Nisam govorila o tome da nacionalne manjine osećaju da nemaju to pravo. Mi to pravo imamo i to pravo osećamo i to pravo koristimo.
Ja sam pripadnica nacionalne manjine i uvek sam koristila gde sam mogla to pravo na izražavanje na svom maternjem jeziku, na kraju krajeva, i do studiranja sam završila obrazovanje na maternjem jeziku i time Srbija stvarno može da se pohvali, jer to jedino u Srbiji možemo da koristimo, sav taj obrazovni sistem na maternjem jeziku.
Ja o asimilaciji nisam govorila. Ministre, ja sam govorila o tome da kakav je onda motiv, zašto dete mora da uči strani jezik i to se ocenjuje, to mu daje neki motiv da uči još jedan jezik, pa još jedan jezik. Ne uči svako strani jezik zato što ga voli ili ne znam ni ja šta, nego zato što mu je to potrebno ili zato što se to možda ocenjuje, pa će mu ta dobra ocena ući u prosek. Ne kažem da je to tako i sa maternjim jezicima, ali mislim da bi država stvarno trebala da ima razumevanje prema tome zašto se to ne ocenjuje i zašto ocena ne ulazi u prosek, ja to ne razumem.
Zašto takav strah od učenja maternjih jezika? Koji je to onda motiv? Za neku decu u višenacionalnim sredinama, ići na maternji jezik je možda negde, ne gleda se to baš tako lepo na to. Zašto ne dati motiv možda i drugim nacionalnim zajednicama da uče jezik društvene sredine, u stvari jezik sredine u kojoj žive? Zašto se to ne ocenjuje i zašto toliki problem oko tog menjanja programa i, ne znam ni ja, nastavnih planova i svega. Mislim da je jako malo potrebno da se to uradi.

Mislim da smo pravo raščistili, znam da pravo postoji na učenje jezika. Ne uče svi jezik da bi imali dobru ocenu ili da bi u proseku imali dobru ocenu zato što uče maternji jezik, ali, razmislite onako ljudski, ako ne zarađujete, ako ne dobijete u ovom slučaju ocenu, kakav je motiv radeći nešto besplatno?
Ne kažem da učeći besplatno jezik da je to dobro, neću sada o tome da raspravljam, ali valjda treba da učenicima Ministarstvo, država da neki motiv, a motiv je to da se motivišu deca, da idu na učenje maternjih jezika, da se to ocenjuje i stvarno, da ta ocena ulazi u prosek. Tako isto kao i čovek kada radi mora da zarađuje. Ko radi besplatno?

Da, u redu je, ali ja ću opet o tome. Mislim, zašto je veronauka obavezni izborni predmet, a učenje maternjeg jezika nije? Ja to ne razumem.
Zašto jedan učenik treba da uči, obavezno da izabere veronauku, a ne može da obavezno izabere maternji jezik?

