Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, kraj godine je vreme kada se u svim normalnim državama svode računi, podnosi izveštaj o godišnjem radu, analiziraju efekti prethodne godine preduzetih mera i ocena svih planova, pa i budžeta. Naravno, u ovo vreme planovi za narednu godinu treba da su već donošeni, tako predviđa i budžetski kalendar, ali na to, nažalost, niko ne obraća pažnju.
Ne bi se desilo, da se obraćala pažnja, da se svake godine taj kalendar menja i uvek se kasni sa dostavljanjem budžeta u proceduru u Narodnu skupštinu. Ove godine kasnimo više od mesec dana.
Samo naša Vlada smatra da je normalno da se budžet donese ranije nego rebalans za prethodnu godinu, pa tako danas mi umesto da raspravljamo o nekim vrlo važnijim stvarima od kojih zavisi život privrede i život građana, mi raspravljamo danas, 28. decembra, o rebalansu.
Gospođo ministre, budžet nije završni račun već je plan kako će se trošiti i sakupljati sredstva. Na ovaj način, kako ga mi danas predstavljamo ovde 28. decembra, on praktično predstavlja plan izvršenja. Prvo smo usvojili budžet za narednu godinu, a onda rebalans budžeta za tekuću. Daj bože da to bude najveći problem sa ovom Vladom.
Takođe moram da kažem, istine radi, vlade drugih zemalja su povećavale manjak, neko na 5%, neko na 6% i na 1% i na 2%, ali skoro svaki evro tog povećanja su ulagali u revitalizaciju ili banaka ili finansijskog sistema, a velikim delom i u zapošljavanje.
Tako su paketi velikih zemalja bili mnogo veći nego naši. Amerike preko 2000 milijardi, Nemačke preko 500 milijardi, Francuske preko 200 milijardi evra, ali ulagano je u oživljavanje privrede, u očuvanje finansijskog sistema i revitalizaciju banaka. Poslednji slučaj je slučaj u Austriji.
Uvek govorimo, to se zna, da je budžet najeksplicitniji iskaz ekonomske politike bilo koje vlade, ali u ovom slučaju Vlada nije donela ni zaključak kuda nas vodi. Od nekoliko ministra čujemo da je budžet razvojni, od nekoliko ministara čujemo da je socijalni, od nekih čujemo i da je razvojni. Od opozicije smo čuli da je razorni.
Još tokom rasprave o budžetu za 2009. godinu i prvom rebalansu govorili smo da je budžet bez razvojne komponente i da ga samim tim treba promeniti i, sa druge strane, taj budžet je predložen bez projekcije dejstva svetske ekonomske krize na Srbiju. Govorim o prethodnom.
Kada nema novih investicija koje garantuje budžet, kada se smanjuju subvencije poljoprivredi, govorim o prethodnim, kada se povećavaju akcize, tada se ne može govoriti o razvoju. Ipak, mi smo sada dobili rebalans takvog budžeta uz priznanja da prihodovne strane nisu dobro planirane, i da manjak u kasi mora biti veći od onog koji ste predložili u aprilu, i to za 50%. Povećanje manjka sa 70 na 104 milijardi dinara, bez ikakvih izmena u planu rashoda, predstavlja, po meni, presedan.
Manjak od 70 milijardi je prevelik za bilo koju zemlju, naravno, za Srbiju još više. I pored toga za privredu je izdvojeno manje od 100 milijardi evra, a manjak je povećan za 350 miliona evra.
Takođe, želim da podsetim da je manjak za 2008. godinu, kada je ova Vlada bila izabrana, planiran 14,8 milijardi dinara. Tada smo govorili da je to nerealno malo. Sada je manjak veći šest puta, 104 milijarde za godinu i po dana i on je verovatno realan.
Ponoviću, nije nikakav problem u zaduživanju. Srbija po svim kriterijuma svetskim i nije prezadužena zemlja, ali je na nekoj granici da ako uzimamo kredite za potrošnju, onda stvarno ulazimo u jedan dužnički problem. Ukoliko ulažemo u privredu, nikakvog problema sa tim nema. Osnova svakog zaduživanja mora da bude ulaganje u privredu.
Još da dodam da ključni razlog za ovaj rebalans još nikome nije poznat. Ako je sve što ste pokazali u predlogu rebalansa potrošeno, ako je potrošeno 719 milijardi, a naplaćeno je 615, a sada je kraj godine, ne možemo ništa da promenimo. Ne vidim nijedan suštinski važni razlog da o ovome diskutujemo. Možemo u principu samo da glasamo.
