Hvala lepo gospodinu premijeru na prilično iscrpnom odgovoru, mada javnost Srbije zaista očekuje da dobije konkretne informacije u ciframa, jer su one neoborivi i stvarni dokaz.
Nastavljam u skladu sa pitanjem koje sam postavila u prvom delu. Ono što ovih dana potresa javnost Srbije jeste novi talas otkaza koji se najavljuje i oko kojeg se mnogo licitira i koji se očekuje već kao sledeća tačka dnevnog reda prethodno započete sednice, da se o tome raspravlja. To su dva zakona po hitnom postupku, koji su iznuđeni, gde se rešava i raspravlja o sudbini zaposlenih u administraciji, kako državnoj tako i lokalnoj.
To je pitanje koje u ovom trenutku zaista nije do kraja razjašnjeno. U obrazloženju za donošenje tih zakona je objavljeno, između ostalog, da postoje opštine u kojima ima 10% više, 20% više, 30% više zaposlenih od dozvoljenog broja i one opštine koje nisu zloupotrebile svoj budžet i bile su odgovorne prema njemu i imaju manje zaposlenih, a opet su vrlo uspešno funkcionisale.
Veoma bi važno bilo da se pre načelne rasprave o tim zakonima objave podaci, i da je to već izašlo u javnosti Srbije, poimenično za sve opštine u Srbiji (na kraju krajeva, naša država je naša zajednička kuća) koje su i kako poslovale sa svojim lokalnim budžetima, i koje od njih i u kojoj meri moraju da otpuste zaposlene u svojoj administraciji. To je ono što će odagnati mnoge sumnje i mnoge neverice, a što će to izazvati neke partijske potrese, to je posebna priča i o tome ne treba govoriti.
Drugo pitanje je, gospođa Jasna Matić je tu, pa da ne bi se osećala zanemarenom i da ne dobije baš nijedno pitanje, stiglo neposredno pre početka ove sednice upravo iz Pošte. Postoji informacija, vi ćete verovatno znati, da je vrednost bicikala koji su kupljeni za poštare, i koje je centrala prenela na zaduženje radnim jedinicama po Srbiji, po komadu 47.164, 55 dinara. To je frapantno za zaposlene u Pošti, otvara mnoge sumnje, odnosno njih interesuje – od koga je to kupljeno i koliki je broj tih bicikala?

Hvala vam lepo. Nadam se zaista da ćete, s obzirom na to da je ova informacija stigla iz PTT-a, a tamo imate upravo aktuelan štrajk, proveriti ovakvu jednu informaciju radi mira u kući, kako bi se to reklo.
Samo još jedno pitanje za gospodina premijera, pošto imamo dobru komunikaciju danas, ali ovo je u skladu s nekim drugim pitanjima. Da li je Vlada zauzela neki zvaničan stav i objavila ga po pitanju izjave gospođe Doris Pak, evropske parlamentarke koja je rekla da Vlada Srbije mora da sarađuje s vladom Kosova?

Hvala lepo, gospodine predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, odnos Vlade prema ovom zakonu vidi se po tome što i u plenarnoj raspravi i danas u raspravi u pojedinostima, imamo, uz svo poštovanje prema gospodinu Markoviću i njegovom pravničkom znanju, ministra koji nije kompetentan da prihvati nijedan od amandmana, koji su zaista u skromnom broju i koji su pokušali da ovaj zakon učine smislenim.
Zakon ove vrste i ovog kvaliteta je trebalo da bude mnogo bolje urađen, mnogo preciznije i dobronamernije, jer to je zakon koji ne treba da posluži jednoj vladi, nego bi trebalo da služi i opslužuje vrline ovog naroda u dugom periodu koji je pred nama.
U ime kritike ovog zakona imamo mnogo suvislih komentara, ali podsetila bih samo malobrojne prisutne kolege poslanike da je i sama gospođa Nada Kolundžija u plenarnom zasedanju izrekla skepsu po pitanju ovog zakonskog predloga. Mislim da je Vlada malo požurila ili, kako to u narodu kažu, malo preletela, u želji da donese što više zakona, da se taj broj enormno uveća, pa se u ime tog kvantiteta u potpunosti zanemario kvalitet. Skroman broj članova ovog zakona to pokazuje.
Podnela sam amandman na član 22, koji se odnosi na to da odlikovano lice može da dobije prepis povelje o dodeljenom odlikovanju ukoliko pod nekim okolnostima izgubi odlikovanje ili se ono ošteti, uz odgovarajuću naknadu, i tražila da se reči ''uz odgovarajuću naknadu'' brišu.
Obrazloženje koje sam dobila za odbijanje tog amandmana glasi ovako: „Amandman se ne prihvata. Predviđena naknada je simboličkog karaktera i vezana je prevashodno za obavezu odlikovanog lica da odlikovanju pridaje odgovarajući značaj i tako postupa sa njim''.
Simbolična naknada je smešna, jer ne može da nadoknadi u budžetu neku ozbiljnu cifru, koja je već dugo nedostatna. A odlikovano lice je uzoran, požrtvovan građanin, koji je svojim životnim delom zaslužio da bude odlikovan, istakao se u odnosu na sve ostale, i zaista sumnjam da bi bez ozbiljnog razloga došao u situaciju da traži da mu se ponovo izda taj ispis. Ne može neka kancelarija da se vaspitno-obrazovno odnosi prema odlikovanom licu. To su izuzetni građani, koji su uzor svima, pa i onima u Kancelariji ordena.
Zaista je ovaj amandman trebalo prihvatiti, jer ta simbolična naknada koju treba neko da plati već je obrazloženjem za odbijanje pokazala da taj novac ništa ne predstavlja, ništa ne donosi, a u samom odnosu prema odlikovanom licu mnogo toga kvari.