Poštovani predsedavajući, kolege poslanici, ovih dana u medijima možemo da pročitamo tekstove o tome da se po našim selima zatvaraju filijale banaka, da je to sada postala jako masovna pojava i da građani imaju velike probleme, zbog toga što 30-40 km imaju prvu i najbližu banku.
Pitala bih ministra finansija – kako misli da regionalno razvija sva mesta u Srbiji ako se selo do te mere osiromašuje, da jednostavno ne vidi da ljudi sa sela imaju svojih potreba za jednom običnom bankom. Mogu da kažem da iz svog sela, odakle dolazim, iz Ruskog Krstura, da je Ruski Krstur imao banku koja je radila do pre nekoliko dana. Filijala je zatvorena i 5.000 građana moraju da odlaze u Vrbas, oko 30 km dalje, da bi sredili svoje račune, mada je ta banka u selu jako dobro poslovala, imala je 2.000 računa...
(Predsednik: Molim kolege za malo pažnje.)
Banka je imala 2.000 računa, što znači da je bila potrebna selu kao što je Ruski Krstur koji ima 5.000 stanovnika. Naravno, banka je po nekoj politici, pošto je bila privatna, zatvorena i jednostavno ljudi imaju jako velikih problema što moraju da odlaze u druga sela da bi podigli penzije, a to su uglavnom bolesni ljudi, odlaze taksijem pošto ne funkcioniše ni autobuska veza.
Pitam ministra finansija kako stvarno misli da razvija Srbiju i da li misli da ljudi u manjim selima nemaju potrebu za jednom običnom bankom? Znamo da su za 15 godina uglavnom sve banke u Srbiji privatizovane. Ja razumem i strane banke da možda nemaju interesa da otvaraju filijale po selima, ali bi možda trebalo da se razmisli da možda Poštanska štedionica ili Komercijalna banka u manjim selima otvore barem šaltere, da bi pomogli ljudima da normalno funkcionišu i u selima.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, članovi Ministarstva za prosvetu, kolege poslanici, u početku svog govora htela bih da naglasim da ovi važniji zakoni, u stvari, set ovih važnijih zakona koji se odnose na prosvetu, mislim da je glavna moja zamerka u tome što su došli u skupštinsku proceduru po hitnom postupku, što smo imali jako malo vremena i mi poslanici da im se posvetimo, posebno su stručne službe, profesori, škole, bez obzira što su pre ovih zakona skoro slični zakoni bili skoro u proceduri, ali su povučeni i bili su u javnim raspravama. Ali, ipak naša javnost, škole, nisu imale dovoljno vremena da pogledaju i da se izjasne o ovim novim, da kažem, Predlozima zakona o obrazovanju.
Obrazovanje je naša, trebalo bi da bude najjača i grana kojoj treba najviše da se posvetimo jer znamo da u njoj ima jako puno problema, a i sve zavisi od toga kakve ćemo generacije školovati i kakve generacije da izađu iz škole.
Kao i moja koleginica koja dolazi iz Saveza Vojvođanskih Mađara, ja takođe dolazim iz Vojvodine, pripadam nacionalnoj zajednici, pratim manjinsko obrazovanje i moj govor ću najviše posvetiti obrazovanju nacionalnih zajednica, ne samo u Vojvodini, nego i u Srbiji gde možda učenje maternjih jezika nema takvu tradiciju kao što ima u Vojvodini, ali tim manjinama u Srbiji koje tek počinju da razvijaju učenje svojih maternjih jezika treba pomoći možda više nego što je to slučaj u Vojvodini.
Nastava jezika nacionalnih manjina mora da ima drugačiji tretman u obrazovnom sistemu u osnovnim školama, a i u srednjim i nije dobro da bude uvrštena u poslednju grupu izbornih oblika i da ima tretman kao hor, pozorište, treći strani jezik, da se maternji jezik ocenjuje, a da ocena ne ulazi u prosek, što je bilo do sada.
Maternji jezici čuvaju multijezičnost u Srbiji i treba im posvetiti veću pažnju. Tretman koji su do sada imali nije unapređivao učenje maternjih jezika, već je udaljavao od učenja maternjih jezika. U osnovnim školama, u redovnoj nastavi, nema udžbenika na jezicima nacionalnih manjina. Fakultativno učenje se ocenjuje, ali ocena ne ulazi u prosek.
Manjinski jezici, jezici nacionalnih manjina su u izbornim predmetima, nisu u toj grupi izbornih predmeta kao što je veronauka i građansko, to je izborni predmet B grupe, nego su još u nižim izbornim predmetima, u stvari u grupi V, gde su, da kažem, ne potcenjujem, sekcije, hor, folklor, sport. Mislim da poistovetiti maternje jezike i jezike nacionalnih zajednica nije dobro u takvoj multinacionalnoj, multijezičkoj sredini, kao što je Srbija, staviti ih u nivo takvih predmeta.