Hteo bih da dodam još nešto što se tiče ovog rebalansa konkretno. Najveća mana ovog rebalansa ipak nije njegova prihodovna strana koja se menja, mada je puna promašaja ove Vlade, premijera Cvetkovića. Najveća mana predloženog rebalansa je da se njime predviđa da rashodi budžeta za narednu godinu ostanu isti kao i u prvobitnom predlogu i da iznose 719 milijardi dinara.
Kada vidimo da imamo problem na prihodovnoj strani, to se možda moglo proceniti u julu, avgustu, a definitivno smo znali u septembru, pa morao je da se plan troškova smanji. To je sasvim normalno. Bilo koji privrednik, bilo koji domaćin kada bi ostavio nepromenjen plan troškova u svojoj kompaniji ili u svojoj kući nakon saznanja da se njegovi prihodi ne ostvaruju kako je planirao, svakako bi nakon tog saznanja prišao nekim restrikcijama, štednji, odricanju od nekih nepotrebnih ulaganja.
Aktuelna vlada je znala da će prihodi biti manji, ali je nastavila da troši kako je planirala, a problem je što je plan bio loše urađen.
Rashodna strana budžeta nije ni prikazana u predlogu rebalansa, sem deficita i rashoda finansiranja budžeta. Deficit je porastao sa 70 na 104 milijarde dinara. Otplata duga je smanjena za 2,5 milijardi dinara. Smanjeno je vraćanje dugova prema inostranstvu sa 13,5 na 9 milijardi dinara. Povećano je vraćanje duga domaćim poveriocima sa 130,5 na 133 milijarde dinara, odnosno za 25 miliona evra, što je rezultat prodaje hartija od vrednosti i vraćanja kredita komercijalnim bankama.
Ovaj rebalans budžeta nije ništa novo i stvarno predstavlja kontinuitet pristupa izradi budžeta, kada se i dalje pravi budžet na bazi rashoda. Pravimo budžet na bazi rashoda.
Suštinski nedostatak predloga budžeta koji je pred nama se sastoji u tome da su prihodi smanjeni, a da se rashodi za socijalne transfere i plate u javnoj upravi nisu smanjili ni za dinar.
Projektovani manjak u ovoj godini je dobar rezultat stalnog rasta zaduživanja države u inostranstvu i kod domaćih banaka, tako da ispada da privreda i građani sve više rade za kamatu, a nije bilo suštinski ulaganja u privredu i u kapitalne projekte.
Pored toga što je prethodni rebalans najavljen kao restriktivan, štedljiv, ipak nas je doveo do manjka u budžetu za 104 milijarde dinara. Šta bi nas tek snašlo da je taj budžet bio razvojni, kao što je najavljeni za narednu godinu?

Hvala, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo, gospođo ministre, Vlada je predlogom rebalansa iz aprila 2009. godine predvidela da će prihodi budžeta po ovom osnovu biti 12 milijardi dinara. Tada smo mi uložili amandman, gospodine ministre, ovo je možda jedan od retkih amandmana gde imam ličnu primedbu na vas lično zato što ga tada niste prihvatili, vi ste isto profesor univerziteta, predložili smo tada da se univerziteti izuzmu iz toga, ionako ulažemo u nauku čak deset puta manje nego evropske zemlje, a pet puta manje nego Hrvatska.
Ostvarene je jedva jedna trećina planiranih sredstava i sada se traži da se budžetske organizacije koje nisu uplaćivale 40 % svojih prihoda u budžet praktično amnestiraju. To zaista ne razumem. Mi smo predložili da se univerziteti izuzmu, možda čak i zdravstvene ustanove.
Čekajte, gospođo ministre, tada smo predložili, a vi ste odbili amandman, prošlo je šest meseci. Sada smo čuli da je nekom usmenom odlukom zdravstvenim ustanovama i univerzitetima rečeno usmeno, ne govorim slučajno, družim se sa profesorima sa fakulteta, dekanima i lekarima, rukovodiocima, sada mi želimo da ih amnestiramo, rečeno im je – ne morate uplaćivati.
Ne možemo tako da radimo. Ne treba da donosimo zakon, nerealno je to. Zašto oduzimati njima tih 40%? Ljudi na univerzitetu, zdravstveni radnici, oni su to zaradili, ionako imajući najniže plate u regionu. Otići će u inostranstvo. Bili smo od početka protiv toga. Neka ostvaruju ta sredstva, neka zarađuju, daj bože da ih bude mnogo više. Nerealno je da država uzima od profesora i zdravstvenih radnika.
Vi ste doneli zakon. Sada niste sproveli tu odluku. Sada postavljam pitanje – kako je moguće da Vlada ne sprovodi sopstvene odluke kod direktnih korisnika budžeta? Zamislite kada privreda ne bi plaćala poreze. Ne može zakon da važi za jedne, a za druge da ne važi.
