Hvala, predsednice.

Poštovani svi, pandemija, naravno, to smo čuli danas i juče, ne može da se predvidi, ne može da se predvidi sve ono što će se dešavati u pandemiji, ali svaka država, po preporuci Svetske zdravstvene organizacije mora da donese zakone koji se tiču zaraznih bolesti i raznoraznih pandemija.

Narodna skupština Republike Srbije je 2016. godine, donela Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Taj Zakon u članu 9. definiše izradu programa za sprečavanje zaraznih bolesti, a član 14. se definišu mere za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti i način njihovog sprovođenja. Ja se pitam da li je Ministarstvo zdravlja formiralo komisije i da li su te komisije izradile taj program i da li su izradile mere za zaštitu stanovništva od eventualnih zaraznih bolesti, odnosno pandemija.

Ministar zdravlja po tom zakon je taj koji vodi celu priču i njemu je dato ekskluzivno pravo da se brine o tome. Danas stalno ministar zdravlja pita struku, jednostavno znam da o tome treba da odlučuju epidemijolozi i struka koja je zadužena za te bolesti, ali ipak mislim da svu priču o današnjoj pandemiji COVID – 19 u Republici Srbiji je trebao da bude možda vidljiviji ministar zdravlja.

Pitam da li smo u tim merama i u tom programu postupili i da li smo edukovali stanovništvo kako treba da se ponaša u pandemiji, kako medicinski radnici treba da se ponašaju, ne samo na svojim radnim mestima, nego i u svom okruženju jer ipak imaju mnogo više znanja o tome šta čini ta bolest?

Drugi zakon koji treba pomenuti je Zakon o smanjenju rizika od katastrofa u upravljanju vanrednim situacijama, a Zakon je donesen 2018. godine i predviđa opet izradu strategije za smanjenje rizika od katastrofa i upravljanje u vanrednim situacijama, a član 12. predviđa procenu rizika od katastrofe.

Da li mi imamo sve to urađeno? Ja nisam iz medicinske struke, ali me interesuje da li je Republika Srbija, Ministarstvo zdravlja, Vlada, na neki način, Komisije, sve to oformila i da li mi to imamo urađeno?

Postavljam, takođe, pitanje – da li su ta dokumenta bila dostupna našem stanovništvu da bi se onom ko je već zainteresovan na neki način o svemu tome edukovao? Zato u današnjim diskusijama vidimo da su se ljudi kad se pojavila pandemija, kada smo saznali šta ona sve donosi, kako zemlje u regionu ili zemlje u svetu, u našem okruženju, prvo i prvo Italija, reaguje, šta se dešava, u našem stanovništvu je preovladao u prvim tim momentima strah jer nismo znali kako da se ponašamo i šta nas čeka. Rekla sam na početku da ne znamo šta nas čega, ali je možda ranije ipak trebalo da se radi na toj edukaciji stanovništva.

Pitam ministra zdravlja – kako misli da reši taj problem? Jer, mislim da će biti možda i nekih tužbi i nezadovoljstva ljudi, 400.000 ljudi je došlo, da kažem, iz sveta, na granicama, kada su ulazili, u tom momentu kada je već bilo vanredno stanje nisu dobijali uputstva kako treba da se ponašaju, čak su se vratili kući, pa su posle tri dana saznali da trebaju da budu u izolaciji i tako dalje.

Znači, zašto nisu odmah na granici preuzete te mere i nije rečeno ljudima šta kada dođu kući treba da preduzmu i gde treba da budu i koliko vremena itd?

Danas smo jako malo pričali o rebalansu budžeta zato što smo u toj situaciji pandemije, pa na neki način hoćemo svi da se to što pre reši, a nadamo se da će to biti ubrzo, ali nekako u podsvesti svi znamo da će to još dugo da traje. Nismo razgovarali o onoj strani rebalansa.

Ja ću se osvrnuti na rebalans budžeta koji se donosi u AP Vojvodini, a koji je umanjen. Najveći gubitnik u budžetu za 2020. godinu je bila AP Vojvodina, jer znamo da je budžet AP Vojvodine bio manji skoro za polovinu od budžeta Beograda. Danas pričamo o tome da će budžet AP Vojvodine ovim rebalansom sa 77,8 milijardi dinara biti umanjen na 73,6 milijardi dinara. To znači da će AP Vojvodina dobiti ne samo manje sredstava, nego ne može da računa na transferna sredstva koja su joj preko potrebna. Lokalne samouprave ne mogu da računaju na svoja sredstva koja treba da potroše za poljoprivredno zemljište, za kulturu, itd.

Svi smo svesni da, jednostavno, sada ne možemo da razgovaramo o nekim sferama života koje se tiču sporta, kulture itd, da nam je najvažnije da deo stanovništva koji je siromašan, koji je bolestan itd, da mu se pomogne, ali mislim da nije trebalo to sve da se zalomi na neki način na Vojvodini, a posebno mislim da će u svemu ovome jedan deo stanovništva od koga cela država zavisi, a to je poljoprivreda, da će u AP Vojvodini najveći udar osetiti poljoprivrednici koji su i ovako i onako, da kažem, na neki način svim ovim ubijeni u pojam.

Prvo i prvo, nisu mogli da u ovoj setvi da ulože određeni novac u đubrenje zemlje. Velika je suša već sada. Mnogo voćnjaka je smrzlo zato što znamo kakvo je bilo vreme pre dve nedelje, tako da nećemo sigurno očekivati toliki rod koji bi mogao da pomogne našem stanovništvu na neki način na jesen. To što se zakida poljoprivredi i poljoprivrednicima, mislim da je jako pogrešno jer ćemo videti na jesen da ćemo na neki način od te poljoprivrede zavisiti.

Vidimo da Amerika ovih dana izjavljuje da nema dovoljno mesa. Mislim da i naše stanovništvo će sve više na jesen videti da smo više trebali da pomognemo baš poljoprivredi, jer u poljoprivredu ne treba toliko da se ulaže kao u neke druge grane koje možda će počinjati posle ove pandemije od neke nule. Poljoprivredi je trebalo više da se pomogne, jer, kažem, još jednom ćemo imati veliki problem.

