Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, u želji da podržim amandman gospođe Gordane Pop-Lazić, želim pre svega da postavim jedno pitanje.
Zašto je uopšte došlo do ovoga da se dva veoma važna zakona, zakon o statistici i zakon o popisu stanovništva, koji je trebalo da prethode ovom zakonu, skinu sa dnevnog reda, a znamo koliko su važni i koliko je važno da se uđe u proceduru osvajanja znanja o našem istinskom stanju u Srbiji, broju stanovnika i svim ostalim relevantnim podacima koji treba da nas prezentuju u svetu, a da se ovaj zakon ostavi u životu, na dnevnom redu? Pre svega, usvajanje ovog zakona će biti svojevrsna sramota ovog parlamenta, jer ga doživljavamo kao otvoreno, javno žigosanje srpskog naroda kao fašističkog, kao nacističkog naroda, ne nacionalističkog.
Zaista me interesuje je koliko je ovaj zakon proevropski pa je doživeo takvu podršku ZES-a i koliko uopšte evropskih zemalja, koje u svojoj tradiciji imaju fašizam kao politički pokret, uopšte ima ovakve zakone i koliko se bave time. Pre svega, moramo znati da ta Evropa, kojom smo tako impresionirani, nije sastavljena od regija, nego od država, i to od nacionalnih država. Jer, da nije tako, onda bi na Olimpijadi njihove reprezentacije nastupale pod zastavom EU, a ne bi se utrkivale da osvoje medalje za svoju zemlju i da im se iznad glava zavijori zastava njihove zemlje.
Ono što se ovde pominje kao neka sporadična pojava koja je inicirala potrebu za ovakvim zakonom, jesu neke neformalne, kako je ovde rečeno, grupe, koje se jesu pojavljivale i zaista me interesuje, s obzirom da im je dat ovakav publicitet, a one nisu naišle na plodno tle u srpskom narodu i nisu postale pojava i nisu uspele da se tako razviju kako jesu neke sekte, o čemu je kolega prethodno govorio a protiv čega niko nije ovde ozbiljno digao glas, a to jeste pošast srpskog naroda, dakle – ko je u stvari instruisao uopšte te pojedinačne pojave i koja je njihova uloga i kom cilju one služe, s obzirom da, kažem, one nikada nisu u srpskom narodu i uopšte na ovom tlu zaživele na neki ozbiljan način?
Ekscesa uvek bude i biva, i to nije nešto što je nepoznato, i do sada je MUP sa tim vrlo ozbiljno znao da se obračuna i primereno zaustavi, ali to nikada nije bila masovna pojava, to nije način razmišljanja, niti je to ovde bilo nešto što možemo da smatramo svojim mentalitetom, pa da nam ovakav zakon treba. Pre svega, nedavno smo usvojili Zakon o diskriminaciji i tamo su neke slične pojave, koje bi se mogle podvesti pod neku ovakvu vrstu ugrožavanja ljudskih prava, vrlo jasno definisane i sankcionisane.
Ono što mi smeta je, pre svega, to da predlog dolazi od stranke koju vodi čovek koji javno predlaže u jednom određenom momentu da se politički neistomišljenici obese jer su, bože moj, doneli mnogo zla. Pa sad, njemu je dopušteno da bude sudija i da zagovara neku takvu ideju, a neke druge stvari i neke druge pojmovne pojave bi sankcionisao vrlo drastično i vrlo strogo.
Kada govorimo o Vojvodini, pre svega o Vojvodini, i o tome šta Vojvodina treba da bude ili da li Vojvodini treba neka secesionistička ideja, o tome vrlo ozbiljno moramo da razmišljamo. Moramo zaista da se zabrinemo koliko se ta ideja ovde provlači, jer nama u Vojvodini takva ideja nije korisna. Govorim to kao Srpkinja iz Vojvodine. Moji koreni su u Vojvodini veoma dugi, o tome svedoči nekoliko generacija krstova na pravoslavnom groblju i ja rezervnu domovinu osim Vojvodine i Srbije zajedno sa Vojvodinom nemam..
Dakle, ono što se danas smatra Vojvodinom je taj kriptokomunizam. Onaj famozni kalendar u Vojvodini prikazuje Šabac, koji tu nikada nije bio. A ako neko već toliko voli Vojvodinu, što se ne seti Baranje, koja jeste bila u Vojvodini, za koju se čak ni Pavelić svojevremeno nije usudio da uzme, a srpski komunisti su je onako 'ladno prepustili.
Moramo se pitati šta je cilj i šta je motiv (jer se uvek postavlja pitanje cilja i motiva) i onda dođete do toga šta jeste cilj neke secesije ili uopšte šta jeste iza regionalizacije. Pa onda dođete do toga da je regionalizacija vrlo slična onome što se desilo u Crnoj Gori, a to je smanjenje biračkog tela na mogućnost pretvaranja u privatno biračko telo, koje onda posle ima zadatak da vrši šta vrši i da se vlast vrši drugačije i u pojedinačnu korist pojedinih grupa. To je ono što kod ovog zakona sigurno nije dobro i zbog čega ga nikako ne možemo podržati.
Tumačenje simbola je zaista vrlo problematična stvar u ovakvom jednom zakonu, jer se svašta može podvesti pod svašta, svašta se može zloupotrebiti. Na primer, svi znamo da je simbol fašizma „faš“ italijanska reč fascio (snop). Znači, oni koji imaju u svojoj porodičnoj tradiciji žitarski, recimo trgovci koji imaju snop žita, i oni će moći da budu podvedeni pod ovakvo neko tumačenje.
Mi iz NS ovakav zakon zaista ne možemo podržati ni u kom slovu i nećemo moći da se složimo da se ovde ovako javno i parlamentarno, usvajanjem ovakvog zakona, izvrši žigosanje srpskog naroda kao fašističkog i kao nacističkog naroda, jer usvajanje ovakvog zakona znači da priznajemo da ovu pojavu imamo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Milutin Jeličić je podneo amandman ispred poslaničke grupe Nova Srbija, kojim u članu 9, stav 1, posle tačke 4) treba da se doda tačka 5), koja glasi – novčani podsticaj po jedinici površine po hektaru. Naravno, time bi se podstaklo maksimalno povećanje obradive površine pod raznim poljoprivrednim kulturama, a smanjio bi se procenat neobradive poljoprivredne površine.
Ono što je bio cilj ovog amandmana, to je da se svakako podstakne investiranje u poljoprivredu, odnosno investiranje na duge staze, jer proizvodnja obradivih površina je dug proces. S obzirom da suočavamo, zaista, sa uništenjem poljoprivrednih površina, ako krenemo autoputem od Beograda ka Novom Sadu i dalje, videćemo u njivama, odnosno na obradivim površinama, table na kojima piše prodajem plac. Nigde nema prodajem njivu, nego prodajem plac. Zna se šta znači taj termin i šta će tu da se desi. Ako budemo betonirali sve ovakve površine, onda ćemo kratkoročnim ulaganjem u neizvesnu trgovinsku mrežu uništiti nešto što je dugoročni mogući dobitak u poljoprivredu.
Obzirom da se ulaganjem u poljoprivredu može, zaista, vezati između 47 i 50% radno sposobno stanovništvo, indirektno i direktno u proizvodnji hrane, u čemu Srbija ima dugu tradiciju, koje treba da se drži, svakako smatramo da ovaj amandman treba podržati. Hvala.

