Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani građani Srbije, svi smo od juče uznemireni informacijom da su uhapšeni lekari Instituta za onkologiju zbog zloupotrebe, zbog mita i korupcije i svega onog što se događalo u primeni citostatika.

Više puta sam sa ove govornice upućivala pitanje ministru zdravlja da odgovori samo jedno – ko snabdeva onkologije u Srbiji citostaticima? Ni na jedno moje pitanje nije odgovoreno. Juče smo videli i zašto. Ministar policije je rekao – prepisivali su više lekova nego što je trebalo pacijentima, da bi potrošnja tih lekova bila veća, kako bi dobijali više novca. Suviše suvoparno, suviše jadno i suviše malo za ono što se tamo zaista događalo.

Po prethodnom dogovoru sa predstavnicima farmaceutskih kompanija, oni su uvodili nove i proširivali već postojeće indikacije za njihove citostatike, koje su nabavljali preko Republičkog zavoda, i na taj način su uticali na povećan obim potrošnje citostatika. Da budem jasan i precizan – to kaže ministar policije – prepisivali su više lekova nego što je trebalo pacijentima, da bi potrošnja tih lekova bila veća, kako bi dobijali više novca.

To nije kraj priče. Pokreće se optužnica za mito i korupciju. Gospodo i građani Srbije, ovde mora biti pokrenuta optužnica za organizovano ubijanje. Nažalost, jedan sam od onih svedoka koji će javnom tužiocu ponuditi svoje svedočenje, uz svu moguću medicinsku dokumentaciju, da se ta optužnica proširi i time da ovi lekari koji su uhapšeni (i ne samo ovi, krug je mnogo veći i svakako ću i ta imena izneti) budu optuženi i za organizovano ubijanje, bar organizovano ubijanje na Dečjem odeljenju Instituta za onkologiju.

To dugujem svoj onoj deci koja nisu uspela da prežive, a koja su se lečila sa mojim detetom, koje sam uspela da spasem samo tako što sam konsultovala sve institute na svetu i dobila odgovor da oni ne rade kako treba, odnosno da je zloupotreba citostatika enormna.

Spasla sam svoje dete kada sam prekinula lečenje. Drugi roditelji nisu imali tu hrabrost. Njihovoj deci, koja nisu preživela, dugujem da ova istina izađe i da ovi ljudi dobiju najveće moguće zatvorske kazne i da taj krug zaista bude zatvoren svima onima koji su u tome svesno i namerno saučestvovali, jer to je organizovani kriminal bez presedana u Srbiji, koji do sada nije zapamćen.

