Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani građani Srbije, danas je pred nama jedna od najozbiljnijih tema kojom se ovaj parlament uopšte može baviti. Možemo reći da je to, u stvari, tema zbog koje parlament objektivno i postoji, a to je budžet.
U ovom slučaju imamo prvi rebalans budžeta u 2009. godini, jer kako se slažu svi ekonomski stručnjaci, ovo nije jedini rebalans budžeta koji će biti nužan ove godine. Daj bože da ih bude samo dva, ali kako stvari stoje i kako se zahuktava kriza, mislim da će morati da ih bude čak i više.
Ono što je priznato na obe strane, i pozicije i opozicije, jeste da realnog punjenja budžeta nema, a to znači da se rashodi povećavaju, a da na prihodnoj strani nema aktivnosti. To je, u stvari, eufemizam kojim se najvećem delu našeg naroda kaže da smo mi prilično u kolapsu.
To je ona situacija koju narod metaforično zove "biti priteran uza zid". Vlada se tako i ponaša, u stilu one svoje krilatice koju je promovisala u kampanji – Evropa nema alternativu, sada je Vlada u toj situaciji da nema alternativu. To znači da mora da sluša naloge sa strane i da još neke preostale resurse rasproda u bescenje.
Ono oko čega smo se takođe složili, to je da se uzimaju preskupi krediti, da se država zadužuje, a da ne postoji nikakav drugi način da se prevaziđe ili bar ublaži kriza. Smanjenja u budžetu su samo privid da će se nešto rešiti. Smanjenja u budžetu neće dovesti do boljitka građana Srbije. Do toga može dovesti samo realna privreda.
Mi smo ovde povećali potrošnju na svaki način i činjenica je da se rebalans budžeta, bar po nekoj našoj slobodnoj proceni, ne donosi da bi se ublažila kriza po građane Srbije, nego da bi se opravdao skup državni aparat, oko čega smo se svi složili – da je zaista skup, mada je od njega daleko skuplja država na aparatima.
Mi se upravo tako ponašamo, kao država koja je na aparatima za održavanje i samo je diskutabilno gde je i čiji je prst na prekidaču koji te aparate uključuje i isključuje.
Rekla bih da je ovo rebalans koji ima zadatak da očuva postojeću stranačku administraciju unutar svih državnih organa.
Ovo je rebalans koji treba da očuva na vlasti "šarenu koaliciju" i ovo je rebalans koji ima krajnji zadatak da ućutka parlament, jer već smo konstatovali da je ovaj parlament najbolji kad ima sliku, a nema ton.
Jedan od zadataka svakako da obesmisli parlamentarizam, jer se u ovom parlamentu čulo mnogo neprijatnih pitanja, pa su onda ta pitanja od svakodnevnih svedena na jednom mesečno, pa i to jednom mesečno je Vlada našla način da ne dođe da na ta pitanja odgovara, jer je pokazala da joj do tih pitanja koja dolaze direktno od građana nije stalo ili ne želi da odgovara.
Ovakvim načinom će se u stvari poslati jedna poruka građanima Srbije da što su dalje od Beograda besmislenije je da požele da budu poslanici ili da ih građani biraju da budu zastupnici u ovom parlamentu.
Najbolji i najjeftiniji su poslanici iz kruga "dvojke".
U unutrašnjosti treba lepiti plakate, glasati, ali ne odlučivati. To je ono što jeste krajnji cilj ušteda na parlamentu.
Kako inače da objasnite građanima Srbije da plate svih poslanika koštaju 310 miliona, a da samo jedna služba, recimo služba Koordinacionog tela Srbije za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa košta 363 miliona. Samo jedna služba u Vladi.
Ili, da samo da usluge po ugovoru u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja koštaju 200 miliona. Usluge po ugovoru, to su oni koji se angažuju povremeno, privremeno ugovorom o delu, van onih redovno zaposlenih.
Ili su ti redovno zaposleni u tom državnom aparatu toliko skupi i toliko nestručni da se moraju angažovati još neki drugi ljudi ili treba uposliti još neke ljude na ta famozna radna mesta koja su tako nedostajuća, a vidimo da su usluge po ugovoru jedna od mogućih značajnih ušteda u budžetu, da se zaista prišlo ozbiljno uštedama u budžetu.
Ono što nas posebno pogađa i što će sigurno pogoditi Srbiju, to su smanjene subvencije u poljoprivredi.
Sada kada smo nekoliko godina pokušavali da nagovorimo naše, poslovično mudre i poslovično oprezne seljake, da ne ulaze u razne kredite, a pogotovo ne u lizing kombinacije, kada su zadužili hipotekarnim kreditima kupujući i mehanizaciju, i stoku i sve ostalo što im je trebalo za njihov rad, a nemajući platu, nego samo svoju imovinu da založe, sada smo ih doveli u situaciju da njihovi proizvodi i njihov rad bude obezvređen i da oni to ne mogu da vraćaju. Mi nemamo odgovor na to.
Razmislite o tome da je Poljska u jednom trenutku imala situaciju da bude poljoprivredna zemlja, a da bude gladna. Posle toga se iznedrio Leh Valensa. Razmislite o tome da je Srbija na korak od toga da joj zaista treba jedan Leh Valensa.
Ono što nas ovde posebno interesuje, spomenuto je da niko nije mogao da predvidi veličinu ove krize. Volela bih da čujem, koliku smo mi to veličinu krizu mogli da zamislimo ili da predvidimo i kolika je ona stvarno. Da li će neko da izađe i da nam to kaže?
Koliko će se to odraziti, da mi prevedemo to na jezik običnih građana, na onu famoznu potrošačku korpu o kojoj uvek govorimo, koja je sve siromašnija, sve manja, sve praznija, a sve skuplja. Možda možemo, samo za utehu posle ovog usvajanja ekoloških zakona, da građanima ponudimo da ta potrošačka korpa neće bar biti od plastike nego će biti ekološka od pruća.
Ono što bi bilo veoma važno da kažemo, vidimo da ovde nemamo realnu mogućnost da ovu krizu prevaziđemo bezbolno po stanovništvo. Ona je ovde da bezbolno preko ovih teških dana krize prođu neki drugi. Građani će to vrlo teško i vrlo bolno morati da plate u svom životnom iskustvu.
Međutim, samo za kraj bih rekla, gospođi ministar, pošto je nekoliko puta ovde pominjano i zaista je to simpatična aluzija da ona nije Hari Poter. Kada se već toliko plaća raznim službenicima, ugovorom o delu i privremenim i poverenim poslovima, razmislite možda da angažujete Dejvida Koperfilda, jednog živog mađioničara, možda bi on mogao zaista da pomogne.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, poštovani gospodine premijeru, žao mi je što je uvek ovako kamerna atmosfera kada gostuje Vlada u ovom visokom domu i uvek smo bukvalno onemogućeni da postavimo pitanja, pa stoga i dobijamo, kada dobijemo, vrlo retko, odgovore kojima nismo zadovoljni.