S obzirom, poštovana predsedavajuća, da ste najavili pauzu po zaključivanju rasprave o ovom amandmanu, zaista je svi iskreno i dugo čekamo, a da bi nam stvari bile jasnije, Vlada se po ovom amandmanu mora danas decidirano izjasniti jer zaista dolazimo u situaciju nejasne primene zakona. Postoje automobili koji se uvoze sa tim aparatom. Da li su onda ti ljudi, vlasnici tih automobila, stalno u prekršaju?
Da se ne bavimo mentalitetom, da se ne bavimo etnopsihologijom, zakon je zakon i mi se ovde moramo baviti zakonodavstvom. Dakle, moramo znati. Mi koji možda nameravamo da kupimo automobil, ni krivi ni dužni imaćemo u svom bordu i taj aparat, dakle moramo znati da li smo mi onda stalno u prekršaju.
Bez obzira da li smo savesni vozači ili ne, bićemo kažnjavani više nego nesavesni ili nasilni vozači zato što, jednostavno, to posedujemo. To se danas mora raspraviti.

Jedan od članova ovog zakona koji je kod građana izazvao možda najviše polemike i sumnje u dobronamernost policije prema vozačima jeste upravo ovaj član i upravo ovaj stav, gde se traži ekskluzivnost policije po pitanju mogućnosti parkiranja na nekim mestima gde građanima to nije dozvoljeno, a policiji jeste jer su oni na službenoj dužnosti.
Zašto vam to govorim? Zato što je široka praksa zloupotrebe takvog parkiranja i građani su svedoci takvih zloupotreba, posebno kada je u pitanju odnošenje vozila paukom. Uverićete se u to konsultujući brojna parking preduzeća po lokalnim upravama, koja će vam reći kojim su pritiscima izloženi od lokalne policije ako se desi da odnesu vozilo policajca u prekršaju, čak privatno vozilo, pa čak i vozilo nekog bliskog rođaka. Uvek je to bilo upravo na nekoj posebnoj službenoj dužnosti.
Možda je zbog toga trebalo poslušati gospodina Šamija i usvojiti ovaj amandman, jer ta ekskluzivnost je nešto što građani vrlo teško mogu prihvatiti. A parkiranje je nužna potreba svakog vozača, i kršenje propisa kojima se uređuje ova oblast u saobraćaju ipak treba da bude za sve jednak.

Podnela sam amandman u ime poslaničke grupe Nova Srbija kojim se predviđa da se posle člana 133. dodaje nov član 133a, koji glasi: "Upravljač javnog puta mora da postavi saobraćajnu signalizaciju prema saobraćajnom projektu, u skladu sa uslovima saobraćaja i zahtevima bezbednosti saobraćaja.
Saglasnost na projekat iz stava 1. ovog člana daje ministarstvo nadležno za poslove saobraćaja, odnosno nadležni organ lokalne samouprave.
Saobraćajna signalizacija mora da se postavi da učesnici u saobraćaju mogu na vreme i lako da je uoče i blagovremeno postupe u skladu sa njenim značenjem.
Saobraćajnu signalizaciju upravljač puta mora da dopuni, zameni, odnosno ukloni, o čemu mora da vodi propisanu evidenciju ako njeno značenje ne odgovara izmenjenim uslovima saobraćaja na putu, zahtevima bezbednosti saobraćaja, odnosno ako je uništena, oštećena, odnosno izgubila svojstva propisana standardima.
Saobraćajnu signalizaciju postavljaju, održavaju i uklanjaju fizička, odnosno pravna lica ovlašćena zakonom, odnosno propisom lokalne samouprave''.
Ovo je u delu saobraćajne signalizacije, opštih odredaba, i to je bilo predviđeno i u prethodnom tekstu zakona. Predlagač zakona je odbio ovaj amandman, upućujući me da je to rešeno već članom 158. stavom 3. Taj stav 3. glasi samo ovako: "Za sprovođenje utvrđenog režima saobraćaja mora se izraditi saobraćajni projekat i na putu postaviti saobraćajna signalizacija prema projektu. Nadležni organ iz člana 157. stav 1. ovog zakona daje saglasnost da je projekat izrađen u skladu sa utvrđenim režimom saobraćaja".

