Član 4. ovog zakona govori o teritoriji APV i to je ono o čemu smo zaista, u ova dva dana, mnogo pokušali da skrenemo pažnju i javnosti, i Parlamenta i Vlade, na ono što jeste nedopustivo u ovom zakonu. Kaže - teritoriju APV čine teritorije jedinica lokalnih samouprava u njenim geografskim oblastima (Bačka, Banat i Srem? utvrđene zakonom.
Prvo, sadržaj Vojvodine izgleda malo drugačije kada ga delite na ove tri jedinice, jer te jedinice se geografski tumače malo šire. O tome je juče govoreno, da deo Banata pripada Rumuniji, da postoje delovi ovih teritorija koji su u nekim drugim državama. Mi, koliko znam, osim nekim nedopustivim sredstvima, ne možemo ostvariti pravo na njih.
Dalje kaže - teritorija APV ne može se menjati bez saglasnosti njenih građana, izražene na referendumu u skladu sa zakonom. Znamo da je referendum ustavno pitanje, Ustavom regulisano.
Ovim članom se direktno sugeriše da se on može menjati i kako se može menjati i ko bi trebalo da pokrene to pitanje menjanja teritorije APV.
Ko ima potrebu uopšte da to teritorijalno pitanje rešava ovakvim zakonom, u trenutku kada mi u 21. veku zagovaramo Evropu bez granica. Evropa koja svakog dana briše neke granice između sebe, navodno, nama nameće najstrože kriterijume i uvodi granice između nas, granice između Srba u Vojvodin i Srba u Srbiji. Berlinski zid je pao, mi ćemo praviti izgleda neke potpuno nove zidove.

Poslanička grupa Nove Srbije podnela je amandman na član 7. jer je to član koji govori o imovini AP Vojvodine. Pročitaću oba njegova stava.
"Imovina AP Vojvodine, način njenog korišćenja i raspolaganja uređuju se zakonom". Mislim da je to pre svega utvrđeno Ustavom.
"U svojini AP Vojvodine, kao obliku javne svojine, jesu stvari koje na osnovu zakona koriste organi AP Vojvodine, javna preduzeća i ustanove čiji je ona osnivač i druge pokretne i nepokretne stvari, u skladu sa zakonom kojim se uređuje javna svojina".
Htela bih podsetiti na jedan zakon sa kojim se nikako ne požuruje, koji se nikako ne vidi na horizontu donetih zakona, a to je zakon o restituciji i denacionalizaciji. Mnoge ustanove i javna preduzeća se nalaze u objektima koji su predmet tj. koji moraju biti predmet tih zakona.
Između ostalog, jedan od ciljeva donošenja ovog zakona je da se odloži ono sa čim se moramo neizbežno suočiti i što mora ova država da uredi, pa će onda to malo da se razvodni i da se pred EU fingira želja da se to donese, a neće se doneti, a znamo svi dobro da je to prvi i osnovni uslov ulaska u EU, ako smo iskreni prema svojim građanima.
Dakle, ovaj i ovakav član nije smeo da bude u zakonu.

Član 8. govori o finansiranju nadležnosti AP Vojvodine i ima tri stava.  U izvornom tekstu on glasi: "AP Vojvodina ima izvorne prihode kojima finansira svoje nadležnosti. Vrste i visina izvornih prihoda AP Vojvodine određuju se posebnim zakonom. Sredstva za vršenje poverenih poslova obezbeđuje Republika Srbija". To je ista ona Republika Srbija koja svojim lokalnim samoupravama nije uspela da dostavi potrebna sredstva.
Mi smo tražili da se tekst člana 8. briše i zameni rečima: "AP Vojvodina ima izvorne prihode kojima finansira svoje nadležnosti. Vrste i visina izvornih prihoda AP Vojvodine određuju se posebnim zakonom Republike Srbije. Sve prihode na teritoriji AP Vojvodine naplaćuje organ državne uprave određen zakonom Republike Srbije. AP Vojvodina, u skladu sa zakonom Republike Srbije, može da osniva finansijske organizacije, fondove i druge organizacije za finansiranje poslova od značaja za Pokrajinu u oblasti privrede, saobraćaja, poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova i ribolova, turizma, ugostiteljstva, prosvete, kulture, sporta, zdravstvene i socijalne zaštite i u drugim oblastim utvrđenim zakonom Republike Srbije".
Obrazloženje za odbijanje ovog amandmana kaže: Amandman se ne prihvata. Rešenja iz Predloga zakona u skladu su sa članom 184. Ustava Republike Srbije, jasna su i ne zahtevaju dodatno preciziranje.
Apsolutno zakon mora dodatno da precizira sve ono što prihvata, odnosno što treba da sprovede iz Ustava kao ustavnu odredbu i mi smo se trudili da to najpreciznije moguće u korist i u interesu građana i Srbije i Vojvodine učinimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, poštovani građani Srbije, obzirom na skroman broj članova Vlade koji su se odazvali, pretpostavljam da Vlada ne želi direktno da odgovara na mnoga pitanja koja građani imaju preko svojih predstavnika da im upute.
Očekivala sam da će u ovom popodnevu da se pojavi, pre svega, gospodin Mirko Cvetković, koji je dužan da javno i u ovim direktnim prenosima građanima da neke odgovore, pa ću ponovo da kažem svoje pitanje koje sam pre podne uputila gospodinu Cvetkoviću, a koje vrlo uznemirava javnost Srbije i građane Vojvodine, a to je izjava gospodina Šandora Egerešija, da će ova Vlada, u toku ovog mandata, znači do kraja ovog mandata, menjati Ustav Republike Srbije da bi se uskladio sa potrebama autonomije Vojvodine.
Nije nam jasno šta to znači, građani Srbije ne znaju šta je to dogovoreno, ko je to dogovorio, kakve su to promene, jer nikakve promene u predizbornim kampanjama Ustava nisu najavljivale stranke koje sada predstavljaju Vladu Republike Srbije.
Dakle, to je odgovor koji gospodin Mirko Cvetković mora direktno, i u što kraćem roku, kada već nije tu, da kaže građanima Srbije.
Drugo pitanje je jedno delimično lokalno pitanje, ali se ponavlja na mnogim mestima. Molim ministra ekonomije i regionalnog razvoja da pribavi odgovor na pitanje iz Agencije za privrede registre, kako je moguće da se registruje kao 140. zadrugar u Zemljoradničkoj zadruzi „Stapar“ zadružni kapital i time se omogući nečuvena pljačka zadrugara, pljačka teška 1.600.000 evra. To je nešto što oni takođe očekuju kao odgovor od svoje Vlade.