Pokrajini se umanjuje i iznos, a to su planirana sredstva za pronatalitetnu politiku u iznosu od 288 miliona dinara. Znamo šta to znači, znamo koliko se stanovništvo iseljava, da su nam porodice male, koliko imamo starog stanovništva, tako da mislim da je ova mera jako pogrešna.

Materinski dodatak će i dalje iznositi 15.000 dinara, ali se smanjuje iznos opet na porodicama koji je namenjen za poboljšanje uslova stanovanja za porodice sa troje ili četvoro dece, i to sa 300 miliona na 100 miliona dinara, tako da tih 100 evra koje će Vlada dati stanovnicima, mislim da neće uopšte pomoći, da su sva ona sredstva… Ne znam odakle će se obezbediti po tih 100 evra svakom stanovniku? Bolje da se nije smanjivao budžet i da se tim rebalansom nisu umanjivala sredstva poljoprivredi i porodicama. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Poštovani ministri, prvo ću govoriti o Predlogu zakona o pravima boraca i vojnih invalida i hoću na samom početku da naglasim da Liga socijaldemokrata Vojvodine će glasati protiv ovog zakona.

Ne slažemo se sa svim zahtevima boraca i vojnih invalida, ali prvo ću obratiti pažnju da država mora da vodi računa o ljudima koji su se žrtvovali za nju i ne sme njihove porodice ostaviti na ulici kao nevidljive građane ove zemlje.

Ratni veterani i vojni invalidi su nevidljivi za ovu državu, prepušteni su sami sebi, jer država već 29 godina nema rešenje za njihov status. Država zatvara oči pred njihovim pravima i potrebama što vidimo i po tome da od 5. oktobra 2019. godine vojni invalidi i borci borave u Pionirskom parku u Beogradu, u šatorima sa namerom da privuku pažnju, nateraju državu da se uvede borački dodatak od 60 godina života, a posle 60 godina penzija bez obzira na materijalni i socijalni status.

Problem je što to i sada postoji, ali se pravi diskriminacija pa neki dobijaju te dodatke, a neki ne. Takođe, ratni veterani i vojni invalidi traže posebno ministarstvo, a i to da budući ministar bude dokazani ratni veteran, traže dan ratnih veterana koji će biti na Vidovdan, te da se dokazanim dezerterima zabrani obavljanje bilo kakve javne funkcije. Na kraju traže da se povuče ovaj predlog izmena zakona i da radna grupa napravi novi predlog.

Ratni veterani u Srbiji zahtevaju malo više poštovanja, ali i adekvatan zakon koji bi pre svega priznao taj status svima koji su se za nacionalne interese borili devedesetih godina.

Ratni veterani i vojni invalidi kažu da se 9. decembra 2018. godine pojavio nacrt radne grupe i onda je u javnoj raspravi pušten predlog zakona koji nije izradila ta radna grupa. Ministarstvo je po njima dostavilo sasvim nov nacrt zakona, datiran sa 1. avgustom 2019. godine, konačni predlog zakona definitivno nije verzija koja je bila u javnoj raspravi u kojoj su ti vojni invalidi i borci učestovali.

Ovaj predlog zakona je gotovo identičan sa nacrtom radne grupe iz decembra 2018. godine.

Dosadašnjim nadoknadama i pravima, obuhvaćen je period od 18. avgusta 1990. do 29. aprila 1992. godine, i koje bio u ratu u Hrvatskoj ili od 15. maja 1992. godine, ko je bio u Bosni i za celo vreme NATO agresija i od 24. marta kada je počelo bombardovanje, do 29. juna. Znači, ta dva perioda se računaju. Sve ono između, svi oni ljudi koji su bili 1993, 1994. ili 1995. godine po ratištima nisu obuhvaćeni zakonom. Oni ljudi, vojnici i policajci koji su bili 1996, 1997, 1998. godine na Kosovu i 2000. godine, su bili ranjavani i ginuli su, nisu obuhvaćeni zakonom. To je primedba tih koji se danas nalaze ispred Skupštine.

Jedina prava koja imaju, a koja su obuhvaćena zakonom, inače Ustavom Republike Srbije gde piše da su ratni veterani, ratni vojni invalidi i članovi porodica poginulih i nestalih, civilni invalidi rata imaju posebna prava regulisana zakonom. Znači, od toga što piše u Ustavu primenjuje se samo to da ratni vojni invalidi, članovi porodica poginulih i nestalih i civilni invalidi rata imaju prava regulisanih zakonom, dok ratni veterani nemaju apsolutno nikakva prava.

Jedino pravo koje bi mogli ostvariti je poseban radni staž u tom periodu koji se uračunava kao ratni veteran, koji se ostvari pravo na penziju po nekom drugom osnovu ili starosnom i invalidnom. To je jedino pravo.

No, to međutim nije u svim gradovima isto i u praksi se razlikuje, jer se često dešava da iz PIO stigne informacija da vojska u tom periodu nije uplaćivala tako da je to pravo uglavnom mrtvo slovo na papiru. Iz tog razloga borci i vojni invalidi su nezadovoljni i traže da se povuče zakon iz procedure.

Drugi zakon koji je danas na dnevnom redu je Predlog zakona o igrama na sreću. Prema važećem zakonu 40% prihoda od sprovođenja igara na sreću koristilo se za finansiranje Crvenog krsta Srbije, pomagalo se u organizacijama i udruženjima osoba sa invaliditetom, onda se koristilo za potrebe stanja socijalnih potreba, socijalne zaštite, sporta, omladine i za lečenje dece i osoba od retkih bolesti.

Pošto država u jednom delu, videli smo jedan drugi predlog ovog zakona, ni sa kim neće da deli deo prihoda koji ih sleduje od igara na sreću, u prvoj varijanti ovog zakona je to bilo ukinuto da bi se na sreću svih nas ovo opet, tih 40% pojavilo u zakonu, što podržavam.