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, nemam sreće da pozdravim i nekoga iz Ministarstva, ali kad god govorimo o setu pravosudnih zakona, ili uopšte, kada se bavimo sudstvom na bilo koji način, ne možemo a da se ne podsetimo kako smo uspeli da u ovom skupštinskom sazivu donesemo set zakona koji su revolucionarni, koji treba da korenito izmene sudstvo i da istovremeno budu neprihvaćeni i od sudija i od građana, pa i u ovom domu vrlo teško izglasani.
Igo je svojevremeno rekao – lako je biti dobar, teško je biti pravedan. Kada si pravedan, onda si istovremeno i odgovoran, i pošten, i moćan. Ne smemo da zaboravimo koliku moć ima naše sudstvo i koliki značaj ima naše pravosuđe. Istovremeno, ne smemo zaboraviti koliko je taj treći stub države, odnosno treći ugao vlasti, kada pomislimo na izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast, u stvari, crvotočan u ovom trenutku, pre svega, što se tiče efikasnosti. Znamo da se i najbanalniji sudski procesi vode po deset godina, da se obične parnice vode deset godina, da vrlo često jedna od strana ne doživi ni kraj sudskog procesa.
Prema tome, sudstvu je zaista bila potrebna korenita reforma, ali bojimo se da će na način na koji je zamišljena, kako će biti sprovedena i koliko je odloženo njeno sprovođenje, više otežati i usporiti tu pravdu, za koju svi na ovim prostorima znaju da je spora, ali su očekivali da bar bude dostižna. Uspeli smo da ostvarimo nešto što nije bio san naših građana, a to je da pravda bude spora i nedostižna. U svakom slučaju, ako smo to ikada jasno videli, vidimo danas, upravo na slučaju Dragana Marića i na ovim događanjima koja paralelno teku s raspravom u ovom domu.
Međutim, kada govorimo o sudskoj vlasti, ne smemo zaboraviti koliko je kod nas sudska vlast uvek izložena političkim pritiscima, koliko je kod nas vlast uspela da ostane zavisna, a upravo suprotno je trebalo da se desi. Sudska vlast je morala da bude potpuno nezavisna. Ona je morala da pripadne građanima u onoj svojoj najvažnijoj misiji, a to je da im učini pravdu dostižnom, jer san svakog građanina je da dosegne pravdu, kada smatra da mu je ona, na neki način, uskraćena.
Upravo takvi slučajevi se onda rešavaju drastično, a jedan segment, o kom je ovde nedavno raspravljano, jesu i sudske takse. Naglasili smo, diskutovali o tome da nije dobro u ovakvoj krizi, u ovakvom ekonomskom trenutku povećavati sudske namete na građane koji se sudu neredovno obraćaju, koji na sudu nerado žele da dokažu neku svoju pravdu, jer bi se onda moglo desiti nešto suprotno, nešto što sada imamo upravo na sceni, a to je da građani počnu da uzimaju pravdu u svoje ruke. To onda nije dobro ni za državu, ni za sudstvo, ni za sve ostale segmente društva.
Pomislite samo na 25.000 prevarenih građana koji su kupili stanove i nikako, već deceniju, ne mogu da dokažu da su prevareni. Ne postoje putevi, načini, sudska saradnja, policijska saradnja, da građani svoju imovinu povrate putem suda.
Dakle, u jednom ovakvom trenutku, moramo ozbiljnije da se pozabavimo sudstvom, pravosuđem i pravdom, koju svi u našem društvu očekuju.
Ono što želim da kažem, jeste da ravnoteža između sudske, izvršne i zakonodavne vlasti mora biti potpuna, jasna i javna.
Namerno kažem javna, a ne transparentna, iako drugi radije koriste taj izraz, jer transparentno ne znači javno, nego providno. Mislimo da ništa ne treba da bude providno u onom karikaturalnom smislu, nego mora biti jasno i javno. Nigde se više ne dokazuje građansko društvo i njegove tekovine, nego u sudstvu, tamo gde ljudi pokušavaju da ostvare svoja prava i da dostignu pravdu.
Ovi zakoni kojima se sada bavimo su jedan od pokušaja da u plenumu skrenemo pažnju na neke goruće teme, bolna mesta našeg sudstva, da još jednom podsetimo javnost koliko je važno da ojačamo taj treći stub države, jer nekada, u neka stara vremena, u neka drevnija vremena, govorilo se da postoje tri sveta zanimanja za svakog čoveka – to su učitelj, lekar i sudija, i svaka država je građena oslanjajući se na ta tri sveta zanimanja, tri sveta stuba, i samo država koja je podjednako gradila i ulagala u sva tri stuba mogla je da bude sigurna da će opstati, postojati kao država po meri čoveka.
Bojim se da smo, stremeći ka EU po svaku cenu, prepisujući neke zakone po svaku cenu, i to smo nedavno videli na sceni, zaboravili neke druge, važnije vrednosti. Nije dobro što smo, govoreći samo o putu u Evropu, time maskirali mnoge druge marifetluke, da bi bili lakši, bolji i prihvatljiviji za građane.
Ono što je u ovom pravosudnom setu zakona važno, jeste da bude na čast i na polzu, kako se nekada govorilo, ovom narodu i građanima Srbije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, poštovana gospođo ministar, bilo bi vrlo zanimljivo videti statističku obradu jednog dana ovih skupštinskih zasedanja, pre svega, kada pogledamo svrstavanje tačaka dnevnog reda, ili dnevnih redova koji su predlagani na ovim skupštinskim zasedanjima.

Ova dva zakona su prirodno i logično jedna tačka dnevnog reda, ali nije bilo ni prirodno, ni logično, ni dobronamerno da se, recimo, prethodnih 15 zakona iz poljoprivrede, kao važne oblasti, obradi isto kao jedna tačka dnevnog reda. To pokazuje pravu moć ili nemoć statistike i toga da, s određene tačke gledišta, statistika može sve pokazati jednako važnim. Statistika, kako već neko reče, u stvari, jeste i mogućnost da se nečije želje prikažu kao neke relevantne činjenice.

