Dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim pitanje ministru poljoprivrede Saši Draginu i premijeru, ako je još premijer, Mirku Cvetkoviću.
Pre dve sedmice u Srbiji je prvi put započela nacionalna vakcinacija divljih životinja protiv besnila. Ovu aktivnost platila je EU. To je u redu, s obzirom da Srbija u poslednjih nekoliko godina na celoj teritoriji ima velikih problema sa besnilom divljih životinja, naročito lisica i da u tom lancu dalje mogu biti ugrožene domaće životinje, što se i dešavalo, a bogami infekcija može da se prenese i na ljude.
Ono što je sporno u celoj ovoj aktivnosti je činjenica da se niko od nadležnih, baš niko, a nadležno je prvo Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva i ministar istog ministarstva gospodin Saša Dragin, niko od njih se nije oglasio u javnosti, niko javnost nije upozorio na aktivnost koja sledi i koja će slediti narednih pet godina, niko nije objasnio kako će se to dešavati, kakva je dinamika poslova i niko nije objasnio građanima da li postoji opasnost po zdravlje građana Srbije i po zdravlje njihove dece, a nije zanemarljivo, pošto se ova aktivnost uglavnom dešava u ruralnim područjima, ni zdravlje domaćih životinja.
Ono što je najvažnije, a što bi građani trebalo da znaju, da li je mamac, odnosno vakcina koja se nalazi u tom mamcu i koja se izbacuje iz aviona, bezbedna, da li može da ugrozi zdravlje građana i da li je opasna po zdravlje građana?
Stručnjaci upozoravaju da je najvažnije u ovoj aktivnosti, u ovoj vakcinaciji, to da građani budu upoznati sa činjenicama koje će se događati u vezi sa ovom vakcinacijom. Naročito moraju da budu upoznati sa merama opreza, a to je ono što ovoj aktivnosti nedostaje. Tim pre što će se vazdušna kampanja sprovoditi pet godina na teritoriji cele Srbije, jer cela Srbija je imala problema sa besnilom divljih životinja u proteklih nekoliko godina, naročito će biti aktivnost vezana za centralnu Srbiju, koja je imala najviše problema.
Aktivnost će trajati pet godina. Iz aviona će se izbacivati mamci na svakih 250 metara i bilo bi poželjno da građani o tome nešto znaju, tim pre što, recimo, na sajtu Ministarstva poljoprivrede, ako je to način obaveštavanja, kažu istraživanja da samo polovina građana Srbije može da pogleda sajt Ministarstva poljoprivrede, samo toliko njih ima kompjutere, a ne verujem baš da oni koji su ovom aktivnošću naročito u kontaktu, kao što su ljudi koji žive u ruralnim područjima, gledaju isključivo sajt Ministarstva poljoprivrede.
Dakle, ovakvo obaveštenje stoji – u slučaju kontakta sa mamcem, vakcinom, odmah operite ruke toplom vodom i sapunom i posavetujte se s lekarom. Stručnjaci dalje upozoravaju građane da ne smeju da diraju, okreću i pomeraju mamce vakcine.
Zašto građani Srbije nisu upoznati sa činjenicom da se ova aktivnost sprovodi na njihovoj teritoriji? Zašto nisu upoznati sa merama opreza po ljude i po domaće životinje? Vrlo je važno, zašto nisu upoznati sa činjenicom koje su to mere opreza potrebne?
Drugim rečima, zar pre samog čina vakcinacije nije bilo potrebno sprovesti obrazovanje stanovništva, zar nije bilo potrebno obići škole i upoznati decu sa onim što sledi i kako treba da se ponašaju kada pronađu vakcinu, zar nije bilo potrebno, sem samo na sajtu, nešto malo i na televiziji reći, pokrenuti medijsku kampanju, napraviti emisije, spotove, flajere?
Moje pitanje vezano za ministra poljoprivrede i za premijera je – ko je to odlučio da građani Srbije ne treba da znaju kako treba da zaštite svoju decu, svoje zdravlje i svoje domaće životinje? Na osnovu kojih parametara je odlučio da građani Srbije ne treba da budu upoznati sa činjenicama vezanim za samu aktivnost vakcinacije, a da sa druge strane vakcinacija divljih životinja uspe?
Ono što sam pitala me zapravo uverava da je ova vlada toliko neodgovorna da apsolutno nema potrebu da svoje građane upozori, čak i na ono što može da doprinese boljitku u Srbiji. Zato molim da mi ministar poljoprivrede, koji se meša malo u svoj posao, odgovori na ovo pitanje, a naročito premijer koji je, nažalost svih nas, takav kakav jeste, a on je odgovoran za život i zdravlje građana u Srbiji.

Član 2. u Predlogu zakona glasi – zadužbina u smislu ovog zakona jeste pravno lice bez članova. To je u stavu 1. I u stavu 2, takođe, fondacija u smislu ovog zakona jeste pravno lice bez članova.

Amandman koji sam podnela u ime DSS jeste sledeći – posle reči "jeste pravno lice" brišu se reči "bez članova". To bi trebalo da bude mnogo širi pojam nego ono što ste vi ovde naveli kao pravno lice bez članova.

Ono što je meni vrlo čudno jeste što izgleda da ovde kad se predstavlja neki zakon, naročito kad se radi o amandmanima, nikada nema resornog ministra i nikada nemamo sagovornike za taj zakon.

Ne samo da mi je to čudno, to je i ovom prilikom isti slučaj, nego sad imam odgovor na ovaj amandman koji sam podnela, koji se takođe ne odnosi na moj amandman.

Pazite šta ste vi meni napisali – amandman se ne prihvata iz razloga što za razliku od drugih pravnih lica, osnivači mogu da osnivačkim aktom upravljanje zadužbinom i njen rad povere upravnom odboru, odnosno da nemaju nikakav uticaj na rad. Šta sam vas pitala ovde, ne znam. Konkretan primer su zadužbine osnovane zaveštanjem.

Naravno da smo mi imali u vidu da postoje zadužbine koje su osnovane zaveštanjem i da one ne moraju da imaju članove, ali kada vi napišete da je to pravno lice bez članova, to znači isključivo samo to. Kad napišete - pravno lice, onda to znači da može da ima članove i da ne mora da ih ima. Ali, vi ste napisali da su zadužbine isključivo one koje nemaju članove. Da li je to moguće?

Prema tome, smatram da amandman koji sam podnela morate prihvatiti, jer on proširuje ovo što ste vi napisali. Ovako kako ste vi napisali zadužbine će biti isključivo bez članova.

Član 3, naslov iznad njega glasi: "Ciljevi, zadužbine i fondacije". Sada počinje član 3. ovako, prvi stav: "Ostvarivanjem opštekorisnog cilja, u smislu ovog zakona, smatraju se aktivnosti usmerene na promovisanje i zaštitu ljudskih, građanskih i manjinskih prava, promovisanje demokratskih vrednosti, evropskih integracija i međunarodnog razumevanja, održivi razvoj, regionalni razvoj, ravnopravnost polova, unapređenje socijalne i zdravstvene zaštite, promovisanje i unapređenje kulture, promovisanje i popularizaciju nauke, obrazovanja, umetnosti i amaterskog sporta, unapređenja položaja osoba sa invaliditetom, brigu o deci i mladima, pomoć starima, zaštitu životne sredine, borbu protiv korupcije, zaštitu potrošača, zaštitu životinja, humanitarne i druge aktivnosti – interesantno je da su humanitarne aktivnosti iza zaštite životinja – druge aktivnosti kojima zadužbine i fondacije ostvaruju opštekorisne ciljeve odnosno interese.

Naravno da nema nacionalnih interesa, to je potpuno zabranjeno u ovoj skupštini. Hajde da kažemo da se smatraju aktivnosti usmerene na promovisanju i zaštitu ljudskih, građanskih i manjinskih prava, promovisanje demokratskih vrednosti.