Moram ponovo da postavim pitanje ministru poljoprivrede, koji nas vrlo vešto zaobilazi, a zna da su najakutnija pitanja uvek njemu upućena, u vezi s pitanjem koje sam postavila prošli put kad sam imala priliku, na koje mi je, doduše, dostavio odgovor, pa sam iz odgovora shvatila da on nema validne informacije, da ipak mi u Zapadnobačkom okrugu, odnosno u opštini Sombor, imamo konkretnije informacije. Ne bi bilo zgoreg da se i on upozna sa njima, s obzirom da mi je u odgovoru preneo informacije koje nisu tačne.
Opet ću da postavim pitanje vezano za iznajmljivanje zemlje, 10.000 ha u Somboru, somborskom ataru. To je zemlja u posedu bivšeg državnog preduzeća "Graničar" u Gakovu i zemlje u Šantiću.
Pošto je ministar rekao da Mile Jerković nikada nije iznajmio zemlju u Somboru, ni "Višnjaprodukt", a u međuvremenu je Agencija za privatizaciju raskinula ugovor sa gospodinom Jerkovićem koji nije iznajmio tu zemlju, pa me zanima kako je to moglo da se dogodi.
Zemlja ''Graničara'' je na volšeban način prešla na korišćenje firmi "Azohem" iz Subotice, koja takođe nije obavila nikakvu uplatu sredstava po osnovu duga, ali je stavljena hipoteka na neke bezvredne objekte u Subotici. Ne znam koliko će od toga somborska poljoprivreda imati koristi, koliko će uopšte budžet Republike Srbije, budžet AP Vojvodine i budžet opštine Sombor imati koristi, s obzirom da je gospodin Mitrevski iz Ministarstva bio i pokušao da dogovori neko vansudsko poravnanje.
Dakle, interesuje me kako je moguće da ministar još uvek nema informaciju o tome da je 4.500 ha zemlje u Šantiću u parlogu.
Drugo pitanje je vezano za ''Eternu'' u Kuli. Interesuje me sudbina privatizacije ''Eterne'' u Kuli, 114 zaposlenih koji ne znaju svoj status, 1.200 malih akcionara koji nemaju nikakvu informaciju o statusu imovine u okviru te firme, a policija, privredni kriminal, tvrdi da nema dovoljno uposlenih inspektora da se time bavi.
Treće pitanje, vrlo kratko. Informaciju sam dobila od Srba koji žive na Kosovu. Interesuje ih sudbina pregovora koji su, po njihovim rečima, juče obavljeni između gospođe Rade Trajković i Ranđela Nojkića koji su na Kosovo došli automobilima Vlade, kako kažu Srbi sa Kosova, i pregovarali o sprovođenju plana Martija Ahtisarija. Oni su zabrinuti i zanima ih šta se tu u stvari dogovorilo, jer od toga zavisi njihova dalja budućnost na Kosovu. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, ispred Poslaničke grupe NS-a, gospodin Markićević je podneo amandman na član 20, gde traži da u tački 5. reč: "mišljenje" bude zamenjena rečju: "saglasnost".
Pre svega, terminološki je važna ova zamena pojma, jer su to dva potpuno različita sadržaja. Mišljenje je nešto što podrazumeva neki stav koji nije obavezujući ni za jednu stranu, a saglasnost je apsolutni pojam, koji određuje, nalaže praćenje i moguću kontrolu određenog zakona. U zakonima koji se tiču ekologije i zaštite životne sredine i održivog razvoja, svakako je važno, pre svega, radi razvijanja i vaspitavanja jednog novog oblika svesti u društvu, uspostaviti što je veću moguću kontrolu nad sprovođenjem ovih zakona.
Ovi zakoni su novina na ovim prostorima i od njihove primene i uspešnosti zavisi mnogo toga u našoj budućnosti, pre svega, zavisi okvir u kome ćemo živeti, u kome ćemo naše živote, na neki način, uspeti da dovedemo do kraja zdravo. Ono što je najvažnije, kakvu ćemo ekološku budućnost ostaviti svojim potomcima? Zbog toga smatramo da je veoma važno napraviti ovu terminološku zamenu u tački 5, znači, reč: "mišljenje" zameniti rečju: "saglasnost".

Vrlo kratko obrazloženje. To je amandman na član 30, gde se traži da u stavu 6. reči: "30 godina" budu zamenjene rečima: "60 godina".
Pre svega, period rekultivacije deponije je veoma važan proces, kao i stručni nadzor nad tim procesom. Pošto postoje razne supstance čija je razgradivost veoma dugotrajna, smatramo da je važno da se period od 30 godina udvostruči, jer bi se time sigurno, ili gotovo sigurno izbegle brojne štetne posledice, a kontrola bi se efikasnije i dugotrajnije sprovela. Ono što mora da bude neka naša navika u nasleđivanju i dugova, ali, u ovom slučaju, da nasledimo i obaveze i odgovornost, pre svega, prema životnoj sredini u kojoj svi živimo.

U članu 34. stav 3, iza reči: „domaćinstava“, dodaju se reči: „širenje alergenog polena“. To je amandman koji sam predložila, da se amandman nastavi logično, odnosno izmenio bi član tako da bude logičan i u skladu sa članom 12. istog zakona, gde se pri merenju kvaliteta vazduha uzima u obzir i merenje alergenog polena u vazduhu. Mi se već nekoliko godina borimo sa zaista rasprostranjenom bolešću – alergijom, koja poprima ozbiljne razmere, možemo reći i razmere epidemije.
Upravo ovih dana smo svedoci da je ova prolećna alergija na polen, koji je aktuelan pri cvetanju raznih biljnih vrsta, izuzetno prisutna i izuzetno neprijatna. Ona se, kao bolest u zdravstvenom smislu, komplikuje, izaziva ozbiljne posledice i zaista se alergeni polen mora tretirati kao ozbiljan zagađivač vazduha.
Posebno se tu osvrćem na biljku ambrozija, čiji polen dospeva u avgustu. Kada se ta pojava alergije omasovi, na neki način, svedoci smo svi da hitne službe u svim gradovima tada ozbiljno intervenišu. S obzirom na to da je to biljka koja čak 39 do 40 godina može da sačuva klijavost semena u nepovoljnim uslovima i da se i posle toga pojavi i da je vrlo otporna korovska biljka, svedoci smo da su se sve zemlje u okruženju ozbiljno počele hvatati u koštac s ovim problemom, pre svega, sistemskim rešenjima.