Ono što je kod ova dva zakona zanimljivo, pre svega, jeste da definišu ono što je izuzetno važno, zakon o zvaničnoj statistici se bavi proizvodnjom podataka, a drugi zakon koji je danas na dnevnom redu je zakon o popisu stanovništva. U oba zakonska projekta, odnosno predloga zakona, vidimo da oni iza sebe nose dobru nameru, da nose dosta dobrih rešenja, ali da neće biti u mogućnosti da budu u potpunosti primenjeni.

Zašto? Zato što se ovi zakoni neće moći baviti s 15% teritorije Republike Srbije, odnosno KiM-om, bez obzira na to što zakon o popisu stanovništva deklarativno kaže da hoće. To je u potpunosti nemoguće.

Ti statistički podaci, koji treba da deskriptivnom metodom predstave Srbiju svetu, da iznesu tačne, relevantne i nepristrasne podatke, kako se, inače, zakon izjašnjava da ima deset načela, između kojih su i ova dva, neće biti predstavljeni u takvom svetlu, jer je nemoguće izvršiti bilo kakav statistički pregled, ili statističko istraživanje na teritoriji KiM-a u ovakvom trenutku i u ovakvom stanju. To svi mi dobro znamo.

Pre svega, u zakonu o popisu stanovništva, u članu 2, nije se jasno odredio odnos prema KiM-u. U članu 11, gde se nabrajaju ministarstva koja će se baviti popisom stanovništva, navodi se Ministarstvo za KiM, a u članu 16. se definitivno odredilo da će Ministarstvo za KiM sprovesti, organizovati popis na KiM-u.

Zaista bismo voleli da vidimo u kojim opštinama, na koji način, kojim sredstvima, kojim alatima će to da uradi, koje ćemo podatke posle toga dobiti, jer poslednji podaci o popisu stanovništva iz 2002. godine nemaju uopšte opštine sa KiM-a, ne sadrže podatke sa KiM-a. Ti podaci su nepotpuni. Ti podaci nemaju validnost, jer je njima moguće manipulisati, upravo onako kako se manipuliše već decenijama na ovim prostorima KiM-om i popisom stanovništva, odnosno nevršenjem popisa stanovništva, koje je doprinelo da situacija koju sada imamo bude takva kakva jeste, da na KiM-u nemamo tačan pregled stanovništva, broja stanovnika, da u ovom trenutku niko ne zna koliko albanskog stanovništva zaista živi na KiM-u, jer nikada nisu dopustili da budu popisani, upravo zbog toga što se tamo simulira prisustvo, prave kuće u kojima niko ne živi, popularno rečeno – Potemkinova sela; tamo je građevinski haos, koji treba da simulira silnu gustinu naseljenosti.

Naravno, svim tim se stvorila prilično problematična situacija u državi, jedno nemirno i trusno područje u, uopšte, svetskoj politici, kojom su počeli svi da se bave. Koliko imamo informaciju, sutrašnji naš neželjeni gost, gospodin Džon Bajden, doći će da održi svoje slovo o onome što ima da kaže momcima sa Balkana, kako oni vide stanje u našoj zemlji, šta očekuju od nas da dalje činimo da bi oni bili zadovoljni. Sve to treba zakonski da uobličimo i da stvorimo iluziju da zaista možemo da konačno imamo statistički tačno određene, opredeljene, relevantne, jasne podatke o onome gde i kako živimo, jer ćemo iz deskriptivne metode moći posle da analiziramo i pokažemo da pratimo sve ono što je važno za život građana Srbije.

Popis stanovništva, koji treba da se po ovom zakonu o popisu izvrši od 1. do 15. aprila 2011. godine, da se 2012. godine svi podaci obrade, a 2013. da budu dostupni i javno objavljeni, treba da pokaže sve ono bitno u Srbiji, kako bi svako ko sa Srbijom želi da sarađuje, da na bilo koji način ostvari neki, pre svega, privredni kontakt, koji nas interesuje, pa i svaki drugi kontakt, mogao da dobije u svakom trenutku određene kvalitetne podatke, koji će biti u potpunosti identični s onim što jeste stvarna slika. Ako 15% teritorije nije obuhvaćeno tim podacima, ti podaci nisu tačni, nisu istiniti, i onda sve ostalo gubi na svom značaju i istinitosti. Za tih 15% teritorije koje neće biti obrađeno, ma koliko mi pokušavali da tvrdimo da hoće, zaista bih volela da vidim alate i sredstva kojima će se to raditi na KiM-u, a 15% nedostatka pravih i tačnih podatka sve ostale podatke relativizuju.

Ono što smo kod ova dva zakona propustili da determinišemo, jeste kako će se celokupna Srbija, ovim zakonima o statistici i popisu stanovništvu, odrediti i koliko će ti zakoni biti tačni, mogući i sprovodivi.

Dakle, statistika ima određenu moć i određenu nemoć. Imamo zvaničnu statistiku i u nazivu zakona je zvanična statistika, što nas odmah upućuje na to da postoji i nezvanična statistika. To je statistika koja služi za manipulativne svrhe, čiji smo svedoci svakodnevno, kada se objavljuju razna istraživanja, kao istraživanja kojekakvih agencija koje treba da oblikuju javno mnjenje. To su one agencije koje se bave metodom slučajnog uzorka, pa su oslobođene svake vrste odgovornosti, ali već dugo nanose ozbiljne štete svojim delovanjem i stvaranjem određenih slika i određenih namernih razmišljanja u stanovništvu.

Zvanična statistika treba da nam da zvanične odgovore na pitanja – ko smo, gde smo, šta nam se događa, koliko nas je istinski, šta mi to istinski posedujemo, kakva je naša nacionalna struktura, kakva je naša obrazovna struktura, kakva je naša imovinska struktura, kakva je naša radna struktura i sve ono što u ovom trenutku svaki građanin ima kao neku svoju ličnu kartu. To je ono što ova dva zakona treba da donošenjem i sprovođenjem, kasnije, u Srbiji stvore i omoguće.

