom tarifnom broju su određeni iznosi za republičke administrativne takse za sve spise i radnje, a u vezi sa državljanstvom Republike Srbije.
Zbog građana pročitaću čitav tarifni broj, to je kratko, zato što narodni poslanici ispred sebe imaju Predlog zakona, ali nemaju građani, pa da bi znali o čemu se radi. Dakle, za rešenja u tom tarifnom broju određeni su tačno iznosi za sve spise i radnje u vezi sa državljanstvom. Za rešenje o prijemu u državljanstvo za izbegla, prognana i raseljena lica je određena administrativna taksa od 480 dinara. Za sve ostale slučajeve prijema u državljanstvo je 11.910 dinara.
Zatim, za rešenje o sticanju državljanstva Republike Srbije po međunarodnim ugovorima, iznos takse je 5.950 dinara. Za rešenje o utvrđivanju državljanstva taksa je 480 dinara. Za zahtev za upis u evidenciju državljana taksa je 1.320 dinara i za rešenje o prestanku državljanstva taksa je 21.170 dinara.
Moj amandman se u stvari sastoji u tome da predlažem da se ovaj tarifni broj briše, jer smatram da svi spisi i sve radnje u vezi sa državljanstvom Republike Srbije, koje obavljaju određeni organi MUP-a, treba da budu besplatni. Takođe, da pojasnim da ovaj predlog zakona ne povećava već sada postojeće takse. Ima nekih malih izmena, zato što kada smo usvajali prethodni zakon o taksama još uvek je postojala državna zajednica Srbija i Crna Gora. Znači, tu se sastoje izmene i nisu povećane takse. Međutim, bez obzira na to, smatram da sve ovo što sam nabrojala treba da bude besplatno.
Parlament Republike Srbije još 2004. godine je usvojio jedan moderan i ambiciozan Zakon o državljanstvu Republike Srbije. Taj zakon, koji je na snazi već četiri-pet godina, predviđa olakšano sticanje državljanstva za određene kategorije ljudi i lica. Čak su i neke kategorije koje pre tog zakona nisu imale nikakvih šansi da steknu državljanstvo Republike Srbije, tim zakonom, odnosno sadašnjim zakonom to mogu da učine.
Taj zakon napušta, odnosno napušteno je načelo - jedna država, jedno državljanstvo - što je naročito važno kada je reč o ljudima našeg porekla u svetu, odnosno kada je reč o našoj dijaspori. Mi znamo da Srba izvan Srbije ima preko 2,5 miliona, tako sada pripadnik srpskog naroda ili nekog drugog naroda, koji potiče iz Republike Srbije, a koji nema prebivalište na njenoj teritoriji, može da bude primljeno u državljanstvo ukoliko ispuni neke uslove, a između ostalog potpiše izjavu da Republiku Srbiju smatra svojom državom. Taj proces ne treba da bude praćen republičkom taksom, koja sada iznosi oko 12.000 dinara.
To nije jedina komplikacija. U praksi se pokazalo da je procedura i dalje prilično komplikovana, pa ovim putem apelujem pre svega na MUP da verovatno nekim svojim podzakonskim aktima, zato što nije potrebna izmena samog zakona, tu proceduru učini jednostavnijom.
Srbija se suočava sa osipanjem stanovništva i od popisa do popisa nas je sve manje, što zbog bele kuge, što zbog iseljavanja, tako da nam je svaki novi građanin i te kako dobrodošao.
Na primer, Republika Hrvatska je dala državljanstvo svim Hrvatima koji žive u okolnim zemljama, dakle, svim Hrvatima koji žive u BiH, u Mađarskoj, u Rumuniji i Srbiji, a dali su državljanstvo i Hrvatima koji žive u prekomorskim zemljama. Primenom tog svog zakona Hrvatska je dobila preko 300.000 novih državljana.
Mi još nismo u stanju da rešimo pitanje državljanstva sa Republikom Crnom Gorom. Vi svi znate da u Crnoj Gori živi oko 200.000 Srba, koji se ne osećaju dobro u ovom trenutku zato što nisu i državljani Republike Srbije. Verovatno i vas zovu i mole za pomoć prijatelji i rodbina iz Crne Gore.
Takođe ovim putem hoću da apelujem na sve one koji su uključeni u ove pregovore koji, čini mi se, sada se više i ne vode, u jednom trenutku je to bilo aktuelno, pa posle je došlo do zastoja, da obnove te pregovore i da se što pre postigne dogovor o prijemu državljana Crne Gore koji se osećaju Srbima i koji žele da budu državljani Srbije.
