Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovani građani Srbije, pozdravljam donošenje ovog zakona, mada je on najavljen pomalo kao kabalističan zakon, jer čuli smo informaciju da svaki put kada je ovaj zakon ušao u proceduru pala je Vlada i zamislite i sada kada je u proceduri i pred usvajanjem, mi imamo najavu preispitivanja poverenja Vlade, tako da ga možemo odmah u startu nazvati kabalističnim zakonom.
Ono što je u tom zakonu dobro i pozdravljam pre svega jako dobre namere gospodina ministra da ovaj zakon uredi jednu važnu oblast u funkcionisanju države, to je pravo na udruživanje građana i to je partnerski odnos između države i civilnog sektora. Naravno, mislim da je država imala partnerske odnose i sa svojim vojnim sektorom.
Ono na čega ću se osvrnuti u svojoj diskusiji, to je ono na šta sam podnela i amandman i što mislim da je manjkavo u ovom zakonu, čak mislim da se gospodin ministar složio s tim, samo što jednostavno nismo u ovom trenutku našli bolje rešenje. To je član 19, u kome se omogućava udruživanje maloletnih lica od 14 godina.
Ono što mogu da kažem, govorim u ime svoje poslaničke grupe NS, oko čega smo se složili kada smo podnosili amandmane, očekujući razumevanje i podršku za te amandmane, to je da pre svega nemamo nacionalnu strategiju oko mladih.
Znate, imamo velike probleme, to govorim kao neko ko 25 godina radi sa ovim uzrastom, sa mladima odnosno velike probleme mladima ovo društvo je nametnulo, ne rešavajući neke druge probleme. Koliko smo svi u tome učestvovali, koliko smo odgovorni, to je evidentno. Mi smo dom koji je dužan da zakonskim rešenjima pomogne da funkcioniše država nabolje.
Omladini treba pomoći u mnogo čemu. Omladini treba omogućiti neke visoke standarde. Slažem se sa onim što je gospodin ministar rekao da je sa 14 godina neko deliktno odgovoran, da je sa 15 godina radno sposoban, da je sa 16 godina čak biološki zreo da osnuje porodicu i to je verovatno tako u celom svetu jer biologija ne poznaje one granice barijere koje mi postavljamo.
Ali, recimo, neke zemlje u EU koje imaju isto ove zakone drugačije su postavile svoju nacionalnu strategiju u zaštiti mladih i mogle bi da nam budu primeri u tome.
Pa na primer u jednoj Nemačkoj omladina do 18 godina ne može uveče da bude samostalno u gradu, ne može da izlazi. U jednoj Srbiji četrnaestogodišnjaci se vrlo često kući vraćaju u pet ujutru.
Da vam ne govorim, ovde ima dosta lekara i složiće se sa ovim što kažem, koliko je to zdravstveno pogubno, koliko je to psihološki opasno, koliko mi na taj način dopušteno da se destruktivno ruši naša mladost. Naša mladost, naša omladina, naša budućnost, to je najosetljiviji deo ovog zakona.
Gospodin ministar je tu bio vrlo kooperativan i rekao da bi prihvatio neko rešenje koje bi moglo da bude ponuđeno, čak i ako ovaj amandman ne bude usvojen. Tada sam predložila nešto o čemu valja razmisliti i o čemu predlažem gospodinu ministru da razmisli, i vrlo brzo pristupi nekom konkretnom rešavanju, a to je da se donese poseban zakon kojim se uređivati udruženje maloletnih lica.
Da pokažemo brigu i nadzor jer zašto bismo mi bili napredniji Nemaca koji su već u EU. Ako se već na sve njih ugledamo, pa hajde da prekopiramo i neki dobar primer koji nam zaista može mnogo pomoći, koji zaista istinski može da zaštiti ono što jeste i u ime čega mi sve to radimo, a to je naša budućnost.
Imamo veliki problem u društvu upravo sa ovim mladim ljudima i kada govorimo o udruživanju bojim se da će biti zloupotreba o kojima su ovde govorili prethodnici, ne bih da se ponavljam, i gospodin ministar je bio tu u pravu kada je rekao da ne možete sprečiti nekoga ako hoće da zloupotrebi nešto, to je nešto što ide uz upotrebu, uvek ide i mogućnost zloupotrebe, ali svakako moramo imati zakonski okvir i zakonske mogućnosti da sankcionišemo moguće posledice, jer one jesu upozorenje i one jesu onaj bič koji neke ipak drži sa ove strane zakona i poštovanja zakona, ili bar smanjuje pokušaje u tom smislu.
Mi se suočavamo, i to ste svakodnevno svi svedoci, imamo ovde uvek brdo štampe, da nam se događa, kao pre dve nedelje u jednom gradu u Srbiji, da su se tri maloletna lica udružila, pa su neke ljude opljačkali, pri tom jednog čoveka lišili života, suprugu teško povredili, i to je vrsta udruživanja, i to su baš tri, baš taj broj o kojem ćemo kasnije mnogo govoriti. Nisu čak ni registrovani, strašna jedna posledica, čak je pomalo i karikiram, ali to je strašno i to je naša svakodnevica.
To je nešto što moramo da predvidimo u tome kada mladima dajemo velika prava. Prava proizilaze iz obaveze i dužnosti. Ovaj član zakona je svakako trebalo da bude usklađen ili da se razmišlja o alternativnom rešenju, svakako u koordinaciji sa Ministarstvom prosvete, jer imamo dosta problema upravo u zakonima koje reguliše odnos školstva.
Mi smo neke stvari u osnovnim školama poništili, poništili smo ocenu iz vladanja koja je ranije ulazila u prosek, a koja više ne ulazi.
Time smo, verujte, samo tim jednim činom uveli haos u školstvu. Napravili smo ogromne probleme u funkcionisanju škole, da vam ne kažem srušili autoritet škole.
Nije dobro da preteramo u davanju nekih sloboda, ako nismo u mogućnosti da napravimo odgovarajuće mehanizme, kojima će ljudi znati, pre svega mladi ljudi, da te slobode pravilno, humano i iskreno iskoriste i da to bude na opšte zadovoljstvo svih nas.
To je ono što sam želela da kažem i da vas pozovem upravo da, ako ne podržite ovaj amandman, a gospodin ministar mi je to i najavio, nisam želela da ga povlačim, želela sam još o njemu da govorim, da svakako gospodin ministar, koji je pokazao veliko razumevanje i dobru volju, razmisli o mogućnosti jednog zakonskog akta koji će ovu najosetljiviju oblast, verujte, najvažniju oblast, udruživanje mladih, regulisati.