Treće pitanje koje isto tako moram da ponovim, mada je gospođa Đukić-Dejanović na početku pročitala koje su obaveze pri odgovorima na poslanička pitanja, to je pitanje koje upućujem ministru zdravlja, koji je takođe odsutan, koje sam uputila u letnjem zasedanju i još uvek nisam dobila odgovor – ko su snabdevači citostaticima, koje firme snabdevaju citostaticima pet dečijih onkologija u Srbiji? To je pitanje na koje odgovor traže roditelji dece koja su najteže obolela u ovoj zemlji i nije bezrazložno pitanje. Mislim da će se otvoriti mnoga ozbiljna pitanja posle tog odgovora.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Vlade, poštovana javnosti Srbije, kad god se pokrene mnogo strasti onda je iza toga malo razuma. Nekome je očigledno to bio cilj, kao svojevremeno, a mnogi to ovde u parlamentu pamte, kada se donosio Omnibus. I tada su se uzburkale strasti. Odigrale su se razne predstave i performansi, čak do onog tipa - vratite mi moje krpice, neću više da se igram sa vama, pa se ipak i dalje igram. Vođena iskustvom koje sam stekla one večeri kada sam se vraćala iz srpskog parlamenta posle usvajanja Omnibusa, a slušajući saputnike koji su putovali na relaciji autobusa Beograd - Novi Sad - Sombor, znala sam da nikada više ne mogu i ne smem u ime politike, u ime političke stranke, u ime Vojvođana, podržati ovakav predlog zakona ili bilo šta slično.
Vojvođani ili građani Vojvodine su dobili 2001. godine Omnibus. Nekima je posle toga smrklo, svanulo je uglavnom političkim elitama, ako to uopšte jesu.
Mi koji živimo u Vojvodini, Srbi i svi oni kojima je tu prošlost, sadašnjost i budućnost navikli smo da je cilj političkih avanturista koji kroz Vojvodinu prođu da nam zamute pijaću vodu, pa odu ili u istoriju ili u drugu državu, a mi poslovično oprezni tu vodu posle procedimo i trunje bacimo.
Nama podele nisu bliske i znamo koja je vrednost zajedničkog života. Vojvođani su narod koji voli da teče i uvećava, a ne da deli i smanjuje, i dobro je primetio neko od prethodnih govornika kada je rekao da ovaj predlog zakona afirmiše strahove i nepoverenje, i generiše strahove i nepoverenje, i to opravdano.
Ovo je zakon koji je osmišljen da bi, korak dalje od omnibusa, pomerio mogućnost secesije i to on ne krije, i to ću kasnije kroz citiranje člana Predloga zakona i da pokažem. Zato kažem da je ovo zakon koji nije za građane, ovo je nešto između partijskog i privatnog zakona koji je uspeo da više nego bilo koji drugi podstakne podele unutar vladajuće stranke, ali i unutar pravničke javnosti u Srbiji, koja je tu ipak najstručnija i koja još nije do kraja dala svoju završnu reč, pa do onih političkih strasti kojima smo svi svedoci.
Većina građana koji žive u Vojvodini, da ih je neko pitao, a niko ih nije pitao, niko im nije izneo jednu relevantnu javnu raspravu, imala bi vrlo zanimljivo mišljenje o statutu i ovakvom predlogu zakona. Trebalo ih je čuti, trebalo ih je pitati. Ako već neko planira da ih pita o teritoriji, morao ih je prvo pitati o ovom zakonu i ovom statutu.
Ali, po čuvenom manevru odvlačenja pažnje, skretala se pažnja javnosti na neke akutne teme koje nisu svojstvene samo Vojvodini da bi se nametnuo stav o nužnosti baš oko ovakvog teksta zakona i statuta, koji iznosi tvrdnje koje stoje u međusobnoj i potpunoj kontradiktornosti i poništavaju jedna drugu, praktično se isključujući u primeni, i samim tim zakon čine ništavim i pred nekim nepristrasnim pravnim arbitrima oborivim.
Zašto tvrdim da je ovo partijski privatni zakon? Pa, zato što se u njemu vodilo računa pre svega o partijskim interesima trenutno vladajućih, ma kolika njihova specifična težina bila u biračkom telu. O njemu se dogovaralo između dve skupštine, i to se javno promovisalo i to je ono što ga čini poluprivatnim, jer nismo shvatili kriterijume kako se to moglo između jedne skupštine u Novom Sadu i ove skupštine u parlamentu uticati na izmene teksta zakona, ma kako se one nazivale, a rekli su da su samo tehničke, a onda posle promovisali to kao svoje velike političke uspehe.
Ne vidim da je ispravka tehničke ili interpunkcijske greške neki veliki politički uspeh, ali očigledno da tu negde na sredini toga leži istina. Dvolično do kraja je to da oni koji zagovaraju Evropu bez granica, putovanje u Evropu bez viza i pasoša, hoće samo jednu granicu i to prema Srbiji. To ovaj zakon jasno kaže.
U članu 4. kaže se ovako: "Teritoriju AP Vojvodine čine teritorije jedinica lokalnih samouprava u njenim geografskim oblastima Bačka, Banat i Srem, utvrđene zakonom." Stav 2. kaže : " Teritorija AP Vojvodine ne može se menjati bez saglasnosti njenih građana, izražene na referendumu, u skladu sa zakonom". Znači, u saglasnost njenih građana ona se može menjati.
Da li to znači da, uz saglasnost njenih građana, ona može da se menja i šire? Ne, može samo uže, što znači da vi ove tri navedene kategorije, odnosno tri entiteta koje navodite, Bačka, Banat i Srem, verovatno već vidite i tu neke moguće granice i neku moguću novu trgovinu.
Kaže: "Referendum je punovažan ako je na njemu glasala većina građana koja ima izborno pravo i prebivalište na teritoriji AP Vojvodine. Odluka na referendumu iz stava 2. ovog člana jeste doneta ako je za nju glasala većina utvrđena zakonom, odnosno statutom, u skladu sa zakonom".
Kada su to građani u Vojvodini govorili o mogućem referendumu i teritorijalnom izjašnjavanju? Kada ste ikada osetili, vi koji ne živite u Vojvodini, da u Vojvodini postoji takvo raspoloženje, osim u vreme Svetozara Miletića, Jaše Tomića i ostalih srpskih tribuna?
