Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, SPO i DHSS su imali jednu pozitivnu dilemu šta raditi sa ovim predlogom zakona, budući da za sve što se tiče pre svega usaglašavanja naših propisa sa propisima EU, sa jedinstvenim tehničkim standardima, kao što se tiče ove teme dnevnog reda, naravno da mi to uvek podržavamo.
Gospodin Mitrović je rekao dosta argumentacije koju sam hteo da iznesem u pogledu stanja na našoj železnici. Mi ne možemo samo glasati za potvrđivanje ove konvencije, a ne dati našu procenu šta ćemo u budućnosti očekivati od konkretne primene ove konvencije i ne osvrnuti se na stanje u našoj železnici i ne ukazati u političkom smislu ko je odgovoran za ovo stanje.
Naime, kada su u drugoj polovini 19. veka počele da se grade železničke pruge u Srbiji, naravno, tada su i u Narodnoj skupštini vođene na neki način i humorističke rasprave na ovu temu kod onih koji su se protivili progresu. Bilo je poslanika koji su smatrali da pošto se pešak kreće brzinom od pet kilometara na čas, da brzina od 35 kilometara na čas nije dobra za zdravlje stanovništva.
Bilo je onih koji su smatrali da će železnice da zapale njive i šume kojima se prolazi itd. To je primereno tom vremenu. Međutim, mi 130 godina nakon toga imamo slično stanje u našim železnicama i prosečne brzine na našim prugama su negde oko 35 do 40 kilometara na sat, a u svetu su uveliko u primeni kod prevoza putnika vozovi koji idu od 200 do 300 kilometara na čas. Imamo magnetne pruge. Svet je daleko odmakao u tom delu. Udobnost kod prevoza putnika je slična udobnosti kod prevoza aviona i bez obzira na tu kampanju koja se vodila protiv kneževine i Kraljevine Srbije u smislu da je sve što je urađeno u tim državama bilo loše, podsetiću vas na jedan primer koji nije ni za nipodaštavanje, koji je pokazivao odnos države prema železničkom transportu. Jedna čuvena porodica Čeha koja se bavila hortikulturom i čiji je sada jedan od naslednika gospodin Pariz Sijerak, je došla po pozivu kralja Milana u Srbiju sa zadatkom da hortikulturom uređuje železničke stanice u Kraljevini Srbiji. Železničke stanice su bile, zgrade za smeštaj putnika, okrečene, ofarbane, uređene. To je bio primer lepote železničkog saobraćaja i jednog totalno drugačijeg odnosa države prema železnici u odnosu na sve ono što imamo zadnjih godina.
Taj odnos prema železnicama datira iz Titove Jugoslavije, kao da se u Kraljevini Srbije nije obavljao železnički saobraćaj, što je notorna činjenica da je bilo drugačije. Posle 130 godina u ovom veoma bitnom saobraćaju, u kome se u zemljama EU prevozi skoro 10% putnika i 17% transporta robe, jer je prevoz najjeftiniji i bezbedan, nismo napravili nikakav napredak.
Ako glasamo za ovu konvenciju, da kažemo da nemamo ništa protiv konvencije, tu su u pitanju pre svega tehnički standardi, nekako ćemo posle preuzimati odgovornost za ovo stanje i ljudi će nas pitati – glasali ste za ove tehničke standarde, a mi na terenu imamo stanje kakvo imamo. Drugo, glasali smo za neke zakone koji se tiču železnice. Predviđeno je to fazno unapređenje železničkog saobraćaja. Međutim, vidimo da pre svega zbog ekonomski razloga to ide sporije znatno nego što smo očekivali.
Ono što je takođe bitno je da su devedesetih najavljene te brze pruge Srbije. Međutim, politika tadašnjeg državnog vrha je bila da pre svega moramo rešiti nacionalna pitanja, da su sva druga pitanja sekundarnog karaktera, pa i pitanje železnice, pitanje standarda, pitanje ulaganja u infrastrukturu. Na tim nacionalnim pitanjima smo loše prošli, a samim tim smo loše prošli i na svim ostalim pitanjima. Budući da je sada premijer iz vaše partije, 2008. godine kada se formirala Vlada Mirka Cvetkovića gospodin Dačić je, a i sada često ističe, nebrojeno puta rekao da je on mogao da formira vladu i sa SRS, što znači da je vama u političkom smislu svejedno bilo tada da li ćete biti na evropskom ili antievropskom kursu. Bilo vam je bitno samo da možete da uđete u Vladu, što mislim da nije dobro.
Ovo što se sada radi u pogledu politike koju sprovodite je u velikoj meri prihvatljivo, ali se postavlja i pitanje odgovornosti i vas i vaše političke stranke, ali za opšte stanje u državi i za stanje u železničkom saobraćaju. Možda je u političkom smislu uspostavljena neka ravnoteža i pravičnost da i vi lično za ovo stanje za koje ste odgovorni u železničkom saobraćaju da se taj vruć krompir da se to stanje unapredi upravo prepusti vama i da na neki način okajete grehe koje ste počinili u periodu kada smo bili isključeni iz međunarodnog železničkog saobraćaja, a to je bio period od devet godina. O ekonomskim i svim drugim štetama mislim da je iluzorno govoriti.
Ono što je karakteristika pored tog sporog železničkog saobraćaja, pored zastarelih lokomotiva, vagona, je i da su neobezbeđeni i dalje u velikoj meri kružni prelazi, da se i dalje saobraćajne nezgode dešavaju, da je loša organizacija celog sistema, da su subvencije države velike. One su svuda u svetu velike u pogledu železničkog saobraćaja, ali se i vide rezultati.
Ono što su prethodne kolege rekle mi vam priča od početka, ne vama nego svim ministrima koji se bave ovom problematikom. Krajnje je vreme da se pristupi suštinskim reformama i unutar organizacije samog javnog preduzeća "Železnice Srbije" i u okviru organizacije tehničke i kadrovske celog sistema jer možemo ako ovako prihvatamo konvencije, a stanje na terenu nam je takvo kakvo je, i za neku godinu opet pričati o istim problemima, opet prihvatati neke konvencije, a život će proći momo nas.
Ono što je za SPO i DHSS u političkom smislu puna satisfakcija je i da ste i vi gospodine ministre, ne mislim ništa loše, zadnjih tek pet godina prihvatili naše političke stavove da ste shvatili važnost integracije naše zemlje i u EU i što se tiče železničkog saobraćaja da se prihvate međunarodni standardi, da se u tom delu ide integrativnim putem.
Nemamo ništa protiv ove konvencije. Posle ove tačke dnevnog reda biće još neke dve slične konvencije za koje ćemo glasati, ali za ovo nećemo glasati iz prostog razloga što imamo puno pravo da ovako danas govorimo, zato što 23 godine ovako pričamo i što 23 godine se nismo pomerili sa mrtve tačke i što ne postoji sa naše strane dovoljno uveravanja, s obzirom da pratimo stanje u javnom preduzeću "Železnice Srbije", da tu uopšte postoji ozbiljna namera da se krene u ozbiljne reforme za koje smo svesni svi da su preko potrebno i da je krajnje vreme. Kada vi dođete u Narodnu skupštinu sa takvim predlozima, kada na terenu budemo videli da zaista postoje promene u "Železnicama Srbije", tada računajte na našu podršku. Dok budemo usvajali akte i zakone, a stanje na terenu bude takvo kakvo je sada sa najboljim namerama ne možemo podržati takve predloge. Hvala.