Kada su u pitanju građani i privreda, Vlada je veoma revnosna, to je pozitivno, gospođo ministre, u sprovođenju te politike, vrlo je revnosna i naplata prihoda, dosta dobro ide kako bi mogla da ide u budžet. Ponovo ću postaviti pitanje – zašto zakon koji ste vi doneli, mi ga kritikovali i tražili da se ne donosi, sada niste sproveli? To je osnovno pitanje.
Predlagali smo da se ove obaveze plaćanja oslobode univerziteti i sve institucije visokog obrazovanja i da se na taj način obezbedi njihov razvoj. To je vrlo važno. I sada insistiramo na tome i insistiraćemo i u budućnosti. Nauci i visokoobrazovanim institucijama moramo da omogućimo razvoj.
Da bismo ostavili kvalitetne profesore, asistente, mlade asistente, moramo im omogućiti da zarađuju, da rade i pored redovnih prihoda koje dobijaju, moramo im omogućiti i ne treba da punimo budžet njihovim prihodima.
Ukazali ste u obrazloženju, zašto niste prihvatili ovaj amandman, da su projekcije sopstvenih prihoda budžetskih korisnika bile pogrešne, da ste morali da smanjite procenat izdvajanja, kako bi se omogućilo njihovo normalno funkcionisanje.
Ovaj amandman sam primio, baš ovaj amandman još u aprilu, vrlo lično, jer se i sam bavim naučnim radom, i onda imam mnogo kolega i prijatelja i svi su bili pogođeni. S jedne strane, sada mi je drago da ste prihvatili ono što tada verovatno nije bilo realno, rekao bih da nije ni pošteno prema naučnim radnicima, prema profesorima, takođe ljudima u zdravstvenim ustanovama, ali ne mogu da prihvatim princip da posle šest meseci kada vidimo da je nešto nerealno, da oni neće moći da žive od toga, onda usmenim nekim naredbama se daju instrukcije da se to ne radi. Vlada nije sprovela ovu odluku.
Kažem, s jedne strane mi je drago, ali to pokazuje da su projekcije Vlade vrlo često, ovo je i dokaz, bile pogrešne. Gubimo jako mnogo vremena, nažalost, u Vladinim lutanjima. Gubimo mnogo vremena. To zaista može biti pogubno u ovako teškoj ekonomskoj situaciji.

Gospođo predsedavajuća, gospođo ministre, predloženim amandmanom predlaže se brisanje člana 2. iz razloga što smatramo da je potrebno zadržati isti nivo deficita i sredstava za otplatu duga, kao što je to definisano rebalansom budžeta iz aprila ove godine.
Deficit od 70 milijardi dinara je bio sasvim dovoljan da pokrije sav manjak. Ako nije bio dovoljan, kako onda da verujemo da i pre neki dan usvojeni deficit od 1,1 milijarde evra grubo, nije premali za, s jedne strane, sposobnost Vlade u trošenju, a sa druge za verovatno nesposobnost naplate prihoda?
Uostalom, stav 2. ovog člana zakona definiše da u izvršenju budžeta za 2009. godinu nije moguće povećati deficit po bilo kom osnovu. To piše u stavu 2. ovog člana zakona.
Kada govorimo o ovom predlogu rebalansa moramo istaći još jednu primedbu, a to je da je rebalans morao biti dostavljen Narodnoj skupštini već u septembru. Ponoviću, u septembru je bilo ipak jasno da prihodi neće biti onakvi kakvi su bili planirani, jer pravimo ovde... zbog građana Republike Srbije, zbog narodnih poslanika, zbog svih, budžet nije izvršenje i budžet ne treba da gledamo kao izvršenje, rezultat izvršenja, budžet je plan. Samo u tome je suština ove primedbe. Hvala.

U uvodnom obrazloženju budžeta čuli smo od predlagača da se zalažu za reformu javnog sektora, za smanjenje troškova javne uprave. Nismo čuli da će biti urađeno bilo šta da se to i desi. U članu 8. se to i vidi. Naime, osnovica za obračun zarade državnih službenika je ostala ista. Država bi zaista sprovela odličnu reformu kada bi informisala državnu upravu da ukine nepotrebne institucije, jedno sedam-osam ministara, savetnika, pomoćnika i državnih sekretara.