Mislim da gospodin ministar zdravlja, koji je juče dao vrlo nonšalantnu izjavu da on to nije znao, a deset godina je ministar zdravlja (a ja odgovorno tvrdim – ne da je znao, jako je dobro znao), danas, posle svih vakcina i svega ostalog što je podneo stoički, treba da podnese ostavku i ode. Ako to danas ne uradi, Srbija nema ministra zdravlja, Srbija nema Ministarstvo zdravlja i bojim se da Srbija u ovom momentu nema ni Vladu koja o njoj zaista brine.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, podneli smo amandman na član 5, gde smo tražili da se u članu 5. stav 5. broj 50% menja brojem 60%.
Amandman nije prihvaćen. Smatrali smo da bi to doprinelo boljem kvalitetu zakona, mada što se uopšte tiče usklađivanja Zakona o visokom obrazovanju, kada se o tome govori, ne smatramo prvo da smo i do sada bili manjkavi u kvalitetnim rešenjima zakonskim o visokom obrazovanju, jer Srbija nije zemlja koja je pionir u oblasti obrazovanja.
Na našu veliku sreću, mi kao narod imamo dugu impresivnu tradiciju svake vrste obrazovanja, pa i visokog obrazovanja, i do sada smo imali jedan od sistema koji je apsolutno bio u potpunoj sinergiji sa svim evropskim obrazovnim sistemima.
Ne smatramo da je baš najsrećnije ovo što smo ušli u ovu obnovu ili primenu Bolonjske deklaracije, videćete da će za par godina to morati i te kako žestoko da se menja, jer je ona upitna i u samoj EU. Oko toga se nisu sve zemlje u EU uskladile i nisu sve našle za shodno da je primene, a uopšte je upitno šta jesu evropski standardi u obrazovanju i šta nisu.
U svakom slučaju, između onoga što jeste diktat EU i onoga što mi ovde imamo, pretpostavljam da se traži neki idealan put i pretpostavljam da će Ministarstvo u svakom slučaju, poštujući ove kvalitetne amandmane kolega koji su dosad bili obrazloženi i oni koji će nadalje biti obrazloženi, prihvatiti one koji će ovo rešenje, ovaj predlog izmena i dopuna zakona učiniti zaista korisnim za one generacije koje dolaze, da bi se u svakom slučaju smanjila količina formalnog obrazovanja u odnosu na suštinsko obrazovanje.
Mi smo ovaj amandman podneli upravo zbog toga, želeći da doprinesemo tom suštinskom obrazovanju, da ga bude više, jer znamo da je u odnosu današnjih snaga postalo vrlo atraktivno kupovati papir, a ne kupovati znanje, jer znamo koja vrata otvara taj papir, a nažalost koja vrata ne može da otvori znanje.
Dakle, naš amandman je imao zadatak i želju da, ako bude prihvaćen, doprinese upravo ovom kvalitetu obrazovanja, odnosno da doprinese mogućnosti da znanje bude više cenjeno u našem društvu.

Hvala lepo, gospodinu ministru. Cenim zaista sve vaše napore i znam, vi ste pre svega profesor kada ste na ministarskoj funkciji, koliko dobro poznajete tehnologiju ovog posla. Ne sporim ništa od toga što ste rekli. Zaista insistiram i očekujem da našu tradiciju obrazovanja nikada i nigde ne zanemarite, da je uvek afirmišete, koliko god da je to moguće, kada ste u svim tim svojim i naporima i komunikacijama sa Evropom, jer mi zaista imamo impresivnu tradiciju obrazovanja na svim nivoima, kako sam rekla.
Mi imamo sada jedan problem oko toga što ste rekli – suštinsko i formalno obrazovanje. I vi znate jedan problem, sada ću samo napraviti jednu digresiju, iskoristiću, pošto imam vreme poslaničke grupe, da vas pitam, zato smo podneli ovaj amandman, insistirali smo na kvalitetu znanja, odnosno papira o kome sam pričala. Mi imamo problem papira, a to je problem koji unutar države cirkuliše, vi to znate, to su razne diplome, razne doktorske disertacije.
Vi ste nedavno bili na jednom fakultetu u poseti, kao ministar, gde je bio problem veliki upravo oko jedne doktorske disertacije, to je somborski Učiteljski fakultet, koja je osporena, koja je pod tužbom i mnogi se problemi otvaraju, a nikakve se sankcije nisu desile posle toga po čoveka koji je to uradio.

