Poštovani gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, što se Sporazuma o viznim olakšicama tiče, naravno, zaključivanje tog sporazuma pozdravlja poslanička grupa Vojvođanski poslanici i u vezi tog sporazuma ne bih ni želeo da diskutujem.
Što se Sporazuma o readmisiji tiče, u vezi tog sporazuma bih želeo nekoliko stvari da kažem. Kao što se to u Srbiji obično dešava, Vlada Republike Srbije počinje da razmišlja o nekom problemu u trenutku kada je već vreme za razmišljanje odavno isteklo. Od 2003. godine traje proces readmisije, a da bi se stvorila jasna slika, 20. jula 2005. godine je održana jedna konferencija na kojoj su svi problemi stavljeni na sto.
Za dva meseca počinje praktično sprovođenje sporazuma o readmisiji i počinje readmisija između 50 i 100 hiljada lica, a Vlada ni u ovom trenutku, na žalost, nema ni strategiju ni akcioni plan a, naravno, ni ostale stvari koje bi bile potrebne za sprovođenje ovog sporazuma.
Gospodin ministar je rekao da neće biti masovnog povratka. Želeo bih da citiram jednu rečenicu sa sedme strane Nacrta strategije koji postoji.
Prema toj rečenici ovakva situacija otvara mogućnost povratka više od 100 hiljada lica na osnovu sporazuma o readmisiji. Znači, to stoji u vladinom dokumentu. A šta vlada radi danas?
Vlada je pre samo nekoliko dana još uvek prezentovala Nacrt strategije i to Nacrt koji je pripremilo bivše Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i to ponovo u okviru jedne konferencije.
Prema našem mišljenju u ovom trenutku država bi odavno morala da ima strategiju, odavno bi morala da ima akcioni plan, da bude spremna za sprovođenje akcionog plana, naravno, da budu obezbeđena i budžetska sredstva. Kako stvari stoje, akcioni plan će biti otprilike za godinu dana, a budžetska sredstva možda i nikada.
Još jednom želim da kažem, znači, ni poslanici SVM ni poslanici poslaničkog kluba Vojvođanski poslanici nisu protiv zaključivanja ovog sporazuma i ratifikacije ovog sporazuma. Svesni smo da je to bio uslov za dobijanje viznih olakšica i uslov za nastavak evropskih integracija, ali protiv smo ovakve politike Vlade koja funkcioniše samo na osnovu inercije i koja je, po nama, potpuno neodgovorna.
Smatramo da je Vlada morala ili bi smela da potpiše sporazum na osnovu kojeg bi bilo jasno da se lica sa poslednjim mestom prebivališta na teritoriji Kosova i Metohije ne mogu vraćati u centralnu Srbiju i Beograd ili u Vojvodinu. Znači, ne sumnjam da je to bila namera Vlade u pregovorima, ali, nažalost, Vlada nije bila sposobna da se za to na pregovorima i izbori. Znači, ranije važeći sporazumi su sadržali mesečne kvote za readmisiju, ovaj sporazum ni to ne sadrži. Gospodin Pastor je govorio i tačno predočio rok u kojem se mora ovaj sporazum sprovesti.
S druge strane, za sprovođenje sporazuma su potrebna i ogromna finansijska sredstva. Prema podacima iz Nacrta strategije, sa jedne strane preporuka te radne grupe koja je pravila Nacrt strategije je bila da bi država morala uzeti u obzir prilikom zaključivanja sporazuma o readmisiji i socijalne i ekonomske mogućnosti zemlje da primi određen broj povratnika. To, na žalost, nije država uzela u obzir.
S druge strane, na strani 34 ovog dokumenta, stoji da trajno rešavanje položaja jednog lica iznosi tri hiljade američkih dolara. To znači ako pomnožimo sa onih 100 hiljada lica, to znači oko 200 miliona evra bi bilo potrebno za sprovođenje ovog sporazuma. Radi poređenja, celi budžet Ministarstva za rad i socijalnu politiku u 2007. godini iznosi ukupno 350 miliona evra. I da ovo bude još tužnije, u obrazloženju Predloga zakona stoji da za sprovođenje ovog zakona nije potrebno angažovanje sredstava za finansiranje od strane Republike Srbije.
Dalje, ovo, naravno, nije samo problem samo za Ministarstvo rada i socijalne politike, ni za Ministarstvo unutrašnjih poslova, nego i za ostala ministarstva, za Ministarstvo prosvete, za Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, za Ministarstvo zdravlja. Veoma je neodgovorno da ni u ovom trenutku ne postoji interresorno telo koje bi rešavalo probleme budućih povratnika.
Sada se najavljuje, dva meseca pre početka sprovođenja ovog ili primene ovog sporazuma, da će biti to interresorno telo formirano. Mislim da i to dokazuje da je reč o vrhunskoj neodgovornosti Vlade.
Na osnovu sporazuma će se obrazovati jedna komisija za sprovođenje Sporazuma o readmisiji između Srbije i EU.
Mi, poslanici SVM, tražimo da se, pored predstavnika državnih organa i onih nacionalnih zajednica koje su pogođene ovim sporazumom, dakle, pored Roma i Bošnjaka, uključe i predstavnici mađarske zajednice i to iz razloga što kod pripadnika naše zajednice postoji veliki strah, o kojem je, inače, gospodin Pastor govorio, da će primena ovog sporazuma ponovo proizvesti promenu etničke strukture stanovništva u opštinama u kojima naša zajednica živi u velikom broju, jer je, naravno, najveći problem za sprovođenje ovog sporazuma smeštaj ovih lica.