Onda jedan nonsens, čak i jezički nonsens, jedan pleonazam koji je nedopustiv da postoji u odredbi zakona: "Grad Novi Sad - glavni administrativni centar i sedište organa AP Vojvodine". On je to i do sada bio. Samo ako je nešto centar, onda je on centar, nema množine. Ne može da bude glavni centar.
To su dve reči koje suštinski potpuno isto znače i poznata je jezička greška koja se zove pleonazam i svuda se ispravlja kada se pojavi. U stvari, ispravlja se onda kada nije nastala namerno. U ovom slučaju je ona nastala namerno, u želji da se dodvori nekim političkim strujama, pa smo zadovoljili i jedno i drugo ili, kako u narodu kažu, da se bude i pošten i ono drugo, a to do sada, otkad je sveta i veka, niko nije uspeo i svaki novi pokušaj je uvek i iznova bio tragikomičan.
Dakle, decentralizacija vlasti, kojoj Srbija uz sve svoje velike napore istinski teži, jeste izgovor, jer asimetrična decentralizacija jeste u stvari put ka secesiji, a svako ko se pri tome još poziva na novac i uštede krije istinu, zarad samo sopstvene koristi i jednog cilja.
Skupština Srbija ima osam miliona građana i 250 poslanika, 32.000 građana predstavlja svako od nas. Skupština AP Vojvodina ima 120 poslanika na oko dva miliona građana, 16.000 birača predstavlja svako u Skupštini AP Vojvodina. Koji je poslanik skuplji, koji više košta ovu državu? O platama u Vojvodini, administrativnim, poslaničkim, dnevnicama, paušalima, putnim troškovima javnost nikada nije dobila informaciju, o sukobu interesa takođe, o aparatu Izvršenog veća takođe, broju zaposlenih, ceni koštanja takođe, a kao uredni građanin koji živi u Vojvodini, koji uredno plaća porez, moram da postavim pitanje - "di su i moji novci?"
Predsednik predlaže smanjenje srpskog parlamenta na 150, ali nikada nije nijednom rečju pomenuo vojvođanski. Kome on to priprema odstupnicu? Ko to priprema rezervnu državu u svojoj državi, dajući kroz član 4. mogućnost izjašnjavanja referendumom o svojoj teritoriji?
U ovom opštem duhu praznorečja koje vlada od strane vladajućih, u nedostatku mudrosti i pragmatičnosti, vizionarstva, ovo je još jedan napor da nas uvedete u kolektivnu amneziju, a sa ciljem da se materijalna dobit koju ostvarujte političkim angažovanjem i nadalje nekontrolisano uvećava. Na sve ostale ciljeve koji su prikriveni govorićemo kada budemo govorili i o statutu sutra. Jeste da se sa ovim požurilo zbog budžeta, da biste imali potrebnu većinu da se izglasa budžet, o tome je moj kolega danas govorio, ali jeste još jedan zakon problem, kojim hoćete da napravite manevar da ga ne donesete.
Upravo donošenje ovog zakona i statuta u ovom momentu jeste, između ostalog, izgovor da se odloži donošenje zakona o denacionalizaciji, zakona kojim bi se vratila imovina koja se mora vratiti i čije donošenje jeste jedan i ključni dokaz da treba ići u EU i uslov da se uđe u EU.
Vi znate koliko je u Vojvodini takve imovine i upravo želite još jednom da zamutite vodu, pa da mi opet imamo dodatni posao da moramo da je cedimo i da moramo da bacamo trunje.
Molim vas, da li građani Vojvodine imaju hrabrosti, imaju spremnosti i imaju želje da plate ovako skupu cenu vašeg vladanja? Zaista ne verujem, ali to će najbliža budućnost pokazati.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, poštovana gospođo ministre, ispred Poslaničke grupe Nova Srbija podnela sam amandman na član 23. stav 1. i stav 2. gde tražim da se posle reči „Vladu“ dodaju reči „i nadležni odbor Narodne skupštine Republike Srbije“.
Pre svega, u većini zakona koji su prošli kroz ovaj parlament videli smo da se provukla, ne mogu da kažem nenamerno, čak mislim da je vrlo namerno, tendencija da se Skupština što manje meša u svoj posao, odnosno da Skupština što manje može da nadgleda Vladu. Mislim da to nije dobro. Dobro je da građani, koji su jedini vlasnici budžeta Republike Srbije, preko ovog tela mogu da kontrolišu utrošak svih budžetskih srestava, da kontrolišu način na koji se Vlada odnosi prema građanima i svom najvažnijem poslu, a to je raspored sredstava u budžetu.
Tražili smo da se ta vrsta odgovornosti vrati u zakone, da se implementira u zakone, da Skupština može u svakom trenutku da kontroliše sve one koji troše budžetska sredstva građana Republike Srbije, jer to jeste jedini način da građani Republike Srbije imaju direktan uvid u ono što se njihovog svakodnevnog života tiče.
Popis stanovništva, stanova i domaćinstava je svakako veoma važan. Treba da stvori jednu konkretnu sliku o tome šta jesmo, šta posedujemo, koliko nas je, šta jeste naša imovina. On u ovom trenutku neće biti validan jer neće biti sproveden na celoj teritoriji Republike Srbije onako kako zakon nalaže; bojim se da će ovaj zakon, i kada se sprovede, ponuditi falš sliku o Srbiji, ali o tome ćemo se još morati izjašnjavati. Time ćemo se još baviti i to će biti predmet neke buduće, nadam se, više narodu okrenute, politike.

Želela sam da se javim povodom amandmana gospodina Krstina, jer sam njegovo obrazloženje vrlo pažljivo slušala. Zaista sam iznenađena da amandman nije prihvaćen, bar posle obrazloženja koje je izneo.
Ono što nije dobro, gospođo ministre, to je da ne poslušate savet ili preporuku onoga što dolazi iz života Srbije. Pre svega, popis poljoprivrede i poljoprivrednog stanovništva ne treba još jednom diskriminisati popisom u odnosu na drugo stanovništvo. To nam savetuje pre svega život i praksa u Srbiji.
Poljoprivredno stanovništvo je u komunistička vremena bilo diskriminisano i mi se toga dobro sećamo, bar mi koji smo imali sreću da živimo u to vreme – poljoprivrednici su imali zdravstvene knjižice druge boje u odnosu na sve druge. Oni i članovi njihovih domaćinstava su imali zelene knjižice, u odnosu na sve ostale – crvene. Tako je već vizuelno svako znao kome ne treba da da prednost.