Dame i gospodo narodni poslanici, ispred Poslaničke grupe NS podnela sam amandman na član 8, gde tražimo da se posle stava 1. doda novi stav 2. koji glasi: „Poslodavac je dužan da zaposlenom prilikom zaključenja ugovora o radu da obaveštenje kome može da prijavi zlostavljanje na radu“.
U obrazloženju Vlade, koje mogu da prihvatim, stoji da je već u jednom članu takva formulacija predviđena. Međutim, s obzirom na to da ovaj zakon uređuje nešto što u ovom društvu nikada do sada nije bilo zakonski uređeno i što kao pojava nije bilo ni prisutno u toj meri koliko je prisutno u ovim novim kapitalističkim odnosima koji su sada na sceni u Srbiji, smatrala sam da je važno da i u ovom članu 8. ovo bude eksplicitno navedeno i da se time poslodavac obaveže da daje ovakve informacije zaposlenom.
Naravno, zakon mora biti što egzaktniji. Zakon mora i jednoj i drugoj strani da da potpune informacije i sve mogućnosti kako se može neko zakonski zaštititi od neželjene pojave ili kako je dužan da postupi neko u određenim okolnostima.
Mislim da do sada nijedanput u praksi ovog parlamenta, bar u ovom sazivu, neka oblast nije tako objedinila sve poslaničke grupe kao oblast koju uređuje ovaj zakon. Svi smo smatrali da, uz podnošenje ovih kvalitetnih amandmana, zakon treba da bude što bolji, što primenljiviji u životu, što kvalitetniji za građane. Mislim da će pravi život zakona u svakodnevnom životu, odnosno kada se bude bavio onim za šta je predviđen, u stvari pokazati njegove kvalitete, odnosno njegove manjkavosti i da će onda možda već ovaj saziv ili neki sledeći saziv biti u prilici da ga kvalitetnije dopunama i izmenama, koje će tada biti na sceni, ispravi.
Svakako da je ovo nešto što je za Srbiju novo, kao što je i ta pojava u ovom obliku i ovoj meri nova. Želimo svi da na ovaj način damo doprinos da ova pojava bude iskorenjena, odnosno da ne bude zloupotrebljavanja ni od jedne ni od druge strane, da ne bude prisutna u društvu i, svakako, što je krajnji cilj zakona, da ona nestane. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovani građani Srbije, imamo pred sobom ne dva zakona, nego dve izmene i dopune već donetih zakona, i to vrlo skroman broj članova koji se menja u zakonu koji se odnosi na odlikovanja, izmene i dopune Zakona o odlikovanjima Republike Srbije.
Ponuđena je promena na koju smo ukazivali upravo mi iz opozicije kada je zakon donošen, a donet je 26. oktobra 2009. godine i nije ni stigao da zaživi u stvarnom životu Srbije. I tada smo govorili da se tim zakonom obezličuje i na neki način devalvira institucija dodeljivanja odlikovanja, jer dodela odlikovanja pre svega, i odlikovanje građana i institucije u jednoj državi, treba da favorizuje određene vrednosti, nacionalne, istorijske, kulturne i tradicionalne.
Upravo ove dve izmene koje sada nudite u tom zakonu, a na koje smo tada mi ukazivali, kao i na značaj konsultovanja heraldičara, koji po tom pitanju imaju mnogo štošta stručno da kažu i da ukažu u najboljoj nameri, veoma su bitne. Dakle, uvodi se Orden Karađorđeve zvezde, za koji znamo da je 1904. godine ustanovljen, i uvodi se Medalja za hrabrost „Miloš Obilić“.
Sada se u ovim izmenama i dopunama pozivate upravo na ono za što smo vas tada molili da se pozovete i da prihvatite neke amandmane. Dakle, uvodi se vraćanje najboljoj srpskoj tradiciji, najslavnijim danima naše istorije, najslavnijim našim ličnostima, što bismo rekli – vraćanje sebi.