Jasno mi je da u Ministarstvu postoji nedoumica da li ovo treba da bude problem Ministarstva poljoprivrede ili Ministarstva za zaštitu životne sredine, ali država mora imati strateško rešenje ovog problema.
Ima jedna pojava koja je nedavno uočena, a to je da se biljka ambrozija sada može naći čak i na planini Tari, što ozbiljno pokazuje da smo ovom alergenom biljkom izuzetno zatrovani, zagađeni.
Šta su sve uzročnici prenošenja semena biljke ambrozije, znamo, ali na koji način možemo to da rešimo, pre svega, u sopstvenom ataru, a onda da time pomognemo i zemljama u okruženju, kao što one svojim sistemskim rešenjima pomažu nama? Na primer, Hrvatska je prošle godine imala masovnu akciju otkupa biljke ambrozije, na državnom nivou, za svakog ko je donese s korenom, a to znači iskorenjivanje. Svako ko donese biljku ambroziju s korenom, dobijao je simboličnu novčanu naknadu. Ta akcija je dala ozbiljne rezultate. Znamo da su u Mađarskoj doneta ozbiljna zakonska rešenja i da se sprovode, tako da mislim da bi ovaj amandman, s obzirom na to da logično osmišljava ovaj član i oslanja ga na član 12. istog zakona, bio vrlo prihvatljiv.

U članu 33, stav 4. menja se i glasi: "najmanje svake tri godine". Obrazloženje ovog amandmana glasi: "Svrsishodno je, a ove izmene i dopune Zakona to već predviđaju baš u ovom članu, da, ako se zaštita od udesa testira i ažurira svake tri godine, izveštaj o bezbednosti bude u istom periodu pregledan i ažuriran".
Zaštita životne sredine je u postojećim okolnostima tehnološkog razvoja izuzetno važna i tri godine su operativan period u kojem se omogućava sagledavanje, analiziranje i predviđanje situacije. Mnogo je bitnih činilaca koji se moraju pratiti od strane operatera i pet godina bi bio veoma dug period, u kom se efikasnost ne bi postigla u onoj meri u kojoj je važno da bude zastupljena kod primene ovog zakona, kao što je efikasnost reagovanja veoma važna kod zaštite životne sredine uopšte.
Međutim, iskoristiću vreme koje imam kao ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Nova Srbija, pa ću da kažem nekoliko reči, mada gospodin ministar nije tu, o nečemu o čemu danas ovde nije bilo reči.
Mislim da su sve moje kolege vrlo iscrpno diskutovale o ovim zakonima i pošto smo došli do poslednjeg u setu zakona iz oblasti zaštite životne sredine, pre svega, moram da kažem da mi je žao što još neki predlozi zakona koji su u proceduri, koji su pripremljeni, nisu danas na dnevnom redu, jer bi to bilo mnogo kompletnije za samo ministarstvo i mnogo svrsishodnije kasnije, u primeni, ali nadam se da će uskoro i ti zakoni doći na dnevni red.
Međutim, ono što sam pratila u medijima, volela bih da čujem mišljenje ministra, to je ideja o uvođenju predmeta – ekologija, odnosno izbornog predmeta – ekologija i zaštita životne sredine, u škole. Naravno da takav zahvat i iskorak u prosveti podrazumeva mnogo priprema, i to mnogo ozbiljnih priprema. Kako dolazim upravo iz te struke, ne dopada mi se što u tome svemu prepoznajem mnogo koketerije, a vrlo malo ozbiljnog pristupa.
Naime, kada se uvodi novi predmet u školstvo, zbog dugog perioda u kome se mora nešto raditi, pa tek onda sagledati rezultat, školstvo ne trpi nagle i revolucionarne zahvate na ovaj način. Znam da ta ideja postoji već nekoliko godina i samu ideju, pre svega, pozdravljam. Ona je izuzetno važna, jer ovi zakoni treba da promene našu svest i naše rđave navike, kako smo ovde imali priliku da čujemo. Ali, sve ono što se sa nama događalo, i nije bio rezultat samo naših rđavih navika, nego su to bili i ostali darovi "Milosrdnog anđela" Srbiji. Dakle, mi treba da vaspitamo i obrazujemo generacije kojima ostavljamo u nasleđe našu životnu sredinu, odnosno milje u kome će nastaviti da žive.
Pre svega, u prosveti mora da se napravi ozbiljan plan, zatim programi, da se planiraju nastavni sadržaji, da se odrede vaspitni i obrazovni ciljevi, da se determinišu udžbenici i sastavljači udžbenika, da se odrede učila, učionice, jer naše škole nisu rastegljive, da se predvidi stručni kadar. Dakle, škole moraju da uposle neke ljude.
Ono što ne mogu da pozdravim kao ideju, a kažem vam da dolazim direktno iz prosvete, jeste da se ovde predviđa postojeći zaposleni kadar, nastavnici, profesori biologije i geografije, pa čak i istorije, koji će se za predavanje ovog predmeta doškolovati na nekim seminarima.
Molim vas, svi mi znamo šta su seminari. Pre svega, kaže jedna stara izreka, nešto je znanje znati, ali je veliko znanje – znanje dati.
Metodika je naročita nauka, kojom se ne mogu baviti svi. Jedan od najtežih poslova jeste profesorski posao – preneti znanje. Ne treba potcenjivati znanje, stvaranje ekološke svesti i način na koji će se ono preneti mladim generacijama.
Takvo znanje mogu da prenesu samo ljudi stručno obrazovani upravo za ovu oblast.
Mi imamo ljude koji se obrazuju, imamo mlade kadrove koji se obrazuju uskostručno upravo za ovu oblast, koje nemamo gde da uposlimo, a onda ćemo dodatno nekome dati, kome fali fond časova, da obiđe dva seminara; više će da provede na nekim kafe pauzama, nešto u letu da uhvati, ili ne, i od toga zaista neće biti velike koristi.
Dakle, očekujemo od Prosvetnog saveta, koji smo imali prilike nedavno da izaberemo u ovom domu, čiji to posao jeste, da se odgovorno pozabavi ovim predmetom, kažem, čije uvođenje u škole pozdravljam, ali smatram da ne treba preskočiti sve ove korake koji se godinama pripremaju da bi se jedan predmet uveo u školu, i to ovako važan predmet, koji treba da afirmiše jednu novu oblast, da promeni delimično našu svest.
