Mislim da bi valjalo da se odredi pauza, da se sačeka predsednik. No, pre toga bih još ukazao da je očigledno u pripremi sednice i u samom postupku za donošenje zakona predsednik Narodne skupštine praktično propustio da postupi po članu 153. u vezi člana 151. Poslovnika Narodne skupštine.
Naime, svi ovi predlozi zakona morali su da imaju razloge za donošenje propisa predviđeni u članu 151. a to nema, naročito po pitanju analize sadašnjeg stanja i onoga što je istina, daje se fakultativno po pitanju analize efekata propisa, ali ukoliko se radi o hitnom postupku, mora da postoji analiza efekata propisa i znamo zašto nešto tako treba. Upravo tu je onaj deo što treba da razjasnimo, a to je da u odredbi koja reguliše hitni postupak, koja je takođe prekršena po pitanju člana 167, da po hitnom postupku može da se donese zakon kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a nedonošenje zakona po hitnom postupku može da prouzrokuje teške posledice.
Lepo bi bilo kada bi gospodin ministar čuo da u čitavom nizu zakona predviđa se da podzakonski akti budu doneti za 30 dana, 60 dana ili šest meseci. Razumeo bih hitnost da je podzakonski akt pratio zakon i da je rečeno – u roku od tri dana biće usvojeni podzakonski akti.
Ovo je cirkus, da za šest meseci podzakonski akti budu ili negde da odredbe stupaju na snagu 2016. godine. Ko pravi cirkus od Narodne skupštine?
Činjenica je da u zakonima koji se predlažu, predlaže se da baba ili tetka koja drži sto dinara u banci mora da se samooporezuje i da izračuna kamatu, ako ne, može da bude kažnjena 50.000 dinara. Da li je ovo dobar zakon ili nije?

Dame i gospodo, poštovane koleginice i kolege, o materiji člana 29. govorio i kada je bilo govora o Predlogu zakona u načelu. Činjenica jeste da veliki broj zakona dolazi po hitnoj proceduri i očigledno je da to povećava troškove. Nisam siguran da će ova sugestija da ti predlozi zakona budu razmatrani u nekim redovnim rokovima, bar u nekom kratkom periodu, naići na pozitivne efekte i da će ta sugestija da se prihvati. Da bi se ta sugestija prihvatila onda sutra sigurno ne bismo raspravljali o poreskim zakonima koji su praktično danas distribuirani narodnim poslanicima, a mi treba da u tom kratkom roku da predložimo amandmane i da popravimo, ukoliko je moguće popraviti, određene zakone.
Smatram, da bez obzira što to na neki način onemogućava Službeni glasnik da ostvari dodatne prihode, da ne treba praktično prodavanjem sudske prakse, odnosno podataka iz baze, podataka sudske prakse, da to bude glavni izvor finansiranja Službenog glasnika. Nisam siguran da sam postupak objedinjavanja sudske prakse i slanja svega toga prema Službenom glasniku i troškovi koji podrazumevaju obradu toga i stavljanje u bazu podataka, da to toliko košta da opravdava da sudska praksa bude po određenim visokim cenama, praktično prodavana potencijalnim korisnicima.
Po informacijama kojima raspolažem samo Advokatska komora Srbije za objavljivanje svojih akata od početka godine je platila dva miliona dinara Službenom glasniku. Znači, ono što se za "dž", odnosno za džabe što je i u redu, za to je Advokatska komora Srbije za svoje akte platila dva miliona dinara. Da li tu ima prostora da od tog prihoda se na primer održava baza ove sudske prakse i da bude svima besplatna. Da li je u redu da samo bogati advokati sa velikim kancelarijama mogu da se pretplate na sudsku praksu i da znaju, sa određenom verovatnoćom kako će sudovi presuditi, a da svi i drugi koji se bave zaštitom prava građana su na određenim način onemogućeni?
Dobro je što je učinjen napor od strane Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu da se predloži amandman kojim je dopunjen prvobitni amandman koji je na neki način bio u proceduru i što se praktično daje, ako se prihvati taj amandman, sudska praksa će biti dostupna bez naknade svim sudovima, javnim tužilaštvima, Republičkom javnom prvobranilaštvu, pravosudnoj akademiji, Zaštitniku građana, povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, javnim prvobranilaštvima opština, gradova, Grada Beograda, gradski opština. Istina, nema autonomnih pokrajina, nema nijedne autonomne pokrajine. Znači, prvobranilaštvo autonomne pokrajine, toga nema.