Mi imamo najveću Vladu u Evropi i jednu od tri najveće u svetu. Pre par meseci govorili smo koliko je opterećenje od 45% javne potrošnje koju privreda finansira opasno za njenu konkurentnost. Sada imamo mnogo nezaposlenih, nešto mora da se preduzme na području rashoda, a ne samo deklarativno nego konkretno. Ministarstva moraju da se smanje i Vlada mora da se smanji. Ništa se ne bi desilo, ali bi se zaista mnogo uštedelo.
Ovako imamo vojsku državnih sekretara, pomoćnika koji ništa konkretno ne mogu da urade i time se zadovoljavaju samo apetiti koalicionih partnera.

Mi smo govorili nekoliko puta da Vlada ne poštuje zakone i ovaj budžet smo dobili sa zakašnjenjem. Izgleda da je praksa da svake godine predlog budžeta dobijemo sa jedno mesec i po zakašnjenja. Ali, dobro, to se toleriše.
Po ovoj praksi, izgleda da ste odlučili da pravite izuzetke od primene Zakona o budžetskom sistemu, na taj način što se predlaže da se suspenduju odredbe ovog zakona i dozvoli Vladi da neutrošena sredstva sa određenih aproprijacija unese u budžetsku rezervu i koristi za namene koje nisu predviđene zakonom o budžetu za 2010. godinu ili ukoliko, citiram, sredstva koja su predviđena nisu dovoljna za navedene namene. Ovo, blago rečeno, nije korektno.
Jednim stavom u članu 10. vi predlažete da se ne poštuju odredbe zakona o budžetskom sistemu i zakona o budžetu za 2010. godinu, o kome još uvek raspravljamo. Mi o njemu raspravljamo, on ne postoji još uvek. Ovo je zaista nezamislivo za bilo koju državu, ali Vlada koja sebe naziva proevropskom nije spremna da prihvati osnovne vrednosti Evrope.
Smatramo da Vlada bez saglasnosti Skupštine u proceduri koja je poznata, a to je procedura donošenja budžeta, ne može i ne sme da potroši ni jedan jedini dinar izvan okvira definisanih zakonom o budžetu. Tako je regulisano našim unutrašnjim propisima i tako mora i da ostane. Po Ustavu, Skupština donosi budžet i odlučuje o rashodima, a ne Vlada.

Poštovana predsednice, gospođo ministre, imamo član 12. Predloga zakona o budžetu, koji definiše maksimalan iznos transfernih sredstava lokalnim samoupravama, koji nije u saglasnosti za rešenjima iz posebnog zakona, koji regulišu oblast finansiranja lokalnih samouprava.
Dakle, bez obzira što na osnovu zakona lokalne samouprave imaju pravo na sredstva, ova vlada odlučuje na njima da štedi. Smatramo da će umanjene transfera lokalnim samoupravama, kao što je to bio slučaj i ove godine, ugroziti njihovo funkcionisanje, a posebno njihovu investicionu aktivnost koja je, u uslovima ekonomske krize, vrlo važna.
Lokalnim političarima treba dati obavezu da minimum 20% od budžeta ulože u investicije. Time bi pomogli nekim malim i srednjim kompanijama na lokalu, koje nemaju drugi način da dobiju projekte finansirane od strane države, jer nisu dovoljno konkurentne na republičkom nivou, pa im jedino ostaje da to rade na lokalu.
Molimo vas da još jednom razmislite o ovim rešenjima i efektima koje će limitiranje transfera lokalnim samoupravama da proizvede na lokalnu privredu.

Gospođo predsednice, gospođo ministre, amandmanom se predlaže izmena u stavu 1. člana 13. tako što se umesto odredbe kojom se dozvoljava da javna preduzeća, javne agencije čiji je osnivač Republika Srbija samostalno određuju dinamiku uplate u budžet o završnom računu za 2009. godinu.
Amandman koji predlažemo treba da doprinese ravnomernijem punjenju budžeta, jer predviđa kvartalnu dinamiku uplata i to, što je vrlo važno, u jednakim, a ne proizvoljnim iznosima. Na ovaj način putem jasno definisane dinamike, koja je vrlo važna vama u budžetu, sprečiće se mogućnost da subjekti obavezu uplate dobiti u Republički budžet prolongiraju ili prilagođavaju sopstvenim potrebama, a ne potrebama osnivača.
Ako su to javna preduzeća, onda treba da zadovoljavaju ne samo potrebe građana, već javnih finansija, odnosno budžeta o kome danas razgovaramo. U narednoj godini se očekuje da priliv u budžet od dobiti javnih preduzeća bude oko 13,6 milijardi dinara. Vrlo je važno da ta cifra koja je značajna u budžet dospeva kvartalnom dinamikom u jednakim iznosima.