Zato i govorim o vaspitno-obrazovnim ciljevima, koji su najvažniji u svakom predmetu, jer se za svaki predmet koji se u škole uvede tačno znaju njegovi vaspitno-obrazovni ciljevi i oni jesu krajnji cilj svake nastave.
Mora se poznavati uzrast svakog deteta, odnosno uzrast generacije i mogućnosti generacije, šta može koja generacija da prihvati, da se ne bi desilo, kao sa ovim izbornim predmetom – šah u škole, koji nije najsrećnije završio i počiva, za sada, samo na entuzijazmu pojedinaca. Ovo mora biti ozbiljna akcija, ovo mora biti posao nekoliko ministarstava, nije dovoljna samo saglasnost ministara.
Ono što zameram, to je najdobronamernija sugestija ministru, nije dovoljna ni saglasnost i oduševljenje idejom ministra prosvete. Mi u prosveti godinama imamo isti problem, da nam planove i programe kreiraju ljudi koji nikada u životu nisu održali živi čas.
Dakle, ako uvodimo predmet ekologije, volela bih da mi ministar jasno i glasno kaže, pošto će deca posredno upoznavati ove zakone koje mi sada korigujemo i izglasavamo, da bi mogli da ih primenjuju u svom životu, da bi imali zaista validnu i valjanu životnu sredinu, zaista bih volela da čujem njegovo mišljenje o tome dokle se s tom idejom stiglo, jer čujem i vidim u medijima da je to već od septembra u školama.
Ne znam koliko su škole pripremljene na to, a nisam videla nijedan udžbenik, niti su mi poznati sastavljači udžbenika, niti planovi i programi koji su pripremljeni za ovu oblast.

Govorim o članu 71. stav 1. Reči: „od 25.000 do 50.000 dinara“ zamenjuju se rečima: „od 50.000 do 100.000 dinara“.
U stvari, predviđene su kaznene odredbe za prekršaje prema odgovornim licima u organima lokalne samouprave, jer smatram da organi lokalne samouprave moraju posebno da budu odgovorni u primenjivanju ovih zakona.
Jedino što je zaista efikasno to su novčane kaznene mere. To se do sada pokazalo u svim državama koje su primenjivale zakone kojima se štiti životna sredina. O tome ne treba da se ćuti, to treba reći.
Ono što je posebno osetljivo i što će biti tek osetljivo u primeni, ako se bude sprovelo u praksi ono o čemu sam prethodno govorila, a to je nastava ekologije u školama, onda će lokalna samouprava imati još jednu dodatnu odgovornost, a to je da iz okruženja škole ukloni sve kioske koji prodaju nezdravu hranu, jer ako ne koketiramo s ovim predmetom u školama, ako zaista želimo da promenimo ekološku svest, onda lokalna samouprava ima veliku odgovornost da te zakone primeni i na taj način i da u tome aktivno učestvuje.
Pošto je to ozbiljan izvor prihoda, bojim se da će tu nastati problem na relaciji primene zakona i lokalne samouprave, pa mislim da o kaznenoj politici prema prekršiocima u lokalnoj samoupravi treba posebno razmisliti.

Podnela sam amandman na član 35, koji, pre svega, govori o izvođenju himne i smatrala sam da treba da se brišu reči – po pravilu. Naime, dovoljna je rečenica – himna se izvodi, i tada se navode slučajevi kada se himna izvodi.
Reči – po pravilu, bez obzira na to što sam u obrazloženju Vlade dobila da one ne relativizuju pojam, zaista semantički relativizuju pojam, jer himna mora da se izvodi u određenim situacijama. Ona se izvodi i tu nema nikakve druge dileme, niti mogućnosti da se ostavi u zakonu prostor da se, ako se ne izvodi, neko može pozvati na te reči.
Svi smo svedoci toga da se državni simboli na različite načine zloupotrebljavaju. Gospodin ministar Marković je negde u decembru govorio, polemišući s jednim poslanikom, da postoje opštine gde se ne ističu, a obavezno je istaći zastavu Republike Srbije. Te opštine su još uvek u sastavu Srbije, o Kosovu neću ni da govorim.
Znači, reči "po pravilu", zaista semantički relativizuju ovaj član zakona. Himna se izvodi u određenim situacijama i tu ne sme biti dileme da li se ona izvodi ili ne.
Ostajem pri tome da je ovaj amandman trebalo prihvatiti, da on ovaj član zakona čini konkretnim, direktnim i primenjivim u situacijama gde se državni simboli, grb, zastava i himna moraju na određeni način poštovati. Samo naše poštovanje, naš odnos poštovanja prema našim nacionalnim i državnim simbolima, primorava sve ostale da primene isti odnos poštovanja. To je ono što nas određuje, to je ono po čemu smo prepoznatljivi u svetu, to je ono pred čim treba svako s poštovanjem da ustane. Znamo značaj himne, značaj zastave i značaj našeg grba. Možemo da se ne slažemo oko nekih tehničkih rešenja, ali poštovanje u promovisanju tih nacionalnih simbola mora da bude …
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
… evidentno i konkretno. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani predstavniče Ministarstva, zaista sam iznenađena što gospodin Marković nije danas prisutan jer je imao priliku da u ovoj raspravi u pojedinostima interveniše, prihvatajući neke amandmane, a mislim da su oba amandmana gospodina Miroslava Markićevića, koje je podneo u ime Poslaničke grupe Nova Srbija, i na član 42. i član 43, amandmani koji bi ovaj zakon učinili, pre svega, dostojanstvenim.
Ovaj zakon samo stidljivo sankcioniše nebitnu pojavu – ako su državni simboli, zastava ili grb, koji se primenjuju na nekoj državnoj instituciji, oštećeni, mada je to nešto što se u toku primene događa i nadležni to uvek uspešno i blagovremeno, osim ukoliko su u pitanju neke elementarne nepogode, sami otklone.
Međutim, dve ključne stvari o kojima je, upravo, gospodin Marković govorio vrlojavno i vrlo jasno, u toku zimskih rasprava, govore o tome da postoje opštine gde se namerno ne ističu državni simboli. Govorio je vrlo otvoreno o tim opštinama koje uzimaju novac za svoje potrebe od Vlade Republike Srbije, a dočekaju ministra s namerno neistaknutim državnim simbolima.
Ova dva amandmana. Upravo, onemogućavaju dalje devastiranje države Srbije, dalje urušavanje naših nacionalnih simbola i ponižavanje Republike Srbije od strane ovakvih separatističkih snaga.
Želim samo da dobijem odgovor od gospodina ministra Markovića – šta je, posle poseta tim opštinama gde je uočio ovu pojavu, konkretno preduzeo i kako su sankcionisani oni koji su bili zaduženi da istaknu državne simbole?
