Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, danas razgovaramo o tri veoma važan sporazuma koja su međusobno povezana i uslovljena. Mada je mnogo toga već rečeno, želim da kažem par reči o Sporazumu, koji je Republika Srbija potpisala sa Evropskom zajednicom, o readmisiji lica koja nezakonito borave u njihovim zemljama.
Kao posledica ratnih razaranja, ekonomske propasti i političke nestabilnosti krajem prošlog veka, područje zapadnog Balkana postalo je neuralgična tačka Evrope, sa aspekta upravljanja migracionim tokovima. Na području Balkana, kao posledica ratnih sukoba u Hrvatskoj i BiH, još uvek se nalazi nekoliko stotina hiljada ljudi u izbegličkom statusu. Od ukupno pet balkanskih zemalja, četiri ulaze u grupu 40 zemalja sa najvećim brojem ilegalnih imigranata u zemljama EU.
U kontekstu brojnih aktivnosti preduzetih na polju suzbijanja nezakonitih migracija, posebno kada se radi o vraćanju i prihvatanju lica koja nezakonito borave na teritoriji zemalja EU, do sada su na polju bilateralne saradnje sa 17 zemalja zaključeni sporazumi o readmisiji. Zaključivanjem jedinstvenog Sporazuma o readmisiji sa Evropskom zajednicom obezbeđeni su uslovi za postepen, organizovan i institucionalizovan povratak naših državljana iz zemalja Evrope, u kojima se nalaze bez prava boravka. Tim osobama je ili odbijen zahtev za azil ili im je ukinuta privremena zaštita koja im je bila odobrena u cilju humanitarnog zbrinjavanja tokom trajanja sukoba na prostoru bivše Jugoslavije.
Postignut je realan dogovor, nakon skoro godinu dana intenzivnih razgovora, a tokom četiri pregovaračke runde. Izbegnute su sve nejasne odredbe u pogledu vraćanja naših državljana, koje su na početku pregovora bile ponuđene. Ovim dokumentom je precizno utvrđeno u kojim situacijama je Srbija u obavezi da prihvati pomenuta lica. Srbija je u obavezi da prihvati svoje državljane samo ako se utvrdi direktna veza i naša odgovornost za nelegalni boravak ovih lica u zemljama zapadne Evrope. Srbija se obavezuje da, na zahtev bilo koje članice EU, prihvati i preuzme svakog svog državljanina koji ne ispunjava zakonske i druge uslove za ulazak ili boravak na teritoriji te zemlje.
Srbija će imati obavezu da prihvati supružnike i maloletnu decu, takođe, i vanbračnu decu, bez obzira na njihovo mesto rođenja i državljanstvo, osim kada imaju nezavisno pravo boravka u državi koja to zahteva. Pre vraćanja ovih građana nadležna tela Srbije i države članice unapred će se, pisanim putem, dogovoriti o datumu transfera, mestu ulaska i o eventualnoj pratnji.
Srbija će, takođe prihvatiti državljane bivše SFRJ koji nisu stekli nijedno drugo državljanstvo, a čije je mesto rođenja i prebivalište 27. aprila 1992. godine bilo na teritoriji Srbije.
Nažalost, ne postoje precizni podaci o broju i strukturi povratnika. Nedostatak podataka predstavlja ozbiljno ograničenje za svaki pokušaj da se analizira problem i planiraju i predlažu mere u interesu povratnika. Nedostatak podataka predstavlja i veliki problem za ocenu ugroženosti među samim povratnicima i za identifikaciju najranjivijih.
Prema procenama Saveta Evrope, biće vraćeno između 50 i 100 hiljada. Naravno, danas se ovde licitiralo i govorilo o različitim ciframa. Međutim, ministar unutrašnjih poslova nas je obavestio pre podne da se predviđa da se vrati oko 47 hiljada ljudi. Dakle, ove cifre koje se spominju, od 100 i 150 hiljada, očigledno nisu tačne.
Prema podacima MUP-a, od 2003. godine u Srbiju je došlo nešto više od 17 hiljada povratnika. Najviše ljudi se vratilo iz Nemačke, čak 70%, a svaki treći povratnik je, nažalost, deportovan, što znači da se nije svojevoljno vratio. Da bi stimulisale povratak zapadne zemlje često koriste neki oblik pomoći u zamenu za pristanak na dobrovoljni povratak. Često se, nažalost, radi o merama koje ljudi ne mogu da odbiju, jer će u protivnom biti pritvoreni, a ubrzo i proterani, bez mogućnosti da ponesu sa sobom i najnužnije stvari. Ne postoje posebne vrste pomoći pre povratka, koje bi učinile da povratak u zemlju porekla bude održiv.
Svaki povratak, uključujući deportaciju, nadam se da će biti sve manje takvih slučajeva, mora biti sproveden na način koji garantuje bezbednost, humanost i dostojanstvo ljudima koji se vraćaju, a dobrovoljni povratak je, svakako, najpoželjniji oblik.
Po povratku u Srbiju povratnici se susreću sa brojnim problemima, kao što su nezaposlenost i siromaštvo, a nekada čak imaju poteškoća u ostvarivanju svojih prava na obrazovanje i školovanje. Čak 80% dece povratnika rođeno je u inostranstvu i više od polovine ne govori srpski, tako da se tu pojavljuje problem za nastavljanje redovnog obrazovanja. Dolaskom u zemlju oni se, takođe, susreću sa problemom da izvade odgovarajuća dokumenta, nekada imaju problema da prijave i mesto boravka ili prebivališta, pa samim tim imaju problema, recimo, kod dobijanja lične karte, a to povlači i neke druge probleme. Dakle, tu ima problema koje Srbija i odgovarajuće institucije moraju što pre da reše.
Država se mora što bolje pobrinuti za predstojeći povratak svojih državljana. Potrebno je predvideti veća finansijska sredstva za finansiranje programa za povratnike, a i za implementaciju strategije za reintegraciju povratnika, koja postoji. Potrebno je unaprediti saradnju različitih državnih institucija, različitih ministarstava, potrebno je napraviti zajedničke timove koji će uvek biti tu da pomognu što lakšu integraciju svih povratnika. Hvala vam na pažnji.