Molim vas, kakve su to vrednosti evropskih integracija? To prosto ne znam kakve su to vrednosti? Volela bih da mi neko navede bar jednu od tih vrednosti da bih mogla da kažem, da, u pravu ste ili niste u pravu.

Ono što je sada neverovatno, to je odgovor koji ste napisali. Amandman se ne prihvata iz razloga što je ulazak Republike Srbije u Evropsku uniju nesporan prioritet. Čiji, izvinite? To je ona mantra koju vi nama ponavljate od 2008. godine, da Evropska unija nema alternativu.

Prosto ne mogu da razumem da vi ne pratite ono što se dešava u Srbiji, pojavljuju se istraživanja, juče sam pričala o jednom koje se nekako ne pominje u ovoj skupštini. Vi ste imali priliku da pričate o promovisanju evropskih vrednosti. Ali, vi ste tu ideju potpuno unakazili.

Vi ste tu ideju unakazili time što ste potpuno jedna marionetska država, koja ne vodi računa o sebi, ne vodi računa o nacionalnim interesima ove države i priča neku mantru koja ništa ne znači.

Izvinite, šta su to vrednosti evropskih integracija. Koje su to vrednosti? Da li su one nešto različite od demokratskih vrednosti? Da li su one različite od međunarodnog razumevanja? Šta su to, prosto, te evropske integracije? Vrednosti evropskih integracija.

Prosto, ne vidim ovde, da ne govorimo o tome šta ste sve naveli šta vam je prioritetno u ovom nizanju tih vaših vrednosti, šta je prioritet, a šta nije prioritet, šta se ne pominje uopšte. Izvinite, vi ovde idete toliko daleko, da navodite samo pojmove tek reda radi, a da oni ništa ne znače.

Volela bi da mi odgovori gospođa Kalanović, šta da radimo, ona je došla da brani zakon, šta su to ciljevi evropskih integracija, promovisanje ciljeva evropskih integracija? Šta je to bitno različito u odnosu na demokratske vrednosti i na međunarodna razumevanja?

Ja bih iskoristila pravo na repliku pošto sam ja taj narodni poslanik …

(Predsedavajuća: Nemate pravo na repliku.)

Prozvao me je gospodin Vuković.

(Predsedavajuća: Možete koristiti vreme poslaničke grupe.)

Biću vrlo precizna zašto sam upotrebila reč – marionetska. Ništa pežorativno niti bilo šta, i ja ću vam navesti samo dva argumenta zato što mislim da možemo da pričamo o ovome 20 minuta bez prestanka. Pred ovom skupštinom i pred ovim narodnim poslanicima nalazio se Predlog rezolucije kojom je Srbija trebalo da izađe pred UN. Da li pred ovom skupštinom, da li je došlo pred UN? Nije, potpuno je izmenjena. Izmenjena je na nekom drugom mestu. Nećemo da govorimo da li je u saglasnosti sa ovim ili onim, ali ne u saglasnosti …

(Predsedavajuća: Molim vas da se držite dnevnog reda i da govorite o amandmanu.)

Govorim o amandmanu. U redu, govoriću na svoj način. Hvala.

Još uvek smo na članu 3, gde su ciljevi zadužbina i fondacija. Jako mi se dopalo ono što je jedna od poslanica iz DS, gospođa Marjanović rekla, da je ovaj član 3. odredba koja ne nameće ciljeve, nego ih nabraja u najširem mogućem smislu, pa moje kolege iz DSS i ja smo smatrali da pri tom nabrajanju mora da postoji neki redosled koji bi bio logičan.

I u prethodnom članu sam objašnjavala i čitala kako izgleda ovo, kako ste vi nabrojali i postavili na mesto. Kaže – ostvarivanje opštekorisnog cilja u smislu ovog zakona smatraju se aktivnosti usmerene na promovisanje i zaštitu ljudskih i građanskih prava, promovisanje demokratskih vrednosti, evropskih integracija.

Čuli smo šta je za jednog poslanika jedna od odrednica evropskih integracija. Mogu da mu navedem 12 sledećih, ali neću. I međunarodnog razumevanja, održivi razvoj, regionalni razvoj, ravnopravnost polova, unapređenje socijalne i zdravstvene zaštite, promovisanje i unapređenje kulture, promovisanje i popularizacija nauke, obrazovanja, umetnosti, amaterskog sporta, unapređenje položaja osoba sa invaliditetom, briga o deci i mladima, pomoć starima, zaštita životne sredine, borba protiv korupcije, zaštita potrošača, zaštita životinja i za njih humanitarne i druge aktivnosti, kojima zadužbine i fondacije ostvaruju opštekorisne ciljeve, odnosno interese.

Ono što ovde nedostaje, naravno, mnogo je toga suvišno, ali ono što ovde nedostaje su gospodin Dimitrijević i Nikola Lazić pokušali da u svom amandmanu unesu, pa su smatrali da u jednoj državi, koja ima jako veliki problem s tim što nema dece koja se rađaju, svake godine se izgubi jedan mali grad od 30.000-70.000 stanovnika, da smo nacija koja je među najstarijima u svetu, da je jedan od osnovnih ciljeva o kojima treba voditi računa i borba protiv bele kuge.

Sada bi neko meni odgovorio da su ovde samo nabrojane odredbe, najšire tumačene i pod ovim "druge aktivnosti" može da se tumači i da je i demografska politika jedne zemlje, koja ima problema sa tim, nešto što može da se ubroji među one poslednje ciljeve.

Ono što je isto interesantno ovde, to je da su prioriteti ove vlade neke druge stvari. Iza svega toga je demografska politika.

Interesantno je to da ćemo u EU ući te 2035. godine, kako kaže "Stratford", sa brojem stanovnika otprilike milion, pošto država koja ne vodi računa o svom stanovništvu i obnavljanju svog stanovništva ne može da računa na to.

Ono što je isto vrlo specifično, stvarno više ne znam kada tumačimo ovo mišljenje Vlade kada ga dobijemo, mi na konkretne amandmane koje podnesemo dobijamo uputstvo ispod svakog. Recimo, ispod ovog amandmana koji su podneli gospodin Dimitrijević i Nikola Lazić, piše – ne prihvata se amandman iz razloga navedenih u obrazloženju za neprihvatanje amandmana na član 3. Predloga zakona, koji je podneo narodni poslanik Nikola Žutić. Sada tražimo ovde šta je podneo gospodin Nikola Žutić, a šta smo mi odgovorili njemu, pa se to odnosi na ono što smo mi podneli.

Gospodin Nikla Žutić je smatrao da treba da budu među ciljevima promovisanje i zaštita nacionalnih i tradicionalnih vrednosti srpskog naroda i građana Republike Srbije. U redu, nacionalna vrednost zaista treba da bude demografska politika i rad na demografskoj politici u jednoj zemlji i da li su tradicionalne vrednosti, to će da nam objasni ministar koji nije tu ili ministarka koja bi možda htela ili ne, ali sada obrazloženje koje ste dali gospodinu Žutiću i koje se odnosi i na naš amandman, koji nema nikakve veze sa ovim što je gospodin naveo, jeste – predlagač zakona je utvrdio da se ostvarivanjem opštekorisnog cilja smatraju, pored nabrojanih, i druge aktivnosti kojima zadužbine i fondacije ostvaruje opštekorisne ciljeve, odnosno interese.

Pore ovog što ste naveli postoje još neki sitni, nebitni, nećemo ih čak nabrajati, kao što je demografska politika, kao što su nacionalne vrednosti i to je ono na šta smo mi skretali pažnju više puta u više zakona i pokušavali da vam kažemo da prvo, valjda, ispred te mantre o evropskim vrednostima i o drugim vrednostima, i da li ima alternativu ili nema alternativu, mora da stoji prvo nacionalna politika, ono što je potrebno nacionalnoj državi Srbiji, naravno, posle toga integracije i dalje neki tokovi i slične stvari.