Za učenike pripadnike nacionalnih manjina treba da se organizuje nastava jezika nacionalne manjine, maternjeg jezika, sa elementima nacionalne kulture, kao obaveznog izbornog predmeta, da se nastavi predmet ocenjuje i da ocena ulazi u prosek. Oko toga je bilo puno diskusija, uglavnom u tome da će se pripadnici nacionalnih manjina opterećivati time, da će dobiti dva izborna predmeta.
Nacionalne manjine svakako i sada imaju dva izborna predmeta, imaju veronauku ili građansko i fakultativno uče maternji jezik. Znači, oni već imaju dva izborna predmeta. Ako se roditelji, pošto kod svakog upisivanja, svake godine se vrše anketa, ako se roditelji opredele da hoće da njihova deca idu na maternji jezik, to nije neko opterećenje, ali mislim da treba dati motiva toj deci da ako već dolaze na časove maternjeg jezika, da se to ocenjuje i da ta ocena ulazi u prosek, jer ne vidim zašto je to problem da stvarno ta ocena ulazi u prosek, ne postoji nikakvo opravdanje.
Zavod za unapređenje, obrazovanje i vaspitanje je dao svoje stanovište o tome i rekao je da manjine koje pohađaju nastave na srpskom jeziku, mogu da izaberu dva izborna predmeta ukoliko je jedan od njih maternji jezik sa elementima nacionalne kulture. Time ne bi bilo ugroženo učenikovo interesovanje za druge izborne predmete, a on bi nesmetano mogao da izabere i uči i svoj maternji jezik i drugi izborni predmet, kao i drugi učenici. U suprotnom, zakon kaže jedno, a pravilnici drugo.
Zakonom se daje pravo na učenje jezika nacionalnih manjina, a pravilnicima, odnosno podzakonskim aktima se to pravo ograničava i učenje jezika se stavlja u izborne predmete.
Pitam se kako neko može da bira jezik, kada je već rođenjem predodređen da taj jezik govori? Potrebno je samo nastavom da se to podstakne i da se to sistemsko učenje u školi na neki način podstiče.
Hoću da kažem da se stvarno u praksi pokazalo da zakon daje jedne osnove obrazovanja, ali podzakonski akti nisu usklađeni. Ili, čak na nekim terenima nastavnici koji neguju jezik, mislim da i to negovanje jezika nije dobra terminologija jer znamo u koga se neguju jezici. Mislim da ne mogu da se neguju. Jezici se govore, jezici se uče. Mislim da iz te terminologije treba izbaciti negovanje jezika.
U zakonima koji se tiču obrazovanja više ne postoji termin maternji jezik. Veronauka je dobro obrađena i u ovom zakonu. Vidim da je čitav član 32. posvećen verskoj nastavi. Čak je i obrazovana Komisija za versku nastavu.
Malo me je razočaralo što u ovom novom zakonu, i u Zakonu o osnovnom i u Zakonu o srednjem, jer se jezici nacionalnih zajednica uče i u srednjim školama. Mene je prvo razočaralo zašto ni u jednom zakonu ni jedan član nije posvećen jezicima nacionalnih manjina. Spominje se samo u više članova, ali ni jedan član u zakonu, ni u jednom, ni u drugom, ne obrađuje obrazovanje na jezicima nacionalnih manjina kao pojedinačni član.
Mislim da učenjem maternjih jezika možemo da se pohvalimo u celom svetu, da je to ono čime stvarno možemo da uđemo u svet razvijenijih država. Čak UN imaju i jedan dan u godini koji su posvetili maternjem jeziku. To nije jezik nacionalnih zajednica, ni manjina, nego je to maternji jezik. Znači, i UN čak neguju taj termin maternji jezik.
Ni jedna država ne može da se pohvali time da u njoj postoji obrazovanje na rusinskom, slovačkom, rumunskom, mađarskom i drugim jezicima u kontinuitetu 260 i više godina. Srbija može time da se pohvali i mislim da je jedina, ne u regionu, nego čak i u svetu, koja baš može time da se pohvali, da ima obrazovanje na jezicima nacionalnih zajednica koje traju više od 260 godina. Mislim da je to dobro i hoću da pohvalim.
Molim Ministarstvo da obrati pažnju na amandmane koje smo dali, jer unapređenjem jezika nacionalnih zajednica samo nam se otvaraju mnoga vrata, ne samo u svetu, nego i među sobom, jer poznavanje tuđih jezika, jezika naših komšija, vodi velikoj toleranciji, a mislim da je možda u ponekim vremenima i nema.
Neću da govorim o amandmanima. Liga socijaldemokrata Vojvodine je napisala preko 20 amandmana koji se odnose na sve te zakone. Molim vas da ih pogledate. Mislim da su kreativni. Uradili smo ih sa najboljom namerom, da popravimo zakone. Hvala.