Navela bih jedan primer, meni se čini, drastične zloupotrebe republičkih administrativnih taksi. Rekoh da je aktuelan, a o čemu se radi. Veliki broj građana koji su se prijavili za besplatnu dodelu, odnosno za dodelu čuvenih besplatnih akcija, sećate se te akcije, pet miliona građana je uredno otišlo u poštu, na šalter odnelo ličnu kartu i na taj način se upisali za besplatnu podelu akcija.
Neću da ulazim u to da je i to bila još jedna šarena laža koja je naročito bila aktuelna dok je trajala predizborna kampanja i u toku izbora.
No, posle te prijave, svaki građanin je otišao u poštu, odneo ličnu kartu i prijavio se za dodelu besplatnih akcija. Šta se sad dešava?
Agencija za privatizaciju obaveštava građane da oni moraju da dostave uverenje o državljanstvu, odnosno rešenje o utvrđivanju državljanstva, koje i po sadašnjem zakonu i po ovom predlogu zakona košta 480 dinara. Koliki je to broj građana ne znam, samo znam da se ovo pojavljuje kao dodatni trošak za građanina koji verovatno neće ni dobiti te besplatne akcije. Dakle, prilično je besmisleno.
Ako je neko odneo ličnu kartu i na osnovu te lične karte naravno dokazao da je državljanin Srbije, jer ne možete da imate ličnu kartu a da niste državljanin Republike Srbije, pa posle toga se sada traži od tih građana da dostave uverenje o državljanstvu, prvo je to novi trošak, a da vam kažem da to malo liči i na zloupotrebu ovih administrativnih taksi. Ako znamo da se pet miliona građana prijavilo za dodelu, odnosno podelu tih besplatnih akcija, neka svaki peti bude obavešten da ne mogu da ga pronađu u evidenciji državljana, vi onda to pomnožite - milion puta 480 dinara.
Tako da ovde jedno pitanje za gospođu Dragutinović, prosto nije pitanje za nju, nego ona će ga proslediti Agenciji za privatizaciju - da obavesti mene i sve narodne poslanike o broju takvih zahteva, dakle, koliko je takvih obaveštenja Agencija za privatizaciju poslala, koliko građana sada treba još da plati i da donese uverenje o državljanstvu i da li je to uopšte po zakonu? Opet ponavljam, ako je neko imao ličnu kartu kada se prijavio za besplatnu dodelu akcija, on je samim tim i dokazao da je državljanin Srbije.
Još jedno je pitanje za gospođu Dragutinović. Ovde su poslanici izrazili zadovoljstvo što ste vi danas na ovoj sednici, zato što su u vašem odsustvu bili ministri koji nisu bili naročito kvalifikovani za zakone koji su na dnevnom redu sada.
Vi ste bili odsutni, a u međuvremenu smo obavešteni da ste potpisali aranžman sa MMF-om i da je iznos tog aranžmana oko 400 miliona evra, u stvari postoji precizna cifra, a kažem "oko", to je 400 miliona evra ili 530 miliona dolara. Nisam ekonomski stručnjak, ali znam da je to u stvari moguća pozajmica i da je to novac koji će Srbija upotrebiti za ne daj bože.
Dakle, to nije nešto što ćemo odmah povlačiti, a novac je namenjen za održavanje makroekonomske stabilnosti.
Dakle, ako ministar finansija ili Vlada Republike Srbije proceni da postoji ekonomska nestabilnost, pretpostavljam da se tada taj novac upotrebljava. Moje pitanje je: da li će Srbija iskoristiti tu pozajmicu od MMF-a da sačuva stabilnost, jer će očigledno biti nestabilnosti zbog sulude odluke da se jednostrano primenjuje Prelazni trgovinski sporazum, odnosno ekonomisti tvrde da će Srbija biti ove godine u gubitku.
U budžetu će biti manje oko 300 miliona evra, a ova pozajmica je odobrena na 402 miliona evra. Praktično bi tri četvrtine od ove pozajmice išlo na vraćanje stabilnosti koju Srbija samu sebi nameće jednostranom primenom ovog sporazuma.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, gospodine ministre, ovo je sad bila dobra ilustracija kako Vlada Republike Srbije zaista treba da vodi više računa koji od ministara će biti ovlašćeni predstavnik o kom zakonu.