Koliko je ova cifra realna ispostaviće se tek nakon završnih računa, na koje će se verovatno odraziti i krizna godina, možda čak i kurs, ali je veliki problem i dalje kod javnih preduzeća, to što ona nisu reformisana i što još uvek imaju veliki broj radnika.
Gospođo predsednice, iskoristiću sada moje vreme kao ovlašćeni predstavnik.
(Predsednik: Imate pet minuta, izvolite.) Zahvaljujem.
Ponovo bih se vratio na temu prioriteta. Ponoviću da mislim da u ovo vreme krize prioriteti treba da budu vrlo slični prioritetima koje su postavile druge evropske države, a to je pre svega očuvanje domaće privrede i očuvanje standarda građana. Mislim da nemamo nikakvu strategiju pomoći privredi u ovom kriznom vremenu. To se naravno, gospođo ministre, ne odnosi na vas, vaš rad izuzetno cenim i to se vidi, i većina poslanika. Ovde se obraćam kritikom na Vladu, pre svega na premijera Cvetkovića i na Vladu kao sistem. Vlada nema nikakav program niti plan.
Problem je da premijer Cvetković izjavi da je Vlada dala milijardu evra pomoći srpskoj privredi. To nije istina. Vlada je pomogla privredu Srbije sa samo 50 miliona evra subvencije na kamate bankama, 950 miliona evra su privredi dale same banke. Banke bi iovako radile sa privredom.
Premijer kaže "Vlada i banke", to je kao kada mi kažemo - nas i Rusa 200 miliona, potpuno isto. Vlada i banke - milijardu. Nije istina, Vlada je dala samo 50 miliona privredi.
Veliki problem je što je Vlada Albanije dala 200 miliona svojoj privredi u iste svrhe, što Hrvatska planira da da milijardu, već je dala blizu 400. Problem je takođe srpske privrede, malih, srednjih, velikih preduzeća, cele privrede, nelikvidnost, loši finansijski bilansi.
Evo pričajte sa svima, svi poslanici imaju prijatelje koji imaju malo, srednje ili veliko preduzeće, svi imaju loše bilanse. Kada dođu u banku, banka traži hipoteku, traži neki kolateral, traži neki zalog, preduzeća ga već nemaju, jer su već uzeli kredite. Jedini način da budemo korektni, da pomognemo onima koji stvaraju dohodak za budžet, a to su privreda i privrednici, mi moramo da im kredite usmerimo preko Fonda za razvoj, koji nema toliko teške kriterijume za davanje kredita kao što imaju banke.
Danas je u Srbiji 70 hiljada preduzeća nelikvidno. Možda se taj broj i poveća, nažalost, daj bože da se ne poveća. Preduzeća koja su likvidna danas, teoretski ''likvidna'', imaju problem isplata zarada zaposlenima, imaju problem nabavke repromaterijala.
Danas u doba ekonomske krize, svi dobavljači, strani ili domaći, traže avansna na plaćanja, jednostavno preduzeća ne mogu u ovom trenutku da žive bez kredita, mora im država pomoći. Zato postoji Fond za razvoj, da u ovom kriznom periodu, kao što su druge vlade, usmeri, Vlada usmeri pare Fondu za razvoj u mnogo većem obimu, pet ili deset ili dvadeset puta većem nego što ga danas ima, i ti krediti da se daju malim, srednjim i velikim preduzećima, ali na malo drugim osnovama, sa mnogo liberalnijim zahtevima.
S druge strane, preduzeća ne mogu ništa da urade sa bankarskim kreditima na jednu godinu. Verujte mi, ništa ne možete uraditi sa kreditom na godinu dana. Ti krediti moraju čak za likvidnost u doba ekonomske krize da budu na rok od tri do pet godina, za likvidnost na tri do pet godina i sa grejs periodom od minimum godinu dana, nekad i dve godine.
Kriza će najveći zamah uzeti u sledećih godinu dana i baš u tih godinu dana, možda i dve, mi preduzećima moramo da omogućimo da ne plaćaju procente Fondu za razvoj ili nekoj drugoj instituciji, kako Vlada odluči, već da im damo malo vazduha kako bi podigli, kako bi ostavili zaposlene i kako bi mogli nabavkom repromaterijala normalnim procesom proizvodnje da izađu iz ove krize, pa ako bude dobro i daj bože da se podignu.
Mislim da taj princip Vlada na čelu sa premijerom Cvetkovićem ne razume i te tvrdnje da smo dali 50 miliona evra za subvencionisane kredite nije ništa pomogla privredi. Možda je nekim preduzećima dala malo vazduha, ali to je jedan, dva ili tri procenata preduzeća.