Iskreno se nadam da će do njihove konačne primene, do konačnog popisa stanovništva 2011. godine, pre svega, Ministarstvo za KiM postojati, da će ostala ministarstva i Vlada naći načine, mada ne vidim na koji način, ni do sada se nisu izjasnili na koji način misle da to sprovedu, da taj popis, pre svega, na Kosovu, zaista bude jednom tačan zbir tačnih podataka, a ne kao ona komična fraza, da je statistika, u stvari, tačan zbir netačnih podataka. Potreban nam je tačan zbir tačnih podataka. Tamo je potrebno jednom podvući crtu i reći i znati dokle jeste Srbija i Srbija se u tome mora odrediti.

Kalkulacija o tome gde i dokle Srbija može da vrši popis svog stanovništva je vrlo važna i kad pogledate zvanični sajt Zavoda za statistiku videćete da tamo stoji karta Srbije, da je ta Srbija zajedno sa Kosovom i Metohijom, a onda, u podacima gde je objavljen popis stanovništva iz 2002. godine, nema opština sa KiM-a, tamo stanovništvo nije popisano. Veoma je važno da građani Srbije to znaju, jer iz manipulacije ova dva zakona posle proističe i moguća manipulacija Zakonom o biračkom spisku.

Očekujemo da u jednom trenutku neko u javnost Srbije izađe s jasnom strategijom – šta Srbija istinski ima, dokle je Srbija spremna da brani svoja Ustavom zagarantovana prava, načela i teritorije i svi zakonski predlozi koji dolaze jasno proizilaze iz Ustava i oslanjaju se na Ustav. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, drago mi je da ste napokon tu. Mi smo ljudi iz istog atara, mada nismo jeli isti hleb, ja sam ipak seljačko i paorsko dete, volim da kažem taj izraz - paorsko dete, i ovu temu dobro poznajem.
Izuzetno vam zameram što ste dopustili da se o ovako važnom pitanju, najvažnijem pitanju u Srbiji danas, raspravlja na ovakav način, odnosno da 15 zakona idu kao jedna tačka dnevnog reda i da se samo ovlaš ovaj visoki dom dodirne najozbiljnije teme. Pre svega, vi ste na velikom gubitku, jer ćete biti uskraćeni za mnoge ozbiljne, svrsishodne diskusije poslanika koji ovu temu poznaju.
Malopre ste čuli diskusiju gospodina Krstina, koju sam vrlo pažljivo slušala i koju u potpunosti potpisujem, pre svega, zato što znam da to jeste život koji danas na selu imamo, a vi ipak vidite, mada ste ministar poljoprivrede, selo iz jedne druge vizure. Da je tako, to potvrđuje i ta iluzija o profesionalnim seljacima.
Profesionalni seljaci, odnosno profesionalni zemljoradnici u Srbiji u ovom trenutku su zaista utopija koja može da zaživi u nekom drugom vremenu, ali na ovakav način neće moći, jer najviše i najbolje i najjeftinije za državu, u ovom trenutku, zemlju obrađuju oni ljudi koji imaju još neki posao. Oni ljudi koji su zemlju, kao recimo ja, nasledili od roditelja, pa zato što ona ima neku drugu vrednost, ne mogu da je prodaju, jer sam u situaciji da subvencionišem svoju proizvodnju, a oni ljudi koji samo žive od zemlje danas veoma teško žive i veoma su zakopani ako su u bilo kakav kredit ušli.
Vi znate koji je problem hipotekarnih kredita i jako bih volela da čujem šta Ministarstvo misli da preduzme upravo po pitanju hipotekarnih kredita onih seljaka koji su, reče gospodin Krstin, vi ste nasledili i neke probleme prethodnih ministara i neke njihove zablude, naravno i neke njihove greške i dužni ste da to bar pokušate da rešite, kako ćete se uhvatiti u koštac sa problemima upravo hipotekarnih kredita seljaka koji su se zadužili?
Tu ima i mladih ljudi koji su imali poštene namere i velike ambicije, pa uzeli krave muzare da bi mogli da započnu neku proizvodnju, a sad su u situaciji da ne znaju da li da pokolju krave ili da zakolju sebe. Vrlo teško se rvu upravo sa tim kreditima u koje su utonuli, jer oni neki drugi prihod nemaju.
Mi smo se suočili sa tim otkupom koji nije organizovan u Srbiji. Postoji naravno namera da se zaštite potrošači, ali namera da se zaštite proizvođači je prva namera koja mora biti jasna u ovom zakonu. Složili ste se, i to je dobro, sa mnogim našim diskusijama, jer videli ste, idete na teren, šta se događa.
Složili ste se i oko toga da je agrarna mafija veoma prisutna, i to je nasleđe sa kojim vi morate da se obračunate, i to morate mnogo energičnije, mnogo brže, jer poljoprivreda je oblast koja u najvećem delu zavisi, pre svega, od božijih, da ne kažem prirodnih zakona, i mi to moramo da poštujemo.
Seljaci sad plaćaju jedan veliki danak suši. Svi mi koji u Vojvodini radimo zemlju znamo šta je ona donela, znamo šta znači kada vam ne nikne dovoljan broj biljaka u sklopu, recimo, kukuruza od 50 do 70 hiljada, pa kad to podbaci po hektaru, mi znamo kakvu štetu načini samo jedna obična pneumatska sejačica, ako se ne nameste zupčanici i kaiš, pa vam umesto na 23 do 25 santimetara u razmaku, poseje recimo 15 santimetara razmak biljaka.
Dakle, da znate samo da je to polje, jedna oblast koju mi poznajemo i mnogi od toga ćemo i posle ovoga da jedemo hleb onako sa zadovoljstvom i da radimo, ali vi morate sve te probleme zaista energično da rešite.
Zaista me interesuje kako ćete da se obračunate sa onom mafijom koja nam prodaje to nekvalitetno đubrivo i kako će se tu kontrola uvesti, jer mi zaista želimo da kupimo i bacimo đubrivo, a ne đubre, razumete? Tako da kupujući đubrivo mislim da smo bar isterali na ovaj način na čistac ono đubre koje se tu ustoličilo u agrarnoj mafiji po svim oblastima. To me interesuje – zaista kako ćete se uhvatiti u koštac s tim i obračunati?
Seljačke penzije – o tome ne bih ni da pričam, jer je to najbolnije pitanje današnjeg seljaka u Srbiji, današnjeg ostarelog domaćinstva u Srbiji, gde su penzije najmanje, najkrvavije su zarađene i njima se jedinima istinski duguje. Ne vidim da se neko za te seljačke penzije posebno uopšte založio, jer oni su penzioneri koji su prepušteni sami sebi.
Ono na šta se svi rado oslanjaju – to je da seljak neće ostaviti svoju zemlju u parlogu, zato što je to greh božiji i to će se nekako prehraniti i preživeti, ali seljačka domaćinstva ovako ostarela, odnosno ostarela poljoprivredna mehanizacija, u koju mladi ljudi i kada ostanu na selu, a znamo da su ostali iz nekih drugih razloga, a ne iz ljubavi, vrlo teško mogu da ulože i da opstanu na taj način. Današnje selo je podmlađeno silom prilika, a ne jednom namerom da se tamo tehnološki nešto razvije.
Bilo bi dobro da se razmisli da se upravi izvrši jedno novo naseljavanje našeg sela, jedno u stvari razrešavanje agrarnog pitanja time što će se ljudi usmeravati tamo i životno, kao što su tu radile i neke evropske zemlje. Naravno kao što je to u ovom trenutku jedna utopija koju nećemo lako razrešiti. Namećem je kao ideju. Smatram da u Ministarstvu treba o tome razmisliti.
Zaista želim samo da vas podsetim, ministre, na ono što očekujemo. Pošto rekoh da smo mi iz nekog istog atara, očekujem da u Sombor, u Zapadno-bački okrug dođete i razrešite one naše silne nepoštene privatizacije, onih silnih 10 hiljada zemlje koje prelaze sa ovog na onog, sa gospodina Jerkovića, "Višnje produkta", do "Azohema", da vidimo šta će se sa time desiti. Ko će tu zemlju napokon zaorati?
Čujem da su one četiri i po hiljade hektara koje je držao u parlogu napokon morao da da seljacima da oni obrade, jer to više nema ko. To je takođe korak unapred, ali znate da je neko vreme izgubljeno i prošlo. Seljaci ne mogu da zaustave prirodne tokove, mogu samo da grbače i crnče. Hvala vam lepo.