Ovde je upravo ukazano, vrlo argumentovano, na to da je trebalo prihvatiti ovaj amandman. Dakle, ne preporuke koje dolaze iz sveta, nego preporuke koje dolaze iz Srbije i iz života. Nemojte ovim zakonom učiniti još jednom diskriminaciju poljoprivrednog stanovništva u Srbiji. Omogućite bar tu da se osećaju ravnopravnim. Neravnopravni su u mnogim segmentima, oštećeni i opljačkani na svim poljima, pa neka bar ovde budu ravnopravni. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ispred Poslaničke grupe Nove Srbije podnela sam amandman na član 6. gde u stavu 1. reči „uz prilaganje odgovarajuće dokumentacije“ menjaju rečima „uz uvid u odgovarajuću dokumentaciju“.
Zaista sam mislila samo na terminološko značenje pojma „priložiti“ i pojma „uvideti“ nešto; dakle, ako je nešto prilaganje, to podrazumeva da treba staviti uz popis dokumentaciju. Prihvaćen amandman? Hvala vam lepo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministar, podnela sam amandman na član 5, kojim predlažem da se u članu 5, posle stava 1, doda stav 2, koji glasi: „Organi državne uprave, javne agencije i organizacije za obavezno socijalno osiguranje najmanje dva puta godišnje podnose izveštaj nadležnom odboru Narodne skupštine Republike Srbije.“
U obrazloženju za odbijanje ovog amandmana stoji da se on ne prihvata zbog toga što su, u skladu sa članom 6. Predloga zakona, podaci u vezi s njegovom primenom javni i što, s tim u vezi i po osnovu ustanovljene odgovornosti Vlade i ministra, Narodna skupština može, u skladu sa Zakonom o Vladi i Poslovnikom Narodne skupštine, vršiti kontrolu u vezi s primenom odredaba Predloga zakona i postupanjem republičke administracije i nadležnih organa.
S obzirom na to da govorimo o dva zakona, odnosno tri zakona, koji su vrlo osetljivi, jer se tiču smanjenja broja zaposlenih, u ovom trenutku, o zakonu o republičkoj administraciji, a najvažniji zakon koji ova skupština donosi je zakon o budžetu, dok su sredstva koja su u budžetu vlasništvo građana Republike Srbije, mi možemo da ih raspoređujemo samo u skladu s njihovim poverenjem i njihovim očekivanjima. Zato je naša odgovornost velika.
Ovo su svi oni zaposleni koji primaju platu direktno iz budžeta. Ono što zaista smeta u ovom zakonu i još u nekim drugim zakonima, na šta smo ukazivali pažnju, to je što Skupština treba da bude kontrolni organ, što u Skupštinu treba da pristižu izveštaji, što o njima treba da se raspravlja, a najviše o tim izveštajima koji se tiču utroška budžetskih sredstava.
Drugo što smeta u ovom zakonu, moram da pročitam, to je obrazloženje na jedan drugi naš amandman, koji je odbijen i koji govori o selektivnosti ovog zakona. Kaže se – amandman se ne prihvata zbog toga što se u pogledu primene odredbe Predloga zakona na državne organe vrši ograničenje njihove primene samo na organe državne uprave. Znači, samo na neke na koje se primena zakona neće odnositi.
Već smo čuli, koleginica Lidija Dimitrijević je pročitala neke cifre od kojih mi se zaista zavrtelo u glavi, a verujem i građanima Srbije kada su čuli. Međutim, ono što jeste problematično kod ovog zakona, po ovome kako ga donosimo, on bi trebao da bude već za mesec dana primenjen. On jeste iznuđen, posle konsultacija s MMF-om. I ranije je skretana pažnja na javnu potrošnju i briga oko sredstava koja se time troše. Međutim, zanimljivo je da mi u praksi već imamo taj zakon, i pre njegovog donošenja je primenjivan.
Moram da iznesem jedan primer iz mog Zapadnobačkog okruga. Tamo su neka radna mesta još u septembru ukinuta, veterinarski instruktori su ostali neraspoređeni. U pitanju su, konkretno, tri čoveka u Zapadnobačkom okrugu. Zanimljivo je da su ostali neraspoređeni, s izuzetno lošom ocenom, oni veterinarski inspektori koji dokazano, argumentovano imaju potpuno ispunjenje svojih radnih obaveza. Imaju čak i neki prebačaj po očekivanim radnim zadacima, ali ukazivali su na nepravilnosti u radu rukovodioca, koji je tu partijski određen. Gle čuda, oni nemaju nikakvu partijsku knjižicu, ili bar nemaju odgovarajuću partijsku knjižicu, i već 15. septembra su njihova radna mesta ukinuta i oni su neraspoređeni.
Biće veliki problem kada se takvi ljudi nađu na sudu. Biće veliki problem kada se, posle primene ovog zakona, mnogi ljudi nađu na sudu i kada sudske procese dobiju oni koji budu oštećeni. Tada će država imati dodatnih problema, finansijski problem, pre svega, s kojim ne znamo kako će da se izbori.
Ono što ne možemo da podržimo u ovom zakonu, a što smo očekivali da će amandmanima da bude popravljeno, jeste nedovoljna kontrola nad izvršenjem ovog zakona i selektivnost koju on otvoreno nudi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, mnogo više ću se baviti ovim zakonom u sledećem amandmanu, ali amandman koji sam podnela na član 9. ispred poslaničke grupe Nova Srbija glasi da se u članu 9. stav 5, posle reči: "rezultati rada", dodaju zapeta i reči: "porodični status". To se odnosi na famozne kriterijume kojima će se, navodno, rukovoditi prilikom sprovođenja ovog zakona.
Ovaj zakon je prilično neupotrebljiv, o tome sam ranije govorila, da ne kažem da je tragikomičan u svojoj neprimenljivosti, a kasnije ću vam dokazati na primerima opština kako će se sprovoditi na delu, ali ovde, kod ovih kriterijuma, za koje smatramo da su ostavljeni vrlo rastegljivi i nedorečeni, kaže se sledeće u obrazloženju za odbijanje amandmana – amandman se ne prihvata zbog toga što je isti predložen s obrazloženjem koje se vezuje za to da li zaposleni, odnosno njegova porodica ostaje bez prihoda, a imajući u vidu to da je u odredbi člana 9. stav 5. Predloga zakona već predviđeno da se kao kriterijum koji se uzima u obzir u postupku utvrđivanja statusa neraspoređenog zaposlenog u obzir uzima, između ostalog, i imovno stanje.