U moru amandmana koje niste prihvatili, koji su zaista suvisli i trebalo je da ovaj zakon poprave, ako se on ikako popraviti može, jer smatram da je ovo jedan od najlošijih zakona koje smo do sada imali u ovom sazivu pred sobom, ovaj amandman bi bar donekle pokazao elementarno poštovanje odlikovanih građana, onih građana koji zaslužuju da budu i treba da ostanu i primer i uzor svima.
Dakle, ovo je jedna sitnica koja je samo pokazala tu pravnu suvoparnost i taj činovnički odnos prema nečemu što predstavlja vrlinu u ovom društvu. Sistem odlikovanja, sistem nagrađivanja, u stvari ima taj vaspitni odnos, i on treba da stvori i razvije određene vrednosti za kojim svako društvo vapi, pa i naše.
Dakle, mi na ovaj način treba da pokažemo kakav je odnos države, kakav ugovor će država da napravi sa svojim građanima koji su u svakom slučaju izuzetni po svojim vrlinama.
Ovaj deo u ovom članu, koji je inače čak i zarezima odvojen i samim tim pokazuje da je on u tom članu i u tom stavu višak, jeste možda najbolja legitimacija ovog zakona. Zbog toga ovaj zakon ni u celosti, ni u pojedinostima, ne možemo podržati glasanjem..

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, ispred Poslaničke grupe Nove Srbije podnela sam amandman na član 18, tražeći da se stav 2. u njemu briše. Da podsetim samo, odnosi se na mogućnost produženja služenja civilnog roka i ta se mogućnost dopušta do 30 godine života. Mi smo tražili da to ostane u okviru 27 godina života.
Amandman je odbijen sa obrazloženjem: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što se stavom 2. ovog člana daje mogućnost izuzetka. Takvo rešenje je neophodno za regrute koji su ocenjeni privremeno sprečenim za rad do 27. godine života i kojima je regrutna obaveza produžena do 30. godine života.''
Sve do sada u služenju naše vojske uvek je ograničavano sa 27. godinom života. Da slobodno kažem, na neki način to je i u skladu naše vojničke tradicije. Svako pravilo koje dopusti izuzetak prestaje da bude pravilo i mnogo češće se radi o izuzetku koji nije ni jasno ni pravno determinisan i onda se ulazi u mogućnost zloupotrebe zakona, u mogućnost pribegavanja instituta u rupe u zakonu. Ne bi bilo dobro da pred zakonom svi budu jednaki samo da neki budu jednakiji. Svaki izuzetak dopušta, odnosno poništava pravilo u potpunosti.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, poštovani gospodine ministre, građani Srbije, ispred Poslaničke grupe Nova Srbija podnela sam amandman kojim tražim da se u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani predloženi član u ovom obliku, član 32, briše.
Naime, rešenje koje je stajalo u postojećem zakonu je daleko bolje, jer sadržaj pojma ''zaposleni'', ''raspoređeni'' nije isti i ne podrazumeva isti odnos prema radu i obavezama.
Smatramo da ovo nije bilo potrebno menjati u zakonu, jer raspoređivanje je terminološki u stvari postupak, a zaposlenost je trajno stanje. Raspoređivanje vas dovodi do nekog zaposlenja, tako da smo smatrali da je u postojećem zakonu ovaj član bio sasvim u redu i da je bio mnogo jasniji terminološki, konkretniji, a preciznost jednog zakona u mnogo čemu određuje i njegov kvalitet, tako da smo tražili da se ovaj član 32. briše. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, da je pitanje Zapadnobačkog okruga sadržano samo u jednom problemu, koji je postavio, kao poslaničko pitanje, gospodin Vladan Batić, gde bi nam kraj bio?
Međutim, to nije kraj problema koji muče opštinu Sombor. Oni koji imaju zaista velike probleme su oni koji neće do te naplatne rampe moći ni doći. To su, pre svega, radnici holding kompanije „Bane“ i radnici AD društva „Graničar“ u Gakovu. To su radnici koji su posle dve nezakonite, neuspešne privatizacije, posle mnogo igara na najvišem nivou, a verovatno vođenih iz Ministarstva ekonomije, ostali na ulici bez ikakvih prihoda, bez ikakvih primanja, bez ikakve budućnosti.
Uputili su pisma svim resornim ministarstvima i Agenciji za privatizaciju, a do sada su dobili samo jedan odgovor, i to iz Ministarstva rada i socijalne politike, sa objašnjenjem da je njihovo pismo prosleđeno dalje.
Očekujemo da dobijemo odgovore od resornog ministarstva, od Agencije za privatizaciju – šta će se dalje događati sa ove dve neuspele, nezakonite privatizacije? Takođe, šta će se događati sa licima u opštini koja su omogućila nezakonite radnje oko izdavanja, licitiranja zemlje AD „Graničar“ u opštini Sombor? Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, poštovani gospodine ministre, pred nama se napokon našao, mogu da kažem - kontroverzni predlog zakona, jer je o njemu bilo već jednom polemike u parlamentu, 2005. godine, ako se sećate, kada je gospodin Predrag Marković pokušao da predloži zakon o odlikovanjima.
Glavni razlog skidanja tog zakona sa dnevnog reda je bilo upravo to što se posumnjalo da iza tog zakona stoji Krunski savet, mada je bilo evidentno da je taj predlog zakona bio urađen stručno, na najvišem nivou.
Zaista je mnogo više odslikavao ono što Srbiji, kada se zakonom uređuju odlikovanja, u ovom trenutku i uopšte u odnosu prema istorijskom trenutku Srbije i istoriji tradicije Srbije treba.