Moram da repliciram samo. Prvo da se zahvalim po pitanju amandmana koji smo podneli, Nova Srbija je podnela amandman na budžet Republike Srbije, gde smo tražili da se odvoje sredstva za subvencionisanje kupovine traktora, taj amandman je usvojen i mislim da je ta akcija sada u toku. Ponosna sam na to što smo time doprineli kao politička stranka.
Drugo, što se tiče bolnice koju je neko u okolini Čačka pokušao da podigne na svom privatnom poljoprivrednom zemljištu, mada sumnjam da na toj visini poljoprivredno zemljište može biti na drugi način iskorišćeno, čak je najbolje da nešto tu nikne, neko drugi bi tu napravio vikendicu i verujte, ništa drugo ne bi zasadio.
Da vas pitam samo da li imate možda podatak koliko je u Vojvodini podignuto raznih objekata na poljoprivrednom zemljištu, koje je sigurno i stopostotno iskoristivo u mnogo većem obimu i meri nego što je ovo u Čačku?

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, bezbednost saobraćaja nije političko pitanje. To je, pre svega, strateški interes moderne države i strateški interes građana Republike Srbije. Svakako da smo svedoci da na sceni imamo zakon koji je prevaziđen za vreme u kom živimo, koji je tehnološki razvoj saobraćaja i saobraćajne infrastrukture, pa i samog načina života, učinio anahronim i da je bilo vreme da se jedan ovako moderan zakon donese.
Još 2005. godine Ministarstvo kapitalnih investicija i gospodin Velimir Ilić su napravili predlog zakona o bezbednosti saobraćaja u veoma dobrim okolnostima, sa moćnim ekspertskim timom koji je dobio najbolje ocene i evropskih i svetskih stručnjaka. Taj zakon nemamo u tom obliku danas pred sobom, nego ga imamo izmenjenog i zbog toga ovaj predlog zakona trpi ovako ozbiljne kritike poslanika i zato je na ovaj predlog zakona stiglo preko 250 amandmana.
Po rečima samog gospodina ministra Mrkonjića, već preko 80 amandmana je usvojeno i, kako on reče, ostajemo otvoreni za usvajanje još značajnog broja amandmana. Samim tim se pokazuje da onaj predlog zakona nije trebalo kvariti nikakvim izmenama.
Ono što kod ovog zakona treba da bude osnovni cilj, svakako je bezbednost svih učesnika u saobraćaju, a ono što se ovim, još amandmanima nepromenjenim, predlogom zakona uočava, jeste da je nekome bio cilj da omogući veće, ubrzanije i sigurnije punjenje budžetskih sredstava, pa se moramo pitati da nije to slučajno.
Ne verujem da je to palo na pamet nijednom od resornih ministara, ni gospodinu Mrkonjiću, ni gospodinu Dačiću, ali da se nije slučajno neko u Vladi dosetio, neko ko ima značajne ingerencije da ostvari put novca, kao što su nekad Kinezi pronašli put svile, da na ovaj način obezbedi i onih nedostajućih 79 miliona evra koje će morati Srbija da plati kao odštetu za poništenu koncesiju, a sigurno ćemo morati da platimo. Naravno, građani Srbije moraju da podnesu teret svakog neodgovornog koraka Vlade.
Ono što u ovom predlogu zakona očekujemo svakako jeste da bude posle svih rasprava poslanika, posle ozbiljnog sagledavanja svih amandmana, a danas smo dobili uverenje gospodina ministra Mrkonjića da će se o svakom amandmanu ozbiljno raspravljati, i o onima koji do sada nisu usvojeni, a imamo garancije svih poslaničkih grupa da su ozbiljno, odgovorno i za dobrobit građana Srbije podneli svoje amandmane, dakle, očekujemo da taj konačni izgled zakona po izlasku iz ove skupštine bude zaista u službi bezbednosti građana Srbije.
To je onaj cilj kome moramo svi težiti, jer to jeste cilj svakog građanina, pa i nas kada nam mandat istekne. Nadam se da će ovaj zakonski projekt nadživeti naše mandate i trajati za dobrobit svih nas. Jer, treba da ostane iza nas ono vreme kada se po Srbiji na većini puteva moralo voziti sa vozačkom dozvolom u zubima radi lakše identifikacije u slučaju neke nesreće. Još uvek imamo, nažalost, mnogo takvih puteva i saobraćajna infrastruktura nije dorasla onim zakonskim propisima na koje smo se ugledali u Evropi, ali svakako da moramo stati rame uz rame sa Evropom i moramo ubrzano, pošto smo već veliki deo vremena izgubili u donošenju ovakvog zakona, nadoknaditi popravljanjem ovog zakonskog akta koji je pred nama. Hvala lepo.