Kada stavite kao kriterijum "imovno stanje", onda tu može da se podvede sve i svašta i da se sve proglasi problematičnim imovnim stanjem, zbog čega neko mora ili ne mora da sačuva radno mesto.
Istovremeno, prilikom sprovođenja ovog zakona, ako do njega uopšte bude moglo da dođe u onoj meri u kojoj se to zagovara, onaj ko bude sprovodio zakon sudariće se sa još dva zakona – Zakonom o diskriminaciji i Zakonom o ravnopravnosti polova. Biće problem kako da se ovaj zakon, u ime one efikasnosti koju zagovara, zaista sprovede u delo. To je ono što ovaj zakon, između svih ostalih propusta, čini neprimenljivim. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ispred Poslaničke grupe NS-a, podnela sam amandman na član 10. stav 1, koji treba da se menja i glasi: ''Ukoliko je broj zaposlenih na neodređeno vreme u lokalnoj administraciji na dan stupanja na snagu ovog zakona manji od maksimalnog broja zaposlenih, taj broj se može povećati do maksimalnog broja do 31. decembra 2010. godine''. U članu 10. stav 3. se onda briše.
Kolega Mirko Munjić je pomenuo Čačak, opštinu iz koje dolazi, kao opštinu u kojoj se godinama odgovorno prema budžetu građana vrši opštinska vlast i gde je broj mogućih zaposlenih daleko manji od onoga koliko je dozvoljeno zakonom do sada, a ipak je opština izuzetno efikasna. Takav je slučaj i u opštini Topola, pa smo smatrali, ovim amandmanom, da tim opštinama, koje do sada evidentno nisu zloupotrebile nijednog momenta svoje pravo na vršenje vlasti, treba ostaviti mogućnost da povećaju svoju administraciju u slučaju stvarne potrebe, jer smatram da će oni to da opravdaju.
Međutim, ono što moramo da prihvatimo u rešavanju pitanja administracije, jeste da nije dobra polazna tačka da budžet treba da bude najveći poslodavac. Najveći poslodavac mora da bude privreda. Tada će budžeti lokalnih uprava i republički budžet biti bogati i tada se ovakve mere neće morati sprovoditi, jer ovakve mere ponekad deluju zaista kao karikatura, s obzirom na to da mi trčimo malo pre nego što treba u Evropu, pa smo prihvatili taj standard da je 4.000 građana mera za jednog opštinskog službenika, a znamo da postoje službe, mislim da je gospodin Šami o tome vrlo jasno govorio, koje moraju da funkcionišu i u opštinama koje imaju 6.000 stanovnika, 66.000 stanovnika i u gradovima koji imaju 600.000 stanovnika.
Dakle, postoji nešto što je život i postoji nešto što je administracija. U praksi često to nije spojivo, ali ako bismo se držali slova na papiru koje zagovara ovaj zakon i koji pokušava da prepiše Evropu u Srbiji u ovom trenutku, to znači, gledajući situaciju u Srbiji od severa do juga, da opština Nova Crnja, koja ima 12.705 stanovnika, može da zaposli za sve potrebe opštine, iz svih svojih mesnih zajednica, tri službenika, da opština Novi Kneževac, koja ima skoro 13.000 stanovnika, može da zaposli tri službenika i 1/4, znači tri i frtalj, što bi rekli moji Bačvani. Opština Bački Petrovac ima više sreće, ima skoro 15.000 stanovnika, tri i po službenika. Sremski Karlovci – samo dva i 1/4. Opština Ljig, četiri službenika cela. Golubac – dva i po na 9.913 stanovnika. Žabari – tri i 1/4. Lapovo – dva službenika. Ćićevac – dva i po, Trgovište – jednog i po službenika.
To bi trebalo da budu službenici koji treba da se bave lokalnom politikom, da sprovode ono što lokalna vlast odredi, da se bave finansijama, komunalnom delatnošću, da servisiraju sve te poslove, da se bave opštim poslovima, društvenim delatnostima, da izdaju uverenja, dozvole, da primaju razne predstavke građana, da pri tom uvek budu efikasni, a u tim opštinama, pogotovo na jugu Srbije, znamo da postoje mesne zajednice, mesne kancelarije, kod kojih je krajnji tehnološki domet sijalica. To možemo da vidimo i na televiziji, u nedavnim prikazima tih mesnih zajednica.
Dakle, zaista ne vidim adekvatno obrazovanje tih službenika, adekvatne lične sposobnosti kojima oni mogu da izađu u susret potrebama ovog zakona i potrebama stvarne administracije na terenu. Da li to mogu da vrše neki ''supermeni'', neki ''spajdermeni'', neki ''betmeni''? Moguće da mogu, ali u Srbiji takvih za sada nema.
Tvdrim da se ovaj zakon po tim evropskim standardima neće sprovesti, jer u opštinama se i trenutno, gospodin Marković nije tu, a on je najpozvaniji, sprovodi znatno zapošljavanje novih kadrova, niko se ne otpušta. Znači, nepotrebno je da karikiramo celu priču, da pred MMF-om pokažemo da smo doneli ovaj zakon, kao da oni neće videti da od toga u stvarnoj priči, u životu, nema ništa.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani članovi Ministarstva, imamo pred sobom set zakona iz oblasti koja je već na neki način uređena, s obzirom na to da je Srbija do sada potpisala preko 13 međunarodnih konvencija, ugovora, sporazuma, kojima mora da uskladi ovu oblast sa EU, a Savet EU je još 1991. godine doneo pravnu regulativu o zaštiti ove oblasti. Mislim da su ovi zakoni veoma važni.
Sam ministar je u uvodnom obrazloženju rekao da su moderne tehnologije u stvari ono što je uslovilo potrebu da se ovi zakoni donesu, ali ne vidim da su upravo te moderne tehnologije ovim zakonom dovoljno i do kraja zaštićene, jer kada govorimo o zakonu o autorskim pravima i uopšte o autorima, autorskom delu, o onome što jeste intelektualna svojina, onda su to uvek teško procenljive vrednosti, a kada govorimo o modernim tehnologijama, pre svega o informatičkim tehnologijama, odnosno softverskim tehnologijama, onda su one ovim zakonima nedovoljno zaštićene.
Takođe me interesuje dugovečnost, odnosno predviđanje ovih zakona. Volimo da govorimo da se ugledamo na EU i na evropske zemlje, što nije sporno, treba dosta toga pogledati kako su neki drugi pre nas uradili, da ne moramo baš uvek mi da tražimo rupu na saksiji, ali kažemo da neke zemlje u nekim oblastima imaju zakone stare po nekoliko vekova, vek ili desetine godina, a mi po brzini promena i donošenja zakona spadamo u zemlje koje su vrlo brze.