Zakon iz 1998. godine, kojim je svojevremeno dodeljeno preko 14.000 odlikovanja, u značajnoj meri je devalvirao instituciju odlikovanja i mislim da se donošenjem ovog zakona vrlo nemušto, nevešto, neprecizno pokušava vratiti institucija odlikovanja u Srbiju.
Zakoni mogu biti krovni, temeljni, okvirni, ali ovo je zakon savesti, časti, pa i odgovornosti države prema izuzetnim delima i postignućima u svojoj neposrednoj prošlosti. Kao sve što je dostupno ljudima, sve je, naravno, odmah podložno i kvarenju, zloupotrebama, pa i ovaj zakon u nekoliko svojih članova bar nagoveštava ili ostavlja mogućnost da bude predmet ozbiljne, pre svega političke zloupotrebe i prisvajanja ili uvećavanja moći.
Odnos prema odlikovanjima u jednoj državi ima za cilj, kao i zakon koji to uredi, da kroz afirmaciju poželjnih vrednosti, vaspita, formira, nametne određeni profil časti i delovanja kod pojedinca, na koji, kao primer, treba da se ugledamo.
Odlikovanja nemaju budućnost. Ona imaju samo prošlost, a cilj njihovog postojanja je da deluju u budućnosti. Zato je ovo zakon koji odnosom prema izuzetnim delima iz prošlosti skicira naša moralna stremljenja, čak ih determiniše, i svu našu društvenu etiku u budućnosti. Svaki drugačiji odnos države prema odlikovanjima devalvira ih i svodi na nivo đinđuve ili jeftine monete za podmićivanje partijskih kadrova, a samim tim i podizanje najgore mane na nivo vrline partijskog poslušništva i poltronstva.
Ovaj predlog zakona je anacionalan i pomalo bezličan. To je ono što mu istinski i krajnje zameram. On u potpunosti poništava srpsku tradiciju, o kojoj su govorili prethodni govornici. Obezličeni su i nestali najsvetliji personalni primeri nacionalne istorije, a uvedene su samo opšte kategorije.
Srbija poznaje odlikovanja od 13. veka i na ovaj način, okrećući se tradicionalnim, već poznatim odlikovanjima srpske države, trebalo je da sačuvamo i negujemo svest o sopstvenoj viševekovnoj autentičnoj državnosti, koje ne treba da se stidimo i koju, kao neke druge države u Evropi, treba da sačuvamo, da se na nju ponosno osvrćemo. Setimo se samo Francuske, koja se nikada i ni pod kojim okolnostima ne bi odrekla Ordena Legije časti. U ovom trenutku u Francuskoj ima preko 700.000 živih nosilaca tog najvišeg francuskog odlikovanja.
Nigde u modernom društvu i državi, kakva Srbija teži da bude i svi mi svojim skromnim doprinosom težimo da je učinimo, ovakav predlog zakona ne može da bude kvalitetan i dugovečan ako u njegovoj izradi nije uzeto u obzir celokupno iskustvo bar evropskih država i njihovo zakonodavstvo, iznad svega tradicija.
Svi znamo šta te države u Evropi čine da sačuvaju svoju tradiciju upravo u ovom odnosu prema odlikovanjima najzaslužnijih, prema odnosu države i onih građana koji tu državu predstavljaju najčasnije i najveličanstvenije u svetu. Oni uvode nova, ali ne poništavaju ona koja su ih učinila prepoznatljivima.
Ovom zakonu nije funkcija ojačavanje institucija odlikovanja, to je ono što mu zameram. On treba da definiše državu koja odlikuje zaslužne i ko bi bio doživljen kao zaslužan. Ovaj zakon ima ulogu da, i to se ne krije, naročito u članu 14. i članu 24, ojača položaj, moć i uticaj samo jednog političkog stava i jedne političke ličnosti koja ga predstavlja. Ni u jednom trenutku, ni u jednom redu, ni u jednom stavu nema Narodne skupštine, najvišeg narodnog zakonodavnog tela, makar i deklarativno. Koncentracija moći na taj način je opasna, u demokratiji najopasnija, pa one koji se navuku na taj heroin vlasti može da strmoglavi vrlo brzo, kao i svaki heroin, u ambis.
Šta je svrha dodeljivanja ordena ili priznanja države pojedincu ili kolektivu? Šta je sadržaj tih odlikovanja? To je u ovom zakonu trebalo mnogo stručnije da bude objašnjeno. To ne može i ne sme da se prepusti jednoj kancelariji i vrlo problematično predloženoj komisiji, koju će odrediti opet jedan čovek sa nekim svojim bliskim saradnikom, pa bio on i predsednik države. Odlikovanja ne pripadaju i nisu lična tekovina predsednika države, nego naroda i istorije i tradicije jednog naroda.
Ako je ceo zakon pravljen samo da bi se predsedniku Republike Borisu Tadiću dala jedna uloga više, protokolarno dodeljivanje odlikovanja, kao dosola malo više moći, onda će ovaj zakon promašiti svoj cilj u potpunosti u životu, ali i u istoriji, i neće nam pomoći ni onaj izgovor da - ko promaši cilj, pogodi sve ostalo.
Građani već odavno ne žive za onaj model ponašanja koji se u komunističkom vremenu zvao i bio vrlo popularan - Pinki je video Tita, pa se moglo dugo živeti samo na toj uspomeni. Građani već dugo očekuju da vide koje vrednosti ova Srbija želi da favorizuje, koje moralne vrednosti i načela će biti uzori i poželjni u našoj budućnosti, jer ovi događaji iz najbliže prošlosti nam pokazuju da sa tim imamo ozbiljan problem. Ako se to još jednom, a već je viđeno u istoriji kao "deža vi" sindrom, svede samo na sud jedne partije, moglo bi nam se desiti opet, kao "deža vi" sindrom, ono da su neki u istoriji rekli - ja se u te partije ne priznajem.