Gospodin Dulić je odmah odgovorio na dva pitanja koja su iz njegovog resora, odnosno iz Ministarstva za prostorno planiranje. Ali, nije čuo pitanje da li će se uvesti i PDV na gips? To pitanje je dodirno. Imamo i PDV, i gips koji je ovih dana aktuelan, pa bi možda i to bio način da se popuni veliki manjak u budžetu.
Vraćam se na svoj amandman. Podnela sam amandman na član 5. i to amandman koji glasi "briše se", odnosno tim amandmanom predlažem da se briše predlog člana 5, koji je u stvari predlog Vlade da se na pivo poveća akciza. U samom tekstu ovog predloga zakona stoji da je sada akciza na pivo devet dinara po litru i da se taj broj zamenjuje brojem 15. To bi bilo povećanje akcize za 68%.
Međutim, poslanici su čitali i obrazloženja. Oni koji se bave trgovinom sigurno i znaju. Sumnjam da su građani znali koliki je bio PDV na pivo. Kada pročitate obrazloženje, onda se vidi da je akciza na pivo sada 12,40. Predlaže se povećanje akcize od 21%. Smatram da ne treba povećavati akcize na pivo.
Ujedno hoću da podržim i amandman na član 4, gde se predlaže povećanje akciza na duvanske prerađevine. Nekoliko poslanika je podnelo amandman i na taj član, takođe "briše se". Želim da podržim amandmane na član 3, da ne dođe do povećanja akciza na naftne derivate.
Zašto DSS smatra da ne treba povećavati akcize na naftne derivate, na duvanske prerađevine, na pivo? Prosto nije u redu i nije pošteno od strane Vlade Republike Srbije, koja je sama odlučila, ne pitajući građane, da jednostrano primenjuje Prelazni trgovinski sporazum, a sada kada se usled tako nerazumne odluke pojavljuje manjak u budžetu od 300 miliona evra, odlučuje da to svaki građanin Srbije nadoknadi.
Vlada ovim predlozima zakona i povećanjem akciza, povećanjem administrativnih taksi, a ukidanjem nekih carina ili smanjenjem, stvara ogroman manjak u budžetu i zavlači ruku u džep svakog građanina. To nije pošteno. Tih 300 miliona evra su, da kažem, neki gubitak i šteta za 2009. godinu, koji se može iskazati i ovog trenutka izračunati. To je 300 miliona evra manje u budžetu za 2009. godinu. Međutim, niko nije izračunao i nama rekao kakvi su dugoročni gubici i privrede, i naših preduzeća, i građana Srbije od nerazumne odluke da se jednostrano primenjuje taj sporazum.
Pre nego što je Vlada uopšte donela jednu takvu odluku, trebalo je da napravi ozbiljne analize i da se dobro razmisli kako će te mere pogoditi pojedine privredne grane i građane uopšte. Povećanjem akciza možemo da vidimo da je svaki građanin ponaosob pogođen takvom odlukom. Dakle, trebalo je svako ministarstvo, počev od Ministarstva poljoprivrede, pa Ministarstva ekonomije, pa Ministarstva trgovine, da napravi analizu kako će pojedina grana industrije, odnosno privrede, kakvu će imati štetu, a kakve će imati gubitke. Svi znamo, to je ona čuvena Swot analiza, to je vrlo jednostavno, to svako može da napravi. Znači, u jednoj koloni imate kakva je šteta, a u drugoj kakva je korist. No, to nije urađeno.
Poslanici DSS su veoma razočarani što je Vlada Republike Srbije donela tako jednu ishitrenu i neozbiljnu odluku, i što na taj način ugrožava i privredu i domaća preduzeća. Lično sam razočarana načinom na koji uopšte teče rasprava u ovoj skupštini o ovih sedam jako važnih zakona koji će svakog građanina pogoditi ponaosob.
Dakle, nekad mi imamo zakone sistemske i veoma značajne, oni koji se tiču neke određene branše. Međutim, ovih sedam zakona se zaista tiče svakog građanina ponaosob, zato sam razočarana načinom na koji teče ova rasprava sad u pojedinostima.
Pre neki dan je bila i rasprava u načelu. Očekivala sam od gospođe Kalanović, koja je bila ovlašćeni predstavnik Vlade, da nam obrazloži ove zakone u načelu. Dakle, najmanje što smo očekivali, to je da nam podrobno objasni svaki zakon. Ali, ne ono što mi imamo u obrazloženju, dakle, mi to možemo da pročitamo, da razumemo ili ne, ali to je trebalo malo jasnije i objasniti zbog građana Srbije. Njeno obrazloženje za svih sedam zakona je trajalo, čini mi se, tri minuta, a i tu se nije baš dalo razumeti koji zakon kakvu izmenu nosi.