Veliki problem ima 97% preduzeća i Vlada bi zaista pravilnim usmeravanjem sredstava koja postoje, uzmimo kredit, hajde da uzmemo kredit, neka Vlada uzme još milijardu kredita, ali neka ga uloži u privredu. Nijedan kredit nije skup ako se ulaže u domaću privredu, ali svaki kredit je preskup ukoliko ga dajemo u potrošnju.

Poštovana predsednice, gospođo ministre, kao što smo nekoliko puta predlagali smanjenje Vlade i kritikovali ovu najveću Vladu u Evropi, takođe, ovim amandmanom predlažemo da se Ministarstvo za NIP ukine jer nije opravdalo svoje postojanje.
Ministarstvo za infrastrukturu, Ministarstvo za rad i socijalna pitanja i Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja u potpunosti mogu da obavljaju poslove iz delokruga Ministarstva za NIP, tako da nema nikakvog smisla trošiti novac na njegovo funkcionisanje.
Tim putem mogli bi zaista smanjiti potrošnju, govorim o jednom konkretnom ministarstvu, jer njegov rad bez ikakvih problema mogao bi da se prebaci kao minimum Ministarstva ekonomije, a Ministarstvo rada i socijalne politike i infrastrukture bi mogli da daju dovoljnu podršku i praktično, izbegli bi jedan potpuno nepotreban segment u funkcionisanju investicione aktivnosti u Srbiji.
Ako se sećate, kada se formiralo to ministarstvo, moram priznati bio sam i tada protiv, iako je tada bila i neka druga vlada, jer ne mogu da razumem postojanje ministarstva za investicije.
Ono bi moglo tada možda i da se opravda jer smo imali pare od privatizacije, ali danas kada para od privatizacije nema ili se mere desetinama miliona evra, kada velikih investicionih projekata danas zaista nema, mislim da je logično, a siguran sam da bi se i većina ministara u Vladi složila sa ovim, da bi ovo ministarstvo sigurno trebalo da se ukine.
Danas imamo glavne investicije koje se planiraju u Srbiji, realizovaće se iz kredita. Most - kreditom iz Kine, reforma, odnosno razvoj železnice - kreditom iz Rusije, Evropska banka za obnovu i razvoj - za Koridor 10.
Mi zaista nemamo potrebu da imamo Ministarstvo za NIP koje sprovodi raspodelu budžetskih sredstava, a ne pokreće nijedan projekat.
Kažem, ukoliko bi ponovo došlo do velikih investicija, iako sam generalno protiv, ali mogao bih da prihvatim argument postojanja ovog ministarstva, ali da raspoređuje nebudžetska sredstva, a investiciona, odnosno sredstva koja je država dobila od privatizacionih prihoda.

Gospođo predsednice, gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, pri kraju smo rasprave o budžetu i ipak posle svih ovih diskusija može da se kaže sigurno da budžet nije razvojni, budžet je ipak razorni za privredu i za građane Republike Srbije. Biće usmereno 63% budžeta u plate i troškove državnog aparata. Veliki problem je, to ću ponoviti, privreda i sve ono što je vezano za privredu, a to su nauka i obrazovanje.
Drago mi je da je ovde gospodin potpredsednik Vlade čije ministarstvo, nažalost, nije dobilo nikakvo povećanje ovim budžetom. Ostalo je na istom nivou kao i prošle godine. To samo pokazuje da ni u ovom budžetu, osim tog nekog koalicionog principa gde su se zadovoljavali interesi raznih koalicija u ovoj vladi, nije bilo sistematskog i planskog pristupa. Da ga je bilo, sigurno je da bi veliki deo sredstava bio usmeren u kapitalne investicije, a ne samo 15% od onih 400 milijardi evra dodatog viška u odnosu na manjak iz prošle godine. Naravno, treba reći da ovim budžetom država produžava svoju originalnu ideju bavljenja preduzetništvom i ponovili smo nekoliko puta o totalno neprihvatljivom koraku o ulaganjima države u „Fijat“ u italijansko preduzeće. To je posao za privatne kompanije i one su dobrodošle. Siguran sam da će se većina ministara u Vladi složiti sa ovim što govorim.
Takođe, država nastavlja preduzetništvo i to čujemo, država će da kupuje opremu za Bor. Zašto država da se bavi Borom? Bor je trebalo da bude privatizovan juče, Bor treba privatizovati danas, ne treba čekati sutra. Kako će se to država baviti Borom? Država će da kupi opremu za topionicu u Boru, neki mladi kadrovi će, koji su želeli da se igraju biznisa, da kupuju u ime države.