Navodi se da novim Zakonom o igrama na sreću država zavodi red u kockarnicama, jer je čak 1,5 miliona Srba navučeno na kocku.

Da li je to jedini razlog što se donosi ovaj zakon, videćemo u njegovoj primeni. Možda ta oblast treba da se uredi i zbog toga što igre na sreću državi donose veliki novac. U našoj državi je registrovano 2.107 kladionica, a u 2019. godini od igara na sreću u budžet uplaćeno je 71,7 miliona evra. Nadajmo se da je država odlučila da ograniči rad kockarnicama, kladionicama i automat-klubovima zbog zabrinjavajućeg porasta patoloških zavisnika od kockanja. Ovaj zakon će, nadajmo se, doprineti tome da opstane samo nekoliko, ti najjači lanci, dok će svim onim manjima biti onemogućeno da opstanu, jer vidimo da će biti jako puno sredstava potrebno da se uloži i ispuni mnogo obaveza. Nadam se da će i kockarnice koje rade na crno biti zatvorene.

Stari zakon je zakazao. Ne poštuje se odredba koja se odnosi na udaljenost između škole i kladionice. U kladionicama niko ne poštuje zakonsku odrednicu da se maloletnicima ne sme dozvoliti da se klade. Stručnjaci upozoravaju da se u Srbiji više od milion i po odraslih kocka, a nimalo bolja situacija nije ni među srednjoškolcima, jer se svaki treći svakodnevno kladi. Poražavajući je podatak da se 35% srednjoškolaca kocka. Nadajmo se da će državi biti važnije da stane u koštac sa tom pošasti i sa tom zavisnošću, a ne da joj na prvom mestu bude zarada i ulivanje sredstava u budžet.

Da se od igara na sreću ubire veliki novac koji mora da dođe u Beograd je i taj da je, na primer, „Lutrija Vojvodine“, nekada profitabilno preduzeće, moralo da bude ugašeno i preseljeno u Beograd. Do te 2004. godine su postojale tri lutrije, objedinjene danas u jednu „Lutriju Srbije“. Na teritoriji su postojale tri lutrijske organizacije, „Lutrija Srbije“, „Lutrija Vojvodine“ i „Lutrija Beograda“. Danas je sve to centralizovano u Beograd i vidimo da je to još jedan dobar primer da se sve sliva u državni budžet, a ostali delovi znamo kako se regionalno razvijaju.

Hvala, predsedavajući.

Poslanici LSV u Skupštini AP Vojvodine su predložili za kandidata REM-a Slavišu Grujića iz tog razloga što je iz Vojvodine, a ostavku je dao jedan kandidat koji je takođe iz Vojvodine – Đorđe Vozarević, pa su mislili da bi dobro bilo da predstavnika u REM-u iz Vojvodine zameni predstavnik koji dolazi iz Vojvodine i koji živi u Vojvodini, nije možda samo prijavljen na adresi ili je trenutno tamo.

Slaviša Grujić je u biografiji naveo da je snimatelj, da je završio Filmsku akademiju u Moskvi, da se zanima filmom, da je vrsni snimatelj, ali i da je bio pokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje u AP Vojvodini, što ga čini na neki način merodavnim da bi radio dobro taj posao u REM-u i predstavljao na neki način vojvođansko informisanje.

Podržaću to iz razloga što mislim da predstavnik u REM-u treba da bude iz Vojvodine, iz tog razloga što na neki način samo predstavnici iz Vojvodine mogu da razumeju tu multikulturalnost, jer se dešava da naši javni servisi, na primer RTS, Pink itd. iz godine u godinu, od izbora do izbora, nisu nikada pratili izbore, to govorim iz iskustva, nisu pratili, na primer, izbore za nacionalne savete nacionalnih manjina. Znamo dobro da se javni servisi finansiraju iz budžeta i zašto pripadnici nacionalnih zajednica ne mogu da budu predstavljeni na javnim servisima državnim, jedino na RTV, koja i obuhvata samo teritoriju regiona AP Vojvodine?

U Republici Srbiji ne žive samo nacionalne manjine koje pokrivaju AP Vojvodinu, nego žive i drugi pripadnici nacionalnih zajednica koji bi sigurno voleli da budu predstavljeni na javnim servisima kao što je RTS ili Pink, na primer. Jednostavno, pripadnici drugih nacionalnih zajednica koji, kažem, žive u drugim delovima Republike Srbije nemaju svoje programe na javnim servisima i to, po mom mišljenju, nije dobro.

Zato smo mislili i predlažemo i podržaćemo Slavišu Grujića iz tog razloga što poznaje multikulturalnost, što poznaje informisanje na jezicima nacionalnih manjina i sigurno bi se založio u REM-u da se više prati informisanje i život nacionalnih zajednica, multikulturalnost u Republici Srbiji, a ne samo, da kažem, u Vojvodini.

Pa, naravno, da smo pogledali i proučili sve kandidate, ali pravo svake poslaničke grupe je da predloži svog kandidata i to jednog. Mi smo se odlučili za Slavišu Grujića, što ne znači da nećemo da glasamo i za neke druge kandidate za koje vidimo da žive u Vojvodini i predstaviće Vojvodinu takvu kao što treba.

Mislim, da ipak gospođa koja je predložena živi u Vojvodini iz Nove Gradiške iz Hrvatske, jednostavno možda ne vidimo na neki način da će ona predstavljati nacionalne zajednice u toj meri i Vojvodinu kao što bi predstavljao Slaviša Grujić. Svako ima neko svoje pravo da predloži nekoga i da brani taj svoj stav.

Hvala, predsednice.