Drugo, nema zaštitnika građana na nivou teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i tu postoje Ombudsmani. To nije u amandmanu pobrojano. Da li i oni treba i imaju mogućnost da se upoznaju? Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, da li i ona treba da bude u istom statusu? Agencija za borbu protiv korupcija? Državna revizorska institucija? Konačno da vas pitam – da li sudska praksa, ukoliko bi Odbor za pravosuđe Narodne skupštine hteo da vidi šta pišem u sudskoj praksi i šta sudovi odlučuju da bi znali u toj materiji pravosuđa šta treba raditi, Narodna skupština će platiti korišćenje sudske prakse? I Narodna skupština, praktično Odbor za pravosuđe će biti u obavezi, i Ministarstvo pravde bi bilo u obavezi da plati i svi državni organi, jer nigde ne kažemo da su državni organi oslobođeni plaćanja sudske prakse.
Upravo zbog toga sam se javio, ne po amandmanu Odbora nego po amandmanu gospođe Donke Banović. Smatram, ukoliko brišemo ovaj stav 2. da ćemo doći na ono što, da kažem, bolja varijanta. Možda nije bolja varijatna od onoga što sam predlagao na Odboru za pravosuđe. Predlagao sam da na Odboru za pravosuđe, da baza koja sadrži sudsku praksu, dostupna je bez znaka svima, da ukoliko Službeni glasnik raspolaže nekim drugim bazama podataka to je u redu, to nek naplati od koga treba da naplati po tarifama na koju se daje Vladi. Ne znam da li ima takvih baza ili nema, ali hajde da vidimo, uopšte propisi budu javno dobro u Srbiji. Da svako ko je informatički pismen može da vidi na koji način može da zaštiti svoje interese. Da li je pravnik ili nije pravnik, i ako je pravnik, a ne samo da čovek koji traži zaštitu svojih interesa mora da plati bogatim advokatskim kancelarijama, da vide na koji način će ostvariti svoj interes. Kažem – bogatim advokatskim kancelarijama, jer običan provincijski čovek koji gleda kako da stigne, preživi iz meseca u mesec, neće biti u poziciji da plati. Nejednaki smo.
Ukoliko ne prihvatamo amandman gospođe Donke Banović, nejednaki smo. Zbog toga smatram da je bolje prihvatiti taj amandman i omogućiti bazu podataka svima, a dajte da nađemo način finansiranja Službenog glasnika, da li su to budžetska sredstva, dajte da vidimo to izmerimo koliko to košta održavanje te baze podataka i da toliko koliko košta, realno, da se plati iz budžetskih sredstava, pa makar preopteretili. Sutra koliko vidim imamo neke poreske zakone. Toliko poreski da se opteretimo ako treba ali da ovo učinimo javnim dobrom, da svako ima podatke o svemu. Znači, i koji propisi važe i kako sudovi presuđuju na osnovu tih propisa koji važe.
To će i nama kao narodnim poslanicima mnogo značiti. Da vidimo da li postoji potreba neke zakonodavne inicijative. Ukoliko vidimo da sudovi imaju praksu ovakvu ili onakvu, onda vidimo gde je usko grlo i kažemo – ej, alarm, daj da vidimo da menjamo zakon. Očigledno ovde nešto ne štima. Da li smo to hteli ili nismo hteli kada smo donosili zakon.
Upravo zbog toga, smatram da je izuzetno korisno da razmislimo o amandmanu gospođe Donke Banović, kada već nije bilo uspeha na Odboru za pravosuđe da sudsku praksu oslobodimo. Sada tehnički postoje dve varijante. Da usvojimo amandman Odbora, gde smo zaboravili Pokrajinskog pravobranioca. Zašto?
Smatram da je verovatno tehnički zaboravljeno, da nije zla namera, iako bi neko mogao da protumači u okviru svih političkih okolnosti da je nešto drugo. Ali, zaboravili smo Agenciju za borbu protiv korupcije, Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti, mnoge druge neke…
(Predsedavajuća: Gospodine Mikoviću, to ćemo kod sledećeg amandmana. Molim vas, sada govorimo o ovom, Donke Banović.)
… Da, o Donkinom. Upravo zato i kažem zašto. Znači, to je jedna od opcija.