To kako su do sada sankcionisani, na osnovu čega su inače i odbijeni ovi amandmani, pokazuje, u stvari, koliko je ovoj vladi stalo do države, koliko joj je stalo do njenog digniteta i koliko, uopšte, možemo očekivati da će ovakva i ova vlada štititi nacionalne i sve druge interese Republike Srbije. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, mogu, na kraju, da postavim pitanje – kada se jedna vlada smatra odgovornom i humanom?
Pre svega, kada ne laže građane i kada ne koristi marketinške poteze u ime naroda za pridobijanje istog tog naroda, a da, pri tom, ti marketinški potezi neće doneti nikakve rezultate po same građane.
Ako govorimo o politici zapošljavanja, to je zaista nešto što je vrlo atraktivno u ovom trenutku, pogotovo što tonemo u sve dublju ekonomsku krizu.
Kada upotrebljavamo eufemizam ''teže zapošljivo stanovništvo'', trebalo bi, u stvari, da koristimo naziv koji sam juče kvalifikovala, to je ''radno otpisano stanovništvo'', a svakodnevni otkazi nam to dokumentuju. To su ljudi koji se nigde neće zaposliti.
Govorimo o politici zapošljavanja i veličamo je na sve moguće načine, a bilo bi dobro da se pozabavimo politikom otpošljavanja, jer je ona trenutno na delu, pošto imamo zaista jednu ekspanziju otkaza.
Ako je ta politika zapošljavanja usmerena na one ljude koji svakodnevno dobijaju otkaze, pa će se jedan deo od 10 hiljada koji dobiju otkaze, njih 100-200, zaposliti u nekim firmama, nekim programima, tu možda može da se govori o povremenom, privremenom i minimalnom rešavanju problema koji je na delu, ali prava politika zapošljavanja je kada imamo zaista uposleno stanovništvo i kada uz to uposleno prilivamo novozaposleno stanovništvo.
Dakle, to je ono što očekujemo kao odgovor.
Što se tiče programa o zapošljavanju invalidnih lica, prema kojima društvo zaista treba da pokaže maksimalnu brigu i odgovornost, mi smo od jutros, pitanjem koje je postavio gospodin Markićević o amandmanu koji je prihvaćen na rebalans budžeta i koji do dana današnjeg ne da nije realizovan, nego nemamo ni odgovor na to šta se s njim dalje događa, dokumentovali kakva je ta briga na delu.
Reći ću vam još jedan problem koji imamo kada je u pitanju upravo ova kategorija stanovništva.
Svakodnevno smo zatrpani pitanjima građana koji su invalidi i koji su po tom osnovu kupili automobil, koji im je nužan iz raznih potreba, i koji imaju pravo na povraćaj PDV-a, koji su sve svoje obaveze, što se toga tiče, administrativno odradili.
Znate li koliko je jednom takvom licu teško da ispuni svu onu papirologiju, da vam je dostavi, znate li koliko oni čekaju na taj povraćaj?
Po dve godine, i nemaju nikakav odgovor, a uglavnom se ide, to je ta informacija koju dobijaju, koju nam plasiraju, vi proverite da li je to tako, na iscrpljivanje njihovog strpljenja, pa mnogi odustanu i više ne traže.
Tu treba pokazati brigu. Tim ljudima je povratak PDV-a koji su ostvarili vrlo važan. To su njihova sredstva, to su sredstva koja oni dalje usmeravaju u svoje lečenje.
Samo uzimam sa rezervom predlog koji je došao od gospodina Dinkića, naravno, jer moram svaki put da proverim džepove, da proverim torbu kada on nešto predloži, čisto da mi neko ne bi ubacio onih hiljadu evra sa kojima ne znam šta bih u ovom trenutku.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministar, mada sam očekivala ministra, gospodina Ljajića, da će biti danas izvestilac, ali ne menja stvar, reći ću ono zbog čega sam izdvojila mišljenje, pošto neće bitno uticati na kasniju diskusiju, gde sam ovlašćeni izvestilac po ovim tačkama dnevnog reda.
Kada se na nekom odboru izdvoji mišljenje, obično je to zbog neslaganja sa samim tekstom zakona o kojima se raspravlja, pa ma šta značio sam sadržaj zakona. U mom slučaju nije tako, jer ne smatram ove zakone toliko lošim, oni proizilaze ili se oslanjaju na Nacionalnu strategiju zapošljavanja koju je donela prva Vlada Vojislava Koštunice za period 2005-2010. godine, samim tim da je u nekoj oblasti doneta nacionalna strategija u Srbiji pokazuje ozbiljnost pristupa jednom ovakvom ozbiljnom problemu, u ovom slučaju najosetljivijem, problemu zapošljavanja. A taj ozbiljan pristup je, i inače, bio manir Vlade Vojislava Koštunice.
Moja želja da izdvojim mišljenje nije u tome što bih mogla da kažem da je zakon trebalo doneti daleko ranije. Sve zakone je trebalo doneti uvek daleko ranije.
Nikada nije na vreme donet neki zakon, jer oni čije će probleme neki zakonom urediti uvek su privilegovani u odnosu na one gubitnike koji nisu imali sreće da se na njihov slučaj ili na njihov problem primeni neki kasnije donet zakon ili obrnuto.
Ono što jeste podsticaj da mišljenje separatišem jeste organizacija dnevnog reda i mesto koje ovi zakoni uzimaju u redosledu na ovoj sednici, u kojem ima pomalo za svakog ministra, nekog posla, angažovanja, ništa konačno, ništa zaokruženo, pa onda nije okončano ni rešeno do kraja. Prvi deo zakona o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne, jeste kao simbolična tačka kojom proročki najavljujemo jednu novu etapu rada u ovom domu, složno, gotovo jednoglasno.
Čak je u svrhu toga došlo do izbacivanja SRS, valjda da bi orkestar zvučao harmoničnije.
Nakon toga slede tačke dnevnog reda koje objediniše trinaest zakona u dva tačke iz oblasti ekologije, izuzetno važnih, ali neopravdano je ostalo još nekoliko zakona u proceduri iz iste oblasti, a ne razmatranih. Opet sve nedovršeno. Bilo im je vreme da se svi zajedno donesu u ovom domu.
Potom, konvencije i međunarodni sporazumi, njih devetnaest, ni manje ni više, a posle toga stidljivo, da se Vlasi ne dosete, zakon o političkim strankama, ključni zakon ove sednice, uz još jedan koji ide u sledećoj tački dnevnog reda, garniran sa drugim zakonima, kao loša šnicla prekrivena prilozima – zakon o privrednim komorama.