Ima izjava činovnika Vlade, a i samog gospodina ministra, da je Vlada nespremna da sprovodi ovaj sporazum protivno odredbi člana 78. Ustava Republike Srbije, znači da nema nameru da preduzme mere koje bi prouzrokovale veštačko menjanje nacionalnog sastava stanovništva, ali moramo i to reći da, s obzirom na dešavanja u protekloj deceniji, uopšte u to nismo ubeđeni.
Dalje, želim da citiram još dve rečenice iz ovog nacrta strategije da dokažem ovu moju tvrdnju, odnosno da potkrepim našu bojazan. Naime, na strani 36 stoji da se nacionalnom strategijom predviđa otkup starih kuća i okućnica i po njihovoj adaptaciji, a na 38. strani stoji da bi povratnike trebalo uključiti u alternativne oblike stambenog zbrinjavanja, kao što je otkup napuštenih domaćinstava.
Naravno, nigde u ovom dokumentu nije ta radna grupa dodala da se otkup i alternativno stambeno zbrinjavanje povratnika ne može sprovesti protivno odredbi člana 78. Ustava Republike Srbije. Moram i to da kažem, u vezi ovog sporazuma, da ne verujemo, da nažalost, ni DSS, a ni DS, da Službi za ljudska prava, koju vodi DS, nije bilo dovoljno godinu i po dana da napravi strategiju za sprovođenje Sporazuma o readmisiji, naravno, i akcioni plan. Mislim da je to dobar razlog da ne verujemo, odnosno da ne možemo da verujemo ni Službi za ljudska i manjinska prava a ni Vladi. S druge strane, ne možemo da verujemo ni DS.
S tim u vezi želim da pomenem jednu izjavu gospođe Jelene Marković, odnosno bilo je više njenih izjava, od 4. juna 2005. godine, kada je bila pomoćnica ministra za ljudska i manjinska prava, ona je tada rekla da neće biti masovnog vraćanja državljana Srbije i Crne Gore sa Zapada. Nažalost, vidimo da će biti masovnog vraćanja. U ovom trenutku postoji 24 hiljade zahteva.
S druge strane, tada je izjavila da postoji i strategija i akcioni plan za integraciju državljana SCG koji dolaze po readmisiji, ali ne i finansijska sredstva. Naravno, ni ovo nije tačno, jer ni u ovom trenutku ne postoji ni strategija, kao ni finansijska sredstva.
Prema njenim tadašnjim rečima, nikada u razgovorima sa predstavnicima zapadnih zemalja nije pominjana mogućnost da se nealbanci izbegli sa Kosova vraćaju u centralnu Srbiju. Sporazum predviđa nešto sasvim drugo, a i u praksi se sprovodi nešto sasvim drugo. Na konferenciji koju je inače organizovala Služba za ljudska i manjinska prava, prošle nedelje, iznet je podatak da je polovina povratnika koji su se do sada vratili imala prebivalište ranije na teritoriji Kosova i Metohije.
Sada bih želeo da citiram, odnosno da govorim o nekim preporukama koje je ta radna grupa tada napisala i te preporuke stoje u ovom nacrtu strategije, a koje, nažalost, nisu zaživele, izuzev jedne. Preporuka je bila da bi država trebalo da nastavi aktivnosti sa ciljem zaključivanja Sporazuma o readmisiji. To je urađeno. Sporazum o readmisiji je zaključen.
Jedna od ovih 68 preporuka jeste da je država morala da uzme u obzir socijalno-ekonomske mogućnosti zemlje kada je zaključivala ovaj sporazum. Nije urađeno. Radna grupa je dala preporuku da bi trebalo uspostaviti saradnju između državnih institucija u cilju koordinacije. Ni to nije urađeno, ne postoji ni to interresorno telo.
Zatim, da bi trebalo organizovati donatorsku konferenciju u cilju sakupljanja sredstava, ni takva konferencija nije organizovana. Dalje, da bi trebalo razraditi mere predviđene Nacrtom strategije – nisu te mere razrađene. Takođe, da bi trebalo obezbediti dodatna sredstva i to pre svega opštinama. Naravno, ni ta sredstva nisu obezbeđena. U obrazloženju Predloga stoji da za sprovođenje ovog sporazuma nisu potrebna nikakva sredstva iz budžeta Republike Srbije. Ovo je za nas potpuno nerazumljivo.
Na kraju, želim da kažem, mi smo svesni potrebe zaključivanja ovog sporazuma o readmisiji, međutim, iz svih onih razloga koje sam naveo ni poslanička grupa Vojvođanski poslanici, a ni poslanici Saveza vojvođanskih Mađara neće glasati za ratifikaciju ovog sporazuma. Zato što, još jednom da ponovim, ne postoji strategija, ne postoji akcioni plan, ne postoje sredstva za sprovođenje ovog sporazuma i ne postoje sigurnosne garancije da Vlada neće preduzeti mere koje bi dovele do promene etničke strukture stanovništva u opštinama u kojima nacionalne manjine žive u velikom broju.
Na kraju želim da pozovem i predstavnike nacionalnih manjina koji sede u poslaničkom klubu DS i G17 plus da ne glasaju za potvrđivanje ovog sporazuma, da se kasnije ne bi morali stideti svojih postupaka, ako se obistine ove veoma realistične prognoze koje sam ja izneo.