Jako je lepo trošiti državne pare, niti si ih zaradio niti odgovaraš, a predlažem svim tim mladim lavovima koji žele da se bave biznisom da krenu u biznise. Makar danas u Srbiji za dva-tri dana za 500 evra možeš da osnuješ kampanju i dokaži svoje znanje i svoje mogućnosti.
Verujte da je ljudima koji su danas u privredi izuzetno teško, pogotovo onima koji su u malim i srednjim preduzećima, koji nemaju mogućnost da dobiju kredite. Kriza neplaćanja je ogromna. Možemo da kažemo da u 80% preduzeća imate ogroman problem plaćanja, niko nikome ne plaća. Vraćamo se u neki težak period. Ne možemo taj problem neplaćanja da rešimo bez kredita tim preduzećima.
Ponoviću, preduzećima u Republici Srbiji treba pomoći ne sa 50 miliona evra, koliko je Vlada Republike Srbije izdvojila za subvencionisanje kredita, preduzećima u Republici Srbiji treba pomoći sa milijardu ili sa nekoliko milijardi koje će biti direktno usmerene preko Fonda za razvoj. Fond za razvoj i postoji da bi kreditirao preduzeća u Republici Srbiji.
Šta se dešava? Država reši da uloži 150 miliona evra u samo jedan posao sa „Fijatom“. Naravno, gospodin Đelić me je prošli put optužio da ne volim „Fijat“. Volim „Fijat“ i „Fijat“ je više nego dobrodošao. Volim i „Mercedes“, gospodine Đeliću. Volim i „Tojotu“, „Ford“, „Opel“ i volim i francuski „Sitroen“ i „Reno“. Sve volim.
Ali, gospodine Đeliću, ne možemo deliti poslovne partnere i potencijalne investitore na naše i na neke njihove. Mislim da smo morali posle ovog neuspeha sa „Fijatom“, podsetiću vas, kao Vlada, nama je „Fijat“ bio dužan da u prošlom novembru plati 200 miliona evra, pa ste taj rok prolongirali, pa je trebalo da nam plati 200 miliona evra do 31. marta. Danas je decembar.
Govorite – biće plaćeno između 21. i 25. decembra, obećavam vam. Evo, podsetiću vas na poslednje obećanje da će 21. decembra biti plaćeno, ostalo je još četiri dana, 200 miliona evra. Pitam šta ćete preduzeti? Možete da uradite samo po zakonu, da razbijete taj ugovor i plati „Fijat“ penal od 30 miliona ukoliko ne isplati 200 miliona evra. Nemojte nam samo govoriti da će platiti 100 miliona evra. To je jedna petina od obećane milijarde.
Molio bih vas da se oko ove teme "Fijata" ne vraćamo, govorimo samo jezikom ovih činjenica da li je plaćeno ili nije plaćeno? Da li država ulaže ili ne ulaže?
Imate preduzeće "FAP" u Priboju. Zašto "FAP" iz Priboja ne dobije ne 150 miliona? Dajte da "FAP" iz Priboja krene sa 15 miliona. Zašto "FAP" iz Priboja, proizvodi ta vozila, ne bi dobio potpuno iste subvencije, da date 150 miliona evra potencijalnom partneru Kinezu, Japancu, dajte 100 miliona evra garancije?
Kad je to u istoriji Evrope neka država davala garancije inostranoj kompaniji od 100 miliona evra, bankarske garancije za kupovinu opreme. Pored svega toga treba da se da još dva miliona evra za neku imaginarnu konsultantsku kuću. Zamislite to. Vi ćete dati dva miliona evra, ne kažem vi gospodine Đeliću, ne kritikujem vas, ne daj bože, kritikujem Vladu kao sistem na čelu sa premijerom Cvetkovićem, dati konsultantskoj kući pare budžetskih korisnika, a ne zna se zašto. Da konsultuje koga? Inostranu kompaniju? Ta kompanija ima većinski inostrani kapital. Privatna kompanija.
Kažem ponovo, "Fijat" je uvek dobrodošao u Srbiju, svi ćemo se radovati, ali od toga obećanja nema ništa.
Takođe, hteo bih da kažem da u budžetu je apsolutno netransparentno urađeno sve što se tiče AP Vojvodine. Nažalost, ne vidimo ni jednu stavku u budžetu oko Vojvodine i mislim da je vrlo važno da se kaže da će verovatno troškovi za prenos ovih nadležnosti za Vojvodinu biti mnogo veći nego Ustavom zagarantovanih 7%, verovatno zbog toga što još uvek nije određeno i što ne može da se kaže da će taj prenos nadležnosti, taj višak para, plaćati građani, ne samo Vojvodine nego i Kuršumlije, Prokuplja, Novog Pazara, Šapca itd.