Koliko smo videli, ne donose se ovde zakoni samo da urede neku oblast, već i da demonstriraju moć pojedinih ministara u Vladi, da nametnu, ako ne snagu argumenata, a ono snagu ucene, u raštimovanom orkestru koalicionih partnera koji čine Vladu.
Potom. imamo tačku u kojoj opet imamo tri zakona, od kojih je ključni onaj o turizmu, što ga je juče nemušto branio potpredsednik, ministar ''mlađani'' Dinkić, ubeđujući javnost Srbije da svi ovi što su ostarili i ostali bez posla, ne dokoličare, jer dokolica je zao drug, jer misli se u njoj izrode, već skije na noge, štapove u ruke, pa na žičare i skijališta, našu investiciju veka, jer mi smo, inače, oduvek bili velesila u ovom sportu. Na skijalištima i skakaonicama smo kao riba u vodi, skoro kao Skandinavci, još malo.
Ovim ojađenim, otpuštenim i prevarenim preporučujem samo drugi deo ove sportske rekreacije, onaj koji se odnosi na to, da uzmu štapove u ruke, bilo leto ili zima, već će oni znati, u nedostatku štapova mogu i motke. Ovde je ipak iznedren onaj narodni stih "kad se digne kuka i skijaški štapovi, biće", pa onda dalje ide guslarski instrumental.
Nakon ovoga tek dolaze ova dva zakona, izuzetno važna, ovo sada zaista liči na frazu, zakona koji uređuju jednu od najvažnijih oblasti i tema Srbije, već duže vreme temu koja zaslužuje da se njome ozbiljno bavimo i o njoj ozbiljno brinemo. To su zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti i zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.
Rad i zapošljavanje treba da budu najozbiljniji predmet bavljenja ovog doma, bar na jednoj sednici u celini. Ne samo zakonske regulative, već uzroci dubioze u koju tonemo i načini borbe za njeno prevazilaženje. Ovo je momenat u kome neko mora prestati da se poziva samo na jedan izgovor – svetska ekonomska kriza, i pokušati da traži ozbiljna rešenja da Srbija ne strahuje od gladi, nemaštine i otkaza.
Setimo se sa kojim smo žarom osuđivali Slobodana Miloševića kada je osnivao narodne kuhinje, a nama su one postale brend, pozitivna vest u udarnom dnevniku RTS…
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme na raspolaganju za iznošenje izdvojenog mišljenja je iskorišćeno.)
Nastaviću.

Naravno da znam da je to u ovom ministarstvu, ali sam zaista očekivala i gospodina Rasima Ljajića, pošto je on ministar za rad i socijalna pitanja i može mnogo toga o ovim zakonima da kaže. Mislim da bi rekao to vrlo suvislo i kompetentno. Ne zamerite mi, ali ne mislim da u jednom ministarstvu treba da bude sabrano ovoliko različitih, raznorodnih kategorija, da tako kažem socijalnih problema, ne mislim da će biti efikasno rešeni, o tome ću kasnije govoriti, ali zaista sam očekivala gospodina Rasima Ljajića, koji je, priznaćete, u ovom momentu pozvaniji od vas da brani ove zakone, ako već drugi ministar nije mogao.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto nisam uspela u prepodnevnom izlaganju da pomenem do kraja onaj najbitniji razlog za izdvajanje mišljenja, koristim ovo vreme da završim tu diskusiju.
Vreme opozicionim poslanicima, čini mi se, ponekad duplo brže teče nego pozicionim, to je naravno samo šala. Usput, da iskoristim, pošto sam poslanik iz Vojvodine, da kažem gospođi predsednici da ima pozdrav iz Banata i zamoljena je da nama poslanicima iz Vojvodine toleriše naš malo sporiji akcenat, pa da nam da malo više vremena. Prolazno vreme poslanika iz Vojvodine je malo sporije, vežbaćemo s Lalom, kojeg sam malopre pominjala.
Stala sam kod toga da je najnoviji, nažalost, srpski brend postao upravo promovisanje narodnih kuhinja, uzimanje izjava u udarnom terminu dnevnika od korisnika narodnih kuhinja i blagodeti koje one donose. Nažalost, narodne kuhinje su postale vrlo produktivni privredni subjekti. Otišlo se i korak dalje, u 21. veku mi otvaramo i prodavnice za siromašne. Kao i brojne šarene laže i ova je, kažu kupci, jedna od tih, jer tu se isto kupuje za pare, za novac. Samo, oni koji tu dolaze ne znaju gde da ga zarade. Dolaze samo oni koji ga imaju, da li ušteđenog ili još u nekim skromnim primanjima.
Svakog dan je sve više otkaza, novih investitora, investicija je slabo na vidiku. Onih 1.000 evra besplatnih akcija nema nigde. Mislim da su građani shvatili da je besplatan sir ostao još samo u mišolovci. Zakon o zapošljavanju, ovakav kakav jeste, treba da stvori, bojim se, još jedan privid ''Eldorada'' koji samo što nije osvanuo u Srbiji. Odakle nam pravo da ne verujemo, pitamo se mi. Možda zato što je sve više onih kojima je isključena struja, onih kojima svakodnevno šalju druge inkasante i onih koji sve više i češće šalju pisma Skupštini, tražeći pomoć za neke elementarne potrebe, najčešće za lečenje svojih najbližih. Onda ne čudi što Vlada vodi vrlo specifičnu kampanju protiv Parlamenta, koristeći sve raspoložive medije, ona na svakom koraku ističe kako je Parlament preglomazan i kako mnogo košta.
Najbolji parlament je, u stvari, onaj koji ima samo sliku, a nema ton. Možda bi bilo dobro kada bismo i glas naroda, koji se još jedino na ovom mestu i kroz ovaj parlament čuje, jer mi smo ipak izabrani od ovog naroda, mogli na neki način da utišamo, a i da im uši začepimo, jer ne bi onda čuli o onim velikim platama u javnim preduzećima, koje su i posle silnih smanjivanja ipak na tolikom nivou da koštaju kao osrednji poslanički klub u ovom istom parlamentu.
Vlada i nadalje samo Vlada. Ako narod nastavi da zapitkuje, a ne bude izvršavao onu svoju osnovnu ulogu – da glasa, mogao bi da doživi neku ''ibijevsku'' sudbinu, pa da mu bude ponuđeno da bude zamenjen za neki bolji, poslušniji ili bar izdržljiviji narod ili da ga ministarstvo zameni za neki upola manji. Volela bih da vidim i taj tender. Pitam se u kom bi ministarstvu bio.
Milim da smo mi polako i sigurno počeli da dobijamo ponovo jednu partijsku Srbiju sa prividno nepotrebnim institucijama, bar one koje imaju pridev "narodna" u svom nazivu.