Posle toga je bio poštovani moj prijatelj, gospodin Dulić, koji je ipak ministar za prostorno planiranje. Posle ministra Dulića je bio ministar Šijaković, ministar vera. Danas popodne dva sata smo diskutovali, nije bio nijedan ministar, pa je opet došao gospodin Dulić. Dakle, nemamo kvalitetnu raspravu.
Poslanici iz opozicije kao da razgovaraju sami sa sobom. Ovde, ne znam, osim što je sada gospodin Dulić objašnjavao oko Koridora 10, mi razgovaramo jedni s drugima, a mi smo i podnosili amandmane, i mi iz amandmana i vidimo šta koja poslanička grupa misli o tome. Prosto sam očekivala da će ovde biti malo ozbiljnija i kvalitetnija rasprava.
Kada već nisu napravljene kvalitetne analize o tome šta donosi jednostrana primena Prelaznog sporazuma, kada to nemate, onda obično gledate kakvo je iskustvo, ne samo po tom pitanju, nego i nekim drugim odlukama koje donosite, ako postoji, znači, gledate kakvo je iskustvo drugih zemalja.
Zato što je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i Prelazni trgovinski sporazum, koji i jeste na neki način njegov sastavni deo, to je instrument ili mehanizam koji je EU kreirala ili da kažem stvorila za zemlje Jugoistočne Evrope koje imaju ambicija ili su imale da postanu deo EU.
To tuđe iskustvo ne postoji. Zašto? Zato što, recimo, Rumunija i Bugarska kada su prolazile kroz ovu fazu, kroz primenu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, oni ga nisu jednostrano primenjivali, kao što ćemo to mi. Oni su ga dvostrano primenjivali, pa je EU, koja je drugi potpisnik tog sporazuma ili ugovora, otvorila i svoje fondove, pa onda određene privredne grane, zahvaljujući tim fondovima nisu, da ne upotrebim neku reč, propale i nisu doživele nikakav stres ili traumu zato što im država primenjuje sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
Znači, mi nemamo iskustvo, ne postoji dobra praksa, zato što se ovaj sporazum nikada u istoriji, dakle, otkako postoji EU, nije jednostrano primenjivao. Dakle, ako ne postoji dvostrana primena i ako EU ne ispuni svoje obaveze, drugim rečima otvori svoje fondove za određene privredne grane, onda smo mi u velikom problemu. Dakle, naša vlada tu ima jedinstven pristup.
Kada govorimo konkretno o članu 5, gde se za 21% povećava akciza na pivo, ali ne samo to, nego uopšte ovo povećavanje akciza, tu se polazi od prilično pogrešne logike. Govoriću o pivu, jer ono je jednostavna roba ili proizvod, da je pogrešno uverenje da ako vi povećate akcizu za 20%, da će vam i prihod u budžetu biti veći za 20%. Neće.
Zato što svaki odgovoran čovek ili građanin Srbije neće sada trošiti viši novca na kupovinu piva, on će trošiti isti iznos. A ostalo, radije će kupiti mleko, meso i ono što je mnogo važnije, od čega se živi, a neće kupovati više piva.
Dakle, trošiće se ista količina novca, ali će se zato prodavati manje piva. Kada se prodaje manje piva, opada potražnja. Ako se manje prodaje, onda će naše pivare i fabrike, u kojima rade srpski potrošači, oni će proizvoditi manje.
Čim se smanji proizvodnja, u najboljem slučaju će se smanjiti plata, a u najgorem slučaju, nadam se da će toga biti što je manje moguće, onda će se izgubiti radna mesta. Taj čovek kome se smanji plata ili ne daj bože izgubi radno mesto i primanja potpuno, onda će on manje da kupuje i ostalih roba na koje se plaća redovan porez. Tako da je ova logika potpuno pogrešna. To je točak, ali koji naša vlada vrti u potpuno pogrešnom pravcu.
Ozbiljne evropske države, kao što je Nemačka, razmišljaju potpuno suprotno. Oni idu na smanjenje akciza, idu na smanjenje PDV-a, pa kada se to smanji, onda se poveća potrošnja. Zašto?
Zato što su onda ti proizvodi jeftiniji, pa vi kada povećate potrošnju, vi povećavate proizvodnju i na taj način se mogu zapošljavati novi radnici, a neće se otpuštati.