Ja hoću da govorim o onom delu koji se odnosi na nacionalne manjine, a o kojima je govorio moj prethodnik. Možda vi nekako drugačije, drugim očima vidite sve to, ali ja kao pripadnica nacionalne manjine mogu da zaključim iz svega ovoga da izlaz na sve sledeće izbore pripadnicima nacionalnih manjina, odnosno strankama koje su registrovane kao stranke nacionalnih manjina je na neki način otežan.

Otežano je time što se nije razmišljalo o tome da li sve nacionalne manjine, ako već hoćemo da budu nacionalne manjine zastupljene u ovom parlamentu, a po popisu ima 30% pripadnika nacionalnih manjina u Republici Srbiji, a ovde nas ima u Narodnoj skupštini samo 7%, pa treba o tome razmisliti zašto se to dešava?

Da je ovim zakonom i ovim izmenama, ali i amandmanom koji su podneli pripadnici bošnjačke i mađarske nacionalne zajednice, poslanici, pripadnici tih nacionalnih zajednica, a usvojeni su ti amandmani, omogućeno još lakši ulaz isključivo tih manjina koje su brojne. Znači, Albancima, Mađarima i Bošnjacima. Tako da su i ovi amandmani omogućili da im to bude još lakše.

Na to što je trebalo prvo da se obrati pažnja je to da, ako se registruju u stranke nacionalnih manjina potrebno je da se prikupi hiljadu potpisa, a sada vas pitam – koja nacionalna, manja nacionalna manjina, moja nacionalna manjina, rusinska, a ima nas 14.800, da li ona može da prikupi 10.000 potpisa da bi se kandidovala i da bi učestvovala u borbi za ulazak u Narodnu skupštinu? Ne može, jer je to nemoguće.

Znači, omogućeno je samo pripadnicima, još jednom kažem, mađarske, bošnjačke i albanske nacionalne zajednice da lakše, još lakše na neki način, uđu u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Mi ostali ili možemo da pravimo koalicije ili možemo da se neki naši, pripadnici naših nacionalnih zajednica uđu na liste većih stranaka, tako da mislim da o tome stvarno nije razmišljano.

To što je dobro, loše je predloženo, da kandidovanju svih stranaka nacionalnih manjina će biti potrebna potvrda Nacionalnog saveta koji, po mom mišljenu je sasvim pogrešno, jer nacionalni saveti nisu državni organi i nisu ovlašćeni da izdaju državne potvrde, da izdaju potvrde bilo kakve. Na neki način, sve je to protivustavno i sigurno bi podleglo Ustavnom sudu, jer to nije u ovlašćenju nacionalnim savetima koji daju nacionalni saveti nacionalne zajednice. Znači, ingerencije nacionalnih saveta su da se brinu o obrazovanju, službene upotrebe jezika i pisma, kulturi, informisanju, a ta nadležnost ne postoji ni u Ustavu, a ne postoji ni u Zakonu o nacionalnim savetima.

Tako da je LSV svakako predložila da se te potvrde brišu, da jednostavno RIK koja i proglašava liste i odlučuje kakva je lista, da li je potpuna, da li je dobra itd, da se sve to prepusti RIK da ona odluči da li i proveri u Ministarstvu za lokalnu samoupravu koja i izdaje i upisuje u registar postojanja stranaka, da ona da potvrdu da li stranka nacionalne manjine stvarno postoji, da li prati život nacionalne manjine, a da nacionalni savet, ako je to potrebno u nekom slučaju, daju samo mišljenje da li ta određena stranka nacionalne zajednice stvarno brine o toj nacionalnoj zajednici, na konto kog imena je registrovana.

Tako da, mislim da je svakako izlaz stranaka nacionalnih manjina je trebalo i pothitno mora dalje da se razrađuje i mora da se unapredi, jer su postojale, znamo, u svim kampanjama, izborima su postojale razno-razne mahinacije. LJudi su iskorišćavali stranke nacionalnih manjina da bi ušli na konto njih u Narodnu skupštinu, a nikada nisu ni znali možda gde pripadnici tih nacionalnih zajednica žive.

Tako da, mislim da će nam ovo osporiti i Evropska komisija i da će to biti tema razno-raznih razgovora u našim pretpristupnim razgovorima ulaska u EU, da razrešimo učešće pripadnika, odnosno stranaka nacionalnih zajednica u izborima.

Tako da, mislim da to što je sada urađeno, još jednom ću da kažem, je urađeno na dobrobit samo tri nacionalne zajednice i da će samo one biti te koje će predstavljati svoje nacionalne manjine.

Vidim u razno-raznim zakonima da, neću reći samo te tri velike nacionalne zajednice, ali možda i one druge, veće, menjaju zakone i prihvataju im se amandmani samo ono što njima odgovara. To je bilo i u razno-raznim amandmanima, izmenama Zakona o nacionalnim savetima.

Znači, na te zakone, na te izmene su imale upliv samo velike stranke, a o nama, malima, jednostavno nisu brinuli. Na neki način, oni čine većinu i u koordinaciji nacionalnih saveta i u Savetu nacionalnih zajednica koji prati Vlada Republike Srbije, tako da su opet male nacionalne zajednice i u ovim izmenama ostale usamljene i neće ih biti u sledećem, ali i sledećim sazivima Narodne skupštine.

Hvala predsednice.

Ja hoću samo da se nadovežem na komentar moje koleginice Nataše Mihailović, u tom delu ispada da potvrde, hoću da kažem da su potvrde pogrešne, pogrešno tumačenje i pogrešan je pristup, jer ispada tako da stranka izdaje stranci potvrdu i stranka odlučuje da li može određena stranka da izađe na izbore.

Svi nacionalne saveti, kao prvo su duboko politizovani.

Drugo, stranke nacionalnih zajednica izlaze na izbore za nacionalne saveta. Stranke i nacionalnih saveta i vode uglavnom većine u nacionalnim savetima. Neću sada da nabrajam, ali u mađarskom, bošnjačkom, i nekim drugim nacionalnim savetima, stranke nacionalnih manjina i vode te nacionalne savete i imaju većine. U nekim drugim nacionalnim savetima, preko raznoraznih matica, udruženja i tako dalje, su se neke naše većinske stranke usidrile u nacionalne savete i tamo vode nacionalne saveta.