Gospodine predsedavajući, potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, SPO-DHSS će glasati za zakon o potvrđivanju Konvencije međunarodne organizacije rada o privatnim agencijama za zapošljavanje i o administraciji zapošljavanja.
Argumentacija koju je izneo potpredsednik Vlade i argumentacija koju smo dobili uz ove konvencije, ide u prilog svemu onome što mislimo da će u budućnosti ispunjavati naša zemlja u pogledu strategije zapošljavanja, u pogledu davanja sigurno veće važnosti privatnim agencijama za zapošljavanje i u pogledu jednog sistemskog okvira, u saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, u tom smislu da će privatne agencije za zapošljavanje sa njima u budućnosti tešnje sarađivati, da će im davati izveštaje, sugestije, predloge i da će to biti jedan zajednički i objedinjen posao, što do sada nije bio slučaj.
Slična je situacija i sa administracijom za zapošljavanje. Koliko vidimo, do sada se nije, da kažem, iz jednog administrativnog centra se nije vodila politika zapošljavanja, to je često radilo nekoliko ministarstava, ali sigurno je da nismo imali iz jedne administracije celokupnu sliku ne samo o stepenu nezaposlenosti i problemima zapošljavanja. Očekujem da administracija da i neke predloge za rešavanje i kako poboljšati veliku stopu nezaposlenosti koja je najviša u regionu. Ako se ne varam, samo Makedonija ima nešto veću stopu nezaposlenosti i, čini mi se, da je tu negde i BiH.
Ono što su međunarodni standardi u tom pravcu, apsolutno je prihvatljivo za SPO-DHSS.
U ovom drugom delu bih pokušao da dam naše viđenje kako ćemo sa stanovišta naših političkih stranaka pokušati u narednom periodu da prevaziđemo ogromnu stopu ne zaposlenosti.
Mi smo i dalje, u velikoj meri, mentalno u jednopartijskom sistemu. Bez ikakvog ustručavanja, okolišavanja, spreman sam da iznesem stav naših političkih stranaka, sa čim verujem da će se složiti i većina građana i većina prisutnih poslanika, da je kod nas, nažalost, i dalje prisutno takozvano partijsko zapošljavanje. U tom jednopartijskom sistemu je bila potrebna moralna politička podobnost. Pričam, naravno, o zapošljavanju u javnim službama, u državnim ustanovama. Ne pričam o zapošljavanju u privatnim preduzećima, jer ona su u tom delu uradila ono što ja mislim da treba da uradi država, što se tiče javnih službi i državnih i javnih preduzeća i na republičkom i na lokalnom nivou.
Svedoci smo nečega što je jako dobro u pogledu politike zapošljavanja privatnih preduzeća. Postoje mnoge agencije za zapošljavanje koje bukvalno testiraju spremnost budućih radnika da obavljaju određene poslove i pored školske spreme, provere praktičnih znanja itd, vrše se često i psihološka testiranja. Recimo, kod nama naizgled benignih poslova, ali veoma odgovornih. Recimo, kod ljudi koji će imati posao vozača kamiona, to nije neodgovoran posao zato što su kamioni često velike vrednosti, 200-300 hiljada evra, velika je vrednost robe i velika je odgovornost za bezbednost ne samo robe i transporta, nego za bezbednost samog vozača, ali i bezbednost i ostalih učesnika u saobraćaju.
To je jedna novina koju mi nismo imali ranije u našoj praksi i znamo svi, recimo, da su vozačke dozvole često dobijala lica koja nisu ispunjavala elementarne psihološke predispozicije i da su često posledice sa kojima smo se suočavali bile jako teške. O tome sam detaljnije pričao kada je u ovom visokom domu bio Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima.
Ono što mislimo da je pored velike stope nezaposlenosti prisutno, mislim gospodine potpredsedniče da će ovo biti zajednički zadatak Vlade. U nama ćete, u pogledu svih ovih bitnih tema, kao što je zapošljavanje, uvek imati konstruktivnog i pouzdanog partnera, jer mislimo da ovo prevazilazi stranačke interese.
Rekao sam i ministru obrazovanja da onaj problem na koji svi ukazuju je nefunkcionalno obrazovanje, nedostatak saradnje visoko školskih ustanova. Ako pričamo o visoko školskom kadru i privrede, visoko školske ustanove često prave svoje programe, prijema određenog broja studenata ne vodeći računa o potrebama privrede i tako mi dolazimo do neke velike disbalanse.
Recimo, od ukupnog broja nezaposlenih lica najviše je ekonomista. Njih je preko pet hiljada, preko tri hiljade nezaposlenih pravnika, preko dve hiljade nezaposlenih menadžera, a sa druge strane, najčešće visoko obrazovani, a posebno lica sa srednjom školskom spremom danom zaposlenja nisu uopšte sposobna da rade posao za koji su se školovali, ne zbog vlastite nesposobnosti, već zbog obrazovnog sistema.
U svetu je sasvim normalno da neko ko studira da tokom studija od najmanje šest meseci, a taj raspon se kreće od šest meseci do godinu dana, provede na praktičnom radu u nekoj kompaniji. Onog momenta kada poslodavac reši da nekog ko je diplomirao zaposli, on već ima u potpunosti spreman kadar koji odmah može da uključi u proces rada.
Kod nas prava trauma nastaje tek posle diplomiranja zbog dugog čekanja na posao, a poslodavci, znajući ne funkcionalnost našeg obrazovnog sistema, često izbegavaju da prime nove radnike, jer znaju da ljudi koji su završili fakultete treba da prođu dug proces obuke da bi kompanija od njih imala onu korist i profit.
Drugo, kada pričamo o neusklađenosti potreba privrede i obrazovnog sistema, pored toga što školujemo kadrove za kojima nemamo potrebe, recimo Rudarsko-geološki fakultet stalno ima manjak zainteresovanih studenata, a to je upravo zbog toga što postoji taj sindrom fotelje koji je učauren u našem mentalnom sklopu zato što kod nas još uvek postoje zanimanja koja su prestižna i ona za koja se smatra da su manje prestižna, bez obzira što završiti Rudarsko geološko fakultet je i te kako prestižno i i te kako korisno.
Za kreiranje novih radnih mesta, pored ovih pitanja o kojima sam pričao i dobrog poslovnog okruženja i olakšica kod osnivanja preduzeća, procedura za plaćanje taksi, troškova za izdavanja dozvola itd, mislim da su veliki problemi ta naša politička lutanja koja smo imali u periodu od 1990. do 2000. godine kada smo izgubili korak sa tehničko-tehnološkom razvojem evropskih zemalja, kada smo izgubili u velikoj meri tržište i taj oporavak naše privrede i celokupnog našeg sistema će dosta dugo potrajati.
Što se tiče stope nezaposlenosti u Srbiji, ona je najizraženija tamo gde je najveće pražnjenje stanovništva i upravo su ekonomski razlozi uslovili imigracije stanovništva. Radi se o južnoj i istočnoj Srbiji, centralna Srbija, a najmanja stopa nezaposlenosti je u beogradskom regionu i ona je negde oko 23-24%.
Verujem da će Vlada uraditi ono što možda nisu uradile neke prethodne Vlade, a to je da će se naš obrazovni sistem prilagoditi potrebama privrede. Verujem da će se naći dobar model da će makar u javnim službama, makar u državnim ustanovama, oni najbolji studenti, koji završe fakultete sa najboljim ocenama, imati neku vrstu prioriteta u zapošljavanju.
Skoro je bio tekst o jednom studentu generacije na Hemijskom fakultetu, ocena 10,00, nekoliko godina traži posao. Ne može da ga nađe ni u državnoj službi, ni u privatnim kompanijama. Najnepopularniji korak – odlučuje se za odlazak u inostranstvo.
U Titovoj Jugoslaviji je u periodu od 1960. do 1980. godine 23 hiljade doktora nauka otišlo iz te zemlje zbog moralno-političke podobnosti i zbog ekonomskog stanja, a imali smo i hiljadu jednu neprijatnu situaciju. Znam za nekoliko inženjera iz kragujevačke fabrike automobila, koja se tada zvala "Crvena zastava", koji su sedamdesetih otišli u Nemačku. Radili su u nemačkim dobrim automobilskim industrijama. Zbog političkih uslova u to vreme, koji su vladali, imali su naloge tadašnjih javnih policijskih službi da kada vide prijatelje iz "Zastave" da moraju da odu i da pričaju da su uslovi rada kod nas mnogo bolji, da se na zapadu vrši eksploatacija na najgori mogući način itd. To jeste vreme koje je iza nas, ali sama činjenica je da je u velikoj meri najosnovniji uslov za dobijanje radnog mesta partijska knjižica u državnim i javnim službama, bez obzira o kojoj političkoj stranci se radi.
Sve dok ne budemo napravili taj sistem u kome će stručnjak da se bavi samo svojoj strukom, gde ćemo najboljima da damo šansu da se na najbolji način dokažu, onda će i država od takvog sistema imati najviše koristi. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici,  SPO i DHSS smatraju da kod donošenja zakona o "Južnom toku", kako se on kolokvijalno naziva, mi treba da vodimo računa i o interesima države, ali i o interesima građana, pre svega građana kroz čije će katastarske parcele ili preko mesta gde se nalazi njihova kuća, imovina, garaža, pomoćni objekti, da vodimo paralelno računa i podjednako da vodimo računa o interesima i jedne i druge strane.

To je u duhu onoga što je i gospodin Balint Pastor pričao, u pogledu međudržavnog sporazuma koji je već završen i odrađen. Verovatno će vreme pokazati da je Ruska Federacija, rukovodeći se svojim interesima i svojim ekonomskim interesima, odlično vodila računa o svojim interesima, kao jedna velika i ozbiljna država, i da smo mi manje vodili računa o našim ekonomskim interesima. Zbog toga tada i neke članice vladajuće koalicije nisu glasale za taj sporazum, smatrajući da je u startu država Srbija, i kod procene vrednosti NIS-a i kod zaključenja tog sporazuma, oštećena i da će u budućnosti zbog toga trpeti štetu.

Ako je to tako, a postoje veliki indikatori da jeste, to treba da bude jedan od putokaza i ovoj Vladi u budućnosti da svaka država, bez obzira da li nam bila prijateljski nastrojena, da li postoje jake istorijske, kulturne i svakojake druge veze, kao što postoje sa Ruskom Federacijom, ipak kod vođenja ekonomske politike, a i svake druge vrste politike, pre svega se rukovodi vlastitim interesima.

Ono što je za SPO i DHSS bitno kod Zakona o "Južnom toku",to je da ćemo mi sigurno podržati ovaj zakon. Apsolutno smo svesni činjenice šta znači energetska stabilnost za našu republiku, šta znači milijardu i šesto miliona investicija, šta znači otvaranje novih radnih mesta, šta znači naplaćivanje tranzitne takse kroz Republiku Srbiju, šta znači dobijanje ekonomske koristi, pre svega od ljudi koji će biti zaposleni tamo, od izvođača radova, podizvođača radova itd.