Na drugim poljima smo prilično spori, ali ovde smo veoma brzi. Pre svega, to pokazuje našu površnost u pristupu donošenju zakonskih legislativa i predviđanju onoga što jedan zakon treba da obuhvata.
Recimo, interesuje me zašto u zakonu o žigovima, o kome je ministar dosta govorio, nismo jednim opštim zakonom uredili sve moguće žigove i čak predvideli sve ono što se tiče vodenog žiga i elektronskog žiga sveobuhvatno jednim zakonskim projektom, da nemamo baš o svakoj oblasti posebno zakonsko rešenje?
Što se tiče autorskih i srodnih prava, podneli smo neke amandmane, očekujući da budu prihvaćeni i amandmani drugih poslaničkih grupa koje zaista dobronamerno žele da doprinesu da ovi zakoni budu na korist građana Srbije, a najviše da budu korisni autorima i stvaraocima, onima koji tu intelektualnu svojinu daju na dobrobit svih drugih, a ne onima koji tu intelektualnu svojinu, autorska dela i ostalo distribuiraju ili, kako popularno naši ljudi kažu, skidaju kajmak.
Prethodne kolege su vrlo slikovito i uverljivo govorile. Nadam se zaista da ćemo naći načina, mogućnosti i volje da se usvoje brojni amandmani poslanika koji su pratili ove predloge zakona i da se tako izađe u susret onima koji zaslužuju da od ovih zakona imaju najviše koristi, a da se onemoguće oni za koje su, čini mi se, delimično ili u velikom delu, neka od ovih zakonskih rešenja pravljena. Jer, kada smo bolje pročeprkali došli smo do toga da je ipak važan faktor ovde preraspodela para, odnosno presipanje od jednih korisnika novca ka drugima, preko naplate raznih prava intelektualne svojine, autorskih prava.
Želimo zaista da pre svega autori i tvorci, stvaraoci, kako god ih nazivali, jer teško je stvarati bilo kakvo delo, lako je rušiti, budu oni koji od toga imaju najviše koristi. Jedan takav zakonski projekat mora da bude usvojen u ovom parlamentu i on će tada biti dobar za sve građane Srbije.
U raspravi u pojedinostima branićemo svoje amandmane. Verovatno ćemo podržati amandmane drugih kolega za koje smatramo da su vrlo kvalitetni i korisni. Očekujemo da pre nas ministri imaju razumevanja i prihvate ih.
Mislim da gospodin ministar, koji ima dobru volju i slobodnog vremena da danas bude sa nama... Nisam sigurna da su ovi zakoni u njegovoj kompetenciji, ali hvala mu što je bar on našao vremena da danas obrazlaže ove zakone.
Bilo bi mnogo bolje da to čini ministar u čijoj kompetenciji će biti kontrola sprovođenja ovih zakona. Hvala vam lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, kada se jedan ovakav predlog zakona nađe pred poslanicima, prvo što moramo da se upitamo uvek je motivacija za donošenje ovakvog zakona, jer postoje zakoni koji su i sistemski, postoje zakoni koji su životni i odmah potrebni, i postoje zakoni koji su deklarativni. Ovo je jedan od onih deklarativnih zakona za koje nam je rečeno da su jedan od uslova da se uđe u EU. Pre bih rekla da je to jedan od izgovora, nikako uslov, jer sadržaj pojma koji podrazumeva uslov i sadržaj pojma koji podrazumeva izgovor su dva različita sadržaja i to svi dobro znamo.
Nije stvar u kvantitetu zakona, nego u njihovom kvalitetu. Ovaj zakon ima mnogo članova koji su, u osnovi, puni hipokrizije prema onima koje bi trebalo da štite. Mi smo na te članove stavili određene amandmane. Nadam se da će biti sluha da se usvoje, jer bez toga će zakon zaista ostati samo mrtvo slovo na papiru. Pre svega, zakon je sadržan od reči i svaka reč mora da bude jasna, precizna, tačna i primenljiva. Kada upotrebljavate, na primer, glagol "moći", on nikoga ne obavezuje. Mi smo tražili da se kod nekih odrednica upotrebljava glagol "morati". Onda je to zakon i onda je on obavezujući za sve. To je samo jedan od primera koje sam htela navesti. Već smo doneli jedan zakon protiv diskriminacije i on je trebalo da objedini sve oblike diskriminacije, rasizam, ejdidžizam, juvenizam, nacionalizam i konfesizam, seksizam, lingvicizam, pa i ovaj problem koji smo hteli posebno da izdvojimo i koji stalno tumačimo kao problem diskriminacije žena.
Prvo, polna ravnopravnost je trajna kategorija i trajna neravnopravnost, koju ne može nijedan zakon da izmeni. U stvari, treba zakonom da uredimo druge neravnopravnosti koje se pri organizaciji države javljaju i koje se na različite načine zloupotrebljavaju. Srbija nije imala do sada u svojoj istoriji, bar u svojoj novijoj istoriji, taj problem i uglavnom je kao država imala, bez obzira na to ko je bio na vlasti, jednak odnos prema muškarcima i ženama. Žene nikada nisu bile ugroženije, to vam govorim kao žena, do onog momenta od kada se počelo govoriti o njihovim pravima.
Sada, na istoj sednici, pogledajte cinizam i hipokriziju, govorimo o ovom zakonu i donosimo još dva zakona – o smanjenju administracije u republičkoj i lokalnoj samoupravi, a znamo da su najvećim delom tu zaposlene žene, jer su to one pretpostavljene razlike koje su dovele do nekih razlika u podelama rada, i da će upravo one u najvećem broju ostati bez posla, pa se nagoveštava neka restrikcija i u prosveti, gde su, takođe, žene.
Sada me zanima kako će ovaj zakon da zaštiti sve žene koje će doći pod udar tih zakona, a ti zakoni su, koliko sam videla, vrlo jasni, precizni i primenjivi, zaista, životni.
Ono što se ovim zakonom ne tretira, zato kažem da je deklarativan, to je da se nije bavio mnogo stvarnim položajem žena, jer da jeste, proizašle bi i neke druge analize koje moraju da proizađu iz jednog ovakvog zakona i bili bismo upoznati s tim da su žene najveće žrtve ove revolucije koju nazivamo tranzicija. Niko nikada nije upoznao javnost Srbije s tim koje su stvarne posledice po žene koje su iznudile i na neki način iznedrile ovakav zakon, a posledice su tranzicionog perioda.