Ne postoje nekakve specifične evropske vrednosti. Postoje demokratske vrednosti koje su opšteprihvaćene. Ne postoje one samoizazvane i neke specifične evropske, bar ne znam. Možda neki stručnjaci to znaju.

Meni je mnogo drago što kolega iz okruga iz koga dolazimo oboje ima potpuno isti stav, tj. da smo shvatili i jedno i drugo da ovo što ste vi ovde podneli kao Predlog zakona od dva člana je jedna smešna, nesigurna priča, koja bi trebalo da prevari nekoga, ali ne i poslanike, ozbiljne ljude, pa smo naveli da bi Valjevo bilo idealno mesto zato što je, zahvaljujući ovoj vladi, zahvaljujući tome što ste im oduzeli okrug, Valjevo izgubilo ovaj ugled i izgubilo mesto glavnog grada tog okruga, izgubilo jako mnogo zaposlenih, izgubilo štošta, sada im gradite i deponiju opasnog otpada, tako da bi bio red da sada Valjevo dođe u poziciju da bude centar nečega.
Pitali su me moji građani iz Valjeva – šta bi Valjevo dobilo time ako bismo mi uspeli da se izborimo ovim slučajno amandmanom da Valjevo postane sedište Nacionalne službe za zapošljavanje?
Evo, to ću pokušati da objasnim, pre svega mojim sugrađanima, a pretpostavljam da vama neću to objasniti, jer je vama jasno kao i meni da je ovaj zakon samo jedna farsa.
Dakle, služba za zapošljavanje ima jednu direkciju, dve pokrajinske službe, 34 filijale, Valjevo je jedna od tih 34 filijala, 21 službu, 120 ispostava. Sada se sve rešava time što će se sedište Nacionalne službe premestiti iz Beograda u Kragujevac.
S druge strane, vi imate još jedan od nekoliko jako velikih problema o kojima morate da mislite. Zahvaljujući ovoj vladi i njenoj sposobnosti da zaboravi da postoji privreda, industrija i ekonomija, Srbija je jedna užasno siromašna zemlja, zemlja koja je opterećena nezaposlenošću.
Mi imamo trenutnu stopu nezaposlenosti 26,10, imamo armiju od milion nezaposlenih. Onih 200.000 računam, onih koji su izgubili radna mesta zahvaljujući radu ove vlade u mandatu od dve godine, računam u tu armiju od milion nezaposlenih. Zatim, imamo izuzetno nizak životni standard, ekstremna granica siromaštva se spustila na 10% građana Srbije, svaki sedmi je u toj kategoriji.
Imate razlike u visinama plata, ali nema razlike u onome što je ovaj podatak koji je izašao, a to je da građani Srbije imaju najniže plate u regionu. Zatim, imate recimo, primer za to je jako dobar i primer za to šta je decentralizacija je i to što recimo u pogonu "Laste" u Valjevu, vozači, profesionalci imaju plate od 23-25.000, a za isti posao njihove kolege u istoj firmi u Beogradu imaju plate 40.000. To je primer o čemu mi treba da pričamo, kada govorimo o ovom zakonu i o sličnim zakonima.
Zatim, imamo velike regionalne razlike i tu je činjenica koju neko sada pokušava da iskoristi na drugi način. Sada, šta je način na koji vi nudite da mi prevaziđemo sve ove probleme? Tako što ćete ovu armiju nezaposlenosti zaposliti, tako što ćete premestiti sedište Nacionalne službe u Kragujevac, a direktor će da putuje iz Beograda, a upravo će da putuje iz Beograda, a službenici će da putuju iz Beograda ili ćete da ih sve otpustite, a da zaposlite one iz Kragujevca. Da pogađamo iz koje su stranke ti koje ćete da zaposlite.
Dobacuju mi kolege – iz DSS-a, kada bi se šalili, ali šta hoću da kažem. Hoću da kažem da ćete praviti paralelne strukture na mnogim mestima, pričajući priče o tome šta je to i zbog čega je to važno za građane Srbije i pričaćete o tome da je to decentralizacija, da je to u interesu građana Srbije.
Navešću vam konkretne stvari koje će vam pokazati da niste u pravu. Recimo, ako pogledamo hronološki. Leta 2009. godine u ovoj skupštini na inicijativu G17 plus usvojen je Zakon o regionalnom razvoju. Mi iz DSS smo imali užasno mnogo komentara na taj zakon, primedbi, puno amandmana na taj zakon. Nije prošlo.
Sledeća godina, mart 2010. Vlada je usvojila program za podsticanje ravnomernog regionalnog razvoja u 2010. godini vredan 100 miliona evra. Da pogodimo ko je bio promoter ovog programa, naravno, Mlađan Dinkić.
Hronološki, idemo dalje, do maja 2010. godine. Tada je zvanično osnovano – Ujedinjeni regioni Srbije. Ko su te nove stranke? Čine G17 plus, a pridošli su mu i neki lokalni lideri. Da svedemo ovo što sam pričala, Dinkić ima sve instrumente u svojim rukama. Ima zakonsku regulativu, ima novac iz budžeta, novac građana Srbije od 100 miliona evra i ima novu stranku koja nema hipoteku prošlih stvari koje su radili i afera koje su radili.
Nemojte da zaboravite još jednu stvar, 120.000 evra mesečno Dinkić daje B92. Kada to sve saberemo, onda dolazimo do toga da je priča o decentralizaciji potpuno smešna. Ovde je priča čist politički marketing i taj politički marketing treba da košta građane Srbije.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Vidim da zaštita životne sredine zaista izaziva veliko interesovanje uvek, pošto je sala gotovo prazna. Ljudi iz Ministarstva ima više nego što ima nas poslanika, ali prosto to je stvar o kojoj treba razgovarati na nekom drugom mestu.

Mi smo u članu 26. posle stava 2. tražili da se promeni intervencija koju je predložilo Ministarstvo i mi smatramo da treba ovako da stoji: "Izveštaj o bezbednosti hemikalija Agenciji se dostavlja na srpskom jeziku ili na jeziku neke od manjina koji je u zvaničnoj upotrebi u Republici Srbiji". Zašto smo mi ovo smatrali? Zato što je predlog Ministarstva bio da se izveštaj o bezbednosti hemikalija Agenciji može dostaviti na engleskom jeziku.

Obrazloženje koje koristi Ministarstvo zašto je moguće da se dostavlja na engleskom jeziku je vrlo čudno. Kaže – značajna finansijska ušteda. Nas interesuje čija je to finansijska ušteda, ako vi već u istom zakonu kažete da za davanje stručnih ocena, koje neko želi da dobije mnogo pre nego što bi to radila spora administracija koju predstavlja ovde gospodin Dulić, mora da se plati? Mala i srednja preduzeća u Srbiji moraju da plate da bi mogla da dobiju po ubrzanoj proceduri stručnu ocenu. Znači, oni moraju da plate da agencija radi svoj posao, a ovde sada brinete o tome da je to finansijski veliki izdatak za one koji podlažu.

Zatim kažete da je engleski jedan od službenih jezika u EU, a pitam vas – kakve to veze ima sa Srbijom? Je l` Srbija član EU? Nije. Da li je engleski jezik jedini jezik u EU koji se koristi? Naravno da nije. Što ne piše ovde na nemačkom?