Međutim, naravno, samim tim se nameću i neka pitanja i mi želimo, pre svega kod rasprave o amandmanima, da vodimo računa o onome što nam se čini da je zbog nametnute atmosfere da je bitna energetska stabilnost možda u drugom planu ili u podređenom planu, kao što je kod zaključenja energetskog sporazuma sa Ruskom Federacijom napravljena takva atmosfera, da ćemo pored te ekonomske koristi, mi imati i neke političke koristi, pre svega što se tiče statusa KiM. U tom delu stav Ruske Federacije je nepromenjen. I ova Vlada u velikoj meri prihvata realnost koja je u popriličnoj meri izmenjena, odnosno izmenjen je stav Vlade u pogledu stava Vlade 2008. godine, ali mislim u pozitivnom smislu, da pre svega premijer Ivica Dačić i celokupna Vlada prihvataju realnost. Realnost je takva kakva je. Mi ne volimo što je ona takva, ali ako sami sebe dovodite u zabludu i održavate u zabludi, onda ćete i sami snositi štetne posledice vlastite zablude.

Zbog čega mi smatramo da treba mnogo više voditi računa pre svega o građanima, vlasnicima parcela, imanja preko kojih će proći gasovod "Južni tok"? Po našoj proceni, mnogo toga se prepušta na savest preduzeću "Južni tok". Razumemo apsolutno potrebu da određene odredbe Zakona o eksproprijaciji ne važe, da se vodi skraćeni upravni postupak jer i sva ranija iskustva sa sličnim investicijama pokazuju da i građani kod sličnih investicija vide šansu da svoju nepokretnost prodaju za mnogo veću cenu, da vode dugotrajne sudske sporove, a samim tim onemogućavaju sprovođenje investicija, a imamo i slučajeva kada je napravljena trasa autoputa ka Požegi, da su građani čak počeli na trasama da grade kuće, u veri da će ta kuća, kada započne izgradnja, koštati mnogo više od tržišne cene i da će se na taj način obogatiti. Sigurno je da u potpunosti imamo razumevanje i za skraćeni postupak, za ubrzani postupak i za to da određene odredbe Zakona o eksproprijaciji neće važiti.

Međutim, ono što se nameće kao ozbiljno pitanje, to je ako se kaže da društvo "Južni tok" ulazi u posed sedam dana od dana donošenja rešenja o eksproprijaciji, onda je to loša odredba. Ne kaže se – sedam dana od dana uručenja vlasniku eksproprisane nepokretnosti rešenja jer rešenje može biti doneto neuručeno vlasniku nepokretnosti. Vlasnik nepokretnosti neće znati da je takvo rešenje doneto i jednostavno će se jednog dana pojaviti mašine koje će u najtrivijalnijem slučaju prokopavati posed, ali u onim složenijim slučajevima možda rušiti kuću, stambene prostore, garaže i sve pomoćne objekte jednog domaćinstva.

Čini nam se da nije u dovoljnoj meri država dala garancije šta ako se ne izvrši isplata od strane preduzeća "Južni tok" i čini nam se da je u tom delu preduzeće "Južni tok" privilegovano u odnosu na ostale investitore, a recimo i kod plaćanja određenih taksi jer postoji obaveza svih državnih organa da izdaju sve potrebne akte preduzeću "Južni tok", a preduzeću "Južni tok" se prepušta da ono kasnije plati sve potrebne takse, što nije slučaj ni kod jednog građanina ni u jednom postupku. Vi ne možete uzeti neku potvrdu, dozvolu ili bilo šta od državnih organa, a da prethodno ne platite određenu taksu.

Mi nismo u Predlogu zakona upoznati, on ima opisni tekstualni deo, ali mi smo to mogli da saznamo iz medija, sa interneta itd, o samoj vrednosti investicija, ali nemamo potvrdu da su obezbeđena sva potrebna sredstva za isplatu eksproprisanih nepokretnosti. Ne sumnjamo da su ona obezbeđena, ali smatramo da je to trebalo navesti i smatramo da, ako je u pitanju jedan ozbiljan, pre svega to se doživljava kao državni projekat, bez obzira što je to projekat kompanije, pošto je od državnog interesa, država u tom smislu bi trebalo da da određene garancije.

Zatim, kod skraćenih rokova, kažem, uz puno razumevanje za njihovo

postojanje i opravdanost, čini nam se da nisu precizno regulisani svi rokovi i mi smo u tom delu podneli određene amandmane, u želji da te rokove preciziramo. Ako vodimo računa o državnim interesima, a želimo da budemo članica EU, u EU, pored institucija i ozbiljne države i njihovog besprekornog funkcionisanja, na prvom mestu je i na pijedestalu i građanin i njegova ljudska prava i najkorektniji mogući odnos države prema građaninu.

Smatramo, pošto će sigurno gasovod "Južni tok", pošto prolazi kroz 10 hiljada katastarskih parcela, sigurno je da će se naići na nalazišta arheološkog, pre svega, blaga, da i u ovoj komisiji koju će organizovati "Južni tok" potrebno da bude neko od arheologa jer možemo kod investicija naneti i štetu kulturnom i istorijskom blagu naše zemlje, što mislimo da nikom nije od interesa.

Videli smo i amandmane ostalih poslaničkih grupa. Mislim da je razumevanje za ovu problematiku kod svih poslaničkih grupa apsolutno potpuno, da su svi ovom projektu pristupili na ozbiljan i odgovoran način. Tako je uradila i naša poslanička grupa. Kažem, u pogledu tog sporazuma koji je već zaključen 2008. godine, čini mi se da je već sada jasno da mi tu nismo bili najbolji pregovarači. Ali, u datoj atmosferi je bilo pre svega politički jako teško biti protiv tog sporazuma, a u ekonomskom smislu mislim da je to sada svima jasno i da je gospođa ministar potvrdila da smo mi i u odnosu na susedne zemlje napravili najnepovoljniji sporazum, što znači da ekonomski nismo pregovarali.

U želji, da kažem, da napravimo nešto dobro za državu, ali da to ne bude na štetu jednog jedinog građanina, mi ćemo u načelu podržati ovaj predlog zakona, a u raspravi u načelu i u pojedinostima daćemo sve sa naše strane da finalni tekst zakona bude u interesu i države i svakog građanina pojedinačno. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, gospodo narodni poslanici, nakon rasprave od pre mesec i po, dva o identičnoj temi u ovom visokom domu, istog dana, odnosno iste večeri održan je jedan prijem u Domu garde u Topčideru i načelnik Generalštaba je krio neskriveno zadovoljstvo što je prvi put video u Narodnoj skupštini jedno potpuno razumevanje sistema odbrane i današnje uloge pozicije Vojske Republike Srbije u okolnostima kakve su danas.
Složio bih se i sa gospodinom Markovićem i sa svim uvaženim kolegama koji su sa puno dostojanstva i sa puno argumentacije i sa najboljim razumevanjem i namerama govorili o odlukama koje su danas na dnevnom redu. Takođe bih istakao i svoje zadovoljstvo što je većina narodnih poslanika podržala stav naše poslaničke grupe, koji je iznela gospođica Olgica Batić, u pogledu potrebe reforme vojno-bezbednosnih agencija.
Ono što je za SPO i DHSS bitno to je da kada je u pitanju odbrana zemlje, a mi se tu držimo tradicije, tu zaista nema mesta politici, nema mesta stranačkim interesima i uvek su tako Srbija i sve njene vlade, kada su bile u dramatičnim okolnostima, postupale, i sve političke stranke. Tako da, i ovo što je danas bilo benigno u Narodnoj skupštini Republike Srbije, to razumem samo kao sleganje tla nakon onog pijanstva od devedesetih i kao posledicu određenog mamurluka, koji srećom nije dominantan.
Zbog čega će SPO i DHSS glasati za zakon iz ove oblasti, pre svega zato što je to politika koju mi zastupamo od osnivanja naših političkih stranaka. To je politika zbog koje su mnoge naše pristalice i simpatizeri izgubili glavu i radna mesta i dobili epitet izdajnika u godinama devedesetih, kada smo smatrali da politika, pre svega državnog vrha, a vojska je tu da sprovodi politiku Vlade, znači, odgovornost nije na pripadnicima Vojske Republike Srbije devedesetih za sve loše što se desilo, nego isključivo na državnom i političkom vrhu.
Zbog toga je ovo velika satisfakcija za naše političke stranke, zato što Srbija u ovom delu ide u najboljem mogućem smeru. To je, takođe, verovatno najbolja tekovina 5. oktobra, jer mnoge naše nade su izneverene u pogledu i privatizacije i korupcije i kriminala i neuređenih institucija i to nije ono za šta smo se mi zalagali devedesetih godina. Građani su nas često i najčešće s puno razloga pitali – zar su ovo te promene koje smo od vas očekivali?
Još jednom bih napomenuo da su svi ministri odbrane nakon 1990. godine dali ozbiljan i konstruktivan doprinos da Vojska Srbije danas bude vodeća institucija, ne samo po istraživanjima javnog mnjenja, nego i po unutrašnjoj organizaciji, po stručnom kadru, po razumevanju odnosa u svetu. Saglasni smo svi da faktori koji utiču na bezbednost su i ekonomija i spoljna politika i spoljna bezbednosna politika.
Srbija je u pogledu toga da su najbolji reprezenti, najbolji ambasadori, najbolje diplomate bili njeni vojnici, to je u srpskoj tradiciji. Ne zaboravite da su pre balkanskih ratova, pre Prvog svetskog rata, kada je naš oficirski kadar školovan na zapadu, da su narodne starešine zamenili školovani oficiri, što je dalo izvanredan rezultat i u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, a jedan katolički pastor u mestu Evember, maja 1945. godine je svoju propoved, u vreme kada je gorela cela fašistička Nemačka, posvetio srpskim vojnicima.
U najkraćem, 5.000 srpskih oficira je tada imalo statut ratnih zarobljenika. Oni su zbog zločina koji su činili na našim prostorima sa puno straha očekivali osvetu, a srpski vojnici i oficiri su se ponašali tako što su nemačku decu ljubili i grlili kao svoju decu, davali im bombone i pevali pesme. Pastor, protenstantski sveštenik je rekao da je to najveća pobeda vojničke časti i hrišćanske ljubavi koju može jedan narod da izdejstvuje.
Zbog takvog odnosa, zbog takvog oficirskog kadra i Pavle Jurišić Štur i dr Arčibald Rajs i mnogi koji nisu poreklom sa ovih prostora su bili u službi srpske vojske i dali nemerljiv doprinos širenju slave srpskog vojnika.
Naravno da imamo jedan mračan period od 1945. godine, kada su oni koji su stvorili Jugoslaviju i pobednici iz balkanskih i Prvog svetskog rata, kada nisu smeli da kažu da su stvorili Jugoslaviju, vojska je bila i ideološki ostrašćena i posledice te ideološke ostrašćenosti mi smo na najteži i najgori mogući način osetili u periodu od 1990. do 2000. godine.
Ono što su ciljevi koji se žele postići učešćem Vojske Republike Srbije u međunarodnim mirovnim misijama su za nas apsolutno prihvatljivi. Interesantno je da su, recimo, što se tiče vojne operacije pomorskih snaga EU …
(Predsedavajuća: Vreme.)
… završavam, EU u Somalijskoj Republici pored pomorskih snaga EU, NATO pakta, Rusije, Kine i Japana, Norveške, Hrvatske, Crne Gore i Ukrajine, mi čini mi se da u budućnosti sledeću pažnju treba da posvećujemo kolektivnom sistemu bezbednosti i da bez trunke emocija racionalno procenimo položaj vojske u budućnosti, u kolektivnom sistemu bezbednosti, koji donosi mnoge benefite onima koji u njemu učestvuju. Hvala.