Možemo nesavršen amandman Odbora za pravosuđe da usvojimo i da budemo u problemu po pitanju primene toga i da sutra, kao član Odbora za pravosuđe, tražim informaciju o sudskoj praksi da bi mogao adekvatno da se uključim, što će obavezati Skupštinu da plaća, ili da usvojimo amandman gospođe Donke Banović i da sve te baze podataka učinimo dostupnim svim građanima da bude javno dobro i da bude upravo na onom fonu, da bude ceo pravni sistem transparentan, a i da bude transparentna i primena pravnog sistema sa sudskom praksom.
Još jednom vas molim, porazmislite. Iz najbolje namere ovo predlažem, upravo zato da bi sprečili nastajanje negativnih posledica usvajanjem, eventualno, ovog amandmana i stvaranjem problema koje dete više volim, koje dete manje volim, da li neku instituciju više volim ili manje volim, a da vam ne govorim da će se sutra postaviti pitanje nejednakosti u pogledu zaštite prava građana.
Da li imamo javno-tužilačku istragu?
Sad će tužioci znati šta je u sudskoj praksi, gde su branioci.
Hvala.

Prvo, činjenica je da postoji kodeks profesionalne etike i činjenica je da postoji dobra praksa u mnogim starim advokatskim kancelarijama, da po pitanju samog pravnog saveta, ukoliko se ne radi o nekim ozbiljnim analizama, to se ne naplaćuje. Ali, ovde ne govorim, niti sam govorio na Odboru kao advokat, nego kao čovek koji je spoznao svu potrebu da građani budu upoznati i sa propisima i sa sudskom praksom.
Konačno, ovde sada ne raspravljamo o mom amandmanu. Ja sam predložio da se amandman u određenom tekstu usvoji na Odboru za pravosuđe. Ovde raspravljamo o amandmanu gospođe Donke Banović, odnosno raspravljamo o amandmanu Odbora za pravosuđe, koji je većinom glasova usvojio tekst koji je pred vama. Samo sam ukazivao u svojoj diskusiji zbog čega je potrebno sagledati ovde i na plenumu se upoznati sa svim pozitivnim i negativnim efektima, bilo jednog, bilo drugog, bilo ostavljenog teksta u nepromenjenom obliku.
Činjenica je da je usvajanjem amandmana odbora izostavljen veliki broj subjekata gde bi bilo opravdano da budu ravnopravni. Ne vidim gde je pokrajinski pravobranilac, ne vidim gde je Agencija za borbu protiv korupcije.

Držim se dva minuta po pitanju replike.

Vidite, smatram da održavanje baze sudske prakse ne košta toliko i nema razloga, to će se voditi, pa će se voditi. Znači, baza sudske prakse će postojati i to će nešto koštati.
Dajte da vidimo koliko ljudi je zaposleno na tome, dajte da vidimo koliko košta održavanje. Siguran sam da jedan dan zasedanja Narodne skupštine je skuplje nego da pružimo sudsku praksu svim građanima Srbije. Znači, da imamo te podatke, da imamo analizu efekata propisa i da imamo, pored ovog zakona, mogućnost da sagledamo šta koliko košta, onda bi nam bilo lakše da se opredeljujemo i da vidimo šta je. Međutim, koliko smo već probili i pustili da jednom krugu ljudi može da bude dostupna sudska praksa? Dajte da nađemo modus na koji način bi usaglašavanjem amandmana, bilo na određeni drugi način, bilo kroz praksu i odlučivanje Vlade u pogledu davanja saglasnosti na cene, da omogućimo da to bude dostupno svima. Hajde da izađemo sa tom analizom, onda ćemo svi mi pravnici, ekonomisti, gospoda, drugovi, ovi, oni moći da vidimo šta je ono što je najkorisnije za građane.

Gospodine predsedniče, na osnovu člana 103. Poslovnika Narodne skupštine, ukazujem na povredu člana 27. i 32. Poslovnika Narodne skupštine, a u vezi sa članovima 192, 170, 158. stav 4. i 164. Poslovnika Narodne skupštine. Pokušaću, bez obzira na te povrede, da u dva minuta sve ovo ubacim.
O čemu se radi? O Predlogu odluke o upotrebi i učešću pripadnika Vojske Srbije u misiji EU za obuku vojnih i bezbednosnih snaga Malija u 2013. godini. O tom predlogu akta vodi se jedinstven pretres, na osnovu člana 192. Na osnovu člana 170. je jasno da pod jedinstvenim pretresom podrazumeva se istovremeno vođenje i načinu pretresa i pretres u pojedinostima Predloga zakona. Znači, u načelu, svi koji su se prijavili po poslaničkim grupama da govore u načelu, ali i svi oni koji su podneli amandmane, jer nigde u Poslovniku nije predviđeno na poseban način da predlagači amandmana nemaju pravo da ovde govore.