Po svemu ovome potvrde su jako pogrešna stvar i ispada iz svega toga da će stranke izdavati potvrde drugim strankama, a očigledno izlaze iz svega ovoga da su stranke nacionalnih zajednica na neki način mogu da budu posvađane, mogu jednostavno da postoje neke animoziteti među njima, pa će biti jako teško da nacionalni savet izda potvrdu stranci koja mu je protivnička.

Tako da, te potvrde svakako treba ukinuti i prepustiti sve to RIK, koja nekad u nekom slučaju može da traži mišljenje od nacionalnog saveta i da nacionalni savet da mišljenje da li ta nacionalna stranka brine o pripadnicima nacionalnih zajednica na kontu koga je registrovana.

Da, ja se javljam po amandmanu pošto i Liga Socijaldemokrata imala isti amandman, možda smo ga malo drugačije uobličili, ali smo na isto mislili, da treba urediti tih 10 mesta, odnosno, tih 40%, pa smo i mi predložili da to budu dve osobe manje zastupljenog pola, između pet.

Možda smo to drugačije uradili, ali pohvaljujem svu aktivnost Ženske parlamentarne mreže koja je u poslednjim danima, poslednjim nedeljama, dok smo se dogovarale kako ćemo izvesti, kako ćemo predložiti, kako ćemo možda lobirati, kako ćemo napraviti jednu dobru energiju, na plenumu smo danas i ovih dana, prekjuče uspeli.

Stvarno hoću da kažem da davno nisam prisustvovala plenumu sa tako dobrom energijom kao što je bila rasprava o ovim izmenama, uključili smo se svi, posebno kažem žene iz Ženske parlamentarne mreže, ali i svi poslanici muškog roda koji su nas podržali u svemu tome.

To što neki misle da smo mi tu zbog kvota, a bilo je i takvih razmišljanja, možda, neka smo. Ja sam bila kreator amandmana 2009. godine, kada smo se sa Aleksandrom Jerkov izborile da u parlamentu bude 30% žena. Tada je, na neki način, mogu vam reći, bilo još teže.

Za jedanaest godina smo postigle to da ta kvota od 30%, zbog koje se govorilo da smo mi tu možda zbog te kvote na silu, se ispostavilo da smo i prevazišli tu kvotu od 30%, da je danas u Narodnoj skupštini Republike Srbije 37,8 žena bez neke nasilne kvote.

Znači, muški rod, pripadnici muškog rod, sad to tako govorim, su osetili da žene u parlamentu donose dobru energiju, da smo kreativne, da dobro vodimo svoje poslaničke klubove, bez obzira što ima jako malo žena koje su predsednice poslaničkih grupa, ali mislim da u našoj borbi treba još da istrajemo, da imamo još puno toga, ali uz pomoć muškaraca to nećemo uspeti.

Problem je što u izvršnoj vlasti ima malo žena, na lokalima ima malo žena. Znači, sve poslanice koje su sada članice Ženske parlamentarne mreže i koje će ubuduće biti članice Ženske parlamentarne mreže, treba, prvenstveno, u svom zadatku da imaju da odlaze na terene i da osnažuju žene koje još uvek ne znaju da li mogu zbog sredine, zbog nekih miljea, prostora, predrasuda u kojima žive, ući u politiku. Može se biti majka, domaćica, učiteljica i sve, raditi u nekoj stranci ili učestvovati u političkom životu, jer politički život je ceo na život, svaka pora naših života je politika. Tako da, sve to ne može da prođe bez žene.

Zato zahvaljujem kao koordinatorka Ženske parlamentarne mreže i drago mi je lično da kažem da je u tom nekom mom šestomesečnom mandatu ostvareno da prođe amandman Marije Obradović i izmena zakona Gordane Čomić.

Zahvaljujem svim ženama koje su uložile svu energiju da to prođe i muškom polu, za sada većoj populaciji u Narodnoj skupštini, što će pomoći da se ovo izglasa.

Hvala, predsedavajući.

Ja kao trenutna koordinatorka Ženske parlamentarne mreže, hoću da kažem da smo u dogovorima oko toga da li Ženska parlamentarna mreža prihvata tih 40% izmene zakona koje je predložila koleginica Gordana Čomić, razgovarale i na neki način smo se sve usaglasile. Znamo da za svoja prava ne treba da se borimo same, da su tu muškarci koji treba da nas podrže u svemu tome i da je dobro da pričamo o našim pravima na takav način da imamo ta prava i u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a ne da samo razgovaramo o tome koliko je žena ubijeno u ovoj godini, koliko je nasilja u porodicama itd.

Tako da, želim da na neki način očeličim sve poslanike i sve poslanice da u danu za glasanje podrže izmene zakona koje je predložila naša koleginica Gordana Čomić i da se još u amandmanima možda razjasni to na kojim pozicijama treba da budu manje zastupljeni polovi, jer to su se sada odnosi sve na žene, ali ne znači da će možda jednog dana da se to promeni i da taj manje zastupljeni pol bude prisutan u Narodnoj skupštini Republike Srbije u tom procentu koji mu stvarno i pripada.

Hvala, predsedavajući.

Pošto nema ni jednog resornog ministra kome sam namenila pitanja, pitanja postavljam svim ministrima koji su ovde prisutni, a posebno premijerki Brnabić.

Prvo pitanje se odnosi na male privrednike i zanatlije. Zbog gomile nepotrebnih papira i preduge procedure mnogi od njih ulaze u sivu ekonomiju i rad na crno. Preduzetnici i zanatlije se snalaze da bi preživeli. Evo vam jednog primera, preduzetnik daje platu na primer 50 hiljada dinara po svakom zaposlenom. Porez je 10%, 5.279 dinara, PIO 14%, 9.600, zdravstvo 5,15%, 3.500 itd. Sve u svemu, ako bih nabrojala sve one obaveze koje privrednik treba da da državi na tih 50.000 plate neto izlazi da on treba državi da da 30.490 dinara po zaposlenom. Pitam vas, da li mali preduzetnik ili zanatlija to može da uradi? Da li on jednostavno može da izmiri sve te obaveze i jednostavno da ne uđe u neku crnu ekonomiju?