Hvala.
U vezi podnetog amandmana želim da kažem da je i argumentacija koju je izneo gospodin Lapčević dobra, međutim, činjenica je, i to ne treba smetnuti s uma, da je 2008. godine, od kako je počelo subvencionisanje, tada je bilo 100 evra po hektaru obradive površine, da je MMF zamerio našoj vladi što se kroz podsticaj poljoprivrede faktički vodi socijalna politika i što je sasvim u redu i sasvim je razumljivo, ali hoću da kažem da mislim da su u paketu sa ovim zakonom trebale da idu i mere socijalne politike. Zbog čega? Upravo da bismo zadovoljili i komercijalna i nekomercijalna domaćinstva i da bismo argumentaciju koju je gospodin Lapčević izneo sproveli u delo, zbog prostih statističkih podataka.
Mi ćemo sada formalno-pravno izglasati ovo, međutim, suštinski 85% je malih poljoprivrednih proizvođača i oni su u najtežem položaju. Oni su i sa ovim predlogom zakona i što se tiče premija za mleko i svega ostalog u podređenom položaju. Mi sa ovakvim merama samo selektivno, bez mera socijalne politike, koje će faktički dati isto tim nekomercijalnim domaćinstvima, koji su trebali da dobiju podsticaje, mi ćemo tek tada početi da rešavamo problem. Ovako ćemo mi možda izglasati zakon, ali problem nećemo rešiti. Skoro 85% naših seoskih domaćinstava ne da će biti u istom položaju, posle usvajanja ovog zakona, oni će biti u još lošijem položaju, bez potrebnih mera socijalne politike.

kada je nešto dobro, onda je dobro. Dobar je ovaj amandman LDP. Mi smo neku vrstu zelene knjige u obrazloženju ovog predloga zakona očekivali da iznese i ministar. Čini mi se da kako diskusija teče više poslaničke grupe imaju saznanja i jasnu i objektivnu predstavu o katastrofalno lošem stanju u našoj poljoprivredi od gospode iz ministarstva. Mi iz SPO smo uradili neku vrstu zelene knjige na 242 strane, u kojoj smo analizirali stanje u našoj poljoprivredi i predloge mera.
U obrazloženju ovog zakona vidimo samo neke podatke koji se tiču podsticaja, izvoza, nekih uopštenih tema, ali ne vidimo katastrofalno stanje u našoj poljoprivredi, katastrofalno stanje u našim selima i čini mi se da ni ministarstvo ni Vlada nisu svesni da je minut do 12 da se preduzmu radikalno bolje i sveobuhvatne mere u skladu sa evropskom politikom.
Slovenija je prvo uradila – oživela je svoje selo. Danas u Sloveniji imate engleske i nemačke penzionere koji kupuju tradicionalna seoska domaćinstva, jer su izvanredno uređena, izvanredna je infrastruktura, veliki su podsticaji zemlje. Iz Ljubljane se iselilo 30 hiljada stanovnika u slovenačka sela zbog uslova života i rada koji su u velikoj meri izjednačeni sa uslovima života i rada u gradu. Mi, čini mi se, sa ovim zakonom i sa ovim merama ne da preduzimamo ništa radikalno bolje, već jedno stanje koje je katastrofalno pokušavamo samo u nekoj meri kao da pospešimo.
Ako smo 2008. godine imali subvencije po hektaru 100 evra, a sada imamo 6000 dinara, 6000 dinara će za nekoliko godina biti u potpunosti obezvređeno i obesmišljeno. To pokazuje ministre da vi, nije ovo ništa lično, niste u potpunosti sagledali stanje u poljoprivredi i niste svesni katastrofalnog demografskog stanja na našim selima. Ministre, ako se ne preduzmu samo iz vaše nadležnosti, ako Vlada ne donese niz mera u pogledu oživljavanja srpskog sela i poboljšanja demografskog stanja, mi ćemo za pet do 10 godina, to kažu svi demografski stručnjaci, izgubiti 1200 sela, koja će biti u potpunosti prazna. Neće biti ni jednog stanovnika. Više nećemo imati kome da dajemo mere. Znate li da u 360 sela u Srbiji u zadnjih 10 godina nije rođeno ni jedno dete? Ovo nije samo zadatak vašeg ministarstva. Ovo je zadatak broj jedan cele Vlade.
Nažalost, iz svega ovoga ne vidimo da ste to ozbiljno shvatili, ovu vrstu problema i zbog toga je ova zelena knjiga nešto što može pomoći i vama i narodnim poslanicima i Vladi i svima da shvatimo ozbiljnost ovog problema i da iz godine u godinu donosimo mere za oživljavanje srpskog sela koje hrani i brani Srbiju.