U vezi sa time i sa pravom iz člana 158. stav 4. da svaki podnosilac amandmana ima pravo na dva minuta da obrazlaže svoj amandman, pitam da li je predsednik Skupštine, ili vi koji ga menjate, da li je učinjen napor da Vlada Republike Srbije za ovih skoro pet sati od kad je završen rok za podnošenje amandmana na ovaj predlog odluke, znači od 11,00 časova, evo sada će skoro 16,00 časova, da li je Vlada Republike Srbije donela odluku po amandmanima koji su u proceduri i gde je poslednji momenat da govorimo o tim amandmanima upravo sadašnja rasprava u okviru jedinstvenog pretresa?
Znači, svaki narodni poslanik, da bi diskutovao o amandmanima, mora da zna kakav je stav odbora, za koji mislim da se nije sastao i zauzeo stav o podnetim amandmanima. Ovde pitam i gospodina ministra, da li je predlagač zakona u smislu člana 164. Poslovnika Narodne skupštine, doneo mišljenje da li imamo izjašnjenje o amandman koji je podnelo pet poslanika iz poslaničke grupe DS? Zbog toga smo hendikepirani. Vi ćete sada da otvorite raspravu da posle predstavnika, predsednika poslaničkih grupa da govorimo, ali nemamo stav o amandmanu.

Imam ovde, a i svi ste dobili amandman koji je podnet 10. maja u 16.00 časova, na predlog odluke gde se predlaže da test posle reči – Glasniku Republike Srbije, koji glasi 05 broj 80 u Beogradu 23. aprila, Vlada predsednik Ivica Dačić, da se taj deo teksta briše.
Usvajanjem amandmana će se ispraviti očigledne greške jer ne može odluku Narodne skupštine da potpise lice koje nije narodni poslanika. U predlogu imamo odluke koja je pred svima nama, gde se predlaže da predsednik Vlade potpisuje odluku Narodne skupštine. Razumevajući potrebu hitnosti postupanja nisam hteo ni kao izvestilac nadležnog odbora, a ovlašćen sam kao izvestila Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, da govorim o ovome, računajući da damo vreme od sat, dva, tri, četiri, evo sada i pet sati da Vlada prihvati taj amandman i da očiglednu grešku ispravi.
Međutim ukoliko se ne ispravlja ta greška imamo u proceduri odluku koju kada usvoji Narodna skupština treba da potpiše predsednik Vlade, Ivica Dačić. Očigledna greška, ali iz dobre namere molim ovde da pre nego što krenemo svi da diskutujemo o tome, da se eventualno gospodin ministar izjasni da li prihvata amandman koji je podnet, koji ispravlja tu grešku. Najdobronamernije je podnet. Prošlo je pet sati, nismo još dobili odgovor. Zbog toga pitam ako se usvaja taj amandman da o tome ne diskutujemo.

Gospodine predsedniče, gospodine direktore Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, poštovane koleginice i kolege, narodni poslanici, poslanička grupa DS će u danu za glasanje podržati oba predloga zakona i Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakonika o krivičnom postupku, koji je predložila grupa poslanika SPO-DHSS, kao i Predlog zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa i akata.
Činjenica je da možda postoji određena potreba da se malim amandmanskim intervencijama od strane odbora, donekle tekstovi doteraju, ali moram da kažem da i jedan i drugi predlog zakona je na fonu onoga zašta se zalaže DS.
Činjenica je da principi dobre zakonodavne politike podrazumevaju obezbeđivanje potpune pravne sigurnosti i zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda, puno poštovanje hijerarhije i međusobne usklađenosti propisa, obezbeđivanje potpune transparentnosti i otvorenosti tokom celokupnog zakonodavnog procesa, pa između ostalog i poboljšanje uopšte postupka.
Znači, objavljivanje zakona i drugih propisa i akata i omogućavanja što širem krugu ljudi da budu upoznati sa zakonskim rešenjima, sa važećim zakonskim rešenjima i sa određenim bazama podataka koji su povezani sa donetim propisima i aktima i eventualno sprovođenjem tih propisa i akata.