Prosto apelujem i pozivam i predstavnika Vlade i Vladu da razmišljaju na jedan zdraviji način. Pokušajte vi da povećate potrošnju tako što ćete smanjiti poreze i tako što nećete povećavati PDV. Kad god je neki poslanik danas izgovorio reč PDV ovde i pozivao se na intervju koji je ministar Dragutinović, čini mi se, juče dala u "Novostima", da Vlada razmišlja o tome da podigne stopu PDV-a sa 18% na 19%, gospodin Iliće je, kao što i sad radi, vrteo glavom.
Neko od poslanika ga je pozvao da izađe, ali on, kao državni sekretar, nema tu mogućnost da izađe za govornicu i da nas razuveri, a onda nešto opet nije tu kako treba, jer možda je on lično protiv, ali gospođa Dragutinović je ministar finansija, on je državni sekretar u tom istom ministarstvu. Dakle, to je ilustracija da u jednom te istom ministarstvu dva stručnjaka za oblast finansija imaju drugačije viđenje priče oko PDV-a. Živi bili pa videli, videćemo šta će se desiti. Prijatno.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, gospodine ministre Šijakoviću, u ime poslaničke grupe DSS podnela sam amandman na član 1. ovog predloga zakona.
Naime, Vlada ovim članom vrši dopunu člana 2. važećeg Zakona o carinskoj tarifi, odnosno Vlada predlaže da se u članu 2. doda novi stav koji glasi: "Na uvoz robe, poreklom iz zemalja sa kojima Republika Srbija ima zaključene sporazume o slobodnoj trgovini, primenjuju se stope carina predviđene tim sporazumima".
Predlažem da se član 1. briše i da se ne vrši nikakva dopuna postojećeg člana zakona. Kada bi to bilo moguće po Poslovniku, podnela bih amandman da se ovaj čitav predlog zakona briše. Međutim, pošto to nije moguće, mogu da predložim jedino brisanje ovog prvog člana.
Možda je i to tema za razmišljanje za radnu grupu koja upravo radi na izradi novog Poslovnika, da se prosto poslanicima omogući da predlože amandman kojim predlažu brisanje čitavog predloga zakona. Neki predlozi zakona koji stižu u ovu skupštinu su veoma štetni i po građane Srbije, i po privredu i ekonomiju Srbije. Zašto Vlada predlaže smanjenje carina, čak negde i ukidanje carina na neke uvozne proizvode? Zato što je Vlada Srbije rešena, i to čvrsto, da jednostrano primenjuje Prelazni trgovinski sporazum koji je potpisala sa EU.
Dakle, Srbija će jednostrano primenjivati sporazum i ispunjavaće neke obaveze iz ugovora koje su direktno štetne po građane Srbije i po kompletnu privredu. Kada je ovaj predlog zakona u pitanju, može se tačno izračunati i kratkoročna šteta za 2009. godinu, odnosno kada izglasamo ovaj predlog zakona u budžetu će biti manje 150 miliona evra. Vi poslanici dobro razmislite da li ovaj zakon treba izglasati.
Priča o prevazilaženju zastoja u evropskim integracijama i odluka o jednostranoj primeni je još jedan marketinški trik, sličan potpisivanju samog sporazuma koji smo gledali pred parlamentarne izbore prošle godine.
U samom finišu izborne trke, čelnici iz DS su potpisali SSP, o kome je tih dana moglo samo da se govori kao o svetoj knjizi, koja će rešiti sve probleme u Srbiji. Svako ko se drznuo da kaže istinu o tom sporazuma, da je sporazum mrtvo slovo na papiru, jer je odmah stavljen van snage, bio je izložen strašnoj kritici i proglašen je za antievropejca.
Sada svi vidimo da sporazum za Srbiju ne znači ništa, jer ga druga strana, odnosno zemlje članice EU blokiraju. Dok Srbija ne ispuni uslov iz člana 59. Prelaznog sporazuma, koji se odnosi na saradnju sa Haškim tribunalom, EU ovaj sporazum neće primenjivati.
Dakle, građani su prvo obmanuti lažnim evropskim entuzijazmom Vlade i zatim očekivanjima da će trgovinski sporazum biti odmrznut u Briselu, a zatim im je kao vrhunac licemerja zvaničnika EU ponuđena njegova jednostrana primena.