U tom smislu možemo da podržimo ove dve promene, ali one su, opet ću reći, nedostatne. Šteta je da jedan zakon dođe u proceduru, da bude usvojen, da ne bude sluha u tom momentu za sve ono što opozicija zaista konstruktivno ponudi, a da onda već za nekoliko meseci zakon koji nije istinski ni zaživeo moramo da menjamo upravo u tom smislu da se prihvati ponešto od onoga što je opozicija tada nudila. Moglo je to tada da se uradi bolje, zakon bi bio kompletniji.
I ovo je nedovoljna promena i videćete da ćemo imati, možda čak do kraja ovog saziva, još izmena i dopuna. To će biti najtužniji odnos vladajuće koalicije prema nečemu što zaista treba da bude izvan svake politike, a to je odlikovanje zaslužnih građana i pojedinaca.
To se inače u praksi može nazvati nečim za šta mi u pedagogiji, koji se bavimo pedagoškim radom, kažemo – zakasnela pamet. Kao neko ko u tome ima iskustva, ličnog i stručnog, mogu vam reći da zakasnela pamet ne postoji; pameti ili imaš ili nemaš, kada ona kasni, ona ne postoji.
Drugi zakon, odnosno izmene i dopune zakona koje su pred nama su izmene zakona o informacijama od javnog značaja. Samo ću kratko reći da je to pomalo licemeran odnos jer mi imamo instituciju Poverenika za informacije od javnog značaja koju smo stvorili i ustanovili, a da čoveku pri tome, po njegovim rečima, nismo dali nikakva prava ovlašćenja.
Ono što je i gospodin ministar rekao, ko će sada da ne objavi informaciju od javnog značaja... Pa, znate ko u ovoj državi ima najviše interesa da krije informacije od javnog značaja? To je upravo Vlada, koja donosi sve ovo i koja treba da bude najkooperativnija prema tom našem povereniku, a on se upravo na tu instituciju najviše žali.
Mi vidimo taj odnos prema informacijama od javnog značaja, jer i mi poslanici postavljamo pitanja i tražimo odgovore i neke informacije koje su od javnog značaja za život građana, a vrlo često ne dobijamo te odgovore. Zna gospođa predsednica da mi vrlo često tražimo naknadno po nekoliko puta da se na neko pitanje odgovori. Jedan sam od poslanika koji selektivno dobijaju odgovore na pitanja: od nekih ministara i ministarstava da, a od nekih ne. No, ovo je nešto što nije uređeno kako treba i ovo je nešto što je simulacija demokratije jer mi prave informacije od javnog značaja nemamo.
Ne bih pričala uopšte o tome koja je tu uloga državne bezbednosti, samo ću kratko završiti ovaj deo gde hoću da kažem da i državna bezbednost nije u svemu tome nevina, mada znamo kolika je i kakva je njena uloga kroz istoriju Srba i Srbije bila. Ja sam o tome rekla jednu istinu u jednoj svojoj knjizi praveći anagram od tog naziva „državna bezbednost“ – „bedna bezdržavnost“. Nemamo države, a imamo veliku bedu. Trebalo bi se preispitati što se tiče funkcionisanja tih dosijea, tih informacija i onoga što Srbi jesu, zahvaljujući toj državnoj bezbednosti, prošli i propatili. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pitanje je upućeno pre svega RTS-u kao javnom servisu, u onom starom dobrom maniru koji je RTS promovisao, a to je – naše je pravo da znamo sve. U skladu s tim i postavljam pitanje. Drugi deo pitanja se odnosi svakako na Ministarstvo pravde i JP EPS, koji takođe mogu da se uključe u davanje odgovora na pitanja koje ću postaviti.