Ova vlada je uspela da stvori još jedno neviđeno čudo, baš kao što je Andrić uspeo da stvori prividni realizam, mi smo uspeli ovde da vidimo na delu prividnu demokratiju i ona podseća na raspad starogrčke državnosti. Sve liči na državu, samo nema nikoga ko bi u to poverovao.
Zakon o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti je, u stvari, potreban i nužan, ali dorađen i prilagođen stvarnim mogućnostima Srbije. U ovom zakonu se operiše nemogućim kategorijama ili pojmovima koji spadaju u nemoguće ili bar licemernu kategoriju. Zalažemo se za afirmaciju rada i za to da se rad u Srbiji učini napokon isplativim.
Trenutni trend mera koje sprovodi Vlada, a koje će sprovesti i ovaj zakon, posebno će pogoditi jednu novu kategoriju stanovništva i kvalifikujem novi naziv za dalju raspravu, a to je ''radno otpisano'' stanovništvo. Čemu eufemizam o teže zapošljivim kategorijama? To su oni koji svakodnevno primaju otkaze, čija je starosna kategorija od 40 do 60 godina života, sa 20 i naviše godina radnog staža, koje niko više neće zaposliti.
Bez obzira koliko oni budu aktivno u tome učestvovali, minimalan broj njih, što su godine života veće, biće u prilici da stekne novo radno mesto ili novo zaposlenje. Moram da vam kažem da su to ljudi prilično istrošeni, pre svega emocionalno i radno, i vrlo im je teško da započinju od nule i vrlo je teško početi od nekih prekvalifikacija, koje su nužne, a za društvo vrlo skupe, jer prekvalifikacije zahtevaju, pre svega, da se konsultuje i Ministarstvo prosvete i da se neke stvari radi na duže staze, sa objektivnijim i tačnijim planiranjem. Takvo prekvalifikovanje radnog stanovništva nije moguće bez ozbiljnog uključenja Ministarstva prosvete. To zahteva timski rad unutar Vlade, unutar različitih političkih opcija, a to bar na prvi pogled izgleda nemoguće.
Ono što je u zakonu o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti novina, to je svakako aktivna politika zapošljavanja i nacionalni akcioni plan. Ostavljeno je mnogo toga individualnoj kreativnosti i individualnoj aktivnosti.
Ovde postoji nekoliko članova koji će osporiti sprovodljivost ovog zakona, koje će objektivne okolnosti osporiti. Prvo, član 59. koji govori o finansiranju aktivne politike zapošljavanja, budžet Republike Srbije, za koji znamo da bi trebalo realno da ga puni privreda Srbije, a privreda ovako osakaćena, ovako privatizovana, ovako osiromašena, teško da može da nosi samu sebe, ona nam najavljuje stalno nova i nova otpuštanja radi uštede.
Sredstva teritorijalne autonomije i jedinice lokalne samouprave su, takođe, nedostatna i znamo u kakvim problemima oni grcaju i da ne mogu da finansiraju ni osnovne delatnosti u ovom trenutku kojima servisiraju građane. Sva transferna sredstva prema njima ili kasne ili ne dolaze uopšte. U tački 4) doprinosi za slučaj nezaposlenosti, koji će, takođe, trpeti sve ostale restrikcije društva.
Tačke 3) i 5) u ovom članu govore o poklonima, donacijama, legatima, kreditima, kamatama i drugim sredstvima u skladu sa zakonom i drugim izvorima u skladu sa zakonom. To je nešto diskutabilno, što je poznato u Šumadiji pod nazivom "može da bidne, ne mora da znači".
Član 67. koji govori o onim nezaposlenima koji imaju pravo na novčanu naknadu, po meni je posebno problematičan u tački 3) koja kaže da će imati pravo na novčanu naknadu svi oni, po prestanku funkcije izabranih, imenovanih i postavljenih lica, ukoliko nisu ostvarili pravo na mirovanje radnog odnosa ili naknadnu platu, u skladu sa zakonom. Imenovana, izabrana i postavljena lica su ljudi iz sveta politike i to građanima mora biti jasno. Mislim da nije pošteno, jer to do sada nije bila praksa u mnogim slučajevima, da se svi mi u politici služimo ovim sredstvima koja u ovom trenutku, u ovim merama restrikcije, treba prepustiti, pre svega, građanima koji su u ovoj teškoj situaciji bez ikakve krivice.
Ono što mislim da provejava iz člana 67. tačka 3), to je nagoveštaj da bi moglo skoro 5.000 raznih partijskih službenika, zaposlenih po raznim javnim preduzećima, ustanovama, institucijama ili državnim organima, da ostanu bez posla silom ovih novih restrikcija, pa da se ipak to premosti. Mislim da svako ko je ušao u politiku, da je pre svega ušao sa jednom ozbiljnom biografijom, radnom, životnom i ličnom i da se preporučio građanima da se bavi rešavanjem njihovih problema, pa bi, pre svega, za primer i za dalje bavljenje politikom morao prvo da reši svoj problem, pre svega radni. Očekujem da ti ljudi imaju te vrste kvalifikacija, jer su već negde kao partijski stručnjaci zaposleni po tom osnovu.
– Nije dobro da profesija ''političar'' dobije na ovoj vrsti atraktivnosti.
Član 69, kaže da će posebno visina naknade biti problematična zbog nedostatka sredstava, mada se ona ovim zakonom umanjuje, ali se broj korisnika i broj onih koji stiču pravo dramatično uvećava. Mi smo svedoci toga svakog dana, ma koliko koristili eufemizme za ono što se događa, ma koliko pokušavali da te kategorije drugačije imenujemo, činjenica je da Srbija ulazi u ozbiljnu dubiozu, ekonomsku, privrednu i svaku drugu.
Dakle, nije rešenje ni da ovaj parlament zaćuti. Ljudi ipak žive van ovog parlamenta i znaju šta ih tišti. Zakon treba da se bavi radom i zapošljavanjem. Ova dva zakona su, u svakom slučaju, zaslužila bar jednu potpunu sednicu bavljenjem ovim najznačajnijim problemom Srbije u ovom trenutku. Ako Srbija ne bude radila, ako u Srbiji svako bude rešavao samo problem svoje osnovne egzistencije, Srbijom će zavladati ozbiljan strah. U ozbiljnom strahu odlučuju najniži bazični instinkti i emocije. Mislim da tada nećemo moći da se opredelimo za racionalnu politiku. Drugačije skrene vizura i pogled građana koji se bore za golu egzistenciju. Ne smemo biti uzročnici očaja. Mi moramo ponuditi rešenja za izlazak iz krize. Hvala lepo. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovani građani Srbije, napokon imamo pred sobom zakon o političkim strankama i zaista je pohvalno što je gospodin ministar uspeo da se izbori da ovo bude jedna tačka dnevnog reda, a ne objedinjena sa mnogima, kao što smo imali slučaj kod veoma važnih zakona o ekologiji, o kojima smo onako ukratko raspravljali, umesto da smo se vrlo razložno bavili svakim od njih pojedinačno.