Poštovani predsedniče, gospođo Đukić Dejanović, amandman koji je podnela LSV mislim da pokazuje da je dobar pošto su odreagovali na njega i poslanici iz drugih stranaka, odnosno poslanik  Aligrudić, na tome mu se zahvaljujem, a takođe i poslaniku Mijatoviću koji je lekar po profesiji i možda drugačije vidi situaciju u zdravstvu od nas koji smo ponekad pacijenti.
Problem oko tog poštovanja ljudskih prava u zdravstvu je za sada alarmantan i treba mu posvetiti veću pažnju. Mislim da prihvatanjem ovog amandmana ne samo što ćete ispoštovati neka prava pacijenata nego i opšte ljudska prava da bi pacijenti mogli da biraju gde će se lečiti, ko će ih lečiti. Da će se zaustaviti, možda čak i korupcija, pošto listama zakazivanja, čekanja na komisije se na neki način širi korupcija i time će se možda neke stvari u zdravstvu rešiti. Tako da time što su možda i drugi poslanici reagovali na amandman, molim vas da ga još jednom razmotrite.

Amandman koji su podneli poslanici LSV odnosi se na slobodan izbor predloženih medicinskih mera, a u obrazloženju smo napisali da je neophodno da se član dopuni predviđenim amandmanom, kako bi upotpunio svrhu ovog člana, a to je da se pored slobodnih izvora predloženih medicinskih mera uvrsti i pravo na prihvatanje ili odbijanje određenog dijagnostičkog postupka.

Hvala.
Poštovani ministre, amandman koji je podnela LSV odnosi se na član 9. i ne vidim zašto ga niste prihvatili, pošto se dobro zna da je vojvođanska Železnica u godinama kada je na neki način bila samostalno privredno društvo, bila najrazvijenija železnica u bivšoj Jugoslaviji, tadašnjoj Jugoslaviji, od 1977. godine do 1989. godine.
Naime LSV je predložila da poslovi upravljanja javnom železničkom infrastrukturom na teritoriji AP Vojvodine izuzev, naravno, magistralnih pruga, da se infrastruktura prenosi na delove koje osniva pokrajina, odnosno da se osnuje društvo AP Vojvodine. Naravno, odluku o prenosu treba da da Vlada Republike Srbije na zahtev AP Vojvodine.
Taj amandman smo podneli iz tog razloga, što sam na početku već i rekla, dobro zna kako je izgledala infrastruktura železnice u tadašnjoj Jugoslaviji, a prvenstveno u AP Vojvodini, kada je npr. postojao ŽTO Novi Sad. Tada je, znamo, remontovano više od 527 kilometara pruga, da je kupljeno 100 teretnih vagona, 20 savremenih putničkih vagona, itd, da ne nabrajam sve te pogodnosti koje je imala tadašnja železnica.
Mislim da još jednom razmislite o predlogu LSV, jer smo danas došli do toga da na velikom delu pruga u AP Vojvodini se železnički transport, prevoz, ne obavlja ni što se tiče putnika ni robe, a zato postoji interes građana i privrednih društava, posebno po modelu javnog privatnog partnerstva.
Prema Predlogu zakona, član 9. poslovi upravljanja mogu biti preneti upravljaču samo ukoliko ne postoji ekonomski interes od strane društva. Smatramo da poslovi upravljanja treba bezuslovno da budu preneti Društvu AP Vojvodine, pa vas stoga molim da još jednom razmotrite, pogledate šta se dešavalo u železnicama od 1977. do 1989. godine i danas. Hvala.