Ministre, pre nego što nešto kažem o ovom amandmanu, samo da se razumemo, ono što SPO priča o poljoprivredi, priča to od svog osnivanja, posebno od 2000. godine i odgovornost za sadašnje stanje nije na vama, nego na svim prethodnim vladama i zbog toga smo mi, pre dve, tri godine rekli na našem glavnom odboru i hiljadu puta ponovili da su mnogi miševi izgrizli snove SPO o evropskoj Srbiji i evropskom selu u 2013. godini.
Što se tiče ove kontrole, 75% sredstava, čini mi se u vreme dok je bila ministar gospođa Dulić Marković, je bilo nenamenski potrošeno i mnogo krivičnih prijava podneto. Postoji ona incercija iz Titovog perioda o korišćenju sredstava zelenog plana, kada uzmete sredstva za podsticaj poljoprivrede, a umesto objekata za poljoprivrednu proizvodnju ili prehrambenu proizvodnju nikne kuća i to niko ne koristi.
Sklonost ka tome postoji, prema tome, jednu vrstu kontrole je zaista potrebno uspostaviti, s obzirom na sva prethodna iskustva i da ne bismo u potpunosti obesmislili ovu priču kod naših poljoprivrednih proizvođača koji pravilno koriste svoja sredstva.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Postaviću jedno pitanje koje je vrlo značajno za zdravlje stanovništva cele Srbije, ali i vrlo značajno za grad Kragujevac koji je uložio ogromne napore da se napravi prva banka matičnih ćelija u RS i jedna od prvih banaka matičnih ćelija na Balkanu jer je najbliža banka matičnih ćelija stanovnicima Srbije udaljena oko 600 kilometara.
Grad Kragujevac je u dogovoru sa Vladom RS obezbedio lokaciju za izgradnju banke matičnih ćelija, obezbedio sve potrebne infrastrukturne priključke, obezbedio je građevinsku dozvolu. Međutim, izgradnja banke matičnih ćelija koje je trebala da počne u martu prošle godine još uvek nije počela. Treba napomenuti da je država Srbija zbog toga na godišnjem nivou po nekim procenama izgubila između 4-8 miliona vera sredstava, jer građani matične ćelije deponuju u bankama matičnih ćelija u okruženju.
Sa druge strane, izgubili smo mnogo novih radnih mesta, jer bi se samo u pogledu stručnog kadra u banci matičnih ćelija u Kragujevcu do sada zaposlilo oko 60 stručnjaka iz te oblasti i mnogo pomoćnog osoblja.
Projekat banke matičnih ćelija prošao je kako unutrašnju tako i međunarodnu ekspertizu. Odobrena su sva sredstva. Velika je pomoć Svetske banke koja je odobrila značajna sredstva za izgradnju banke matičnih ćelija i jedino što se nameće u nezvaničnim spekulacijama je da postoje snažni interesu lobiji kojima nije od interesa da se napravi banka matičnih ćelija i da banka matičnih ćelija bude smeštena baš u Kragujevcu.
Budući da se mi kao politička stranka zalažemo za snažnu i sveobuhvatnu decentralizaciju Srbije nije nam jasno koji bi to lobiji bili zainteresovani da se ne započne sa izgradnjom banke matičnih ćelija pre svega zbog činjenice da pre svega trpi zdravlje stanovništva, da trpi država i da trpe građani koji plaćaju duplo skuplje deponovanje matičnih ćelija u zemljama u okruženju nego što bi bilo deponovanje matičnih ćelija u Srbiji.
Sa druge strane, u slučaju da je potrebna i transplantacija matičnih ćelija, normalno je da bi Kragujevac kao centralno mesto bio mnogo dostupniji i mnogo bi brže išao proces transplantacije, jer ovako treba otići u inostranstvo, treba obaviti carinske i sve ostale procedure, a zdravlje stanovništva trpi.
Zbog toga je moje pitanje ministru za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj sledeće – zašto je Srbija izgubila dve godine, a dve godine u nauci i medicini, i danas da se započne izgradnja banke matičnih ćelija ne može biti završena za dve godine. Znači, mi gubimo četiri godine. Zašto smo nepotrebno izgubili četiri godine? Zašto nije započeta izgradnja banke matičnih ćelija? Postoje li lobiji koji to sprečavaju i koji su to lobiji? Ako nema lobija, onda nema nikakvih prepreka. Zašto ministarstvo dozvoljava da prihode gubi država, da građani Srbije plaćaju duplo veće cene i da duplo više imaju posla oko deponovanja matičnih ćelija i oko njihovog preuzimanja za lečenje mnogih bolesti? Treće, zašto država sa ovako neodgovornim ponašanjem dozvoljava da trpi zdravlje stanovništva u situaciji kada smo poznati po mnogim bolestima na prvim mestima u Evropi?