Potpredsednik Vlade, gospodin Đelić, koji je zadužen za evropske poslove u Vladi, kaže da će Srbija primenom sporazuma pokazati svetu da je rešena da ima evropsku budućnost. Kažu u Vladi, našoj privredi će Unija garantovati tržište od 500 miliona potrošača.
Prva neistina je da će Unija garantovati bilo šta. Neće garantovati ništa, zato što za Uniju ovaj sporazum ne postoji, pa prema tome ona i nema nikakvih obaveza.
Druga najblaže rečeno poluinformacija odnosi se na tržište od 500 miliona potrošača, pri čemu sama postavka ne odgovara istini, jer nije Unija ta koja otvara granice, nego je Srbija ta koja otvara granice smanjenjem i ukidanjem carina na uvozne proizvode.
Međutim, ne treba zaboraviti da je izvoz nekih domaćih proizvoda, pre svega industrijskih, u zemlje EU dozvoljen već osam godina. Usled loše opremljenosti i niske produktivnosti naših preduzeća, naša preduzeća nisu nikada ni mogla da ispune tu dozvoljenu kvotu za izvoz. Prema nekim analizama su pojedine industrije uspele svega 40% od dozvoljene kvote da izvezu.
Da li su naša preduzeća i privreda spremni za takvu utakmicu? Da li je meč u koji ih gura Vlada Srbije fer i ravnopravan? Ne, nije. Stručnjaci kažu da će otvaranje tržišta za konkurenciju, koja je bolje razvijena i sposobnija, izazvati gašenje preduzeća. Domaća preduzeća će se naći na udaru nelojalne konkurencije iz inostranstva. Javnost mora da zna da države EU subvencionišu prehrambene i poljoprivredne proizvođače sa trostruko više sredstava nego što to čini Srbija, a pri takvom odnosu snaga nema reči o zdravoj konkurenciji.
Dok se te zemlje EU, pogotovo u ovom trenutku gde je opšta ekonomska kriza u svetu, dakle, dok se te zemlje bore za odbranu svojih ekonomskih interesa i pokušavaju da spasu svoja preduzeća, Srbija se odriče sopstvene privrede i otvara vrata njenom uništenju. Propadanje preduzeća će da izazove i otpuštanje radnika, a nezaposlenost i sada predstavlja veliki problem u Srbiji. Slažem se sa ocenama pojedenih stručnjaka, da ne bi trebalo isključivo braniti interese srpske privrede, treba, naravno, braniti i interese srpskih potrošača.
Smatram da je potrebno slobodno tržište, da je potrebna zdrava konkurencija i da su nam potrebni kvalitetni proizvodi na tržištu. Međutim, postavlja se pitanje kojim parama će građani Srbije kupovati tu kvalitetniju robu? Oni su zaposleni u srpskim preduzećima, a razvoj preduzeća, kao i rast standarda zaposlenih biće ugrožen potpunom liberalizacijom tržišta u ovom trenutku.
Pre nekoliko dana se javnosti obratio direktor Industrije mašina i traktora, zove se gospodin Slobodan Petrović i on je apelovao na Vladu, a pošto nam je Vlada poslala ovaj predlog zakona i on je već u Skupštini, onda je i taj apel upućen nama, poslanicima.
Dakle, apelovao je da se ne skidaju carine za uvoz poljoprivrednih mašina, konkretno poljoprivrednih traktora. Trenutno je carina na uvoz traktora 15%. Ovim predlogom zakona se predviđa skidanje carinske stope na svega 1%.
Šta kaže gospodin Petrović? Ako se toliko smanji carina, Industrija mašina i traktora se dovodi u potpuno neravnopravan položaj u odnosu na konkurenciju i u odnosu na preduzeća iz EU. Ovim predlogom se omogućava uvoz upravo one kategorije traktora koji se serijski proizvode u IMT.
Traktori za koje je predviđena promena carinske tarife učestvuju sa 95% u ukupnoj proizvodnji svega što IMT proizvodi. Dakle, oni proizvode 95%, to je njihov proizvodni program, upravo tih traktora na koje se carina skida na 1%. IMT tu kategoriju traktora proizvodi već 60 godina i oni su do danas proizveli preko 800 hiljada poljoprivrednih traktora.
Direktor Petrović kaže da IMT nema snagu da se nosi sa daleko jačim kompanijama i njihovim damping cenama, i da će ovakva carinska politika uticati na poslovanje i na nivo zaposlenosti. Zatim, apeluje na Vladu, odnosno apeluje na Skupštinu da ne otežava ionako težak položaj metalskog kompleksa u Srbiji.