Vi obrazlažete i kažete – zato što mi imamo stručnjake koji govore engleskim jezikom. Onda vi diskreditujete druge jezike u EU. Prosto mi je smešno obrazloženje koje vi ovde pred nas stavljate. Zapravo, ovde stavljate engleski jezik u potpuno jedan dominantan položaj u odnosu na druge jezike, a pošto ste vi ministar u srpskom ministarstvu, jedan od mnogih, bilo bi normalno da koristite srpski jezik i da ga štitite.

Podsetiću vas, gospodine Duliću, da ste se zakleli na poštovanje Ustava, pa ću vas podsetiti na član 10. koji reguliše jezik i pismo u službenoj upotrebi. Kaže – u Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćirilično pismo, to je u stavu 1. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom na osnovu Ustava, to je stav 2. člana 10.

Molim vas da nešto od toga prokomentarišete. Prosto mislim da nije način da ćutite zato što ste vi srpski ministar, morate da branite jezik koji je u službenoj upotrebi ove zemlje.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u članu 9, amandman koji smo mi podneli se odnosi na predlog "koji", odnosno "koja", kako piše u predlogu Ministarstva. Šta smo mi u stvari želeli da kažemo?

Prosto smo tražili prostor da prokomentarišemo neke stvari koje se ovde rade, ovde je već to potpuno sistematično kada su u pitanju zakoni iz oblasti zaštite životne sredine, a koji se tiču toga da se ovde pronašao jedan patent da se u jedan paket upakuje sve što može da prođe iz oblasti zaštite životne sredine i da se pod plaštom, imamo jako mnogo posla, pa ćemo brzo raspravljati, govori u objedinjenoj raspravi o toliko mnogo različitih zakona, koji su i te kako važni, svaki od njih za oblast koju predstavljaju i praktično se o svakom zakonu govori možda jedan minut ili još koju sekundu, pa vi ne možete da kažete apsolutno ništa ni o jednom zakonu.

To je bio slučaj kada smo govorili o ovim zakonima i u aprilu/maju 2009. godine i tada smo imali 16 zakona plus tri konvencije, a jedna od njih je bila Roterdamska, koja se odnosila na ovu oblast o kojoj danas govorimo, dakle, o hemikalijama, ali ni tada nismo imali vremena, jer kao ovlašćena sam imala jedan minut po zakonu i nisam imala potrebe, odnosno vremena da govorim o ovakvim stvarima kao što je ovo, da li ćemo reći – koji ili – koja. Dakle, da li se odnosi na supstancu ili na svojstvo?

U ovom Zakonu o hemikalijama, imali ste na dva mesta u članu 17. još jedan ovakav slučaj, gde ste ispravljali praktično tekstualnu grešku u kucanju. U ovom članu 9, odnosno članu 30. stav 6. isti je taj problem. Ono što promakne poslanicima, ne bi trebalo da promakne predstavnicima Ministarstva, koji pokušavaju da nam kažu da su ovi zakoni, koji su ispred nas, dobri i da treba da ih primenjujemo.

Prosto, ovde sa tom slovnom greškom, sa tom gramatičkom greškom dolazilo je do velikih problema u praksi, jer nije isto ako se nešto odnosi na supstancu ili ako se odnosi na svojstvo supstance. Prosto je vrlo važno da se te stvari ne dešavaju u ministarstvu, a kada bi Skupština imala sluha za ovu oblast, onda bi jedan po jedan zakon stavljala na dnevni red, da bismo mogli da se njime bavimo, pa se ovakve stvari ne bi događale.

Ovako kako radimo, a ovo je već četvrti put u ovom mandatu ove vlade da se sve spakuje u jednu torbu, pa se radi po sistemu – babe i žabe su se pomešale, pa ćemo sada malo da pričamo, da to liči na raspravu, a da ne bude rasprava, onda će se dešavati ovakve stvari i onda ćemo mi moći samo da konstatujemo, kada vi ispravljate nešto, koliko je to blesavo.

Gospodo iz Ministarstva, pošto ministra nema, dame i gospodo narodni poslanici, neću da govorim, iako sam precizno i dugo čitala ove izmene i dopune, nisam uspela u njima da pronađem ništa od psihoanalize i od projektovanja koja su se ovde pojavljivala, dok su neki govornici pokušali da odbrane ili napadnu amandman koji podnose poslanici koji rade svoj posao, mada je to moja struka. Znači, neću ništa o tome, jer nisam uspela da pronađem.

Hoću o ovome što se odnosi na član 74. stav 2, odnosno član 13. u izmenama i dopunama, gde vi kažete sledeće – tehnički dosije iz stava 2. ovog člana dostavlja se na engleskom jeziku; a mi sada kažemo – gde se mi to nalazimo, u kojoj zemlji mi govorimo o ovom vašem predlogu izmena i dopuna?

Mi nismo članica EU, to vam je poznato, možda ćemo biti, možda nećemo, prognoze su različite. Volim da govorim o nekim procenama koje koriste američke analitičke kuće "Stratford" i ostale, koje kažu 2035. Ne znam da li do 2035, mi treba toliko da idemo napred da srpski jezik, koji je zvanični jezik u ovoj zemlji, podredimo engleskom jeziku, na koji stvarno mislim da Engleska treba da bude vrlo ponosna, jer je uspela da svoj jezik sačuva i nametne svima ostalima, ali bih volela, kao neko ko je narodni poslanik Republike Srbije, da uložim isti toliki napor da se srpski jezik sačuva za pokolenja, jer to je jedan od vrlo važnih elemenata nacionalnog, pa bih volela da se i ministar podseti na to, jer sam uporno pokušavala da ga podsetim na član 10. st. 1. i 2. Ustava, na koji je on oćutao prošli put, sada ga već nema.

Gospodo, hoću da vas podsetim na to da ćemo mi verovatno tražiti od Ustavnog suda tumačenje vaše odredbe i u zakonu o hemikalijama i o biocidima, zato što mislim da radite nešto što je protivustavno. Dakle, naš amandman je vrlo precizan: "Tehnički dosije iz stava 2. ovog člana dostavlja se na srpskom jeziku ili na jeziku neke od nacionalnih manjina, u skladu sa zakonom".

Ne možete koristiti zakone druge zemlje, sem zakona zemlje Srbije, čiji ste ministri i vi državni službenici, kao i ja narodni poslanik, pa vas molim da u to ime sledeći put ne donosite ovde predloge izmena i dopuna ovakvog tipa, ne zato što imam nešto protiv engleskog, nemačkog, španskog ili italijanskog, ne, jako ih poštujem, neke od njih govorim, neke volim da čujem i saslušam, ali izvinite, narodni sam poslanik Republike Srbije i insistiram da se u srpskim institucijama govori jezikom koji to traži Ustav.

Gospođo predsedavajuća, ministra još nema, dame i gospodo narodni poslanici, DSS smatra da treba promeniti u članu 7. stav 1. i ovako smo ga formulisali: "Proizvođač ili uvoznik može da stavi biocidni proizvod u promet samo ako je za njega dobio odobrenje za stavljanje u promet."

Sada vi nama odgovarate da se amandman ne prihvata, između ostalog, zbog toga što član 7. osnovnog zakona daje mogućnost da biocidni proizvod za koji je izdato rešenje o upisu biocidnog proizvoda u privremenu listu za dostavljanje tehničkog dosijea ostane u prometu, dok se za njega ne izda odobrenje na osnovu provere i procene tehničkog dosijea.

Sada nam dalje obrazlažete da bi to značilo da bi mnogi biocidni proizvodi morali da budu povučeni sa tržišta, dok se ova procedura ne obavi, da dugo traje itd.

Hoću da vam kažem nekoliko vrlo važnih stvari koje treba da znate. Ono na šta u stvari aludiramo ovim amandmanom jeste ta privremena lista. Ta privremena lista jeste jedna vrlo neprijatna usluga koju nudite, a ona nije na korist građana Srbije. Čime to obrazlažem?