Koliko je povećan broj malignih oboljenja među ženama, tačan procenat, tačan broj? To su brojke koje postoje, koje su nemilosrdne i konkretne. Od kada se taj broj povećava? Koliko je povećan broj obolelih od depresije? Koliki je broj žena koje svakodnevno ostaju bez posla, bez osnovne ekonomske sigurnosti, a znamo da je ženama ekonomska sigurnost veoma važna da bi se osećale ravnopravnim u društvu?
Još jedan zanimljiv podatak, o tome biste, gospodine ministre, mogli da razmislite i da obavestite javnost Srbije. Pošto smo u poslednje vreme svedoci toga da je od gladi napravljen brend i da se stalno reklamira kako nam je potreban duplo veći broj narodnih kuhinja, da je 700.000 gladnih, nažalost, u ovoj nesrećnoj Srbiji, koliko je žena koje idu u narodnu kuhinju? Zamislite kako se one osećaju kada idu sa čankom po neko sledovanje hrane. Zaista, možete li zamisliti taj osećaj za jednu ponosnu srpsku ženu?
Ovaj zakon ne rešava osnovna egzistencijalna pitanja i on će ostati do kraja samo deklarativan, ako ne reši pitanje egzistencije.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, slušajući dosadašnje kolege, mogli ste da vidite da i ona većina koja podržava donošenje ovog zakona ipak ima, vrlo blago saopštene, zamerke, koje smo mi iz opozicije, doduše, malo strožije, saopštili.
Dakle, ovaj zakon ima krupne propuste. Mislim da to treba da vam bude osnovni parametar kojim ćete se rukovoditi prilikom usvajanja amandmana i pokušaja da ovaj zakon kako-tako popravite, jer će on, čak i popravljen, u mnogo čemu biti neprimenjiv, zato što, pre svega, liči na deklaraciju, na konvenciju, na spisak želja, namera, pismo o namerama; samo ga to što je podeljen po članovima i glavama razlikuje od puke konvencije ili deklaracije.
Smatrali smo da je ovaj zakon na neki način iznuđen, baš time što se stalno pominje da je on jedan od uslova da se uđe u EU, odnosno da budemo korak bliže EU, a svi znamo da takav zakon baš ni u jednoj zemlji nije srećno zaživeo, da je tamo boljitak ženama doneo ekonomski standard same države i da su te zemlje gde su žene drugačije tretirane i imaju drugačiji položaj, u stvari, zemlje koje imaju visoki ekonomski standard. To je suština prave sreće i blagostanja jednog društva.
Ovaj zakon ne reguliše osnovna pitanja i osnovne probleme. On ne nudi sigurnost. Pominjala sam vam i u onom delu gde sam se obratila kao poslanik koji je izdvojio svoje mišljenje da mi sada imamo zakone koji su vrlo strogi, vrlo jasni, vrlo konkretni i odmah primenjivi, koji će se odmah obrušiti upravo na žensku populaciju, jer su takvi, biće usvojeni i moraju da budu sprovedeni, takođe, po nalogu te EU, i ovaj zakon ih ničim neće moći zaštititi od primene tih zakona, tako da ćemo imati zakone prvog i drugog reda.
U slobodnoj interpretaciji, ovaj zakon vidim kao zakon drugog reda, gde će sudija, ako bude u prilici da se po ovom zakonu opredeljuje, morati da se opredeli za neki drugi zakon, gde je neka materija vrlo ozbiljno zakonski regulisana, već primenjivana, već u praksi proverena, gde će se moći ozbiljnije pozvati na neke članove a da pri tom svoju reputaciju ne dovede u pitanje.
Ono što o ovom zakonu i, uopšte, o položaju žena možemo da kažemo, jeste da su žene dugo vremena tretirane kao reproduktivci, imale su reproduktivnu ulogu, odnosno zadatak da podižu i očuvaju porodicu i porod. Onda se vremenom, kroz istoriju, ne samo u Srbiji, nego i u celom svetu, ta uloga proširila još jednom; osim reproduktivne, žene su dobile i produktivnu ulogu, pa su morale da privređuju, zarađuju i donose neka konkretna materijalna dobra. To je, naravno, posledica nekih drugih revolucija, iz ranijih vekova.
Onda su žene počele da se bore i za javnu društvenu afirmaciju, da dođu na mesto odlučivanja, s pravom, da dođu do moći upravljanja, manje ili više uspešno, tako da su žene baštinile tri uloge. Muškarci nikada nisu imali toliko uloga. Žene nikada nisu bile rasterećene, njima se broj uloga samo povećavao.
Sad ću vas podsetiti na jedan simpatičan aforizam Duška Radovića, koji je, bez sumnje, izuzetno voleo žene i decu. On je rekao, posmatrajući žene u Srbiji – Jedna žena ne može da bude i majka, i žena, i domaćica, i ljubavnica, i zaposlena žena; to mora da radi više žena. Hvala mu na toj iskrenosti i istini s kojom se mi svakodnevno suočavamo.
S obzirom na to koliko nas sedi u Parlamentu, koliko nas sedi u našim strankama, moramo da priznamo da Srbija nema problem u toj meri emancipacije, ima ga u onom problemu koji se tiče standarda i ekonomskog pitanja.
Znamo da postoji nešto što je univerzalna i trajna razlika i mi to nijednim zakonom ne možemo da izmenimo, to će ostati tako, to je ta polna razlika, koju pokušavamo da izbrišemo nekim zakonskim rešenjima. Međutim, prava razlika nastaje u društveno-socijalnom pogledu. Ono što ovaj zakon ne tretira i što neće moći da se primeni, to je ono što se stručno zove – pretpostavljene razlike u podeli rada.
Znate, vi možete da propišete zakonom obaveznih 30% ovde ili onde, ali nikada nećete dobiti u rudniku 30% žena rudara. Nikada nećete dobiti na akušerskoj klinici 30% zaposlenih muškaraca babica, tako da postoje neke stvari koje se moraju poštovati, bez obzira na zakone, jer su to te pretpostavljene razlike, koje tradicionalno, kulturološki, pa i logično i zdravorazumski, moraju da postoje u društvu.