Znači, građani uže i šire Srbije, kako bismo to rekli, pitaju, pošto u dobrom delu finansiraju pretplatom Javni servis, a imaju pravo da znaju sve, zašto oni baš moraju da znaju kada se recimo u Beogradu bilo koja kanalizaciona cev zameni, a iz svojih opština dobiju neku informaciju ili mesto u nekom udarnom terminu tek kada im se desi neka zaista kataklizmička tragedija tipa poplave. To je jedan deo pitanja.

Drugi deo pitanja. Ti isti građani koji finansiraju RTS svojim pretplatama, naravno uključujući neka svoja znanja o zakonima koji su aktuelni, kažu – po Zakonu o radiodifuziji pretplatu za RTS plaća onaj ko je prijavio prijemnik, nebitno da li gleda RTS ili neki drugi kanal. Po istom Zakonu o radiodifuziji, RTS izričito nema ustavna prava i samim Zakonom o radiodifuziji nema zakonska prava da ulazi u stanove i proverava da li neko ima prijemnik ili ne.

Prema Zakonu o informisanju, Javni servis je dužan da prezentuje tačne i istinite informacije. RTS nije rekao istinu. Rekao je da svako mora da plaća pretplatu, čime je počinio prekršaj protiv ovog zakona, a prema Zakonu o krivičnom postupku, zaposleni u RTS su počinili krivično delo obmane.

Pretplatu mora da plaća samo onaj ko je prijavio prijemnik. Prema Zakonu o obligacionim odnosima ne može se potraživati bilo kakva naplata, sem ako su obe ugovorne strane saglasne. Dakle, ne može se potraživati naplata od onog ko nije pristao na ugovor. Krivično je delo potraživati novac od onog ko nije pristao na ugovor ili onog ko nije prijavio prijemnik.

Po Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti niko nema prava da deli vaše lične podatke drugima, sem u slučaju vaše lične saglasnosti. Zajedničkom uplatnicom EPS-a i RTS-a EPS je prekršio ovaj zakon, a radnici EPS-a su počinili krivično delo prikazivanjem vaših ličnih podataka RTS-u, kao na primer vašu adresu stanovanja gde vam je i upućen račun. Prema Zakonu o krivičnom postupku, onaj ko pristaje na krivično delo smatra se saučesnikom u krivičnoj radnji. Plaćajući račun za struju i pretplatu, finansiraš onoga ko vrši krivično delo nad trećim licima.

Dakle, pošto su zaposleni u EPS-u počinili krivično delo odavanja ličnih podataka i zaposleni u RTS-u počinili krivično delo prinudne naplate, zastrašivanja i laganja nad trećim licima, smatramo da građani Srbije, opet kažem, u onom dobrom maniru da imaju pravo da znaju sve, imaju pravo da znaju koliko je zakonit način naplaćivanja pretplate RTS-a putem računa za struju. Hvala lepo.

Ispred poslaničke grupe Nova Srbija podneli smo amandman na član 84. gde smo tražili da se posle stava 1. doda stav 2. koji glasi: "Ukoliko sponzor ne podnese istu dokumentaciju glavnom istraživaču kliničkog ispitivanja leka, na osnovu koje mu je agencija odobrila sprovođenje kliničkog ispitivanja leka, zabranjuje mu se sprovođenje kliničkog istraživanja leka i pokreće krivični postupak".
Zašto smo to smatrali? Pre svega, zbog toga što smo smatrali da je veoma važno da se kontroliše sve što je u vezi sa lekovima, odnosno da se ozbiljno i odgovorno kontroliše sve što je u vezi sa zdravljem stanovništva, jer do sada smo imali mnogo nemilih pojava. Sa tom praksom nije prekinuto i smatramo da svakako treba kazniti onoga, ne samo novčano, ko pokuša ovu vrstu zloupotrebe, nego i krivično.
U odgovoru zašto je odbijen amandman je rečeno da, između ostalog, ovo nije predviđeno Krivičnim zakonom, ali, bože moj, toliko puta smo do sada menjali Krivični zakon, dopunjavali ga, pa mislim da ovakva vrsta zloupotrebe ima mesta da bude tretirana i u Krivičnom zakonu.

Ispred poslaničke grupe Nova Srbija podneli smo amandman na član 125, gde smo tražili da se broj "90" odnosno "90 dana" zameni brojem "30", odnosno "30 dana", jer smatramo da je ovo izuzetno važna i osetljiva oblast i da administrativne barijere treba svesti na najmanju moguću meru i sve rokove ubrzati.
Savremena tehnologija to omogućava s obzirom da umrežavanje u razne sisteme se uvodi upravo zbog efikasnosti, a administrativna barijera u zdravstvu vrlo često zna da bude pogubna i opasna i mislim da ih ovde, baš kada je zdravstvo u pitanju i kada je rešavanje nekih administrativnih koraka, što je bolest ozbiljnija, to je više administrativnih barijera za one kojima je zdravstvena usluga na bilo koji način potrebna, pa smo smatrali da i ovde treba smanjiti ovaj rok sa tri meseca na mesec dana, da je to u savremenim modernim uslovima moguće i izvodljivo.