Gospodinu ministru bih sugerisala jednu stvar, a to je da se zakoni, pogotovo ovi koji se tiču političkog organizovanja građana, donose za sebe, kada budem jednog dana u opoziciji. To je staro pravilo koje u politici uvek treba poštovati. Međutim, nije ovaj zakon baš tako donet. Naravno, poštujemo ono što jesu povodi da se zakon donese i govoriću nešto o stvarnim motivima i razlozima da se ovaj zakon donese.
Gospodin ministar je juče rekao da se do sada uglavnom sve rukovodilo regulativom iz 1990. godine, kada se prvi put na ovim prostorima uredilo, naravno, u posleratnoj istoriji, organizovanje višepartijskog sistema. Ti zakoni su svakako, praksa je to potvrdila, već prevaziđeni u mnogo čemu i naravno da svaka zakonska regulativa tek u praksi pokaže u čemu je manjkava i čime se može popraviti.
Međutim, mi na političkoj sceni Srbije u ovom trenutku imamo preko 600 registrovanih političkih stranaka, istinski organizovanih imamo možda dvadesetak. Izbori i izborni ciklus pokazuju ko politički na nekom prostoru znači, da li on postoji ili ne, tako da sama registracija političkih stranaka ni do sada nije na političkoj sceni Srbije pravila nikakvu kakofoniju, nije zaista ometala mogućnost ozbiljnog i odgovornog političkog organizovanja građana Srbije. Pre svega, Ustavom je garantovano pravo građana Srbije da se politički organizuju.
Ministar je juče rekao dve stvari, od kojih smatram da je ponešto neprihvatljivo. Prvo, pozdravljam to što je rekao da želi da napravi red. To pomalo liči na to da je do sada vladala neka politička džungla u registrovanju političkih stranaka, a da će se sada to svesti na jedan "šumarak" koji će biti prilično kultivisan. Red je svakako potreban, ali mi do sada na izborima zaista nismo imali neko vidljivo ometanje političke scene i pojavu političkih stranaka u tom broju da je to izazivalo bilo kakvu zabunu kod građana. Kada biste izašli na ulicu i upitali građane da vam nabroje političke stranke u Srbiji, tačno se zna desetak imena političkih stranaka koje svaki građanin zna, prepoznaje i za koje će se verovatno u nekom narednom periodu izjašnjavati, ili se neće izjašnjavati, kritikovaće njihov rad, podržavati ga ili osporavati.
Ono što je po meni neprihvatljivo, čak i pomalo uvredljivo, to je da je gospodin ministar juče rekao da se ovim zakonom pokušava dobiti jedna ozbiljnost političkog organizovanja. Prvo, u Srbiji je ozbiljnost u političkom životu uvek bila prisutna. To ni do sada građanima Srbije nikada nije moglo da se ospori, pogotovo po važnim političkim pitanjima. Možda smo ponekad bili naivni, možda su nas ponekad prevarili, ali ozbiljno se u ovoj državi uvek razmišljalo.
Dakle, ozbiljnost u političkom životu, u političkom opredeljivanju građana nikada nije bila sporna.
Građani će dati svoju podršku, registrovaće se, preregistrovaće se političke stranke i tada ćemo imati nešto što mislim da jeste cilj sadašnje vlasti, to zaista zameram, a to je tačan uvid u personalno opredeljenje svakog građanina Srbije.
Zameram, zaista, da na sajtu svake stranke budu imena osnivača te stranke, jer ulaskom u sajt svake stranke mi ćemo moći, bilo ko će moći da vidi ko je javno podržao koju političku opciju, a to je pravo u koje ne smemo da zadiremo.
Pre svega, to će biti predmet mnogih zloupotreba. Zar ne mislite da će se na nekim konkursima pojaviti zaista kompetentni kandidati a onda će neko jednim pritiskom na dugme proveriti njihovo opredeljenje i reći – znate, vi jeste kompetentni, ali imate nešto zbog čega ste za nas neprihvatljivi. To je ono što je manjkavost ovog zakona.
Kao politička stranka Nova Srbija je podnela značajan broj amandmana, i zahvaljujem što je veliki broj naših amandmana usvojen, što pokazuje da smo ozbiljno, temeljno i odgovorno radili na ovom zakonu.
Jedni smo od onih koji su zagovarali povećanje broja overenih potpisa. Pre svega, to jeste poruka i našim biračima i građanima Srbije da se jednog takvog testa, jedne takve provere kao politička stranka ne bojimo, što smo do sada u više izbornih ciklusa i pokazali, i na predsedničkim izborima, i na republičkim izborima, dakle, tom zadatku možemo da odgovorimo. Smatramo da ćemo time bitno doprineti tome da se političke stranke kvalitativno drugačije determinišu na našoj svakodnevnoj političkoj sceni.
Nemamo ništa protiv toga, kao što nismo ni do sada imali, da političku stranku registruje svako ko to želi. Do sada je zaista bilo 600 i nešto političkih stranaka, 580 imena niko u ovoj zemlji nikada nije čuo.
Šta bismo mi uopšte imali protiv toga da neko registruje političku stranku ljubitelja harmonike ili zviždača za autobusima, pa da se pojavi na izborima? Ako dobije 200.000 građana koji ga podržavaju, onda je to predmet zaista ozbiljnog interesovanja.
Ono što jeste manjkavost u ovom zakonu, koji ide samostalno i zaista će ministar imati priliku da čuje mnogo značajnih rasprava, mnoge stvari koje će mu pomoći, pošto je on resorni ministar koji sprovodi ovaj zakon, jeste to da paralelno sa ovim zakonom nije donet zakon o finansiranju političkih stranaka. To je zakon koji će ključno uticati i na primenu ovog zakona i to je zakon koji nas istinski interesuje.
Nova Srbija će vrlo odgovorno pratiti celokupnu raspravu o ovom zakonu, pratićemo amandmane koji su prihvaćeni i još jednom zahvaljujem što ste prihvatili naše amandmane, koji su bili konstruktivni.
U odnosu na to koliko će zakon biti popravljen tim prihvaćenim amandmanima, opredelićemo se na kraju da li ćemo ga podržati ili ne. Hvala.

Zadržaću se samo na ovoj opasci ministra …