Poštovani predsedniče, poštovana ministarko zdravlja Slavice Đukić-Dejanović, poštovane kolege poslanici, na početku ću da govorim o nekim brojkama koje govore o tome koliko imamo izbeglica, raseljenih lica, a možda i azilanata.
Ovaj Predlog zakona o upravljanju migracijama se donosi po hitnom postupku, navodno da bi se sprečile posledice povećanog broja migranata u Srbiji. Znamo da smo se mi suočili sa prvim većim brojem izbeglica za vreme ratova devedesetih godina. Oni skoro već 20 godina i više žive u kolektivnim centrima, a neki su se dobro snašli. Znamo da za 20 godina nisu uspeli da se integrišu i da ih država Srbija prihvati. Prihvatila ih je time što im je dala kolektivne smeštaje, ali tim ljudima je pored toga potrebna i bolja zdravstvena zaštita, prvenstveno im je potreban posao koji 20 godina ne mogu da nađu.
Naši ljudi koji migriraju u zemlje EU, prvenstveno u dobro razvijene države EU, odlaze tamo zbog ekonomskih neprilika i zbog toga što ovde ne mogu da nađu posao. Evropske zemlje ih vraćaju nazad, s time da će ti ljudi koji će biti vraćeni iz EU takođe imati velike probleme zato što ćemo im možda obezbediti neki smeštaj, ali njima je prvenstveno potrebno da se obezbedi posao. Mislim da je to jedini i najveći problem u ovoj državi, što ljudi nemaju posao.
Migranti koji dolaze iz drugih zemalja, koji su možda u našoj zemlji u tranzitu, znamo da postoje već nekoliko azilantskih centara, u tim centrima nailaze na veliku neprihvaćenost, zato što su pomešani razni mentaliteti. Mislim da država treba da napravi strategiju o tome šta ćemo raditi i sa izbeglicama koje ovde žive već 20 godina, koji su se integrisali u našu državu, sa onima koji će doći iz EU, a i sa svima koji su tu u tranzitu.
U Srbiji živi skoro 300.000 izbeglica i interno raseljenih, što je najviše u zemljama EU. Govoriću o teritoriji sa koje dolazim. Tako da, mogu da kažem da u Novom Sadu status izbeglica u Srbiji ima 660.000 ljudi, a 215.000 ima status interno raseljeni. Broj izbeglica je stabilan. Ne mogu da kažem da nije dobra forma što se uvodi komesarijat i što će on voditi statistiku, ali mi već imamo brojeve i napravljenu statistiku. Znamo koliko raseljenih izbeglica boravi u Srbiji. Zato hoću da kažem da je broj izbeglica stabilan.
Međutim, broj interno raseljenih lica se povećao posle zbivanja na Kosovu i sada iznosi oko 215.000, od čega su 12.000 u Vojvodini. U Vojvodini postoje dva kolektivna centra izbeglih, od kojih je jedan u Kovinu, ali ove godine bi trebao da se zatvori. U poslednjih pet godina je kroz strategiju obezbeđeno više od pet hiljada trajnih rešenja za izbeglice, a sredstva koja su za to utrošena su iz budžeta IPA fondova od donatora, a iznose 48 miliona evra, od čega je u Vojvodini otišlo oko 15 miliona evra. Ti podaci su potrebi i komesarijatu koji će dalje obavljati tu statistiku, od marta 2003. godine da bi se orijentisao na te podatke i dalje radio.
Povratnici koji u Srbiju stižu na osnovu Sporazuma o readmisiji, su za sada najugroženija kategorija, ali može se reći da su ugroženi zbog toga što im mi kao država ne pružamo neku socijalnu zaštitu, ne pružamo im neki normalan svakodnevni život. Od 2006. Kancelarija za readmisiju je prihvatila više od 8.000 vraćenih, a tokom 2011. godine broj onih koji traže azil je porastao na 3.000. Problem je u tome što komesarijat nema kapacitet da smesti sve ljude koji traže tu pomoć.
Tim zakonom koji je danas pred nama je predviđeno da nadležnost Komesarijata za izbeglice i migracije bude proširena i na upravljanje migracijama i pomoć azilantima, a biće formirana i jedinstvena baza podataka o migracijama, koju će moći da koriste svi državni organi. Samo se pitam da li sredstva koja su tu predviđena, dva miliona dinara i 500.000 dinara za obuku tih saveta i ljudi koji će raditi u tom Komesirajatu, po mom mišljenju to stvarno nije dovoljno, iz razloga što će, kako se ovde predviđa, sva sredstva biti potrošena uglavnom na njihovu edukaciju, a za sredstva za boravak tih emigranata i izbeglica, za te kolektivne centre, po meni treba da brinu lokalne samouprave i AP Vojvodina. Nije mi jasno odakle će se obezbediti sredstva za te namene.
Takođe, Komesarijat će raditi i na merama poboljšanja uslova života interno raseljenih, dok su ljudi u raseljeništvu. I ovde me interesuje o kojim se tu sredstvima radi, da li će ta sredstva biti izdvojena iz budžeta Republike Srbije, iz kog ili iz kojih ministarstava, da li će ta sredstva opet da padnu možda na lokalne samouprave, da li će oni finansirati boravak tih osoba po tim kolektivnim centrima na svojim teritorijama?
Takođe je predloženo da se povratnicima po osnovu sporazuma o readmisiji, što je po ovom zakonu i najveći problem, koji nisu u mogućnosti da sebi obezbede smeštaj, a znamo da oni najverovatnije neće moći sebi da obezbede smeštaj, neposredno po povratku će se obezbediti smeštaj u privremenom kolektivnom centru, kao i ishrana i neophodna odeća i obuća. Oni mogu biti smešteni u privremenom smeštaju u periodu od 14 dana, sa mogućnošću produženja ukoliko se radi o starim, invalidnim i bolesnim licima ili će oni biti preseljeni u ustanove socijalne zaštite. Privremeni smeštaj, ishranu, obuću i odeću obezbeđivanje Komesarijat neposredno ili u saradnji sa jedinicama lokalne samouprave ili sa organizacijom "Crvenog Krsta".
Po meni Komesarijat možda nije najbolja formulacija. On će biti smešten u Beogradu, u nekoliko kancelarija. Ljudi će opet tu da dolaze, da rade od osam do tri, četiri. Ne vidim veliku angažovanost po terenima tih komesarijata i tih saveta, što stvarno zakon nije predvideo, tako da mogu da kažem da ovaj predlog zakona, po meni, nije dobro formulisan, nedorečen je. Ne zna se ni ko će finansirati savete, ni kako će se obrazovati ti saveti. Jednostavno, LSV zbog tih nedorečenosti neće podržati ovaj zakon.