Obrazlažem time što su zapravo biocidi hemijski ili biološki proizvodi koji se upotrebljavaju za hemijsko ili biološko uništavanje nepoželjnih organizama. Kada se ti proizvodi pojave u prevelikim količinama i na mestima gde su nepoželjni, gde ugrožavaju zdravlje ljudi, utiču na njihove aktivnosti, utiču na proizvode koje ljudi koriste ili utiču na životinje ili na životnu sredinu, biocidni proizvodi štete zdravlju ljudi, ali poboljšavaju performanse proizvoda i osiguravaju efikasan, bezbedan i dugotrajan proizvod.

Upravo smo na tome, na tim osobinama i svojstvima biocidnih proizvoda, mi gradili ovaj stav da tu privremenu listu jednostavno treba ukinuti. Treba dati mogućnost da se da prava dozvola ili da se jednostavno proizvod ne pušta na tržište sve dok se procedura ne završi. Upravo zato što je opasan, što može da bude opasan i upravo zato što ćete ih dostavljati na engleskom jeziku i upravo zato što možda službenik tog dana nije bio tu, pa neko drugi treba da dođe do toga da taj proizvod dalje pušta u promet.

Ono na šta još hoću da odgovorim jeste činjenica i podatak koji se ovde iznosi kao netačan i ono što se ovde dozvoljava, što predsedavajući dozvoljava samo nekim poslanicima da mogu da komentarišu i ono što nije na dnevnom redu, njihove opservacije svi mi slušamo danas ovde, pa ću iskoristiti vreme ovlašćenog predlagača, zato što mislim da primer koji nam je ovde naveden, da su Bugarska i Rumunija u jednom momentu, žureći da uđu u EU, zapravo usvajale zakone na engleskom jeziku, jako dobar primer upravo za ono na šta mi poslanici DSS ovde skrećemo pažnju.

Niti su se Bugarska i Rumunija usrećile usvajanjem takvih zakona, jer su i dalje na začelju liste onih koje su siromašne u EU, niti su se usrećile da su ravnopravan partner u EU, nego su trećerazredni partner, ili ako su uopšte partner u tom odnosu na EU.

Smatram da je vrlo važno da mi poslanici vodimo računa o svojoj zemlji, o upotrebljivosti zakona u svojoj zemlji. Zato moramo pričati o nekim zakonima na jeziku koji se koristi u našim zemljama, u Srbiji srpski, nadam se, ili jezik nacionalnih manjina, ali ti zakoni su primenjivi na ovom terenu, sa našom strukturom, sa kapacitetima naše države i vrlo je normalno da o njima razgovaramo na ovaj način. Toliko o tome.

Sada bih nešto o tom većinskom opredeljenju stanovnika i građana Srbije za EU. Nadam se da poslanici čitaju dnevne novine. Nedavno je izašlo jedno "Galupovo istraživanje'', koje kaže da samo 44% građana Srbije ovog trenutka podržava ulaženje Srbije u EU. Naravno, postoje i oni koji su evro-skeptici, postoje i oni koji sada kažu da postoji i neko drugo istraživanje "Stratedžik marketinga", rađeno na nekom drugom uzorku, nekim drugim metodama itd.

Prosto vas molim da kada hoćemo da branimo amandman koji se odnosi na biocidne proizvode, to radimo isključivo tako što pričamo o tome. Kada govorimo o hemikalijama, to radimo na ovaj način. Prosto mi se čini da činimo vrlo neprijatnu, da ne kažem, magareću uslugu, kako se to kaže u ovom jeziku, i ovoj državi, i ovom časnom domu, i ministru i njegovim saradnicima koji su uradili zakon, ovde pred nama, da o njemu govorimo na način na koji to zaslužuje.

Opet mi je zapao amandman gde treba da govorim o upotrebi srpskog odnosno engleskog jezika, pa neću da govorim o tome. Samo ću pročitati šta smo mi napisali i kakva je naša amandmanska primedba: "Podaci o efikasnosti iz stava 1. ovog člana dostavljaju se Agenciji na srpskom jeziku ili jeziku neke od nacionalnih manjina u skladu sa zakonom". Ono o čemu hoću da govorim je ono što ste mi vi napisali kao obrazloženje zbog čega ne prihvatate ovaj amandman.

"Amandman se ne prihvata iz razloga što su podaci o efikasnosti rezultat brojnih i kompleksnih istraživanja i testova koji se rade uglavnom u laboratorijama u inostranstvu. Samim tim, ovi podaci su originalno izrađeni na engleskom jeziku, pa bi njihovo prevođenje uzrokovalo nepotrebne troškove domaćim privrednim subjektima". Njima vi inače namećete da plaćaju druge dažbine, ako hoće da vi ubrzate postupak.

Dalje se kaže "...posebno imajući u vidu da će podatke o efikasnosti proučavati stručnjaci u Agenciji za hemikalije koji znaju engleski jezik". Pazite, molim vas: "S obzirom na činjenicu da se ovom izmenom i dopunom želela postići značajna finansijska ušteda za privredne subjekte i ubrzanje postupka, prihvatanje predloženog amandmana bi imalo suprotno dejstvo". One inostrane, domaće nisu u toj kategoriji.

Dakle, vi meni odgovarate na nešto što vas uopšte nisam pitala. Pozivam samo da poštujete Ustav. Ništa dalje. Vi sad meni obrazlažete zašto ste ipak rešili da ne poštujete Ustav, jer vi hoćete da svoju marionetsku državu dovedete dotle da vas niko živi ne poštuje ako vi sami sebe ne poštujete.

A vi očigledno imate taj problem – da ne poštujete sami sebe, a hoćete da vas neko drugi poštuje. Gospodo, u EU, u svim drugim okruženjima, svuda u svetu, pojedinačno ili državno, poštuju vas samo onoliko koliko sami sebe poštujete.

Javljam se u ime ovlašćenog predstavnika DSS zato što mislim da je možda trenutak da se kažu još neke vrlo važne stvari, a da bih te stvari počela, pozovaću na intervju koji je ministar dao NIN-u i na nekoliko konstatacija koje su iznete u tom intervjuu, koje bih htela prosto da prokomentarišem, jer su one najbolji pokazatelj toga šta je ovim izmenama i dopunama zakona važno da se iznese.

Ministar kaže da je u prvi plan svih svetskih medija ponovo izbila veza između zaštite životne sredine, industrije i stalnih zahteva za održivim razvojem ekonomije. To je sasvim u redu i to je ono za šta mislim da sve zemlje sveta pokušavaju da se izbore i pokušavaju da nađu pravu meru između zaštite životne sredine, s jedne strane, između sve većih i stalnih zahteva za održivim zahtevom ekonomije i, sa treće strane, razvojem industrije.

Mi u Srbiji, zahvaljujući ovoj vladi, nemamo problem sa ovim drugim elementom, sa industrijom, to nemamo. Tako da taj problem ne moramo da rešavamo zakonima o zaštiti životne sredine, ali imamo problem u vezi sa stalnim zahtevima za održivim razvojem ekonomije. Šta se pod tim podrazumeva? Sve. Najbolji je primer Zakona o zaštiti prirode, koji je takođe u ovom paketiću zakona i koji je danas pred nama i o čemu smo mi govorili samo u prva dva zakona, odnosno o hemikalijama i o biocidnim sredstvima, a treba da govorimo i o nekim drugim stvarima.

Dakle, sledeća stvar koju bih konstatovala jeste činjenica koju je izneo ministar da EU u međuvremenu, govori o ovoj ekološkoj katastrofi koja se dogodila u Mađarskoj, da je ponudila pomoć svim ugroženim državama, a međunarodna organizacija za zaštitu životne sredine ''Grinpis'' upozorila je da su posledice dalekosežne, označivši to kao najveću ekološku katastrofu u poslednjih 20 do 30 godina.