Mogu da kažem da sam zadovoljna time da je Vlada prihvatila amandman kolege Sime Vukovića, koji je kompleksniji od amandmana koji smo mi podneli. Mi smo tražili samo jedna rečenica da se izmeni u članu, da se u stvari uvede "rok važenja leka je konačan i ne može se naknadno menjati", kolega je to mnogo stručnije i mnogo detaljnije uradio i dobro je da je prihvaćen taj amandman. Ali, ne bi bilo manjkavo i da je prihvaćen naš amandman.
To je veoma važno kod ovih svih mogućih zloupotreba lekova, prepakivanja lekova, kod velike sumnje nepoverenja građana prema lekovima koji se koriste, kod stvarne i istinske zloupotrebe na ovom tržištu, znači imati ovakvu jednu zakonsku odrednicu, gde kada se stavi rok važenja na lek, on zaista ostaje konačan i ne može administrativno naknadno da se menja, kao što se događalo sa nekim vrlo ozbiljnim lekovima i to u vrlo ozbiljnim zdravstvenim situacijama, kakvu smo imali upravo prošle jeseni.
Da bi se takve sumnje odagnale, važno je da je onaj datum koji na leku stoji, a znamo da se on određuje, pre svega, zbog nekih hemijskih procese koji nastanu posle isteka važenja leka, da bude konačan, neopoziv i za korisnika leka, ona informacija koja je veoma važna, da bi mogao da se nosi sa bolešću za koju se lek propisuje.

Poslanička grupa Nova Srbija je podnela amandman na član 148, gde smo tražili u stavu 1. posle reči "promet", ostale reči brišu i dodaju reči "i povuče seriju tog leka iz prometa ili ga pošalje na uništenje".
Naravno, govori se o lekovima koji odstupaju od standarda kvaliteta leka, što može da bude vrlo problematično i ta mogućnost, da se neki lekovi sa ozbiljnim nedostacima, a samim tim su i opasni po zdravlje, moraju dati odmah na uništenje, treba da bude predviđena zakonom, ovim zakonom svakako.
Nismo zadovoljni odgovorom koji nam je dala Vlada, jer nam nije dovoljno jasan razlog odbijanja ovog amandmana. Kao razloge za odbijanje ovog amandmana kaže – Predlog zakona obustavi, zabrani promet ili povuče seriju tog leka iz prometa, ne predstavljaju kumulativni uslov na osnovu kog postupa inspekcija, već predstavljaju pojedinačne mogućnosti koje će nadležna inspekcija preuzeti, u zavisnosti od konkretne situacije.
Smatramo da svakako, bezrezervno, u svakom slučaju lekove koji ne ispunjavaju standarde, moraju biti povučeni i uništeni, nikako ni u jednom trenutku da budu dostupni građanima.