Pitam, koliko je država utrošila domaćih i inostranih sredstava za otvaranje stranih firmi u Srbiji u 2019. godini? Molim vas, navedite mi koja je lokalna samouprava pomogla nekom malom i srednjem preduzetniku, a i zanatliji i u kom obliku?

Pitam vas, zašto je država u poslednjim godinama, ne sada, nego već decenijama, uništila udruženja zanatlija, koja su u nekim selima, ja znam u Vojvodini, a sigurno i u Srbiji su ta udruženja zanatlija postojala i preko 200 godina, znači, oni su brinuli na neki način o tome kako će zanatlije da funkcionišu itd. Država to jednostavno više ne pomaže. Sva, uglavnom, udruženja zanatlija su uništena i, u stvari, više ni ne postoje. Pitam vas, da li će i kada će država doneti zakon o zanatlijama, što zanatlije čekaju već godinama?

Drugo pitanje postavljam, pošto nema resornog ministra Šarčevića za obrazovanje, možda ministarki Joksimović, kažete da, a i ja znam da nas je Evropska komisija pohvalila da imamo dobro obrazovanje na jezicima nacionalnih manjina. Poglavlje 23 smo, ja mislim, dobro uradili, nemam primerki, stvarno brinemo o pripadnicima nacionalnih manjina, ali mogu da kažem da nacionalne manjine još uvek nemaju udžbenike.

Znači, drugo polugodište je počelo u Vojvodini, pripadnici Rusinske nacionalne zajednice u drugom razredu nemaju matematiku, u šestom razredu nemaju matematiku, biologiju, istoriju, geografiju, informatiku i tehničko.

Taj drugi i šesti razred ove godine uče po novom programu. Znači, roditelji su bili primorani da kupe deci stare udžbenike, da bi sada možda u aprilu morali da kupe nove udžbenike, tako da, zato što će se matura polagati po novom programu.

Još jedno pitanje postavljam, a tiče se salašarskog života.

Na salašu između Crvenke i Sivca bračni par Dragica i Danilo Kaluđerski u 21. veku žive bez struje. Znači, dvadeset godina vode uzaludnu borbu da im se uvede struja na salaš. Salaš nije zabačen, jer se nalazi odmah do regionalnog puta Novi Sad-Sombor, znači, nije salaš negde da ne može da se uvede struja. Nalazi se samo na 200 metara od fabrike „Jafa“ u Crvenki.

Iz godine u godinu, oni vode borbu da im se uvede struja. Jednostavno, kontaktiraju sa lokalnom samoupravom u Kuli, sa Elektrodistribucijom u Somboru itd. Taj električni vod oko četiri kilometra koji bi trebao da se pruži, kako bi salaš Kaluđerski mogao da dobije struju. Na taj električni vode se ne bi priključili samo oni, što bi bilo stvarno nekako na neki način nepotrebno, ali bi se na taj električni vod priključilo oko stotinu salaša i vikendica koje nalaze oko tog salaša Kaluđerski. Pa vas pitam da li je Srbija zaboravila na te male ljude koji su svoj život proveli na salašima i na te ljude koji su, i mladi ljudi, odlučili da žive na salašima? Da li je moguće da taj deo Vojvodine dobije struju, da se priključe na taj električni vod?

Samo da odgovorim da se taj salaš zove Dadin etno salaš. Znači, on ima i neki taj brend etno salaša. Mislim da je to još bolje.
Još da odgovorim ministarki Joksimović. Kod Rusina stvarno ima taj problem, ali ne samo kod nas, ima kod svih nacionalnih zajednica. Jednostavno, ja sam više puta upućivala poslanička pitanja. Privatno sam razgovarala sa ministrom Šarčevićem. Jednostavno, do sada ništa nije urađeno.
Mogu da kažem da moja nacionalna zajednica ima lektore, prevodioce. Mi imamo obrazovanje na jeziku svoje manjine 278 godina. Tako da, razumete, imamo tu neku vertikalu obrazovanja i da nije problem ni u Nacionalnom savetu Rusina, nije problem ni u tom nekom kadru koji prevodi udžbenika.
Tako da, ja ne znam da li je to neki nemar, šta se tu dešava, ali stvarno, roditelji su time oštećeni što su morali deci da kupe knjige u septembru stare i sada će knjige, prošle godine su knjige stigle u aprilu i morali su da kupe knjige po novom programu, jer će deca morati da pređu i taj program, jer će polagati maturu po novom programu, taj drugi i šesti razred.
Tako da, mislim da stvarno treba da se to ne ponavlja, jer mislim da stvarno možemo da se pohvalimo pred Evropom da imamo dobro obrazovanje na jezicima nacionalnih manjina, a stalno zapinjemo godinama na udžbenicima.

Hvala.

Pitam ministra dr Zlatibora Lončara - zašto jednogodišnja devojčica Una Vukanac iz Crvenke devet meseci čeka potrebnu terapiju, jer boluje od spinalne mišićne atrofije? Od aprila prošle godine leži na odeljenju intenzivne nege dečije bolnice u Novom Sadu i nikako da uđe u program dobijanja leka koji zaustavlja progresiju te njene bolesti.

Naime, od jula 2018. godine ovaj lek je u Srbiji dostupan o trošku države posredstvom Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i zasad ga dobija 28 pacijenata u našoj državi.

Unini roditelji navode da se sastanak lekarskog konzilijuma, koji odobrava primenu ovog leka, iz njima nepoznatih razloga neprestano odlaže. Pitam ministra Lončara – zašto?