Odlikovanje je, svakako, svojevrsna vrsta ugovora između zaslužnog pojedinca ili kolektiva i države. To je uređeni odnos onih koji tu državu čine državom o tome kako će se država dičiti, ponositi i promovisati delima zaslužnih pojedinaca i kolektiva i kako će ti zaslužni pojedinci i kolektivi nadalje predstavljati tu državu, jedni druge obavezuju. Prema odlikovanjima, stoga, moramo imati izuzetno odgovoran odnos i ona ne mogu biti svedena samo na 33 člana jednog zakona koji, eto, treba da otaljamo i koji će najverovatnije morati već neka buduća skupštinska većina u istom ovom zdanju da promeni.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovana gospođo predsednice, već sam rekla da smatram da u samom tekstu zakona ima bitnih manjkavosti, da će on zaista morati biti zamenjen. Mislim da je trebalo da se više obrati pažnja na onaj predlog o kojem se ovde nije govorilo, koji je stručno urađen, iz 2005. godine, i koji je možda imao glavnu manu to što je iza njegovog stvaranja stajao Krunski savet, ali je zaista imao odlična rešenja i u njega je bila ugrađena zaista srpska tradicija odlikovanja i najviši odnos države prema odlikovanjima i zaslužnim građanima.
Pre svega, ta primedba se odnosi na član 8, gde su pobrojani ordeni. Zaista smatramo da bi trebalo uneti neko personalno rešenje iz nacionalne tradicije i istorije među ordene ili bar medalje. Spomenica znamo šta je.
Ono na šta sam skrenula pažnju je član 14, koji nas je učinio nezadovoljnim. Bojim se da je u stavu 1, gde se nabraja ko sve može da predloži pojedinca ili kolektive za odlikovanja, nalaze se i udruženja, to trebalo malo više precizirati da ne bi, a o udruženjima smo mnogo raspravljali i znamo koliko je institucija udruženja na ovim prostorima predmet upotrebe i zloupotrebe, došlo do nekih posledica na koje mi kroz istoriju nećemo biti ponosni, a svakako nam je kao narodu važno da na sve naše odlikovane i zaslužne građane, i pojedince i kolektive, budemo uvek ponosni i uvek se vraćamo kao najsvetlije primere.
Stav 3. istog člana kaže: „Uz predlog za dodelu odlikovanja stranim državljanima, stranim pravnim licima i međunarodnim organizacijama ovlašćeni predlagač dostavlja i mišljenje ministarstva nadležnog za spoljne poslove“. Mislim da je ovde trebalo ipak konsultovati i Narodnu skupštinu, jer se svi naši odnosi sa inostranstvom čine u ime naroda i ovo je najviše telo koje predstavlja narod i gde se po pravilu glas naroda može čuti.
Takođe, u poslednjem stavu ovog istog člana – ''Predsednik Republike može dodeliti odlikovanje i samoinicijativno'', mislim da mu je trebalo tu možda postaviti i neke uslove pod kojima on to može. Jer, predsednik države neće biti uvek ista ličnost, valjda će se tu smenjivati i neki drugi partijski stavovi i neke druge političke opcije, pa da bi svi oni i ubuduće morali da imaju neke limite pod kojima mogu dodeljivati odlikovanja.
Ono što smo takođe smatrali nedovoljno dorečenim rešenjem je Komisija za odlikovanja, koja je vrlo šturo ovde predstavljena: ''Komisiju za odlikovanja obrazuje generalni sekretar predsednika Republike, a predsednik Republike postavlja predsednike i članove Komisije iz reda uglednih ličnosti u Republici Srbiji''.
Vrlo je širok pojam ko su ugledne ličnosti. Da li će to biti isključivo partijske ličnosti ili će to biti predstavnici nekih institucija koje su po svojoj prirodi sastavljene od tih najuglednijih ličnosti. Tu je trebalo determinisati koji su to ugledni članovi te komisije, iz kojih redova će oni biti delegirani da bi mogli da odlučuju. Jer, pazite, imamo dve vrste odlikovanja, i vojna i građanska odlikovanja. Dakle, koji su ti ljudi koji će biti kompetentni da odmere tu najosetljiviju stvar u određivanju najzaslužnijih građana.
Takođe smo smatrali problematičnom Kancelariju ordena. Ona mora da funkcioniše, takođe je mnogo preciznije trebalo da budu određena njena prava i obaveze.
Stavili smo i amandman na član 22, da se ne može naplaćivati kada se traži izdavanje prepisa izgubljenog odlikovanja. Mislimo da će ministar, koji nije tu ali koji je nadležan imati razumevanja za ovaj amandman. Zaista nije u redu da ministar koji je nadležan za ovaj zakon ne bude danas tu prisutan.
Član 24. u svom četvrtom stavu kaže: „Predsednik Republike može oduzeti odlikovanje i samoinicijativno“. Takva rečenica i takva zakonska odrednica obesmišljava ceo zakon, kao i u onom članu gde on može samoinicijativno dati odlikovanje. Predsednik Republike jeste predsednik svih građana i mora konsultovati građane i ne može biti baš toliko samoinicijativan da raspolaže čašću, ugledom i najsvetlijim primerima u istoriji jednog naroda, koji se obeležavaju upravo odlikovanjima.