Dakle, 300 ili 400 kilometara nizvodno to više ne postoji ni kao katastrofa, niti kao najava katastrofe kod nas, hvala bogu, pa bih volela da od ministra dobijem informacije vezano za to ko je ovde u pravu, da li ta organizacija ili ono što smo mi dobili od njega.

Ne samo na ovom primeru, već mnogo puta ranije smo naučili da sanacija zagađenja uvek više košta od prevencije, ali ne nužno novca, i tu ste ministre potpuno u pravu, pa između ostalog, ovo što ste rekli, zaista bih volela da potpišem ovo, jer mislim da je ovo osnovna stvar koju treba da kaže ministar za zaštitu životne sredine. Nisam ironična, zaista mislim da je to u redu.

Ovo što ste vi nama ponudili u obliku izmena i dopuna, naročito Zakona o zaštiti prirode, upravo negirate sve ovo što ste ovde izneli divno i sjajno, jer vi ovim izmenama pokušavate da uništite životnu sredinu u Srbiji, i to na jedan vrlo dramatičan način.

Pošto je DSS u načelu govorila više puta o tome kako se ovo uništavanje zaštićenih prirodnih područja vrlo perfidno rešava…

(Predsedavajuća: Narodna poslanice, moram da vas podsetim, pošto ste na polovini od ukupnog preostalog vremena koje vam je na raspolaganju, da imate obavezu da govorite o dnevnom redu i sada je pretres u pojedinostima Predloga izmena i dopuna Zakona...)

Govorim kao ovlašćeni predstavnik, dakle, pošto je bila objedinjena rasprava i u načelu sam govorila o svim ovim zakonima.

(Predsedavajuća: Narodna poslanice, upućujem vas na odredbe Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Dakle, kada Narodna skupština odluči da se tačke dnevnog reda spajaju, odnosno kada odluči o zajedničkom načelnom pretresu, onda govorimo istovremeno o svim zakonima. Pretres u pojedinostima podrazumeva prelazak sa tačke dnevnog reda na tačku dnevnog reda. Trenutno smo u delu sednice kada smo završili amandman na Predlog zakona o biocidnim proizvodima i u obavezi smo da govorimo o toj temi.)

Dobro, staću i govoriću o proceni uticaja na životnu sredinu, pošto je to sledeća tačka i smatrala sam da treba o tome da govorim. Izvinite.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, DSS podnela je amandman na član 8. i mi u članu 8. odnosno u članu 19. stav 1. tražimo da se posle reči " programa" briše deo stava 1. i dodaju se reči "obavezno obezbeđuje javnu raspravu u razmatranju izveštaja o strateškoj proceni".

Zbog čega smo mi smatrali da je izuzetno važno da se konačno pojavi ta javna rasprava, s obzirom da smo mi potpisnici mnogih konvencija, između ostalog i Arkusa, da smo potpisnici i Direktive o staništima, koje traži da se obezbeđuje mišljenje šire javnosti i da, podrazumevam, Ministarstvo jednostavno na neki način previđa?

Desilo se da, kada je bio Zakon o zaštiti prirode, to izveštavanje javnosti i obezbeđenje mišljenja javnosti se svelo na to da se na sajtu Ministarstva, negde u avgustu mesecu, pojavio Predlog izmena i dopuna, vrlo stidljivo. Ono što je još interesantnije je da Predlog izmena i dopuna koji je bio tada na sajtu i ovaj koji je danas pred poslanicima potpuno se razlikuju.

Dakle, na neki način Ministarstvu je vrlo važno da izbegne mišljenje šire javnosti. To pokazuje na više načina, između ostalog i ovaj Zakon o zaštiti prirode, taj član 35, pokazuje da je Ministarstvo htelo da izbegne mišljenje šire javnosti, naročito stručne javnosti, jer je očigledno da je stručna javnost potražila pomoć narodnih poslanika, pod tim podrazumevam ljude sa Katedre za biologiju u Beogradu Beogradskog univerziteta, Novosadskog univerziteta i Katedre za ekologiju Novosadskog univerziteta.

Dakle, stručna javnost je smatrala da je preskočena u donošenju odluka. Isto tako i javnost je zainteresovana, a preskočena u donošenju odluka, jer se 35 nevladinih organizacija potpisalo i tražilo da Vlada razmisli o ovome, odnosno predlagač, Vlada, Ministarstvo u ovom slučaju razmisli o ovom što je stavilo pred poslanike, jer time se i te kako uništava resurse koji ne pripadaju samom Ministarstvu, nego pripadaju budućnosti Srbije.

S druge strane, zbog čega smo još smatrali da je vrlo važno da se govori o javnim raspravama, jer zaista mislim da je to dobar način, na kraju krajeva i Odbor za zaštitu životne sredine će Izveštaj o stanju životne sredine na jednoj javnoj raspravi razmatrati i mislim da je to doprinos razvoju zaštite životne sredine i odgovornom odnosu svih oni koji su zainteresovani za životnu sredinu u Srbiji.

S druge strane, dakle, ako pogledate sve moguće medije koji objavljuju oglase lokalnoj samouprava, lokalna samouprava je takođe pronašla jedan fenomenalan način da se izbegne, recimo, u ovom slučaju procena uticaja na životnu sredinu, jer gde god vidite oglase o nekom projektu koji lokalna samouprava najavljuje i stoji iza njega uvek iza toga stoji i sledeća rečenica – nije potrebna strateška procena uticaja.

Mislim da je to loša usluga životnoj sredini Srbije, mislim da je to loša usluga našoj deci, jer, na kraju krajeva, ono što mi danas budemo uništili nećemo moći da nadoknadimo za mnogo godina unapred i ne samo novcem kojim, naravno, ne raspolažemo ni preterano mnogo, jer ministar kaže da je ulaganje u životnu sredinu i Fond za zaštitu životne sredine godišnje otprilike 0,25% BDP. Jako je malo ovog trenutka, samo 0,25% i mislim da nema potrebe da govorimo o tome koliko smo odgovorni onda da i ono što uradimo u oblasti zaštite životne sredine i te kako dobro uradimo, a ne da je uništimo.

Dakle, to su neke vrlo važne stvari zbog kojih se mi zalažemo da javnost Srbije mora da ima mišljenje o mnogo stvarima koje Ministarstvo radi i predlaže i zbog toga smo mi, na kraju krajeva, podneli amandman na član 8.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zaista sam vrlo pažljivo slušala sve što su prethodni govornici ovde danas rekli o ovom zakonu i mogu da kažem da sam kod mnogih, zaista, dugo treptala. Dalji komentar mi ne treba.

Ovaj zakon, čiji je predlog danas pred nama, zapravo treba da zameni Zakon o zadužbinama, fondacijama i fondovima iz 1989. godine i sva je sreća da opet niste prosledili za izmenama i dopunama zakona, zato što je ovaj zakon zaista anahron i ne može da se koristi iz više razloga, a kazaću samo neke. Pritom ću odmah da kažem, da razbijem iluziju o tome da je ovaj zakon dobar. Ovaj zakon koji ste vi napravili nije dobar i zakon treba povući iz procedure.

Zašto zakon iz 1989. godine nije dobar? Iz više razloga. On, recimo, uređuje tri statusno-pravna oblika zadužbine, fondacije i fondove i to ih razlikuje po pravnim institutima koji više ne postoje u našoj zemlji, niti u našem ustavno-pravnom sistemu. Recimo, imamo društvenu svojinu, društveno pravno lice i slično.

Zatim, ovaj zakon dopušta samo fizičkom licu, ali ne i pravnom licu, da osniva zadužbine i fondacije, što je loše, jer se na taj način sprečava razvoj korporativnog zadužbinarstva. Zatim, onemogućava osnivanje porodičnih zadužbina.