Kao i kod ranijeg člana gde smo podneli amandman koji se odnosi na skraćivanje nekih rokova, tako smo i ovde tražili da se broj "60" menja brojem "30", odnosno da se 60 dana zameni sa 30 dana, jer skraćenje rokova je veoma važno u savremenom poslovnom svetu, pa tako i u farmaceutskoj industriji, a i svaki administrativni postupak treba skratiti i ubrzati.
Svakako treba da imamo mnogo efikasnije i efektnije i ove institucije. Ako agencija donosi rešenje o upisu rokova od 30 dana, smatramo da je za postupak podnošenja zahteva za obnovu upisan sasvim opravdano da bude izvršeno u periodu od 30 dana, takođe pre isteka. Dakle, to su dva roka za koja smatramo da bi bilo kompatibilno da se vrate. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneli smo ispred Poslaničke grupe Nove Srbije amandman na član 12, gde tražimo da se podnaslov iznad člana 12. i član 12. brišu. Obrazloženje amandmana glasi: "Smatramo da je nepotrebno uz direkciju koja se bavi organizacijom poslova metrologije osnivati i metrološki savet od čak sedam članova, jer je to povećavanje javne potrošnje, nepotrebno opterećenje budžetskih korisnika, a ove poslove treba da obavlja direkcija. Ovako kako je predstavljen zakonom, ''Savet nema jasne radne zadatke i nikakva efikasnost se ne vidi iz ideje o formiranju ovog tela'' i samim tim on nije potreban.
U svakom slučaju, ovo će biti još jedno političko telo koje će biti budžetski korisnik, a s obzirom na to da je zakon o metrologiji zakon koji tretira oblast koja je na svetskom nivou jasno uređena, determinisana i ne trpi nijednu vrstu improvizacije, smatramo da je uvesti još sedam partijskih plaćenih ljudi zaista nepotrebno i posebno odrediti ovakvim predlogom zakona.
Smatramo da je ovaj amandman trebalo prihvatiti i da se još jednom preispita potreba stvaranja ovolikog broja saveta, potreba otvaranja ovoliko administrativnih radnih mesta koja ne služe ničemu osim primanju plate, a znate dobro da je EU upravo u tom delu, na koji se uvek rado pozivate, tražila da se javna potrošnja smanji.
Ako pogledamo da je preko 1.500 raznih plaćenih partijskih funkcionera tražilo da se dopusti da se izuzmu iz zakona koji tretira vraćanje bar jedne funkcije, onda nam je jasno o čemu se radi upravo u ovom članu zakona.

Ovaj stav 2. člana 13. nije u potpunosti primenjiv, jer ovaj zakon jasno određuje merne jedinice, nećemo moći tu ništa sami da menjamo i da uvodimo neke svoje merne sisteme, i propisuju se njihove upotrebe. Takođe, postoji međunarodni sistem jedinica koji se koristi u skladu sa ovim zakonom.
Ono zbog čega sam reagovala jeste što ovaj stav sadrži potpuno nepismenu sintagmu, koja kaže – ''bliže se uređuje Vlada''. Ovim se zakonom bliže ne uređuje Vlada, nego jedna reč bitno menja značenje čitavog člana zakona. Hvala lepo.