Izričito sam rekla našta mislimo, da se to ne odnosi na magistralne železničke puteve. Vi o tim magistralnim putevima sada i govorite. Tako da ne znam da li me niste shvatili, ali sam izričito rekla da se to ne odnosi na magistralne puteve.

Govoriti o tome šta bi bilo kad bi bilo ili tvrditi ili ne tvrditi šta će se možda desiti, govorila sam samo o činjenicama u toj fazi kada je stvarno Vojvodina imala punu autonomiju koja stvarno nikome nije išla na štetu, od 1977. do 1989. godine, govorila sam o činjenicama stvarnim kako je funkcionisala železnica, ne samo u Vojvodini, nego koje je dobro donela celoj bivšoj Jugoslaviji.
Na drugi način, govorila sam i o tome da bi sa tim našim predlozima amandmana, ne bi naškodili nikome i da jednostavno za to postoji, to je sve navedeno, da ne čitam sada amandman ponovo, da postoji interes građana, koji bi doprineo, ne samo građanima Vojvodine nego i celoj sadašnjoj Srbiji. Time stvarno ne skupljam, jer ja dolazim sa terena koji je iz Vojvodine, regionalne stranke, ali mislim da mi to nije manjak i da govorim sada o razvoju i boljem funkcionisanju cele železnice u Republici Srbiji.

Opet mislim tu na lokale i sve što traže građani na lokalima, ako hoće da unaprede svoju železničku mrežu, da bolje funkcionišu, da bolje putuju, da transportuju svoju robu, mislim da tu ne može da dođe ni do kakvih međunarodnih incidenata ili ne znam o čemu vi sada tu pričate, šta sve tu može da se desi, pa ako se to samo spušta na lokal i da je građanima u lokalnim samoupravama da odlučuju o tom nekom svom životu i transportu.

Ovde se radi o lokalnoj mreži. Ne vidim zašto vi sada mislite da mi otcepljujemo Vojvodinu od Srbije. Da li je u godinama kada je Vojvodina imala punu autonomiju, da li je bila otcepljena od Srbije? Ja to ne razumem, i zašto sada kroz ovu našu dobru nameru, odmah vidite neki secesionizam  ili ne znam šta sve vidite, jer mislim da smo ušli u neku raspravu koja nije primerena ovome i ja sam samo mislila na lokalnu mrežu, da se spusti na lokalni nivo, da bi se olakšao život građanima i to jednostavno traže građani na lokalima i ne vidim razlog, možda niste gledali činjenice, neću sada da čitam, kada je Vojvodina imala svoju železničku infrastrukturu, da li je to bilo na štetu Srbije i da li je bilo nekih naznaka otcepljenja?

Poštovani predsedniče, kolege poslanici, htela bih da uputim poslaničko pitanje Ministarstvu zdravlja, a interesuje me prvenstveno Zakon o javnim nabavkama koji je juče počeo da se primenjuje, a odnosi se na državne apoteke.
Državne apoteke su još davno izrazile svoju sumnju kako će doći do primenjivanja Zakona o javnim nabavkama pošto su u neravnopravnom položaju u odnosu na apoteke koje su privatnom vlasništvu, odnosno hoću da pitam – da li će se za osam dana moći obaviti tender za državne apoteke, jer ako do toga ne dođe preti zatvaranje državnih apoteka posebno u seoskim sredinama. Ne postoji tenderski postupak koji se može uraditi za osam dana, posebno ne u državnim firmama gde znamo da treba pre toga da zaseda upravni odbor, a to će trajati dosta dugo?
Zato postavljam svoje poslaničko pitanje – kakva je namera države i tih javnih nabavki? Da li je to na neki način uništavanje državnih apoteka? Da li to vodi zatvaranju državnih apoteka i da li država ima neku strategiju prema tom odnosu javnih nabavki i državnih apoteka?