Apelujem na Vladu da povuče ovaj predlog zakona zato što, ponavljam, od ovog zakona, odnosno kada se ovaj zakon usvoji šteta u budžetu će biti 150 miliona evra. Taj nedostatak ili tu rupu u budžetu će morati upravo svaki građanin Srbije da popuni. Kako? Tako što će se povećati akcize, tako što će se povećati administrativne takse itd. Opet nemamo garanciju da ćemo uspeti da ispunimo budžet za 2009. godinu. Dakle, sto pedeset miliona evra manje, pa kada odlučite da izglasate ovaj predlog zakona imajte to na umu.
Postavila bih konkretno pitanje gospodinu Šijakoviću - šta misli o apelu direktora preduzeća koja spadaju u metalski kompleks u Srbiji i šta on misli, da li će Srbija moći da preživi sa budžetom, gde u startu znamo da nam nedostaje 150 miliona evra, i to ako usvojimo ovaj predlog zakona? Dakle, gospodin Šijaković može da razmisli i da svima nama kaže da ovaj zakon u stvari treba povući iz procedure.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, na početku načelnog pretresa o ovom setu zakona sam se nadala da će ministar Kalanović da nam podrobno objasni ciljeve izmena i dopuna sedam zakona. Ako ništa, nadala sam se nekoj ozbiljnoj analizi koju je Vlada uradila pre nego što je predložila ovakve zakone, međutim, znamo da to nismo čuli od gospođe Kalanović.
Postaviću jedno konkretno pitanje za ministra Dulića, jer je on ovde trenutno ovlašćen ispred Vlade, da nam kaže zašto dolazi do povećanja akciza na naftne derivate, da li je to rezultat sporazuma između Srbije i MMF. Takođe želim da ministar Dulić izađe i da nam svima ovde kaže ključne elemente sporazuma koji je Srbija potpisala sa MMF. Te su nam informacije jako važne zato što je u toku načelna rasprava i znamo da će u toku današnjeg dana ta rasprava biti završena.
Zato pozivam gospodina Dulića da odgovori na ovih nekoliko pitanja koja su poslanici DSS ovde postavili.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, žao mi je što gospođa ministar nije tu, nakon toga što bi čula moju argumentaciju zašto treba prihvatiti ovaj amandman možda bi ga i prihvatila, a ne bi ga odbila, kakva je trenutna situacija sa ovim amandmanom.
Predlažem da se iz razdela 3, i to funkcija 110 - izvršni i zakonodavni organi, a glava 3. i 7, Kancelarije za saradnju sa medijima, i to usluge po ugovoru, gde je predviđeno 16 miliona dinara, predlažem da se sa ste stavke skine 10 miliona dinara i da se tih 10 miliona dinara prebaci za usluge po ugovoru, a za Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Jednostavno rečeno, da se od Kancelarije za saradnju sa medijima, Vladine kancelarije, prebaci 10 miliona na Poverenika za informacije od javnog značaja.
Zašto sam baš ovaj iznos uzela od Vladine Kancelarije za saradnju sa medijima? Zato što predsednik Republike, Boris Tadić i Vlada Republike Srbije i sada veoma dobro kontrolišu sve medije, i elektronske i štampane, tako da po meni ova kancelarija ne bi ni trebalo da postoji, tako da im je i ovo šest miliona što im ostaje više nego dovoljno.
Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ustanovljen je Poverenik za informacije od javnog značaja i taj zakon smo ovde izglasali 2004. godine. Međutim, pre par nedelja smo takođe izglasali i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, pa je tako sadašnji poverenik zadužen i za zaštitu ličnih podataka. Dakle, poverenik dobija drugi takođe jako važan zadatak, odnosno imaće dve nadležnosti.
Međutim, nije dovoljno samo to da mi usvojimo ovde jedan zakon, nego taj zakon mora i da zaživi i da se sprovodi da bi zaista bio zakon. Ovakvo rešenje za poverenika je preuzeto iz iskustava drugih zemalja, gde se pokazalo kao veoma dobro. Međutim, treba uzeti u obzir da se uslovi u kojima radi naš poverenik i njegove strane kolege razlikuju kao nebo i zemlja.
Srpski poverenik za informacije od javnog značaja suočava se sa velikim problemima u svom radu. Između ostalog, postoji i jedna vrsta opstrukcije i nesaradnje od strane Vlade Republike Srbije, dakle ministarstava, kao i od nekih državnih institucija. Recimo, sa ovom nesaradnjom su se suočavali i neki skupštinski odbori.