Samo ću kratko prokomentarisati ovaj član zakona. Ono što smo tražili amandmanom u članu 25. stav 2. jeste da se posle reči "ministar" tačka briše i da se dodaju reči "na osnovu Zakona o žigovima". Jer, ovako koncipiran stav nas upućuje da je ministar taj koji može nešto da odredi u ovom zakonu.
Ovde je već sve jasno određeno, to sam već i rekla, utvrđeno i opšte prihvaćeno. Ministar je taj koji samo tehnički sprovodi, pa mislim da je trebalo pozvati se u ovom članu i na zakon koji ga obavezuje da to tehnički sprovede.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, retko imamo priliku da pred sobom imamo zakone oko kojih većina u ovoj sali razmišlja isto ili bar slično, a pre svega mislim na ove zakone koji se tiču kulture.
Ono što kao Narodna skupština možemo da uradimo jeste da pomognemo svako ozakonjavanje ili svako donošenje zakona koje će služiti na dobrobit naše kulture.
Kulturna baština svakako predstavlja nasleđe fizičkih artefakata i nematerijalnih atributa nekog društva koje čini ostavštinu prošlih generacija, čuva se u sadašnjosti, kako bi bilo ostavljeno budućim generacijama.
Tako sam doživela i upravo Predlog ovog zakona o retkoj knjizi, odnosno predlog da se još novih 310 naslova nađu pod zaštitom države i nadam se iskreno, znajući i stručno i lično kakvim kulturnim blagom raspolažemo kao narod, kakvo kulturno blago postoji pre svega u pisanoj kulturi ovog naroda i koliko dugo ono datira, da će se taj spisak i nadalje samo obogaćivati. Zato smatram da ovakav zakon treba, naravno, podržati sa strane i opozicije i pozicije.
Ono što takođe smatram, i složila bih se tu sa koleginicom Goricom Mojović, to je da treba pristupiti donošenju ili novog zakona o kulturnim dobrima ili postojeći značajno dopuniti, obogatiti, učiniti prilagodljivijim novim uslovima čuvanja kulturnog nasleđa.
Kultura je jedan segment koji je nedeljiv u onim svetskim razmerama, u evropskim razmerama gde mi postojimo i kada posmatramo svoju kulturnu baštinu onda vidimo koliko imamo zajedničkog sa celim svetom, zajedničkog sa celom Evropom i koliko smo ipak uspeli da budemo autentični, različiti i svoji.
To što smo uspeli da imamo različito, autentično i svoje, to nas obavezuje da svim sredstvima, svim svojim znanjem i umenjem, svim svojim potencijalima, pre svega ljudskim, i onim entuzijazmom koji se prvo u kulturi zamori, nastavimo da to čuvamo ili potrudimo se da to sačuvamo, potrudimo se da to obogatimo i da se, kako reče koleginica, na neki način izborimo da i neki drugi izdvoje sredstva koja su uvek u kulturi manjkava, da se očuva ono vredno, retko, izuzetno što mi imamo i što nas u svetu predstavlja i čini jedinstvenim.
Naravno, znamo, to je praksa svih vlada, da ne kažemo da je to i posledica svih kriza, kada krene negde da se štedi, onda svi pribegnu da prvo iseku kulturu, da tu smanje i svi se onda ponašaju kao da se najlakše toga odriču. Naprotiv, smatram da je to poslednje gde bi trebalo da zakinemo. Na toliko drugih mesta se može racionalno uštedeti da bi kultura ostala svojstvena i da bi nas činila izuzetnim, kakvi treba da budemo i kakvim se trudimo da se predstavimo svima.
Svakako postoje materijalna i nematerijalna kulturna dobra. Knjiga, retka knjiga, spada u naša izuzetna kulturna nasleđa na kojima treba da radimo, koja treba stalno da otkrivamo, koja treba stalno da čuvamo. Ne treba da zaboravimo one istorijske momente, one strašne tragedije istorijske kada smo izgubili značajne funduse našeg pisanog blaga, ali veličina jednog naroda se svakako meri prema veličini kulture i onoga što ima da prezentuje svetu u svom duhovnom nasleđu i svom duhovnom stvaralaštvu. Hvala bogu, zaista smo imali sreću da budemo jedan, bar na taj način, od izabranih naroda.
Očekujem svakako da će se dalje raditi i na zaštiti jezika i pisma, da je to jedno od kulturnih nasleđa na kome treba zaista ozbiljno poraditi, jer mi smo svedoci svakodnevnog urušavanja našeg jezičkog nasleđa raznim skrnavljenjem jezika, uvođenjem stranih nemuštih reči, ubacivanjem i gde treba i gde ne treba, naravno, i čuvanja našeg autentičnog nacionalnog pisma ćirilice.
Postoji čitav projekat na koji način treba da se ono očuva, a da bude svrsishodno, potrebno, jedinstveno, da nas obeležava kao što nas je uvek obeležavalo, kao što su to učinili i neki drugi narodi sa svojim autentičnim pismima, a da opet ne budemo žrtve tehnološkog razvoja civilizacije koja je, nažalost, postala i toliko potrebna u svakodnevnom životu, kompjuterizacije. Dakle, može sve to jedno sa drugim da ide i da naša kultura bude očuvana.
U ime toga svakako pozdravljam i podržavam donošenje svakog zakona koji će pomoći da kultura bude što bolja, što više očuvana, da se obogati, da se pomogne novom razvoju, da imamo da pokažemo da smo nasledili mnogo od svojih predaka, da smo spremni da to sačuvamo u sadašnjosti i da to proširimo, jer to smo dužni generacijama koje dolaze, mi smo to dužni svojim unucima.