Poštovani predsedniče, predstavnici Vlade, kolege poslanici, svoje poslaničko pitanje postavila bih ministarki zdravlja, Slavici Đukić Dejanović i ministru prosvete, Žarku Obradoviću.
Moje pitanje se odnosi na studente, odnosno na visoko obrazovane medicinske sestre i tehničare, koji su stekli diplome organizatora zdravstvene nege na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, Univerziteta u Novom Sadu.
Godine 2003. su, na Medicinskom fakultetu, pored studija medicine, stomatologije i farmacije, otvoreni studijski smerovi za osnovne akademske studije zdravstvene nege i za strukovnu medicinsku sestru. Iz budžeta Republike Srbije se, od školske 2006. godine, svake školske godine izdvajaju sredstva za školovanje 70 studenata, budućih organizatora zdravstvene nege, znači, četiri godine studiranja, a na strukovnim studijama upisuje se i 30 samofinansirajući studenata, budućih strukovnih medicinskih sestara, tri godine studiranja.
Iz toga proizilazi da od školske 2008/2009. godine je upisana i prva generacija diplomskih akademskih studija zdravstvene nege, odnosno master studija. Zahvaljujući osnovnim akademskim studijama zdravstvene nege, kao i master studijama zdravstvene nege, na katedri za zdravstvenu negu Medicinskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, od školske 2009/2010. godine, sedam master diplomiranih organizatora zdravstvene nege učestvuju u nastavi i predaju na Medicinskom fakultetu. Takođe, značajan broj organizatora zdravstvene nege zaposlilo se i u državnoj Medicinskoj školi u Novom Sadu, znači, predaju predmete u oblasti zdravstvene nege.
U obrazovnom sistemu pronađeno je rešenje za visoko obrazovane medicinske sestre, gde one u skladu sa stepenom obrazovanja imaju definisani koeficijent i, shodno tome, odgovarajuću materijalnu nadoknadu. Problem postoji u tome što medicinskim sestrama koje završe fakultete, u kliničko-bolničkoj praksi nije definisan njihov položaj.
Tamo gde su one najpotrebnije, unutar svih nivoa zdravstvene zaštite, visoko obrazovane medicinske sestre i po završetku studija na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, obavljaju poslove predviđene za medicinske sestre sa srednjom školom, bez mogućnosti da učestvuju u podizanju nege pacijenata na viši nivo, za šta su i školovane.
Pozivajući se na usvojena dokumenta, kada je reč o zdravstvenoj zaštiti u Republici Srbiji, kao što su strategija za pridruživanje EU, kao i evropska direktiva EU u obrazovanju medicinskih sestara, postavila bih poslaničko pitanje – zašto se ne priznaju u praksi diplome studenata, tj. visoko obrazovanih medicinskih sestara, koje su stekle obrazovanje na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, a priznaju se diplome strukovnih medicinskih sestara stečene na Visokoj zdravstvenoj školi strukovnih studija u Beogradu?
(Predsednik: Vreme gospođo Papuga.)
Dobro.

Interesuje me – zašto? Sredstva se izdvajaju iz budžeta Republike Srbije. Znači, država se odriče određenih sredstava iz budžeta da bi se školovali ti studenti, na primer, 70 studenata svake godine studiraju iz budžeta republike Srbije.  Znači da oni, kada završe tu visoku školu, neće imati posla. Koji je onda interes države da iz budžeta izdvaja ta sredstva? Na kraju krajeva, to su sve medicinske sestre, kadar koji možda i radi, pa vanredno studira, posle noćnih smena idu na predavanja. Nije mi jasno - zašto nije usklađeno to da Ministarstvo prosvete i Ministarstvo zdravlja nekako ne funkcionišu zajedno?