Ispred Poslaničke grupe NS-a podnela sam amandman na član 21. Predloga zakona o profesionalnoj rehabilitaciji za zapošljavanje osoba s invaliditetom, gde se u stavu 2. tačka 2), cifra "20%" zamenjuje cifrom "40%".

Obrazloženje je da naknada za osobu s invaliditetom u visini 20% od minimalne zarade nije dovoljna i svakako je treba uvećati.

Minimalna zarada u celokupnom iznosu, kakav se danas predviđa zakonom, nije dovoljna da zadovolji osnovne potrebe, a 20% nije ni adekvatna pomoć osobi s invaliditetom koja je prihvatila novi program i ušla u program profesionalne rehabilitacije.

Uvećanje koje podrazumeva 40% od minimalne zarade bi donekle bila pomoć koja bi osobi s invaliditetom mogla istinski biti stimulacija da se opredeli za uključivanje u program mera i aktivnosti, pre svega, ako imamo u vidu da ovaj zakon donosimo da bismo promenili svest novih poslodavaca, a znamo koliko je to teško i s kakvim se problemima suočavamo i kod zdravih zaposlenih ljudi prilikom svakodnevnog otpuštanja. Želimo da ovim zakonom verujemo u savest i buđenje savesti kod poslodavaca i kod celokupne populacije, svih građana Srbije prema ovoj grupi ljudi.

Cilj ovog zakona jeste angažovanje svih društvenih resursa, pa i ekonomskih, da se osobama s invaliditetom pomogne u njihovom uključivanju u život, pre svega, pravom na rad i uključivanje u radni odnos. Osećanje sigurnosti, osećanje korisnosti sebi i svojoj društvenoj zajednici bitno pomaže u tome.

Ovo je osetljiv zakon i posle njegovog predloga, koji smo imali i koji smo se trudili svi u svim poslaničkim klubovima da kvalitetno popravimo, što se pokazuje i brojem i sadržajem amandmana, smatram da će vrlo brzo ovaj zakon morati da doživi nove promene u praksi, ali ga treba što pre početi primenjivati.

Ono što nije dobro, to je da se tim zakonom ne bavi ozbiljnije, što sam već u svom načelnom izlaganju rekla, pre svega, Ministarstvo rada i socijalne politike, jer ne smatram da je Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja u potpunosti kompetentno da odgovori ovakvom zadatku. Više mi to izgleda kao neki marketinški trik nego na stvarno bavljenje ovim najosetljivijim problemom našeg radno zaposlenog stanovništva.

Ispred Poslaničke grupe Nova Srbija, podnela sam amandman na član 36, gde tražim da se u stavu 2. tački 2) cifra "10%" menja cifrom "20%", a odnosi se na procenat zapošljavanja invalidnih lica u privredni subjektima.

Kod privrednih subjekata koji se bave zapošljavanjem osoba s invaliditetom je veoma važno povećati procenat uključivanja ovih osoba, koje veoma teško dolaze do zaposlenja. Zakonom se moraju odrediti svi oni koji su u obavezi da zapošljavaju invalidna lica i procenat od 10% je zaista nedovoljan i ne odgovara potrebama društva. Ako znamo da imamo 700.000 invalidnih lica, da je od toga 300.000 radno sposobno, a da je samo 13% njih u radnom odnosu, znači, oko 20.000 ljudi, onda vidimo da to ne odgovara stvarnim potrebama i bojimo se da praksa neće odgovoriti na pravi način ovom zakonu.

Ono što treba da bude kod ovog zakona, kada on zaživi, napokon uočljivo i vidljivo, jeste njegova primena na delu. Svakako da je nedostatak sistemskih rešenja kod ovog osetljivog pitanja vidljiv i očekujem kvalitetnije promene u zakonodavstvu i nadalje.

Očekujem da u tome budemo jedinstveni, jer to je problem koji se tiče svih nas i koji nas pogađa i većina političkih aktera i institucija je iskreno zainteresovana da se ovaj problem reši, ali moramo voditi računa o tome da, pre svega, nismo realno u mogućnosti da odgovorimo onome o čemu transparentno pričamo, da to ne bude prazna priča, da mi svakodnevno imamo radikalizaciju štrajkova.

Vodite računa o tome da će iz ovih štrajkova izaći novi invalidi, da će se broj invalidnih lica povećati.

Mi otpuštamo zdrave, bojim se da nećemo moći, osim ovako deklarativno i marketinški, da zaista odgovorimo na potrebe ovih lica.