Poverenik i njegovi saradnici imaju veliki broj predmeta. U izveštajima koje poverenik redovno dostavlja Narodnoj skupštini o svom radu, znamo da ima pet hiljada registrovanih predmeta i da je mnogo predmeta koji su do sada nerešeni.
Poverenik radi u potpuno neadekvatnim uslovima i sa veoma malo ljudi. U toj službi trenutno radi sedam osoba, jedan vozač, dve sekretarice i četiri pravnika, plus poverenik, dakle ukupno sedam, ne postoji ni jedan inspektor.
Kada se to uporedi sa službom poverenika u Sloveniji, a Slovenija znamo da ima dosta ili mnogo manje stanovnika nego Srbija, onda u Sloveniji ima čak 10 inspektora, a u Srbiji ne postoji nijedan. Apsurdno je očekivati da u postojećim uslovima srpski poverenik na pravi način odgovori, uz već svoje postojeće obaveze, i na dodatne, daleko teže i složenije zadatke koji proističu iz Zakona o zaštiti ličnih podataka.
Ukoliko se brzo ne promene okolnosti biće ugrožene šanse da se taj zakon uopšte primenjuje, a znamo da je mnogo zakona koji uopšte nisu zaživeli, pa ne bi bilo dobro da i ovaj zakon bude mrtvorođenče.
Taj zakon, dakle Zakon o zaštiti ličnih podataka, afirmiše pravo ličnosti da u načelu sama odlučuje o obradi i upotrebi podataka o njoj. Drugo, precizno definiše okolnosti i uslove pod kojima se podaci o ličnosti mogu obrađivati i koristiti uz saglasnost te ličnosti. Najvažnije je da se uspostavi efikasan mehanizam pravne zaštite za sve slučajeve povreda prava.
U Srbiji se svakodnevno krše prava na zaštitu podataka o ličnosti. Mi zapravo nismo ni svesni dimenzija tog kršenja. Sada ću vam pokazati jedan spisak koji je prekjuče, dakle 27. decembra, objavljen u "Politici", u delu oglasi.
O ovom spisku je, inače, bilo reči i pre par dana, gde je kolega Kragović govorio o ovom spisku iz jednog drugog i drugačijeg ugla, i bio je potpuno u pravu, da ovde ima mnogo ljudi koji nemaju pravo na besplatnu dodelu akcija samo zbog toga što su rođeni na KiM, tako da je on bio veoma jasan kada je govorio o ovom spisku te večeri.
O ovom spisku gde piše, odbacuju se prijave za upis u evidenciju nosilaca prava, podnosilaca, dakle spisak ljudi koji nisu stekli pravo na besplatnu podelu akcija, želim da govorim o ovom spisku kao flagrantnom kršenju Zakona o zaštiti prava na ličnost.
Molim vas, ovo je već drugi spisak. Dakle, pre jedno dve nedelje je isto ovako jedan spisak objavljen, pa su gospoda iz Agencije za privatizaciju bili upozoreni da to ne smeju da rade, da krše zakon. Oni su to toliko uvažili da su posle dve nedelje objavili drugi spisak. Ukupno su objavili oko 60 hiljada imena, prezimena, imena roditelja i plus su tu objavili jedinstveni matični broj svakog građanina.
Dakle, pored toga što ih je poverenik upozorio, oni su taj prekršaj ponovili, pa ih sada javno ovde upozoravam da im slučajno ne padne na pamet da objave moje lične podatke. Jedna je stvar kada objavite ime i prezime, a sasvim je druga stvar, i oni to dobro znaju, kada objavite jedinstveni matični broj nekog građanina.
Ako bismo ušli u detalje, onda je Agencija prekršila dva zakona, prekršila je važeći zakon iz devedesetih godina koji se bavi zaštitom podataka o ličnosti, a prekršili su i zakon koji smo mi ovde izglasali. Oni moraju da znaju da osam dana nakon toga što se zakon objavi u "Službenom glasniku" on stupa na snagu, iako je predviđeno da se on primenjuje od 1. januara. Dakle, oni su prekršili dva zakona.
Opet kažem, žao mi je što gospođa Dragutinović nije ovde, jer bi ona razumela zašto Poverenik za informacije od javnog značaja, a od januara i za zaštitu podataka o ličnosti, i njegova služba moraju da budu bolje finansirani, kako se naša ljudska prava ne bi kršila. Hvala lepo.