Ono što je trebalo da ovaj zakon ponudi, delimično on to ispunjava, to je ta rodna perspektiva, deklarativna – ona u nazivu zaista postoji, kroz informisanost koja se sadrži u analizi i dizajniranju intervencija – i to delimično ispunjava, institucionalizaciju, uključenost, dizajniranje intervencija. To je upravo ono o čemu smo najviše govorili, o primenljivosti, neprimenljivosti intervencija, odnosno o tome kako će zakon izgledati sutra, kada se izglasa, u životu, u implementaciji.
To je ta primena intervencija na konkretnim problemima, ako se oni jave. Posle nam ostaje evaluacija, tj. procena samog života zakona, efekata, i eventualna korekcija samog zakona, ako do njegove primene, odnosno onih kaznenih odredaba zbog kojih svaki zakon postoji dođe.
Ono što ovaj zakon nikako nije mogao da uradi, nije smelo da se dopusti da dođe na ovaj skup, pred poslanike, a da se ne uredi, to je jezik zakona.
Zakon mora da bude obavezujući, izvršan, tačan i precizan. U zakonu, već sam govorila o tome, ne mogu da stoje paušalne kvalifikacije da neko ''može'', da mu se ''preporučuje da bi trebalo da'', i tako dalje. Zato sam rekla da on ima formu deklaracije i konvencije dobrih namera i dobrih želja. Takav ne može da bude ni jedan jedini dan u praksi, jer čak ni one kaznene odredbe koje se odnose na neke cifre od 5.000, ili bilo koliko hiljada dinara, ne znače ništa. Šta ako neko to da, neko ne ispuni, a neko to ispuni samo da bi pokazao nešto drugo? Otvoriće se neka mnogo veća i komplikovanija pitanja u društvu.
Ono što je već rešeno nekim drugim zakonskim rešenjima, možda je trebalo neke druge zakone malo usavršiti, malo popraviti, da bi se žene osećale sigurnima, zaštićenima i u ovom društvu dovoljno afirmisanima na način na koji to zaslužuju.
Ono što jeste istina, lepo je Andrić rekao, hajde da budemo malo poetski nadahnuti, to je da ''žena stoji na izlazu i ulazu ovoga sveta, kao kapija''.
Da ne budemo baš toliko okrenuti književnosti, nego golom životu, koji je danas svuda oko nas prisutan, to je jedna žena iz naroda mnogo bolje rekla – Onaj ko je patentirao veš mašinu učinio je za žene više nego svi feministički pokreti, svi političari i svi zakoni ovoga sveta.
To je istina. Sa tog aspekta posmatrajte ženu i na tome treba nadograđivati dalju uspešnost žene. Rasteretiti je svih mogućih opterećenja koja dolaze u ovako nesigurnoj državi, koja dolaze kao posledica tranzicije, koja jeste revolucija, koju su najteže podnele žene koje su bile izložene, kao najbrojnije žrtve, u tom procesu, koje su, to sam upravo čula od koleginice, one koje su najbrojnije – nezaposlene, koje su izgubile, pre svega, zdravstvenu sigurnost, a broj ozbiljnih oboljenja se povećao baš u ženskoj populaciji u enormnom broju. O tom broju niko ne govori, o posledicama malignih bolesti koje ubrzava produženi stres kome su izložene, da ne govorimo o svemu ostalom. Prema tome, ženi je zaista potrebna sigurnost, jedna sigurna država, i ona će pružiti svoj maksimum.
Žene su se do sada pokazale kao odlični političari, pokazale su se kao izuzetno odgovorni radnici u svakom poslu, bez obzira čak i na tu trostruku ulogu koja im je nametnuta. Ako zaista želimo da učinimo nešto za žene, onda ih rasteretimo nekih elementarnih briga i učinimo društvo boljim, svakoga dana i svakim zakonskim projektom, učinimo društvo konkretnim u toj pomoći ženama. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, poštovani članovi Vlade i predsedniče Vlade, pre svega moram gospođi Dragutinović da kažem da nisu tri osnovne uloge države smanjenje siromaštva, razvoj infrastrukture i razvoj malih i srednjih preduzeća. To su metodski postupci kojima ona treba da dođe do svoje osnovne i glavne uloge, a to je da ostvari pravedno i humano društvo za sve svoje građane. Naravno, pozdravljam da se ti metodski postupci primenjuju u postizanju tog konačnog cilja, međutim nije lako do tog cilja doći.
Kada se već govori o ulogama, našoj državi je pripalo mnogo uloga, od onih komičnih dramskih pa do onih najtragičnijih, a svakako najtragičnija njena uloga se ogleda u privatizaciji, koja je zaista svakog dana sve transparentnija u onom svom najtežem obliku po građane Srbije, po zaposlene građane Srbije, one koji još imaju sreću da budu zaposleni u nekim firmama, a svakog dana ih sve manje u tim firmama.
Naime, interesuje me, prvo – koliko je ugovora o privatizaciji raskinuto otkako je privatizacija počela? Zatim, kolika je šteta u ciframa (ako se iko time ozbiljno bavi, a morao bi time da se bavi) naneta raskidima tih ugovora i ko će posledice tih štetnih ugovora da snosi?
Samo radi ilustracije pomenuću jedan svež primer, juče raskinutog ugovora o privatizaciji. To je iz mog Zapadnobačkog okruga, konkretno iz moje opštine Sombor - ugovor o privatizaciji Poljoprivrednog preduzeća „Graničar“ Gakovo. Šteta je ogromna. Radnici su mesecima bez ikakve plate, firma je opljačkana. Firma koja je bila poljoprivredni gigant, sada je ''na prosjačkom štapu'', sa neizvesnom budućnošću, sa najvećom izvesnošću da će svi ostati bez ozbiljnog posla i neke sigurnosti.
To je ono čime bi ova vlada morala da se bavi i da u ime transparentnosti (a moram da podvučem da je pravo značenje reči transparentnost u stvari providnost), dakle da u ime te transparentnosti, ma šta to značilo, objavi građanima ovakve informacije – koliko je ugovora raskinuto i kolika je šteta od toga, i ko misli da se pozabavi tom štetom i tim privatnicima koji prolaze bez ikakvih sankcija, a čujem da čak neki najavljuju i tužbe protiv države što su ostali bez nekih sredstava.
Svi znamo šta se događa sa tim privatizacijama. Otprilike se i vidi koji ljudi mogu da uđu u posed nekih firmi. Da ne budem maliciozna u pitanju do kraja, zaista me interesuje i – kolika je korist od onih malobrojnih privatizacija koje su uspele? To je jedno od pitanja na koje očekujem odgovor.
Ono što potresa ovih dana javnost Srbije je još jedan talas otkaza koji se očekuje…