Zakon iz 1989. godine daje diskreciono pravo, a vi volite diskreciono pravo, ali ovaj zakon daje dakle diskreciono pravo organu koji treba da registruje neku zadužbinu, fondaciju ili fond i ako on ispuni formalno-pravne uslove, vi ipak, ne dozvolite da se formira. Zatim, ne reguliše ni problem prestanka rada zadužbina i fondacija. Ne rešava problem koji je više puta ovde apostrofiran i danas, ne rešava problem upisa predstavnika stranih zadužbina u registar.

Kad sam već kog stranih zadužbina, iako već vidim da se ovako polako proturaju priče o tome, da neko ima nešto protiv stranih zadužbina, moram da kažem činjenicu da, iako Srbija niti ima registar, niti o tome na bilo koji način vodi računa, u Srbiji već dugi niz godina rade strane zadužbine i rade, daju prilično novca za razne poslove koji su i te kako važni za Srbiju, kao što je recimo humanitarna pomoć, kao što je održivi razvoj, smanjenje siromaštva, razvoj institucija u lokalnoj samoupravi i slično.

Ono što je fakat, mnogi strani donatori su uložili značajna sredstva u Srbiju, ali njihov položaj, status, delovanje, a naročito kontrola njihovog rada za Srbiju ne postoji. Dakle, nije regulisana zakonom i pravno je neuređena.

Kada sam već spomenula pitanje zadužbinarstva u Srbiji, moram da kažem da je ovo pitanje vrlo važno za Srbiju. Kada pogledamo u prošlost Srbi su bili veliki zadužbinari i ostavljali su svom rodu i te kako mnogo važnih tekovina.

Moram da kažem da su danas najveći i najlepši spomenici kulture zapravo manastiri u čitavoj Srbiji, zadužbine koje su srpski kraljevi i carevi ostavili svom rodu. Danas vidim da neko hoće da ih rasproda, naročito one koji se nalaze na teritorije KiM, na integralnom delu teritorije Srbije i da ih podvede pod ono što neko pokušava da nazove kosovskom kulturom.

S druge strane, moram da kažem da od 1945. godine pa naovamo, strašno zamire ovaj oblik filantropije, jer je Srbija te 1945. godine pokazala koliko joj je stalo do zadužbina, sve ih je država odnela i uzela, tako da se mnoge, čak i političke stranke u mom gradu, a iz Valjeva sam, nalaze u zadužbinama koje nisu ostavljene za njihovo delovanje.

Moram da kažem još nešto, i te kako je do 1945. godine bilo razvijeno zadužbinarstvo, naročito u prvoj polovini dvadesetog veka. Tako je, recimo, Beogradski univerzitet bio jedan od tri najbogatija univerziteta u Evropi. Crpeo je sredstva iz 90 fondova i zadužbina. Taj njegov kapital je iznosio više od milijardu dolara.

Naravno, država je 1945. godine uzela sve ovo Beogradskom univerzitetu, a tek 1997. godine je vratila nešto od toga. Recimo, 11 zadužbina i 20 fondova trenutno daje svoja sredstva Beogradskom univerzitetu.

Činjenica je da današnji tajkuni nisu toliko skloni filantropiji i ostavljanju za večnost i za pokolenja. Oni više vole kratkoročne akcije, a država im u tome i pomaže tim nekim velikim porezima koje je uvela na humanitarnu pomoć iz Srbije, dakle, Srbiji. Za tu humanitarnu pomoć je obaveza da se plati porez i da se plati PDV od 18%, odnosno 8%, što je prilično velika cifra, i uglavnom, oni koji bi možda i mogli nešto da urade, a da to ne bude prozivani most od nekih tajkuna, neki ministri, neki gradonačelnici smatraju da na taj način treba da se zadužbine formiraju da oni prozovu ko treba da da most. Fakat je da država nije pomogla onima koji bi možda i mogli i hteli da ulože u Srbiju i u pokolenja, da na taj način to i oduže.

Moram da kažem još nešto, zbog čeka je država toliko veliki porez propisala. Moram isto da kažem da se to ne odnosi na pomoć koja dolazi iz inostranstva, već pomoć koja dolazi iz Srbije u Srbiju, ta pomoć mora da bude oporezovana.

Obrazloženje je smešno, da ako se to ne bi dogodilo, ako ne bi bila oporezovana, nastao bi haos i nastale bi zloupotrebe, što je potpuno smešno, valjda država ima aparat kojim može da spreči zloupotrebe. Mada je, recimo, čuvena ona zloupotreba Borisa Stajkovca, koji je jedno vreme bio istaknuti član jedne ovde vladajuće partije, nešto što treba da bude za primer.

Moram da kažem da Ministarstvo kulture jeste vodilo do sada evidenciju i registar svih zadužbina, ali moram da prokomentarišem i to, pošto je to spisak koji treba da bude javno dostupan, on nije takav jer ne postoji na internetu ovakav spisak koji treba da nam dostavi Ministarstvo kulture.

S druge strane, AP Vojvodina ima evidenciju od 150 zadužbina. Beograd ima neku svoju evidenciju, doduše nije mnogo velika. Mislim da ima mnogo više zadužbina nego što je na tom spisku. Prosto, neka evidencija makar postoji.

Prema podacima Asocijacija zadužbina, u Srbiji ovog trenutka ima oko 110 zadužbina, od toga je polovina sigurno neaktivna. Ima negde oko 800 fondova, trećina je, otprilike, samo aktivna. Takođe, nešto što treba da uputim kao komentar ili kritiku Asocijaciji zadužbina, ni oni nemaju aktivan sajt, tako da tamo gde tražite nećete dobiti takve podatke.

Pomenula sam već da u Srbiji ne postoji registar stranih zadužbina i fondacija koje rade na teritoriji Srbije. To je možda ispravio novi zakon, ali ćemo videti kako to izgleda u praksi.

Prokomentarisaću nešto što se odnosi na sam zakon, ovaj predlog zakona koji je pred nama. Prva stvar koju moram da kažem jeste da je ovaj predlog koji je pred nama protivustavan. Zašto je protivustavan? Zakonom niste obuhvatili teritoriju AP KiM, to je još uvek južna pokrajna Srbije, još uvek deo teritorije Srbije, a vi ga ovde nigde ne pominjete, kao da nije teritorija Srbije. Zadužbine koje se nalaze na ovom području nigde ne spominjete.

I malopre sam pomenula i mislim da treba ponovo da kažem zato što je to vrlo važno i zbog nekih naših organa kojima i te kako plaćamo velike kirije tamo negde u inostranstvu, u Parizu, a pri tom, naši manastiri i naše crkve kojima treba da se ponosimo i koji se nalaze na teritoriji KiM i koje su zadužbine srpskih kraljeva i careva se tretiraju kao kosovsko nasleđe.

Država mora da reaguje i mora, bogami, da ispravi ono što ste napisali u vašem zakonu, odnosno ono što ste izostavili, da KiM nema. S druge strane, navodite ulogu koji treba da ima AP Vojvodina i to je u redu. Doneli ste zakon protiv koga smo mi bili, ali ste bar u skladu sa tim zakonom postupili ovde. Znači, radite protivustavno i kršite Ustav.

U članu 6. naveli ste da ciljevi i delovanje zadužbina i fondacija ne smeju biti usmereni na narušavanje teritorijalne celovitosti Republike Srbije, a autori predloga su sami narušili ovo jer su isključili teritoriju KiM.