Ono što ispred poslaniče kluba DSS mogu da kažem da smo mi uložili amandmane. Zahvaljujemo se na amandmanima koje ste prihvatili i takođe žao nam je što niste prihvatili ostale amandmane. Nekim amandmanima budžet je poboljšan, ali nedovoljno. Ono što predlažemo je da budžet povučete iz procedure, a mi ispred DSS nećemo glasati za ovaj budžet.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, cena nafte je u 2008. godini bili u proseku 50% veća nego u ovoj 2009. godini, a ipak su naplaćene akcize u Srbiji, što je jedna od mojih omiljenih tema, a i vaša, rasle. Za poslednjih 10 dana cena nafte na svetskoj berzi je pala za sedam dolara, a kod nas je još uvek ista.
Naravno da je tako kada je u ceni najveće izdvajanje za akcize, mnogo veće nego što je zarada proizvođača. Učešće troškova akciza i PDV u ceni goriva prelazi 60% i zato nisu kriva tržišna kretanja već politika Vlade koja ne brine o tome koje posledice to izaziva na privredu i na građene.
Prevoznici uglavnom pune rezervoare pre ulaska u Srbiju, u Mađarskoj, u Rumuniji, u Bugarskoj, u Hrvatskoj. Nećemo svi iz Srbije krenuti kao ranije da punimo rezervoare u inostranstvu.
U 2010. se predviđa dalji rast prihoda od akciza i to sa 128 na 135 milijardi dinara. Akcize na viski ili cigarete su potpuno opravdane, ali proizvodi kao što su kafa ili benzin, koji zadovoljavaju osnovne potrebe stanovništva ili predstavljaju neka sitna zadovoljstva, ne mogu biti glavni izvor pokrivanja manjka u budžetu.
Zato smo i podneli amandman u kome se nalazi smanjenje projekcija primanja budžeta od akciza sa 131 na 120 milijardi dinara, jer smatramo da su ovi prihodi zasnovani na direktnom opterećenju standarda građana i zbog cene benzina, konkurentnosti privrede. Ako pad cena nafte, to treba da osete i građani.

Gospodine predsedavajući, interesantno je da uvek predstavnici nekih opozicionih stranaka vrlo često kada Vlada dođe u problem da prođe neki zakon podrže taj zakon i ne čudi me da je u ovom slučaju umesto da kritikuju budžet, za koji smatraju da razara domaću privredu, oni kritikuju opoziciju koja predlaže nešto što je potpuno u interesu privrede RS i građana RS.
Ponoviću još jednom, cena akciza, odnosno vrednost akciza dostiže čak 60% vrednosti akciza, PDV u ceni benzina. To je ono što brine, jer imamo najveće akcize u regionu i jedne od najvećih u Evropi. Po tome smo stvarno evropski lider i to je veliki problem. To nema nikakve veze sa prodajom NIS.
Ponoviću ono što sam govorio i tada, a to je da je posao sa „Gasprom naftom“, koja je kupila akcije NIS, najbolji posao koji je Srbija potpisala u poslednjih 40 godina, uzimajući u obzir paket aranžman u kome je izgradnja gasovoda „Južni tok“.
Vidimo da ovih dana Slovenija čini sve da uđe u „Južni tok“. Vidimo da ovih dana Hrvatska čini sve. Vidimo da je Austrija učinila sve, Italija, Nemačka, Francuska i možemo da budemo prezadovoljni što smo deo najvećeg evropskog projekta.
Takođe, moram da kažem jednu vrlo važnu stvar, taj posao za koji tvrdim da je najbolji posao koji je Srbija potpisala u poslednjih 40 godina je, zbog mojih kolega iz opozicije, koje inače uvažavam, glasala cela Narodna skupština, minus 15 poslanika, čini mi se. Čini mi se da je 230 poslanika glasalo za ovaj dogovor i tome više nema šta da se doda. Naravno, za to su glasali i predstavnici i vlasti i opozicije.
Slažem se da treba da budemo opozicija zdravog razuma i u tom slučaju su opozicioni poslanici i poslanici vlasti glasali, jer je po tvrdnjama svih energetskih eksperata u Evropi na kongresima i simpozijumima koji su održani u poslednjih godinu dana, u analitičkim spisima praktično svih energetskih žurnala Srbija dobila čistu peticu za ovaj ugovor i dobila izuzetan ekonomski rejting za budućnost. Hvala.

Izvinjavam se, ovo je bila replika. Bio sam pomenut.

To je bila replika.

Odgovorio sam vam, gospodine predsedavajući.

Replika.