To su naše najvažnije zamerke ovom zakonu. A to što zakon ima samo 33 člana, čini ga, kao što rekoh, vrlo šturim, vrlo kratkim i vrlo nedorečenim i njega svakako treba ozbiljno doraditi ako već hoćemo da poništimo onaj iz 1998. godine, za koji smo smatrali da je potpuno neprihvatljiv sa današnje tačke gledišta, odnosno iz današnje perspektiva moderne Srbije, kakva želimo da bude. Hvala.

U želji da podržim amandman koji je koleginica upravo pokušala da odbrani i u želji da kažem samo nekoliko rečenica uopšte o ovom zakonu, i neko svoje mišljenje i viđenje razloga za donošenje ovog zakona, pre svega ocenila bih razloge za donošenje ovog zakona onim što se u šahu, u lovu, u vojsci i u ratu zove "manevar odvlačenja pažnje".
Pre svega, donošenjem ovakvog zakona se želi svakako skrenuti pažnja sa nekih vrlo važnih i vrlo bitnih problema koji u ovom trenutku tište Srbiju. Ustav, ne samo ovaj poslednji Ustav, nego svi ustavi i u onoj staroj nekadašnjoj Jugoslaviji, a evo u poslednjih pola veka ovde nekoliko Jugoslavija je ostarelo i umrlo, do ovog poslednjeg koji je danas važan i vredan i koji moramo da poštujemo, garantovali su ova prava.
Mi smo se uvek kao narod time ponosili i to nikada na ovim prostorima nije bilo ničim dovedeno u pitanje, osim sporadičnih ekscesnih situacija koje naravno postoje svuda, svagde i u svim narodima.
Dakle, ono što Ustav treba da garantuje je pre svega suverenitet. Ono što mislim da ministar nije na najbolji način odbranio je upravo taj suverenitet Ustava.
Ono što bi trebalo da bud imperativ u nekim stvarnim promenama i u stvarnim garancijama države jeste upravo to - da je neko, nešto, i da neko predstavlja državu.
Znate, državljanstvo, koje do sada niko nije pomenuo, jeste jedan kapital. Brojne zemlje u svetu upravo tim kapitalom trguju. Vi znate šta sve ljudi čine kada odu u Ameriku da se domognu američkog državljanstva. Kada se domognu toga, onda postaju Amerikanci, a po svojoj nacionalnosti mogu da budu šta hoće - i Vijetnamci, i Kinezi, i Srbi, i Poljaci, i Rusi, ali su oni državljani Amerikanci. To je ozbiljan odnos prema svojoj državnosti i državi.
Volela bih da se ovde vodi jedna drugačija politika i da imamo tu ideju - da svi koji žive u Srbiji budu pod državljanstvom Srbije, jer imaju pasoš Republike Srbije, a da su po nacionalnosti zaista sve ono što žele da budu, ono što jesu po rođenju, ako žele drugačije da se izjasne neka se izjasne, dakle svo ono bogatstvo nacija, kultura i vera što imamo da zaista i nadalje negujemo.
Ono što je gospodin ministar rekao - da ovaj zakon treba da bude mehanizam koji treba da garantuje, i on onako na prvi pogled jeste mehanizam nečega, ali nikako neće biti dobro, da taj zakon bude mehanizam za kupovinu, za trgovinu i uopšte da se pretvori u jednu političku robu, što jeste najizvesnije da će postati.
Želim samo da podsetim na neke reči koje je rekla naša najumnija, jedna od svakako najumnijih Srpkinja, Isidora Sekulić o nama kao narodu i time ću završiti ovo svoje kratko obrazlaganje zakona i svoje viđenje zakona - mali smo, sami smo, siromašni smo, opljačkani smo i od ljudi i od krvave istorije, i nema nikog ko će da nas povede u bajkovitu budućnost do nas samih.
Nije lako biti mali narod ni u Finskoj, ni u Norveškoj, ni u Srbiji, treba se oslanjati na sebe i hoće li Balkan jedared otvoriti svoje oči uspavane i videti svoj ogromni ekonomski, politički i kulturni kapacitet ako zamahne kao celina. Nigde deljenja nisu donela dobro ničemu, treba da počnemo da razmišljamo kao celina, jer sreću i budućnost i blagostanje gradi samo celina, što veća to bolja.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovana predsednice, podneli smo amandman na član 14. stav 2. da se posle reči "zavoda" dodaju reči "a po pribavljenom i obrađenom mišljenju prosvetnih radnika".
Mislim da nigde nije toliko važno koliko u školskom sistemu što više konsultovati i uključiti stručno mišljenje upravo onih koji najviše koriste udžbenike, kojima su udžbenici u stvari osnovni alat ili oruđe, a to su prosvetni radnici.
Oni su najkompetentniji i najpozvaniji da daju sud o udžbenicima upravo zbog toga što nam se u praksi događalo ne samo da imamo manjkave udžbenike, nego se događa da imate udžbenik sa materijalnom greškom. Kada imate udžbenik sa materijalnom greškom, onda imate problem i autoriteta, imate problem falsifikata materije koju predajete. To bitno kompromituje oblast u kojoj se nađete u tom trenutku.
Znate, dete kada se nađe između autoriteta učitelja i nastavnika i onoga što piše u udžbeniku, teško da se može opredeliti u tom slučaju kome će da veruje.
Vrlo vam je teško objasniti da neko ko piše knjige može da napravi grešku. To se u tom uzrastu ne sme događati. To je jedna od stvari zbog koje smatram da treba konsultovati struku, upravo izvođača radova na terenu, kako bismo to rekli.
Ono što se tiče samog tržišta, zakonitosti tržišta, nažalost, u produkciji udžbenika nisu garant kvaliteta i podizanje kvaliteta, nego su vrlo često garant korupcije i vrlo često obezbeđuju upravo takvo sebi tržište. Mi znamo da knjiga nije profitabilno sredstvo, ali udžbenik još uvek jeste.