Činjenica je da jedna velika grupa poslanika od 25 poslanika, koji su svi članovi Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo ili su zamenici članova Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, došli su zajednički do radnog teksta Rezolucije o zakonodavnoj politici, koju očekujemo da u nekom relativno kratkom periodu bude razmatrana i ovde na plenarnoj sednici.
Činjenica je da upravo ti, mogu reći, najpozvaniji među nama, koji se bave upravo ovim poslovima, znači, s jedne strane usaglašenosti propisa sa Ustavom, a sa druge strane koji se bave analizom zakonodavne politike, su između ostalog kao potrebu ukazali da u zakonodavnom postupku treba da se poštuju između ostalog i sledeća načela, to su načelo pojednostavljenje, koje podrazumeva jednostavne procedure uz mogućnost korišćenja savremenih instrumenata, bez nepotrebnih opterećenja, kodifikaciju pojedinačnih oblasti i pripremu prečišćenih tekstova, sprečavanje, izmena i dopuna jednog propisa drugim, kao i odlaganje primene propisa koji je već stupio na snagu, bez opravdanih razloga.
S druge strane, poštovanje načela pristupačnosti, koje zahteva od nadležnih organa da obezbedi upoznavanje javnosti, s novim propisima u raznim rokovima za primenu, koji samo izuzetno mogu biti kraći od rokova propisanih Ustavom, te da obezbede besplatan pristup ažuriranim i jednostavnim bazama važećih propisa. Tu je podvučeno, znači, pitanje usvajanja i objavljivanja zakona i drugih propisa i dostupnost, i izradu prečišćenih tekstova.
Činjenica je da ovaj Predlog rezolucije u zakonodavnoj politici, podnet i predat u proceduru u Narodnoj skupštini, 8. marta 2013. godine, i očigledno je da sam Predlog zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa i akata, korespondira dobro sa ovim Predlogom rezolucije u zakonodavnoj politici, koja treba da unapredi uopšte zakonodavnu politiku u našoj zemlji i koja treba da bude putokaz svim učesnicima u zakonodavnom procesu, da upravo naši zakoni budu što bolji i što bolje da se primenjuju.
Činjenica je da se ovim zakonom, praktično, bliže razrađuje odredba Ustava, odredba člana 196. Ustava Republike Srbije, koji definiše objavljivanje zakona i drugih opštih akta. Ono što je novo i ono što je dobro, to je da upravo zbog toga što je došlo do unapređenja savremenih informacionih tehnologija i elektronskih sredstava komunikacije, upravo je to novi momenat koji nije bio prisutan kada je prošli propis donošen. To je dobro, jer postoji mogućnost da sada adekvatnim povezivanjem, praktično pritiskom na dugme na bilo kom kompjuteru, svako onaj kome može da bude dostupna baza podataka, može odmah promptno da se informiše o tome šta sada trenutno važi.
Smatram da ima prostora za amandmansko popravljanje ovog zakona i to pre svega u pogledu člana 29. Predloga zakona, u pogledu pristupa propisima i drugim aktima, s jedne strane, pristup propisima i drugim aktima, ono što se objavljuje u "Službenom glasniku", znači, to će biti dostupno svima.
Međutim, mislim da je korisno da se pristup bazi koja sadrži sudsku praksu, da treba omogućiti još jednom broju subjekta. E, tu možemo da diskutujemo o tome kome sve treba da bude dostupna ta baza.
Lično smatram da treba omogućiti da što većem krugu subjekata bude dostupna ta baza. Smatram da svakako treba da bude dostupno sudovima, javnim tužilaštvima, Republičkom javnom pravobranilaštvu i Pravosudnoj akademiji. Smatram da ta baza treba da bude dostupna i svim drugim pravobranilaštvima na drugim nivoima vlasti, jer nema opravdanja da nešto bude dostupno Republičkom javnom pravobranilaštvu, a da ne bude dostupno i javnim pravobraniocima, koji štite interese lokalnih sredina, ili da kažem drugih nivoa vlasti. U tom smislu treba razmisliti o tom proširenju.
Zatim, ne samo Pravosudne akademije, nego i svima onima koji se trude da obrazuju kadrove. Znači, ukoliko se sada ovog trenutka dogovorimo šta, kome treba da bude pristup bazi pristupačan bez naknade, smatram da treba omogućiti i drugim institucijama koje se bave pružanjem pravne pomoći, gde se praktično štite interesi građana.