Dame i gospodo narodni poslanici, turizam je svakako jedna od najznačajnijih privrednih grana u kojoj Srbija treba da vidi svoju budućnost i mogućnosti koje do sada u turizmu nisu dovoljno eksploatisane. Smatram svakako da dosadašnja ulaganja u turizam nisu opravdala sredstava koja su se u Srbiji po tom osnovu slila.
Pre svega, turizam Srbije je specifičan. Srbija više nema more, Srbija mora da se okrene novim vidovima turizma, a ono što je novo jeste da Srbija mora da razvija turizam kroz četiri godišnja doba i da se potrudi da privuče u sva četiri godišnja doba različitom ponudom i različitim vidovima turizma što veći broj posetilaca na ove prostore i time pokrene kompletnu privredu koja prati turizam, jer turizam nije samo pružanje ugostiteljskih usluga. To je, pre svega, infrastruktura, mnoge druge delatnosti, a da ne pričamo o prehrambenoj industriji, jer hrana bi trebalo da bude brend Srbije, koja u stvari za sebe vezuje preko 47% radno sposobnog stanovništva.
Zbog toga sam smatrala da je ovaj amandman bilo upitno prihvatiti i smatram da nije dovoljno odgovorno od Vlade da nije prisutan ministar, koji je mogao možda na licu mesta da reaguje po pitanju mnogih amandmana koji su do sada bili ovde obrazlagani, kvalitetni i mogući za prihvatanje u toku današnjeg obrazlaganja. Hvala lepo. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, Srđan Spasojević je podneo amandman ispred poslaničke grupe NS kojim je tražio da se jedan deo sredstava odvoji za realizaciju evropskog prvenstva u šahu, ekipnog prvenstva u šahu koje se održava u oktobru 2009. godine u Novom Sadu. Moram reći da je Šahovski savez Srbije dugo vodio bitku da dobije organizaciju ovako značajnog takmičenja, da smo kao zemlja u samom svetskom vrhu što se tiče šaha kao sporta, koji je izuzetno važan sport, upravo u negovanju mentalnog zdravlja nacije i da sve ozbiljne države izuzetno mnogo ulažu u ovaj sport, koji sam po sebi nije profitabilan, ali rezultati ulaganja u šah se svakako dalekosežnije i efikasnije mere kroz razvoj društva.
Već nekoliko godina smo svedoci pokušaja entuzijasta šahovskih u našoj zemlji da se šah uvede kao izborni predmet u škole. To je, za sada, samo pokušaj u začetku, koji daje neznatne efekte i na terenu, ali mislim da bi država Srbija, pre svega zbog reprezentativnosti ovog takmičenja, zbog njegovog značaja, zbog svog mesta u svetu i ugleda koji ovaj sport uživa, svakako trebalo značajnim sredstvima da pomogne organizaciju ovog događaja u oktobru 2009. godine u Novom Sadu. Očekujem da, ako se ovaj amandman ne usvoji, da će ipak Republika Srbija, odnosno Vlada Republike Srbije, naći mogućnost da to učini.

Obzirom da se amandman koji je podneo kolega Miroslav Markićević i koji sam podnela odnosi na isti član, jedan iza drugog, dovoljno je da se javim samo po jednom amandmanu, a veoma su slični, jer smo predvideli da se deo sredstava opredeli iz one famozne stavke u kabinetima potpredsednika Vlade – usluge po ugovoru, iz jedne stavke za koju smatramo da je neopravdano visoka i da je rastrošena, i da je na štetu, pre svega, građana Srbije, da se  opredeli za stavku u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, gde su ta sredstva mnogo potrebnija, a to su deca i porodica, invalidi i bolesni.
Smatramo da usvajanjem jednog od ova dva amandmana ili oba amandmana bi Vlada zaista učinila značajnu pomoć u ovom trenutku, gde je ona neophodna, nužna i važna.
Jasno nam je da je ceo ovaj rebalans budžeta izuzetno problematičan, pitanje njegove realizacije u svakom pogledu i svakom trenutku, analitiku imamo priliku ovde da vidimo, sintetiku podataka nismo u mogućnosti da vidimo, ona bi bila mnogo zanimljiva, kada bismo se njome pozabavili, ali podnoseći amandmane nismo želeli da podnesemo veliki broj amandmana, svesni da je ceo rebalans budžeta u stvari upitan i da činimo samo pokušaj da na par mesta nešto, kao ono sa čašom vode u požaru, olakšamo.
Ono o čemu bi Vlada morala da povede računa, to je ono o čemu je i ministarka govorila, upravo ta prihodna strana na kojoj nema značajnih aktivnosti, pa prolazeći ulicama Beograda možete da vidite ovih dana, nikada kao do sada, onih crvenih pečata po prodavnicama.
Kada smo se opredeljivali za ove amandmane, da se pomogne onima koji su u ovom trenutku socijalno najugroženiji, a da se ove usluge po ugovoru skrešu maksimalno, bar u ovim kabinetima koji bi sami mogli u celosti da se skrešu, pa da se građanima skinu sa grbače, rekla bih samo jedan od nonsensa koji mi je zapao za oko.
Videla sam crveni pečat u Dubrovačkoj ulici na Udruženju, na Klubu sportskih ribolovaca, to su oni ljudi koji tamo dolaze u gumenim čizmama, koji donose mokre gajbice, prodaju možda kilogram babuški i popiju kafu ili pivo po simboličnoj ceni. Dakle, oni su prekršili zakon o fiskalnom poslovanju.
A neki drugi, svi mi to znamo, koji su ogromni i veliki, koji se i na ovoj krizi bogate, neće dobiti te crvene pečate. O toj prihodnoj i našoj običnoj, mučnoj, svakodnevnoj rashodnoj strani treba i Vlada i ministarka finansije da učine napor i da sagledaju kako to može da se popravi. Hvala lepo.