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPO i DHSS je jako ozbiljno prišla analizi ovog zakona, svesni činjenice o kojoj su pričale i uvažene prethodne kolege, da je ovo jako značajan zakon za pravnu sigurnost i zaštitu intelektualne svojine, budući da su sporovi ove vrste jako česti.
Sporovi su često sa međunarodno-pravnim elementom. Ono što je ocena svih poslaničkih grupa sa kojima bih se složio, čini nam se da naši sudovi u dovoljnoj meri nisu pripremljeni za vođenje sporova ove vrste. Upravo iz tih razloga, SPO je u prošloj Vladi, u argumentaciji za snažnu podršku donošenju Zakona o Pravosudnoj akademiji, između ostalog govorio o potrebi specijalizacije sudova za zaštitu intelektualne svojine, ne samo zarad građansko-pravne sigurnosti tvoraca intelektualne svojine, već i zarad privlačenja stranih investitora i opšte pravne sigurnosti.
Ne zaboravimo, bilo ko ko ima zdrav kapital, ako hoće negde da ga investira, on će investirati tamo gde je njegov kapital siguran, zaštićen sa svih strana i, između ostalih, zaštićen i u pogledu intelektualne svojine.
Pored onoga što se dešavalo u vreme Kraljevine Jugoslavije, koja je prva donela Zakon o zaštiti žigova, odnosno znakova porekla i iz tog perioda datiraju i mnogi brendovi koji su još uvek aktuelni u privrednom životu, što na našim prostorima, što na prostorima bivše Jugoslavije, poput "Radenske tri srca", "Kraša", "Bambija", "Plazme" itd. Naravno da je razvoj nauke i tehnologije sve više usmeravan na zaštitu žigova, odnosno znakova porekla u pogledu softverske industrije. Koliki je to značaj ne samo u pogledu zaštite intelektualne svojine, već i u pogledu svih ostalih privrednih aktivnosti, dokazuje i to da je "Majkrosoft" čini mi se platio jednu veliku kaznu zbog monopolskog položaja.
Monopoli i dalje postoje u našoj državi. To nisu samo naše procene, to su procene i godišnjih izveštaja Evropske komisije koje redovno dobijamo.
Danas ako kažete "Fejsbuk", ako kažete "Gugl", ako kažete "Jutjub", ako kažete "Mercedes", "Opel", ili pomenete neki znak japanske ili bilo koje drugo autoindustrije, svi će odmah pred očima, uz automobil koji često menja svoj ili oblik ili fizički izgled i modernizuju se, ali će im pred očima uglavnom biti žig, odnosno znak.
Ne samo zbog činjenice da zarad građansko-pravne zaštite tvoraca intelektualne svojine treba podržati nešto što ide u ovom smeru, već iz zbog ogromnih finansijskih posledica koje mogu tvorca intelektualne svojine u slučaju nedovoljne sudsko-pravne zaštite koštati mnogo. Neko može biti tvorac intelektualne svojine, neće imati adekvatnu građansku-pravnu zaštitu i može ne samo ostati bez intelektualne svojine, već i bez ogromnog prihoda. S druge strane, možemo nekog koga ćemo kolokvijalno nazvati kradljivcem intelektualne svojine, može se bez ikakvog uloženog intelektualnog i finansijskog ulaganja obogatiti na račun krađe intelektualne svojine.
Zbog te činjenice bih se složio sa svim kolegama koje su pričale, i to je bio naš način razmišljanja, da je potrebno održavati stalne kontakte na nivou našeg ministarstva, Ministarstva pravde i pravosudne akademije, jer zaista nemamo dovoljno sudija, ne njihovom greškom, već je to svuda u svetu tako. Postoje specijalizovana odeljenja i ne mogu ovo raditi sudije iz građansko-pravnih odeljenja, koji imaju širok spektar materije sa kojom se bave i jednostavno moraju postojati specijalizovana odeljenja, a njih je danas u našoj zemlji jako malo.
Jako je malo i kvalifikovanih advokata koji mogu kvalitetno zastupati naše i međunarodne kompanije. Jako je malo naših advokata koji mogu nastupati u sporovima sa međunarodnim elementom pred međunarodnom arbitražom. Često su naši privrednici u prilici i primorani su da angažuju advokate iz inostranstva zarad zaštite svoje intelektualne svojine, jer ovde nemamo dovoljan broj ljudi koji su se specijalizovali u tom pravcu.
Ono što može proizvesti određene dileme, i to ćemo videti kod rasprave po amandmanima, mislim da je trebalo usaglašavati ili malo više voditi računa u usaglašavanju odredbi ovog zakona sa Zakonom o parničnom postupku, jer postoji određeni disbalans. Sigurno je da će možda i sudska praksa u tom smislu uraditi svoje i u pogledu hitnosti, i u pogledu prekida postupka, i u pogledu donošenja privremene mere. Meni kao nekom ko ima bogato iskustvo sa te strane, uvek bih sebi postavio dilemu kod donošenja privredne mere, bez obzira ko bude tražio donošenje privremene mere – ili tvorac intelektualne svojine ili kradljivac.
Zamislite kradljivca intelektualne svojine koji podnese sudu deo dokumentacije koja ide njemu u prilog, bez da se čuje i druga strana, što je osnova u pravu. Sud nam podnosi dokaze samo jedne strane, a nema kontraargumentaciju i donosi privremenu meru, a sa druge strane, može neku kompaniju koja je u totalnoj ekspanziji na našem ili na svetskom tržištu, bukvalno, zaviti u crno.
Mislim da je upravo zbog osetljivosti teme, zbog velike vrednosti spora, zbog toga što je intelektualna svojina u zemljama sveta, u zemljama EU podignuta na pijedestal, na najviši mogući nivo, i u tom delu nikako ne mogu da se složim sa kolegama iz DSS da ne treba da prihvatimo u ovom smislu direktive EU, jer su direktive EU bolje od naše normative, bez obzira na ono što je loše, što nam je dolazilo od strane Međunarodne zajednice, a to se tiče pre svega na odluke Haškog tribunala, na odluke Međunarodnog suda pravde i to je ono što trpimo zbog toga što nismo razumeli mnogo toga što se dešava u Evropi i svetu 90-ih godina. To je cena koju plaćaju oni koji su poraženi u svojoj politici.
Nama iz SPO-DHSS nije drago, kao nacionalnim strankama, što je to tako, ali je to tako. Japan je bio poražen u Drugom svetskom ratu, nisu oni podnosili zahteve za naknadu štete zbog žrtava iz Hirošime i Nagasakija, a tu su stradali svi - i novorođene bebe i najstariji, i to je cena koju plate oni koji su poraženi u ratovima i koji su mislili da su jači i pametniji od celog sveta, a često je njihova politika bila u velikom raskoraku sa celim svetom.
Ovo o čemu pričamo, zaštita intelektualne svojine, ona je u svetu i razvijenim zemljama EU zaista na najvišem nivou. Imali smo slučaj do samo pre neku godinu, a i danas viđamo na ulicama Beograda, da možete kupovati intelektualnu svojinu, odnosno kopije na crno na nekoliko lokacija u gradu, a da ne pričamo o periodu 90-ih godina kada ste ispred SKC ili Studentskog dramskog pozorišta, duž Knez Mihailove mogli kupiti sve i svašta, što se tiče intelektualne svojine na crnoj berzi i što je nezamislivo u razvijenim, normalnim i uređenim zemljama.
Zbog svih ovih razloga o kojima sam pričao, a pre svega zbog građansko-pravne sigurnosti, oni koji posluju u našoj zemlji, zbog građansko-pravne sigurnosti i privredne sigurnosti i potencijalnih investitora, SPO u skladu sa svojim uverenjima i ubeđenjima, u najboljoj nameri i veri će podržati ove i slične predloge.
Ministre, nemojte mi zameriti, malopre sam postavio jedno poslaničko pitanje i neću zloupotrebiti više od pola minuta. Nije mi jasno kao poslaniku koji dolazi iz Kragujevca, ali sačekaću i pisani odgovor ministarstva, zbog čega se već skoro dve godine odlaže sa početkom izgradnje banke matičnih ćelija u Kragujevcu? To jeste druga tema, ali je jako bitna i za našu privredu, i za zdravlje našeg stanovništva, i za ekonomiju naše zemlje i za budžet svakog građanina ove zemlje. Zato bih zamolio, zbog važnosti teme, jer nezvanično čujem sa svih strana da postoje snažni interesi, beogradski lobiji koji se, da li je to tačno ili nije ne znam, tome protive, jer to nasleđeno stanje centralizacije u kome ostatak Srbije doživljava kao lovište možda ima odjeka i u ovom delu. Ne tvrdim da to jeste, ali s obzirom da su svi uslovi stvoreni za izgradnju banke matičnih ćelija, nikome nije jasno, bilo koga sad da pitate, zašto se to ne radi?
Bez ikakve euforije i sa jako racionalnim razlozima i dobrom argumentacijom će SPO podržati ovaj zakon. U raspravi o amandmanima, pošto smo pogledali amandmane ostalih poslaničkih grupa, videćemo kakva će biti vaša reakcija na amandmane, na uložene amandmane. Verujte da ćemo i mi po uloženim amandmanima imati šta da kažemo, u najboljoj nameri, da bismo u finalnoj verziji doneli zakon koji će biti u korist i naših građana, ali i onih potencijalnih investitora i pravne sigurnosti naših građana. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je još jedna od prilika da SPO – DHSS iznesu svoje političke stavove u pogledu međunarodne politike koju treba da vodi naša zemlja. Često smo bili poprilično usamljeni na političkoj sceni Srbije u pogledu naših odnosa prema spoljnoj politici. Budimo sasvim otvoreni, ova zemlja je dosta lutala, posebno u periodu od 1990. do 2000. godine. Počela je 2000. godine polako da dolazi k sebi.
Dokaz da država postaje sve ozbiljnija je upravo ovo što je uvaženi gospodin Cvetićanin rekao i uzeo mi je misao koju želim da ponovim, da svaka ozbiljna država sve ono što je uradila prethodna Vlada, što je doro u nacionalnom i državnom interesu, respektuje i nastavlja tu politiku, a samo treba menjati onaj deo politike koji je bio pogrešan.
Mi smo zbog tradicionalno zbog jezičkih, kulturnih veza, porekla, porodičnih odnosa, rodbinskih odnosa, tradicionalno i emotivno i državotvorno i ekonomski i svakojako prilično vezani za Crnu Goru. Međutim, i tu smo u periodu posle 2000. imali jednu veliku glupost, naime, posle proglašenja nezavisnosti KiM. Naravno, DHSS – SPO su u svom političkom delovanju učinile sve i upozoravale Vladu Slobodana Miloševića da će pogrešna politika dovesti do toga, a naravno da nismo želeli da tada budemo u pravu, međutim, prve zemlje koje su priznale nezavisnost KiM su bile upravo najveće svetske sile i najznačajnije zemlje članice EU, poput Nemačke, Francuske, Italije, Velike Britanije itd.
Po priznanju nezavisnosti KiM nismo nijednoga ambasadora tih velikih i svetskih uticajnih zemalja članica EU proterali. Međutim, otkazali smo gostoprimstvo ambasadorima Crne Gore i Makedonije posle odluke njihovih vlada da priznaju nezavisnost KiM, što je po nama bila emotivna veza ali nikako ozbiljna i racionalna državotvorna veza. Odgovor tadašnjeg premijer Crne Gore je bio da se Crna Gora kod donošenje te odluke vodila svojim državnim i nacionalnim interesima. Tu smo došli do razbijanja jedne pre svega komunističke, titoističke predrasude u međunarodno pravnim odnosima, da međunarodno odnosi treba da budu zasnovani na tome ko vas kao voli a ko vas ne voli, pa oni koji vas kao kolektivno vole i vi njih kolektivno volite i sa njima treba da budete u najboljim odnosima i obrnuto. To nije tačno. Istorija nas u tome demantuje. Kada je Rusija na Sanstefanskom miru okrenula leđa Srbiji Srbija je našla zaštitu kod Bizmarka. Često je našla zaštitu kod Austrije, a često je i sa Austrijom imala loše odnose. U nekim drugim skorašnjim istorijskim elementima imala je bolje odnose sa Rusijom.
Sve ozbiljne države se kod donošenje takvih važnih odluka vode racionalnim državnim interesima a nikako emocijama. Emocije su nas vodile devedesetih godina. Mrze nas Nemci, mrze nas Hrvati. Mrze nas Crnogorci. Mrze nas muslimani. Mrze nas ovi. Mrze nas oni i na kraju smo ostali sami da sami ne možemo biti i ta politika nas je dovela do toga da smo ušli u ratni sukob sa najvećom snagom vojnom na svetu od kako postoji svet, sa NATO paktom.
Međutim, ovo što se sada dešava posebno u periodu od 2000. godine nova politika, novi mostovi, nova spoljna politika je prihvatljivo za SPO i DHSS. Ne zaboravite u onom periodu kada je Crna Gora vodila kampanju za odvajanje od državne zajednice SCG na političkoj sceni Srbije DHSS je vodila sličnu kampanju. Međutim, DHSS kao naš konstruktivni koalicioni partner, a mi nismo vodili kampanju te vrste, mi smo bili za zajedničku državu, se vodila nekim drugim motivima, takođe po nama jako ozbiljni. Ako je to većinska volja stanovništva, to ne znači da u budućnosti treba da imamo loše odnose. To znači da odnose koji postoje između dve zemlje a koji ne funkcionišu na zadovoljavajući način mogu budućnosti biti još i bolji ako te zemlje žive u odvojenim državama, što se u nekoj velikoj meri pokazalo. Imali smo brze posete međusobne predsednika vlada dveju zemalja, predsednika država, i prethodni predsednik Boris Tadić i prethodna Vlada je održavala dobre odnose na svim nivoima sa vladama i predsednikom Crne Gore. To čini i ova vlada i to je ona politika koja sa stanovništva SPO i DHSS je apsolutno prihvatljiva i gde se najbolje brani ekonomija zemlje i nacionalne bezbednosti.
Crna Gora budućnost svoju vidi tamo gde je vidi i Srbija, vidi je u EU. Crna Gora budućnost svoju vidi tamo gde je vidi ceo region, vidi je u članstvu NATO paktu. SPO i DHSS opet kod donošenje te vrste političke odluke ne vode se emocijama. Nije kod nas dominanstan onaj odvratni naziv bombardovanja Srbije – milosrdni anđeo kada je stradalo na hiljade nedužnih civila, kada je razorena infrastruktura zemlje. Mislimo da je to bilo u sadejstvu sa nerazumevanjem međunarodne zajednice položaja Srbije ali i sa našim potpunim nerazumevanje ono što se dešava u svetu. Nadamo se da nikada više Srbija neće u toj meri voditi toliko pogrešnu politiku i sama platiti cenu svoje pogrešne politike.
Ovo što je bitno za ovaj sporazum između RS i Republike Crne Gore je da će se ovim sporazumom rešiti niz pre svega statusnih, životnih problema koji opterećuju građane koji žive u jednoj ili drugoj državi, a pre svega građane RS koji žive u Crnoj Gori i da će se od putnih isprava, viza, smrti, telesne povrede, rešavanja odštetnih zahteva itd. to države potpisnice ove konvencije rešavati u duhu sa ovom konvencijom.
Što se tiče sporazuma o ukidanje viza Specijalnom administrativnom jedinicom Makao koje je u sastavu Narodne Republike Kine treba reći da je Makao pre 10 ili 12 godina bio jedna vrsta dominiona Portugalije, on je relikt nekadašnje kolonijalne imperije Portugala. Naravno da će ovaj sporazum biti manjeg značaja, ali je u svakom slučaju jedan dobar korak i spoljno politički potez naše države i administrativne regije Makao zbog činjenice da ipak postoje građani Srbije koji putuju u Makao i obrnuto. U svakom slučaju, kao i prvi sporazum ovaj sporazum olakšava svakodnevno život građana.
Što se tiče svih tih sporazuma koji su potpisani i ratifikovani sa nekoliko zemlja i u toku su pregovori o potpisivanju i ratifikovanju sa još nekoliko zemalja o zapošljavanju članova diplomatsko konzularnih predstavništava, odnosno porodica članova diplomatsko konzularnih predstavništava, to je opet rešavanje jednog od bitnih pitanja. Često sam bio u našim ambasadama gde živi konzul ili ambasador kome nije porodica sa njim i kada razgovarate sa tim diplomatom vidite da je on u velikoj meri okrenut, pored onoga što mu je osnovni zadatak zbog čega je u ambasadi ili konzulatu, i okupiran sa tim šta se dešava sa članovima porodice koji nisu sa njim u konzulatu ili ambasadi. Sigurno da je ovo jedan od dobrih načina za međusobno rešavanje problema koji opterećuju diplomate Argentine i Srbije.
Što se tiče sporazuma u oblasti odbrane između RS i Namibije, bez obzira što je odnos između te dve zemlje doživeo svoju kulminaciju i vrhunac u vreme kada smo bili članica Pokreta nesvrstanih i bez obzira što je SPO smatrao da je to bila pogrešna politika, ali možda u tom vremenu je imala neku vrstu opravdanja, nemamo ništa protiv te vrste sporazuma i sigurno da dobre odnose treba održavati sa svima, posebno ako su zasnovani na ekonomskim i vojnim odnosima.
Ono što je ministar pomenuo je relikt prošlosti. On sada ne postoji i to nije naša aktuelna politika. Uobražavali smo da smo neki faktor u svetu i da mi treba da vojno ekonomski i svakojako pomažemo afričke zemlje u njihovoj kolonijalnoj borbi. To može sa stanovništva univerzalnog prava i pravde imati svoje opravdanje, ali smo stanovništva kao nacionalna stranka okrenuti uticajnim i značajnim zemljama u svetu i tada smo trebali da intenziviramo naše odnose u svetu sa bitnim faktorima u svetu. Da su to naši građani dobro znali pokazuju i oni događaji iz sedamdesetih godina koje još uvek građani cele bivše Jugoslavije pamte kao zlatan period Titov. U eri najveće popularnosti Josipa Broza Tita on je podelio višku radne snage u tadašnjoj Jugoslaviji pasoše i tada se u Jugoslaviji odigrao svojevrsni referendum – gde je bolje živeti i gde građani vide svoju ličnu perspektivu. Od preko građana koji su otišli van granica naše zemlje niko nije otišao u tadašnji komunistički raj koji se zvao Sovjetski savez. Niko nije otišao u Kinu da napravi svoju profesionalnu i egzistencionalnu karijeru.
Retko ko da je otišao ili skoro niko u neku od zemalja nesvrstanih, ali je uglavnom 99% građana tada otišlo u članice EU, što znači da su i tada građani nepogrešivo znali gde je bolje da žive i da ostvare svoju egzistenciju.
(Borislav Stefanović, s mesta: Kakve veze ovo ima sa temom?)
Gospodine predsedavajući, zamolio bih, vama se obraćam zbog kršenja Poslovnika, ja i moji prijatelji iz poslaničke grupe nikada nismo nikome dobacivali iz poslaničkih klupa, niti ćemo to ikada raditi. Poštujemo svaku politiku i svaki politički stav. Molio bih da opomenete poslanike DS koji se ponašaju prilično neuviđavno, a to stalno rade kada mi govorimo. Ako imaju neki svoj politički stav, neka ga iznesu jasno i glasno, a ne da mene ili bilo koga drugog ometaju, jer su i oni na evropskom putu kao i mi, ali onda trebaju i u parlamentu evropski da se ponašaju.
U danu za glasanje ćemo podržati sve ove sporazume. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući. Nikada neću ja zloupotrebiti povredu Poslovnika. Mislim da je narušeno dostojanstvo Narodne skupštine jer ako ja nešto kažem i za to iznesem argumentaciju, onda dođe pogrešno tumačenje i na osnovu toga pogrešan zaključak. Mislim da je trebalo da mi date pravo na repliku jer sve kolege su vam ukazale, možda vi niste dovoljno obratili pažnju na to što je gospodine Stefanović rekao. Prvo želim da kažem, mislim da je to u interesu svih poslaničkih grupa, da prihvatam izvinjenje šefa poslaničke grupe DS. Znači, priznali su da su se ne samo sada, nego i mnogo puta pre toga neprimereno ponašali u Narodnoj skupštini Republike Srbije i mislim da je ovo dobro za sve.
Ako mi dozvolite, da se ne bih kasnije ponovo javljao, samo u pola minuta…
(Predsedavajući: Niste mi rekli koji je član.)
Rekao sam.
(Predsedavajući: Nisam čuo. Ponovite, molim vas.)
Dostojanstvo Narodne skupštine, član 107.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Mislim da je zbog javnosti veoma bitno da se iznesu neke političke ocene. Raspad Jugoslavije započeo je u velikoj meri krivicom Srbije zbog toga što nije bila spremna da shvati šta znači raspad Sovjetskog Saveza, odnosno mirni razlaz razdruživanja Slovačke i Češke, rušenje Berlinskog zida i nije imala sluha za ono što se dešava u Evropi. Želeli su iz Beograda mrtvom Titu da nose štafetu mladosti i prvi su uveli sankcije Sloveniji sa zamagljivanjem javnosti da će Slovenci da pocrkaju gladni bez našeg krompira, pasulja itd. jer nas kolektivno ne vole.
Međutim, vrhunac tih gluposti je bio 1999. godine kada su rekli da će izbiti treći svetski rat jer će nas braniti braća Rusi, braća Kinezi, da će Rusi poslati S-2, 30.000 Kozaka, da će sve učiniti da odbrane Kosovo i Metohiju, a Kina i SAD su tada imale spoljno-trgovinsku razmenu od 132 milijarde dolara i takav zajednički interes koji ne bi pokvarili zbog 10 Jugoslavija i 10 Kosova. Kada sam pričao o tome da emocije ne mogu da vode spoljnu politiku, upravo sam mislio na ove naše gluposti koje su posle 2000. godine u velikoj meri ispravljane, koje se ispravljaju sa ovim sporazumima i podsetio sam na neka istorijska sećanja, a kako je Kraljevina Jugoslavija imala dobrog sluha za međunarodno-pravne odnose pokazuje i to da je Vlada bila u Londonu, da je kralj bio u Londonu, da je kralj sahranjen u Americi i da ga je premijer kralja Petra Drugog pre neki dan i dočekao u Beogradu, što pokazuje da i oni polako dolaze k sebi i ispravljaju svoje zablude. Hvala.