U štampanju, u ovakvoj produkciji štampanja, štamparima i izdavačima udžbenik jeste jedan od retkih izvora mogućih većih i značajnijih prihoda i tu se ne biraju sredstva da se dođe do sigurnog tržišta. Znamo koliko je to tržište, znamo koliki su tiraži udžbenika i to u ovakvom stanju nije neznačajan element.
Ono o čemu sam govorila i ponovo moram da skrenem pažnju i gospodinu ministru i saradnicima u Ministarstvu, govori se ovde o udžbeničkim kompletima, da se taj broj udžbenika koji deca moraju da nose smanji, da se deca rasterete, da mi imamo zaista, i to se samo konstatuje godinama, u prvom, trećem, petom, sedmom razredu obavezne sistematske preglede, a da se napravi i javno objavi informacija o tome koliko dece u kom uzrastu ima problema sa krivljenjem kičme, koliko dece sa ravnim stopalima itd, svi oni problemi koji dolaze od prekomernog svakodnevnog izlaganja prekomernom opterećenju kičmenog stuba.
Dakle, nama treba da bude cilj obrazovano dete, a ne osakaćeno dete. Naravno, treba da nam bude cilj zdravo i srećno dete. To je ono što o udžbenicima i o tim kompletima treba da vodimo računa. Već dugo vremena se sporimo u samoj prosveti da li je uputno imati udžbenik u koji se piše, to su tzv. radne sveske, to je udžbenik koji ne može da se koristi u više generacija.
Znači, on završava svoj vek sa jednim izdavanjem, sa jednom godinom upotrebe i to je udžbenik čiju upotrebu treba preispitati, i u kojoj meri i u kojim predmetima je opravdana njegova upotreba. S obzirom da su svi u radnim sveskama pronašli fantastičan izvor zarade, upravo zbog te tehnologije njene upotrebe, to je nešto što treba svakako preispitati, proveriti, ono što volim da kažem, podvrgnuti sumnji.
Značaj udžbenika nije mali, uticaj udžbenika na formiranje svesti deteta nije neznačajan. Upravo zbog toga pozdravljam donošenje ovog zakona, ali zaista nigde kao u ovom zakonu nije potrebno sprovesti strogu kontrolu šta sve može da ponese naziv udžbenika i kolika je njegova moć. Kroz ovaj zakon i kroz Nacionalni savet, koji bi trebalo da da mišljenje na udžbenike, svakako treba voditi računa šta jeste naš nacionalni interes i kako ga vaspitavati kod mladih generacija.
Dakle, ovo je nešto na čemu treba graditi i državnu politiku, u svakom slučaju, jer znate kada je svojevremeno Nebriha otišao kod Elizabete I, španske kraljice, kao najmoćnije oružje u osvajanju novog sveta znate šta joj ponudio, gramatiku kastiljanskog jezika i rekao je - time ćemo osvojiti novi svet. Bio je u pravu.

U članu 16. predvideli smo da se stav 3. i stav 4. brišu, jer smatramo da nije dobro zakonom predvideti da zavod ne uradi svoj posao zbog kog je osnovan. U tom slučaju zavod ne postoji, zavod svoje poslove mora da uradi i to na vreme.
U slučaju ovakvih propusta treba preispitati razloge postojanja zavoda, jer zavod ne čini jedan čovek, to je institucija koja je osnovana da svoje poslove uradi. To bi bilo isto kao kad biste rekli - ako škola ne u junu ne podeli knjižice i ne zaključi ocene, onda treba to da uradi ministar. Ne može se zakonom predvideti jedan mnogo manji zadatak da se ne uradi na vreme i zato smatramo da stavove 3. i 4. treba izbrisati, jer nam inače nisu potrebni zavodi.

Poštovani gospodine ministre, samo kratkih par sugestija. Svakako očekujemo od ovog zakona da bude praćen u svojoj primeni, da ga dosledno primenjujete, a ono što je važno za vas kao ministra i za vaše Ministarstvo to je da pratite udžbenike i to njihov život na terenu.
Ono što sam vam sugerisala kroz jedan amandman znači da se redovno informišete u struci ili preko struke, preko onih koji udžbenike koriste. Bitne su vam te informacije. One usmeravaju i izdavače i autore udžbenika kako udžbenik treba kasnije da izgleda, jer udžbenik, to smo već napomenuli složiću se s prethodnim govornikom, svakako formira svest. Zato udžbenik nije knjiga. On je udžbenik. Njegov sam naziv to govori. Svakako da se obrati pažnja na onaj paraizdavački svet ili paraudžbenike, koji se pojavljuju na mala vrata u školstvu, donose velike prihode, vrlo su problematični često, a imate zanimljiv posao koji se ipak desio i koji je doneo veliki profit, a nije opravdao profit koji je doneo.
To su zbirke za polaganje prijemnog ispita u osmom razredu. Svi znamo koliko su realno koštale. Posle nekoliko godina kada se ponavlja ista zbirka, u njoj se promene samo dva ili tri pitanja, neopravdano su bile skupe za roditelje i neopravdano veliki prihode su donele onima koji su ih štampali, tako da treba obratiti pažnju na to, verujte da su roditelji to preračunali, i broj udžbenika, i broj štampanih zbirki i njihovo dva puta plaćanje, tako da obratite pažnju na takve stvari. Biće vam zahvalni i struka i roditelji.

Poštovana predsednice, ukazujem na član 88. stav 2, gde se kaže da istovremeno predsednik Narodne skupštine daje potrebna objašnjenja u vezi sa radom na sednici i drugim pitanjima.