Ako ovaj predlog bude prihvaćen, a nema razloga da ne bude prihvaćen, jer ovde u ovoj Skupštini je prihvaćeno sve ono što je protivustavno, niko ovde od vladajuće većine ne smatra da je to neki problem, oni će već menjati Ustav, to najavljuju, ali unapred donose zakone koji ga krše. Dakle, potpuno je izvesno da će onda sama Vlada uraditi najveći deo aktivnosti na rasturanju celovitosti Srbije.

Ono što moram da vas pitam, poznato vam je, postoji jako mnogo zadužbina na teritoriji Kosova. Postavljam pitanje - gde će se one registrovati?

Zatim, imate član 3. među ciljevima koje ste naveli, o kojima možemo da diskutujemo jer ima i onih koji imaju meru i onih koji zaista ne treba tu da budu, recimo, nema uopšte ništa što se tiče verske tolerancije. To je problem, kao što vidite, da u Srbiji i te kako je izražen, u poslednje vreme naročito, jer vi otvarate na svim mogućim frontovima bitke koje ne možete dobiti, pa tako u Novom Pazaru imate zaista veliki otvoreni požar u državi, a niko se iz vlasti na to ne obazire, ni ministar za lokalnu samoupravu, nezainteresovano kaže da nema potrebe da o tome komentariše, niti bilo ko od zvaničnika, pa bi bilo možda zanimljivo da ste ubacili da postoje ciljevi koji su vezani za razvoj verske tolerancije.

Takođe, kao neko ko zaista poštuje sve tekovine oslobodilačkih ratova Srbije 1914. do 1918. godine, pitam vas - zašto to ne postoji kao jedan od ciljeva? To su svetla vremena Srbije i nema razloga da se ovde ne nađu.

Nešto što ste najavljivali kao polaznu osnovu za izradu novog zakona je bilo da se dobro odmeri i definiše nadzor i podrška razvoju zadužbinarstva. Nigde u zakonu nisam pronašla odrednicu kako ćete vi to raditi na kontroli ovog zakona. Mi ne znamo ni kako će država da radi na razvoju zadužbinarstva.

Prosto vidim da je država nezainteresovana jer ona nema čak ni organ koji će se baviti tom problematikom. Pošto sami kažete da u zakonu nemate nigde odrednicu da nemate državni organ koji će se baviti zadužbinama, to je jasan signal kakav će biti status zadužbina u državi.

Dalje, ono što je zbunjujuće u članu 2. to što fondacije mogu da se osnivaju bez sredstava i mogu da konkurišu za dobijanje sredstava iz budžeta, a mogu se baviti privatnom delatnošću. To se odnosi i na strane zadužbine. To je vrlo čudno. Prosto mislim da treba da se komentariše i mislim da treba da ga obrazložite i sami, gospodine ministre. Uopšte ne rešavate u ovom zakonu problem nacionalizovanih zgrada. Vi ste se od toga ogradili. Mislim da bi trebalo možda da se nešto kaže o tome, ali hajde neka bude tako kako ste vi rekli.

Dakle, DSS ima jako mnogo komentara i primedbi na ovaj zakon. Više neću, da bih ostavila i mom kolegi vreme da govori o tome, ali mislim da zakon generalno nije dobar, da uopšte nije u duhu zadužbinarstva, a pravo da vam kažem, bolji zakon od vas nisam ni očekivala.

Od formiranja ove Vlade, u koju je ušao PUPS sa predizbornim obećanjem da će učiniti sve da penzije budu 70% ličnog dohotka, pa sve do danas, penzioneri nisu dobili ništa, ali su gubili mnogo. Evo primera, 2008. godine prosečna plata je bila 430 evra, prosečna penzija 236. Godine 2010. prosečna plata je 320 evra, a prosečna penzija 205 evra. Izgubili su 31 evro za ovih godinu i po dana.

Do dolaska ove vlade običaj je bio da penzije iznose 60% do 65% ličnog dohotka, da se dva puta godišnje usaglašavaju sa troškovima života u aprilu i u oktobru.

Krajem 2008. godine gospodin Krkobabić je izvršio takozvani monetarni udar, nije Dinkićeva grupa, i tada je povećana linearno penzija 10% svim penzionerima, pa su mnogi dobili od 900 do 2000 dinara.

Sledeće dve godine od silnih obećanja nije bilo ništa više, penzije su vredele sve manje jer je inflacija svaki put za vreme ove nesposobne Vlade bila sve veća. Kako je izgledalo preživeti u tim strašnim godinama, to najbolje zna armija od 770 hiljada penzionera čija su primanja manja od 21 hiljade. Od toga, 200 hiljada njih prima penziju manju od 100 evra, a druga 200 hiljada prima penziju oko 12 hiljada.

U međuvremenu prebačen je teret na lokalne samouprave, naravno, na one koje su imale mogućnosti da plaćaju pomoć penzionerima, kao što je recimo Beograd ili Jagodina, moje Valjevo ili Osečina, ili Pirot, ili Šabac, ili neki drugi gradovi, kao Leskovac, nisu dobili ništa. Penzioneri tamo nisu podjednako važni kao ovi u drugim gradovima.

Onda je počela misterija takozvanog novog zakona o PIO. Niko nije znao da se zakon piše, iako smo mi iz medija čuli da je MMF najavio da će zakon biti ovde do februara 2010. godine. Resorni ministar Ljajić ništa o tome nije znao, ministar finansija ništa o tome nije znao. Znao je gospodin Krkobabić, potpredsednik Vlade, koji je zadužen za pitanja najstarijih i najsiromašnijih građana Srbije.

Elem, pošto se ništa nije znalo, u javnosti su procurele razne informacije koje su postale javne onog trenutka kada je zakon ušao u skupštinsku proceduru. Tada kada je zakon ušao u skupštinsku proceduru shvatili smo svi mi, iako su tada penzionerima davane lažne nade da će penzije biti 70% prosečnog ličnog dohotka, da od toga nama ništa, da ne postoji ni donja granica koliko će biti minimalna penzija, da su podignute starosne granice, da nisu postojali zaštitni mehanizmi koji bi sprečili dalje obezvređivanje penzija, da su najviše stradale žene penzioneri, vojska i policija.

Toliko o tome. Onda je nastao čitav cirkus, tzv. cirkus u ovoj skupštini, kada je zakon iz čista mira povučen iz procedure, a da niko ne zna ko ga je povukao. Krkobabić, koji je navodno zadužen za zakon, što je čudno, a da Ljajić nije, kleo se da on o tome ne zna ništa. Zakon je više puta, kobajagi, usaglašavan sa sindikatima. Bio bi princip da je obrnuto, da se prvo usaglasi pa da dođe na dnevni red. Očigledno da je ovde odigrana neka igra u kojoj su stradali najviše penzioneri.

Krkobabić je plašio penzionere, da tim činom gube dragoceno vreme, da zbog toga penzije neće moći da se isplate. Citiram – zbog povlačenja zakona iz procedure, neće biti povećanje najnižih penzija u sledećoj godini, niti će biti predviđenog usklađivanja penzija sa rastom zarada u javnom sektoru. Cvetković kaže drugačije, Tadić kaže drugačije. Jedini pošteni ministar Ljajić, koji je vrlo otvoreno rekao, da se o tome ne može ništa govoriti javno dok se sa MMF ne dogovori i javno priznao koliko jedan marionetski odnos ima ova vlada i koliko joj je stalo do penzionera.

Krkobabić kaže da će se ova pitanja prolongirati do 2012. godine, naravno, znajući da posle toga oni neće biti na vlasti. Moram da postavim pitanje gospodinu Krkobabiću i gospodinu Mirku Cvetkoviću - ko je i na osnovu kojih parametara povukao Zakon o penzionom i invalidskom osiguranju iz procedure? I pitanje gospodinu Krkobabiću - ko ga je ovlastio da laže milion i sedamsto hiljada penzionera, na način na koji je to radio pre povlačenja zakona i danas? Hvala vam.