Hvala. Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, SPO je dugo očekivao ovaj zakon  zbog toga što je zaista bilo krajnje vreme da se nešto po ovoj temi nađe u Visokom domu.
Mi smo odavno formirali naš stranački Odbor za razvoj poljoprivrede, čiji je rukovodilac dr Nada Kosanović iz Martinaca kod Sremske Mitrovice i doneli smo čitav niz strategija i akcionih planova koji mogu biti nekad i od koristi ministru i ministarstvu.
Ono što smo očekivali od ovog zakona je već i preciznost. Očekivali smo da mnogo problema koji su na selu da ovaj zakon na bolji način i detaljnije reguliše. Bez patetike da je srpski poljoprivrednik hranilac i branilac, on je danas zaista u teškoj situaciji. Jako je teška demografska situacija u srpskim selima. Sela su opustošena, domaćinstva stare, mehanizacija je stara. Prosečna starost traktora je preko 15 godina.
U zemljama EU po jednom poljoprivrednom proizvođaču se ulaže 130 dolara na godišnjem nivou, a kod nas 29. Mi nikako sa ovakvom državnom strategijom ne možemo biti konkurentni na evropskom tržištu. Stočni fond je na nivou Stočnog fonda Kneževine Srbije.
Danas Srbija ima između 12% i 15% površina pod vinogradima, u odnosu na površine zasađene pod Kraljevinom Srbijom. Kraljevina Srbije je sa svojom strategijom i Kneževina Srbija, u pogledu poljoprivrede bila država i po, za državu u kojoj mi sada živimo. Sela EU imaju svoje domove zdravlje, staračke domove, osnovne i srednje škole, turističke organizacije, centre za razvoj sela, a kod nas se sela gase, zapuštena su, zanemarena itd. Osnovni razlog je odsustvo državne strategije, odsustvo ozbiljne dugoročne strategije i državne vizije pomoći poljoprivredi.
Imamo ogroman vodni potencijal, a navodnjavamo samo 2% površina, što dokazuje da nemamo pameti da iskoristimo to što nam je priroda dala. Imamo nepovoljne i nedovoljne kredite, prezaduženost poljoprivrednika, slabu stočarsku proizvodnju, nerazvijen zadružni sektor. Holandija i Danska proizvode, jedan poljoprivrednik proizvodi hrane za 140 potrošača, a mi za šest ili sedam.
Šta je zdrava hrana i ogromni potencijal Srbije? Pa budućnost Srbije. Da li će ovaj zakon rešiti brojne probleme? Oni nisu samo problemi ekonomske prirode, oni su problemi demografske prirode, problemi budućnosti zemlje, problemi razvoja sela, problemi opstanka države. Zbog toga se moja diskusija neće u velikoj meri razlikovati u odnosu na diskusije kada smo bili predstavnici vladajuće koalicije. Složio bih se sa nekima od narodnih poslanika koji su rekli da na ovim temama mi ne treba mnogo da se bavimo politikom, već da vidimo kako možemo sadašnje stanje da poboljšamo.
Subvencije po hektaru obradive površine, 6000 dinara nije isto ako tu subvenciju dobije neko u ravničarskom području ko ima zemlju prve klase i neko u brdsko-planinskom području ko obrađuje zemlju šeste, sedme, osme ili devete klase. Zbog toga je evropski princip stepenaste subvencije - onaj ko živi na neplodnom tlu, ko je u brdsko planinskom području, on dobija znatno, znatno veće subvencije od države u odnosu na onog u povoljnijim geografskim uslovima, ali jednostavno, to su evropski principi kojih se ovaj zakon nije pridržavao.
Hrvatska i Slovenija, nama susedne zemlje, nekada i zemlje zajedničke države, su mnogo toga uradile u pripremi njihove poljoprivrede za tržište EU. Oni su upravo iskoristili ovaj sistem stepenastih subvencija. Mi ćemo sa vrlo nejasnim kriterijumima, sa jako širokom lepezom subvencija, ali sada kada bi, izuzev ovoga što se tiče obradivih površina od 6000 i nekoliko još novčanih iznosa koje ovaj zakon precizira, ako bi neko sve narodne poslanike koji se bave živinarstvom ili voćarskom proizvodnjom, ako bi pitao – dobro, evo vi usvajate Zakon o podsticaju poljoprivrede, koliko ja dobijam po sadnici, po hektaru, po jednoj živini itd, niko ne bi znao da da taj odgovor. Verujem da ćete vi podzakonskim aktima to regulisati, ali ako je ovo već Zakon o podsticaju poljoprivrede, onda bi zakon trebalo pre svega da sadrži jasne kriterijume na osnovu kojih će se eventualno samo podzakonskim aktima nešto precizirati.
Zbog toga i zbog svega onoga što je koleginica Olgica Batić rekla, mi smo zaista u najboljoj nameri, a ja sam postavio i poslaničko pitanje – kada će se ovaj zakon naći u skupštinskoj proceduri, mnogo smo više očekivali od ovog zakona. Nismo želeli da ponavljate greške nekih prethodnih Vlada i da parcijalno rešavate ovako složenu problematiku, kao što je jako težak položaj srpske poljoprivrede, za koji vi niste odgovorni jer ste ga nasledili, ali ono što smo očekivali, to je da se hrabrije i sveobuhvatnije uhvatite u koštac sa rešenjima, da bismo zaista rešili 1001 nagomilan problem koji se može rešiti uz ozbiljnu strategiju i ozbiljnu pomoć države.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam. Dobro je to što će budžet za poljoprivredu biti veći, ali kažem, čini mi se da je zakon jako neprecizan i zbog toga ćemo mi tek po raspravi o amandmanima doneti našu odluku o podršci ovom zakonu. Hvala.