Naime, obavešteni smo kada će biti prekinut prenos Narodne skupštine i dobili smo samo informaciju da će prenos biti kasnije emitovan u odloženom terminu.
Mislim da bi bilo dobro, a to RTS može da nam da kao redovnu informaciju, uz to kada nas obaveste kada će prekinuti prenos da kažu i u koliko sati će nastaviti sa tim odloženim prenosom, svaki put, naravno, jer oni tu programsku šemu imaju ranije planiranu i imaju ranije preuzete obaveze. Sigurno znaju koji film, koja serija koliko traje i posle tih sportskih događanja kada će i u koliko nastaviti odloženi prenos.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, podneli smo amandman na član 29, gde tražimo da se u okviru finansijskih mogućnosti lokalnih samouprava omogući finansiranje nekog dela u mreži škole i prihvatili smo u stvari i onaj vaš razlog za odbijanje tog amandmana, jer ne možemo da ne budemo pomalo osetljivi na to da ste ipak prihvatili one ključne amandmane, a da je ovaj problem tretiran na drugom mestu u tom zakonu.
Dakle, prihvatili ste one naše ključne amandmane koji se pre svega odnose na talentovanu decu i da se zaista u praksi pokazuje da ste se maksimalno angažovali oko tog problema u svakom pogledu.
To je nešto što ovom ministarstvu služi na čast, a ono što će biti nadalje svakako problem i što želim da vam dobronamerno skrenem pažnju, pre svega, sistem vaspitanja i obrazovanja je nešto što je podložno stalnom menjanju.
To je proces koji se stalno menja, koji se stalno izgrađuje i nadograđuje.
Kao takav zahteva, kao živ organizam, da bude praćen, da bude negovan, da bude čuvan, a ono što ste i sami konstatovali, to je da je u ovom društvu nedovoljno interesovanja upravo za obrazovanje, mada je nekoliko govornika s pravom reklo da je to jedini pravi resurs.
Ono što sam vam u prvom svom izlaganju rekla, dakle, da ste vi ministar najmoćnijeg ministarstva, jednostavno kao da neko u društvu, ili ne kao, nego neko u ovom društvu ko ima moć, pa se pitam da li je to sila moći ili moć sile, nije mi to do kraja jasno, odgovoriće vreme na to, namerno upravo tu oblast drži marginalizovanu.
Kada pogledate zasedanje ove skupštine, mi ćemo se poslednjom tačkom dnevnog reda zadužiti za preko 360 miliona. Ni jedan jedini evro od toga ne ide u Ministarstvo prosvete, niti u taj naš jedini resurs koji treba da nas izgradi, koji treba da nam obezbedi neku budućnost, koji treba da bude garant neke naše budućnosti i to nema veza ni sa ovim ministrom, ni sa ovim ministarstvom, nego sa celokupnim procesom obrazovanja koji jeste najskuplja roba na svetu.
Mi vrlo rado volimo da se deklarišemo kako mi to podržavamo, kako mi to razumemo, kako mi o tome mislimo, ali u praksi ovo ministarstvo neće, evo, samo na ovoj jednoj tački dnevnog reda vam dokazujem, dobiti jedan jedini dinar. Nažalost, sve ide upravo pod šapu i pod kapu jednog jedinog ministra, gospodina Dinkića, koji će to vrlo vešto da rasporedi i verovatno, nadam se da će od toga bar deo biti onih akcija za građane.
Ono što želim da kažem kao ovlašćeni predlagač, ne samo vezano za ovaj amandman, nego uopšte za pitanje obrazovanja i na šta želim da skrenem ministru pažnju kao problem, svakako da ćete morati ovaj zakon koji jeste temeljni, insistiram na tome, ne krovni nego temeljni zakon, iz kog treba da proizađu mnogi drugi zakoni i podzakonski akti koji treba nadalje ovu živu materiju da uređuju, da je osavremenjuju, da ona bude uvek u toku života i onoga što život nosi i život čini, svakako ćete imati nešto što se danas u diskusiji gospodina Mićunovića videlo, a to je vraćanje nekim starim vrednostima koje smo nekoliko puta, u želji da svet počne uvek od nekih novih političkih garnitura, prognali.
Kao što smo se vratili oceni iz vladanja, tako ćete se morati vratiti i stimulaciji prosvetnih radnika za izuzetne kvalitete, finansijskoj stimulaciji prosvetnih radnika za izuzetne kvalitete u radu ili dostignuća u radu. I to je nekada bilo prisutno i to je nekada dalo fantastične rezultate. Ono na šta mislim da treba da obratite pažnju, svakako treba što pre i što hitnije da donesete zakon o učiteljskim vežbaonicama. To je nešto bez čega obrazovanje savremenih učitelja ne može da funkcioniše u potpunosti. Učiteljski fakulteti su nam veoma važni, ali suštinski samom naukom obrazovanja i tehnologijom obrazovanja se, sa svoje stručne tačke gledišta, ne bavimo dovoljno.
Ono što ćete takođe morati u okviru svog ministarstva da razmotrite kao prioritet, a to nije u okviru samo vašeg ministarstva, nego nekoliko ministarstava, ako zaista želimo da sistem vaspitanja i obrazovanja bude uopšte temeljni sistem društva, a on je jedini koji to može da bude, to je da se napokon, bez ikakve lažne demokratičnost, i odnosimo, stvorimo neki svoj stav i stvorimo jedan društveni stav prema jednoj strašnoj pošasti, sa čijim posledicama se još dovoljno nismo ni suočili, niti smo se njima bavili, a to su izlasci maloletnih lica u noćnim satima od 11 pa nadalje, odnosno do ranih jutarnjih sati.