Una Lukanac trenutno je jedino dete obolelo od SMA tipa 1. u našoj zemlji koja ja na respiratoru i ne prima terapiju. U novembru prošle godine, kada se konzilijum poslednji put sastao, rečeno je da je Una kandidat za dobijanje leka, ali su njeni lekarski nalazi bili stari, pa je trebalo da se obezbedi novi. To su njeni roditelji i učinili, poslali su sve ono što je bilo potrebno od te lekarske dokumentacije u Beograd, ali ponovo počinje agonija sa odlaganjem i izgovorima i Una već mesecima ne dobija određenu terapiju, a život joj visi o koncu.

Pitam ministra – šta se dešava i kada će Una konačno dobiti lek koji će joj na neki način spasiti život u budućnosti?

Drugo pitanje postavljam pitanje ministru poljoprivrede Branislavu Nedimoviću i pitam ga – da li je moguće da Srbija ne može da proizvede kvalitetnu pšenicu, zašto naše brašno ne valja i zašto imamo nekvalitetno seme?

Srbija je u 2019. godini više nego udvostručila uvoz hleba i pekarskih proizvoda, pa je bilo uvezeno oko 6.000 tona svežeg hleba, peciva, tosta itd. u vrednosti od 6,8 miliona evra. Godinu dana ranije, odnosno 2018. godine uvoz je vredeo 3,1 milion evra, a vekne su najviše uvožene iz Ruminije, Nemačke i Bugarske.

Ne znam da li naši ljudi znaju da uglavnom onaj hleb koji kupuju je vruć, ali da taj hleb nije ispečen u našoj državi, nego šleperima stiže smrznuti hleb i onda se priprema u našim prodavnicama. Iz godine u godinu, pšenica iz naše države se sve manje seje, uglavnom zbog cene. Troškovi proizvodnje su veći nego što paori mogu da zarade. Cena je prošle godine, 2019. godine bila 18 dinara za kilogram i to je jako malo u odnosu na rad i u odnosu na ono koliko se ulaže u proizvodnju pšenice.

Pitam ministra Nedimovića –zašto je Vlada Srbije donela Uredbu o uvozu pšenice bez carine, na zahtev mlinara? Koliko će inostrane pšenice ući u našu državu u 2020. godini i po kojoj ceni? Zašto naša pšenica nije dobra? Uredba o uvozu će nesumnjivo spustiti cenu domaće pšenice, kojom ratari nisu bili zadovoljni ni prošle godine i da li Vlada misli do kraja da uništi naše ratare? Da li će Ministarstvo pomoći u 2020. godini i nadalje našim ratarima da bi mogli da proizvode kvalitetnu pšenicu da bi dobili kvalitetno seme?

Hvala, predsedavajući. Koristiću svoje pravo, po Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma, po članu 11, govoriću na maternjem rusinskom jeziku, tako da ako hoćete možete staviti slušalice.

Poštovani narodni poslanici, ministri, na samom početku želim da obratim pažnju na nekoliko stvari u vezi Predloga budžeta za 2020. godinu u kom Vojvodina, već devastirani region, po svemu tome ispada da će biti još bedniji.

Liga socijaldemokrata Vojvodine godinama, nažalost, kada priprema govore o budžetu skoro ništa ne menja zato što se od donošenja Ustava Srbije do danas ništa nije promenilo. Ustav u članu 84. tačka 4) kaže da budžet AP Vojvodine mora da bude najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije. Autonomna pokrajina Vojvodina će u 2020. godini iz republičkog budžeta dobiti 75 milijardi dinara, a od toga 47 milijardi transfernih sredstava za obrazovanje, zdravstvo i druge potrebe, a samo 32,5 milijardi dinara za druge potrebe gde se predviđaju investicije. Malo ostaje za finansiranje kapitalnih investicija.

Pošto zakon o finansiranju AP Vojvodine do danas nije donet, o sredstvima koja se usmeravaju ka ovoj pokrajini u budžetu može samo da se nagađa. Ministar Siniša Mali je juče izjavio da Vojvodina dobija i više nego što joj po Ustavu pripada, odnosno da dobija i više od 8%. Tu su bile nabrojane nekakve carine, iako znamo da carine sa Horgoša, na primer, ne ostaju u Vojvodini, mada, dobro bi bilo možda. Do ovih 8% gde su, recimo, nabrojane i carine, ubrajaju se, po mom mišljenju, carinska uprava, odnosno plate za radnike carine, službenike, a to su opet transferna sredstva.

Što se tiče projekta o izgradnji puta I-B reda, Novi Sad-Ruma, a to je Fruškogorski koridor, Predlogom budžeta je dato samo nagađanje da do većih ulaganja može da dođe u 2020. godini. To se vidi u nameri da od neimenovanih kineskih banaka će da se uzme kredit od 550 miliona evra, međutim, o tim evrima se priča samo u delu budžeta u kom se spominju planovi za zaduživanje. U tim evrima nema konkretnih rashoda iz kojih bi se ta sredstva finansirala.

Ukoliko se planira da će u 2020. godini Fruškogorski koridor početi da se gradi onda na razdelu mora da se vidi budžetska pozicija koja odgovora rashodima koje ovi radovi predstavljaju, a toga nema u planovima rashoda za 2020. godinu. Što se tiče Fruškogorskog koridora, mislim da je on toliko realan da je njegova izgradnja u 2020. godini realna koliko i metro u Beogradu. Znači, mislim da od Fruškogorskog koridora neće biti ništa.

Kažem, to je spisak želja i mogućnosti da će kredit da se uzme od Kineza i iz drugih fondova, ali ko je i kada seo sa Kinezima da razgovara o tom kreditu? Niko. Na primer, i mi u Skupštini nismo ratifikovali nikakav sporazum koji bi odobrio ove kredite koji bi već trebali da budu realizovani u 2020. godini.

Neprestano se priča o putu Ruma-Loznica, to je najveća investicija u Vojvodini i to je jedan put. O tome da je to zaista jedini put govori i ova mapa, o kojoj je juče govorila i Nada Lazić.