U aktuelnoj situaciji u borbi protiv korupcije i kriminala bih rekao da SPO tu borbu u potpunosti podržava, ali istovremeno i snaženje institucija i protivimo se bilo kojoj vrsti zloupotrebe politike u obračunu sa korupcijom i kriminalom, koji su postali nesnošljivi u našem društvu.
Prvo pitanje je pitanje drugog značaja, pre svega, za premijera, ali od prvog značaja za naše poljoprivredne proizvođače. Naime, opšte je poznato da SSP u pogledu uvoza poljoprivrednih proizvoda iz zemalja EU stupa na snagu 1. januara. Interesuje me da li će Vlada preduzeti nešto da zaštiti naše poljoprivrednike, pošto oni još uvek, ipak, nisu spremni za konkurenciju na evropskom tržištu? Kada će Zakon o podsticaju poljoprivredi da bude u skupštinskoj proceduri?
Drugo pitanje je, budući da je Ministarstvo kulturu donelo medijsku strategiju, koja predviđa postojanje šest regionalnih javnih servisa, ta strategija je doneta pre nešto više od godinu dana, ali očigledno je da postoje uticaji snažnih medijskih lobija koji bi da zagospodare medijskim prostorom cele Srbije, interesuje me da li će se ući u proces formiranja šest regionalnih javnih servisa, da bi ljudi iz unutrašnjosti Srbije dobijali informacije od značaja za njihovu sredinu, za njihov život, a ne da gledaju u popodnevnim satima svakog dana Beogradsku hroniku ili privilegovani Studio B? Pošto ministar kulture nije ovde, to je pitanje za premijera.
Treće pitanje je za ministra finansija. Jedan dobar primer iz Engleske pokazuje, da ministar finansija svakodnevno dostavlja državnom revizoru u Engleskoj izveštaje o utrošku sredstava tog dana i pravda utrošak sredstava. Ide nova godina, zemlja je u teškom stanju, velika je stopa nezaposlenosti, pada kupovna moć stanovništva, dinar je opao u odnosu na 2008. godinu za 50%, za 40% su poskupele životne namirnice, ali vidimo da se lokalne samouprave, znam da to nije vaša direktna nadležnost, ali ministarstvo može da interveniše, prilično raskalašno ponašaju i najavljuje se gostovanje silnih pevača, koji će za velike honorare sada nastupati, a gradovi su u sjaju kao da je blagostanje, da li je Ministarstvo finansija dalo neku preporuku lokalnim samoupravama i njihovim javnim preduzećima da se pridržavaju mera štednje? Hvala.

Gospodine predsedniče, skorašnja pogibija mladog policajca koji je na službenoj dužnosti u Vlasotincu položio svoj život je najbolji primer jako loše slike u kome živi naše društvo. Ono što SPO i DHSS traže, ne samo od ministra policije, nego i od Vlade i cele javnosti, dobro je što je direktor policije sa pomoćnikom ministra policije odmah otišao na lice mesta, ali mi pre svega tražimo da se ne ostavi i ne zaboravi porodica poginulog policajca. Da država sa svoje strane učini da se makar u nekom delu delimično oduži čoveku koji je za državu dao svoju najveću vrednost, svoj život.
Prošle godine su suspendovani policajci koji su tukli dvojicu Roma iz Vršca. Ministar policije Dačić, čim je video taj snimak sa "ju tjuba" je reagovao žustro, ljutito i u demokratskom maniru je primio žrtve. Izvinuo im se zbog grubosti policije i policajci koji su prekršili zakon su snosili posledice. Međutim, mislim da ne treba praviti razliku između toga prema kome se vrši nasilje, jer smo mi svedoci da je čitavu jednu deceniju u borbi za evropsku Srbiju premlaćivani su građani Srbije širom Srbije. Na stotine i na hiljade snimaka te vrste se nalazi na istoj društvenoj mreži na kojoj je ministar policije video snimak o maltretiranju Roma iz Vršca, radi se o društvenoj mreži "ju tjub".
Ni jedna Vlada posle 2000. godine i predstavnici Vlade koji su došli na vlast, u velikoj meri, zahvaljujući upravo tim pretučenim i prebijanim, čitavu deceniju građana širom Srbije, nije našla za shodno da se javno izvini tim žrtvama. To nije uradio ni jedan ministar policije i ni jedan ministar policije nije obišao porodice onih za koje je utvrđeno da je policija uz pomoć države lišila živote, pre svega, na zločin na Ibarskoj magistrali porodici Veselina Boškovića, Zvonka Osmajlića, Dragana Vušurevića, Vučka Rakočevića, zatim, Ivana Stambolića, Zorana Đinđića. Ali, mnogo je onih kod kojih još uvek nemamo za njihova ubistva sudski epilog, a smatra se i sumnja se da su poginuli na sličan način. Pre svega, mislim na sudiju Simeunovića, Slavka Ćuruviju, Dadu Vujasinović.
Moje pitanje ministru policije je sledeće. Da li će ministar policije shodno započetom maniru tražiti da se pregledaju svi snimci o protivzakonitom ponašanju policije koje čitavu jednu deceniju bilo javno, da se utvrde nasilnici, da se suspenduju i da snose odgovornost? Da li će se u započetom maniru ministar policije izviniti i svim žrtvama koje sam pobrojao? Da li ćemo na taj način početi da pravimo i gradimo jedno drugačije, normalnije, poštenije, demokratsko društvo, jer ne zaboravimo ti su ljudi uglavnom premlaćivani, glave su im razbijane i ruke lomljene u borbi za drugačiju evropsku Srbiju? Dobro je za našu političku scenu što su u međuvremenu stranke koje su tada bile najveći protivnici evropske Srbije, sada na tom evropskom putu. Hvala.