U jednom ranijem svom izlaganju o Zakonu o udruženjima govorila sam da su sve ozbiljne evropske države, a danas su se ovde vrlo rado pominjali evropski standardi, evropske vrednosti, upravo to sankcionisale ako žele da im ovaj sistem funkcioniše. Znači, to su sistemi uvezani, nekoliko ministarstava tu treba da se angažuje, nije dovoljna samo vaša dobra volja, treba i Ministarstvo lokalne samouprave, treba Ministarstvo zdravlja obavezno, jer postoji nekoliko problema koji se javljaju uopšte kao posledica u prosveti, a jesu i tretman nekih drugih ministarstava. O tome ću više govoriti i sutra kada budemo govorili o udžbenicima. Dakle, to je nešto na šta ćete morati obratiti pažnju ako zaista želite, a vidim da imate dobru volju, da se bavite prosvetom na jedan odgovoran način, svakako da obratite pažnju i da vidite na koji način mogu da se ovakve stvari zakonskim, podzakonskim rešenjima, zajedničkom kampanjom nekoliko ministarstava, zaista kao problemi reše.
Nije dobro kada mi neki društveni problem samo pomalo nešto zagrebemo, pomalo sa njim koketiramo, a onda ga naravno do kraja ne rešimo i on ostaje ili postaje još veći problem nego što je bio.
Mi smo imali neke dobre navike ili neke dobre iskorake u ranijoj prosvetnoj praksi i danas, kada je gospodin Mićunović govorio o tome, o tekovinama demokratije, učeničkom parlamentu, moram da ga podsetim da sam kao učenik i da su u moje vreme kada sam bila učenik, kada sam bila mlad prosvetni radnik i u to vreme učenici bili prisutni svuda, njihovi zastupnici, i upravo u tom broju dva učenika, na nastavničkim većima, na odeljenskim većima i tako dalje.
Sve se odlučivalo sa njima i uz njih, odnosno tada uz nas, dakle, to se tada zvao samoupravni socijalizam, pa se bojim da je u stvari došlo samo do preimenovanja pojmova, što bi rekao Adam Mihnjik, mi često samo stvarnost preimenujemo, a da je sadržaj ostao isti. Ne sporim njegov kvalitet, volim da je on danas priznat.
Ono što je danas priznato, to je da obrazovanje postaje skupo i nedostupno onima koji mogu najviše dati, mislim da se tu slažemo i da moramo, kao neke ozbiljnije države, drugačije uložiti u ovo, da se morate vi kao ministar, to sada vama lično upućujem, izboriti u Vladi za bolju medijsku kampanju upravo ovog ministarstva.
Ima dobrih koraka, napravili ste dobre korake, oni nisu svi do kraja sprovedeni, ali mora Vladi stati da obrazovanje bude u prvom planu, a ne da tako važne stvari kakve se dešavaju u obrazovanju, prođu gotovo nezapaženo.
Mediji objavljuju ono što im se iz neke kancelarije ili iz nekih kuloarskih krugova servira. Dakle, morate prvo tu bitku dobiti vi u okviru svoje vladajuće koalicije.
Ono što jeste zadatak Ministarstva i što treba nadalje svakako da posmatrate kao svoj zadatak, škola se mora učiniti atraktivnom. Ono o čemu sam vam govorila, a što ima svoje medicinsko objašnjenje, upravo noćni sati maloletnika na ulicama, u stvari školu više ne čine ni atraktivnom ni prestižnom, čine takvom ulicu. To nije donelo ništa dobro i bilo bi dobro da se u Ministarstvu neko ozbiljno pozabavi posledicama koje su po društvo iznele ili donele takve pojave.
To nije nemerljivo. Porast narkomanije, porast maloletničke delikvencije, porast nasilja u određenim uzrasnim dobima, porast porodičnog nasilja i tako dalje, sve su to stvari koje se mogu ispitati i koje bi nam puno pokazale i koje bi nas odredile u kasnijim koracima.
Jer opet ću se vratiti i time ću završiti svoju večerašnju diskusiju po ovom amandmanu, dakle ovo jeste sistem i ovo treba da ostane sistem i ovo je prvi sistem, prosveta, i obrazovanja i vaspitanje jesu prvi sistem svih ostalih sistema. Ako ovaj sistem urušimo, nijedan drugi sistem nećemo izgraditi.
Kada je svojevremeno Edmondo de Amičis pisao u svom romanu „Srce“ svom sinu da ga ohrabri da izdrži školu, rekao je: „Ti si vojnik velike vojske, tvoj razred je tvoj odred, tvoja učionica tvoje bojno polje, a pobeda je prosvećenost čovečanstva“. U ime toga, moramo sačuvati zdravim ovaj sistem, koliko god to možemo.

Podneli smo amandman na ovaj član tražeći da se taj član briše.
Član se odnosi na uvođenje savetnika spoljnog saradnika, jer smatram da je veoma štetno i skupo, a nije ni svrsishodno uvesti ovako skupo radno mesto na inače siromašni prosvetni dinar i nijedno stručno profesionalno, pa ni racionalno opravdanje ne postoji za ovakvu vrstu angažovanja u prosveti.
Inače, prosveta je, već smo to i ranije konstatovali, uvek u statusu nekog zakidanja kada je budžet u pitanju, pa mislimo da se mnogo racionalnije mogu upotrebiti ova sredstva.
Inače prosveta ne trpi razne eksperimente, ne trpi baš mnogo eksperimenata, i oni koji se moraju zarad kvaliteta samog obrazovnog procesa uvoditi, treba da budu dobro planirani, dobro predviđeni, dobro praćeni i kontrolisani, tako da mislimo da ovo apsolutno u prosveti nije potrebno uvoditi.