Goran Vesić ovih dana hvali budžet grada Beograda za 2020. godinu i kaže da će on biti najveći u istoriji grada i iznosiće 134 milijarde dinara. Pitam – da li je Beograd region kao Vojvodina i da li Beograđani čine jednu trećinu stanovništva Srbije kao Vojvođani? Nije tako. Budžet Beograda će biti 134 milijarde dinara, a budžet cele Vojvodine, jednog regiona samo 76 milijardi. Pitam Vladu, pitam ministra finansija da li je to regionalni razvoj Srbije koji propagira ova Vlada?

Centralizacija kroz novi budžet za 2020. godinu se ne vidi samo kroz budžet Beograd, nego na primer i kroz budžet Novog Sada gde se centralizuje Novi Sad i ponovo najveća sredstva što se tiče ovog vojvođanskog budžeta idu u taj grad. Tako da opet pitam da li zaista svi građani Republike Srbije treba da se presele u Beograd ili u Novi Sad?

Poljoprivrednici godinama zahtevaju, očekuju da će agrarni budžet iz republičke kase iznositi barem 5% od ukupnog budžeta. To je i zakonska obaveza koju država ne poštuje. U novom budžetu za 2020. godinu udeo poljoprivrede u ukupnom nacionalnom budžetu poljoprivrede će iznositi 3,54% što poljoprivrednici nisu očekivali. Subvencija u poljoprivredi ostaju iste 4.000 dinara po hektaru i 1.200 dinara po hektaru za dizel gorivo. Daću samo neke razlike u cenama. Cene u 2011. godini – nafta je koštala 95 dinara, kukuruz 24, pšenica 28, a subvencije po hektaru su iznosile 14.000 dinara. Cene u 2019. godini – nafta 165 dinara, kukuruz 16 dinara, pšenica 15 dinara, a subvencije 4.000 dinara.

Sredstva za nacionalne savete nacionalnih manjina ostala su ista kao i u prošloj godini, sredstva koja su namenjena od Kancelarije za ljudska i manjinska prava, a to je 264 miliona dinara. Od budžetskog fonda će biti najmanje namenjeno 40 miliona dinara. Kad se to objedini ispostavlja se da je nacionalnim savetima namenjeno možda nešto manje sredstava, nego prošle godine, zato što je u 2019. godini to bilo 271 milion, a ove godine, kako sam ja izračunala, to će biti 268 miliona dinara. Nacionalni saveti su po novom Zakonu o nacionalnim savetima dobili nove obaveze koje moraju da ispoštuju i da te nove obaveze finansiraju, a sredstva su ostala ista. Tako da se pitam kako će to biti moguće da se izvede?

Nabrojaću samo neke obaveze koje su dobijene i zaista ih treba, iz tih sredstava isfinansirati. To je recimo plaćanje, pisanje nastavnih programa, plaćanje prevođenje školskih evidencija. Zakonske obaveze i ovlašćenja nacionalnih saveta su sve veće i to zahteva ozbiljno stručno angažovanje više osoba koje bi bile zaposlene u nacionalnim savetima i brinule o svim oblastima, to su kultura, obrazovanje, informisanje i službena upotreba jezika. Zakonska ograničenja u smislu iznosa sredstava na godišnjem nivou, kao i ograničenje da samo 50% sredstava je može da se potroši na plate i druge materijalne troškove, onemogućavaju adekvatna angažovanja stručnih lica, pa se time smanjuje i obim aktivnosti u nacionalnim savetima. Drugim rečima, radi se onoliko koliko sredstva dozvoljavaju.

Izražavam javno priznanje da Narodna skupština Republike Srbije poštuje Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma i mislim da smo tu vrlo dobar primer, da nam je to jedna od lokomotiva i primera sa kojima želimo da uđemo u EU i da pokažemo da poštujemo prava nacionalnih manjina, tako da sa moje strane, javno priznanje svima što mogu da koristim maternji jezik. To je Što se tiče odgovora ministra Siniše Malog želim da kažem, odnosno da pitam da li samo Beograd ima izvorne prihode? Da li misli da Vojvodina nema izvorne prihode? Rekli ste da je budžet Beograda toliko veliki 143 milijardi dinara zbog toga što Beograd ima izvorna sredstva? Šta je onda sa Vojvodinom? Vojvodina ih faktički nema ili šta je u pitanju ako ima takav budžet kakav je odredi Vlada Republike Srbije? Zbog toga se LSV bori za to da Vojvodina dobije svoja izvorna sredstva kao što vi kažete da ih ima i Beograd.

Želim da kažem da sve to što ste nabrojali je puno manje od onoga što ima Beograd u tim svojim izvornim sredstvima. Sve to što ste nabrojali Sot-Horgoš i svi putevi koje ste nabrojali činjenica da je to dobro, da je to urađeno u Vojvodini, ali sve je to državni program. To nije nije program lokalnih samouprava, niti je to program nečega što su odredili građani Vojvodine. To je odredila Vlada da to treba da se radi u Vojvodini bez toga da je pitala vojvođansku administraciju o tome, šta misli o tome, ili je nije pitala. Ja mislim da je nije pitala, tako da sve to što ste pobrojali to je državna stvar. To je ono što vi strane vašeg ministarstva i Vlade određujete, tj. što ste odredili.

Dakle, to bi bilo moje pitanje za ta izvorna sredstva. Da li samo Beograd ima izvorna sredstva ili ih ima i Vojvodina? Šta ste vi sada dali kao državni program oko granica, graničnih prelaza, luka, voda itd?

Samo kratko.

Želim da pitam ministra, zašto se ne donese zakon o finansiranju AP Vojvodine. Onda bi se znalo koje su potrebe Vojvodine, koliko se u Vojvodini troši, koliko je Vojvodini potrebno i mislim da je to glavni problem. Pitam vas, kada će se konačno doneti zakon o finansiranju AP Vojvodine?