Da li Zaštitnik građana treba da ima besplatan pristup bazi koja sadrži sudsku praksu? Da li Poverenik za zaštitu ravnopravnosti treba da ima besplatan pristup? Sve su to na neki način, ne državne institucije, to su institucije svih građana Srbije. U tom smislu smatram, da treba naći način finansiranja, održavanja sistema i te baze podataka.
Zašto na primer, oni koji se bave pružanjem pravne pomoći, stručno, profesionalno, koji za to već izdvajaju ne mala sredstva državi, da li je opravdano da se i njima omogući pristup ovoj bazi, a ne da se danas-sutra licitira, ko će jeftinije, neku bazu koja nije kompletna ponuditi na tržištu i lobirati kod ovog i onog, koje će svakako manje biti potpune nego centralna baza na državnom nivou?
Znači, zalažem se za to, da iz budžeta bude sve pokriveno, a svako ko ima volju da se upozna sa sudskom praksom, pa bolje da svi budemo dobro informisani. Znači, ne samo advokati, nego i svaki građanin koji je pravno pismen, da može u to da uđe. Zašto da nema informaciju o tome kakva je pravna praksa? U tom smislu, smatram da nas čeka zadatak na Odboru za pravosuđe, da razmotrimo mogućnost podnošenja amandmana te vrste.
S druge strane, smatram da do prelaska na razmatranje amandmana, treba da izvršimo procenu kada će se faktički završiti ova sednica, odnosno kada će biti glasanje. Eventualno, ukoliko ocenimo da ćemo se mnogo približiti 1. junu 2013. godine, i u tom delu Odbor može da podnese amandman da samo stupanje na snagu bude 1. jula 2013. godine, da ne bi došlo tu do preklapanja, to govorim više ovako pravno-tehnički da je korisno i o tome razmisliti, znači, i uskladiti te datume.
Inače, pozdravio bih to, gospodine Đorđeviću, što je u članu 39. upotrebljen termin "ovaj zakon stupa na snagu" i nadam se da ukoliko budemo upotrebljavali nadalje termine "stupa na snagu", a ne "primenjuje se" i ukoliko tu bude jednoobrazna praksa, nećemo dolaziti u situaciju da kada stranci dođu u Srbiju pitaju – a šta nam to znači "primenjuje se", a šta nam to znači "stupa na snagu", zar to nije isti pojam? Upravo zbog toga, hoću da ukažem na sve nedorečenosti, ali na sve dobre stvari, koje su se pojavile u Predlogu zakona.
U svakom slučaju, apelujem na sve vas da do trenutka, pre svega, početka razmatranja zakona po amandmanima, da na resornom Odboru pokušamo da doradimo član 29. Predloga zakona i da izađemo sa predlogom koji će stvarno omogućiti transparentnost i jasnost svakog propisa i dostupnost svakog propisa svakom pojedincu u državni, a naročito onima koji se profesionalno bave zaštitom interesa građana ili istine, znači, da proširimo krug subjekata. Time smatram da ćemo doprineti ukupnoj pravnoj sigurnosti. U svakom slučaju, poslanička grupa DS podržava oba Predloga zakona. Hvala.

Samo u pogledu do neke rasprave u vezi pristupa bazi koja sadrži sudsku praksu, jer ukoliko amandman odbora bude usledio, hteo bih odmah da iznesem razmišljanje da bi, opet, i vi s druge strane bili pripremljeni za izjašnjenje u tom smislu.
Postoji još jedan broj institucija, nezavisnih regulatornih tela i onoga što praktično postoji ne samo u Ustavu nego i u zakonima, gde smo svi zainteresovani da oni budu maksimalno obavešteni o tome, znači i sudskoj praksi. U tom smislu treba još jedno porazmisliti do sednice Odbora za pravosuđe koje će, verovatno, razmatrati mogućnost amandmana, da li pored sudova, javnih tužilaštava, Republičkog javnog pravobranilaštva i Pravosudne akademije, postoji još neka institucija.
Druga stvar. Imamo te koje štite interese. Mislim na pravobranioce kod lokalnih samouprava. U tom smislu, ako oni štite interese lokalnih samouprava, to je država u malom. Da li i to treba na neki način omogućiti, pristup njima?
Jesam za to ako je sada nemoguće da dostupnost tih baza bude široko regulisana, da se u nekom narednom periodu porazmisli o tome da izvori finansiranja, održavanja te baze podataka budu na drugi način regulisana.
Postoji mogućnost bilo budžetskog nameta ili bilo koga, a onda iz budžeta praktično isfinansirati opšte korisnu stvar, gde postoji mogućnost kontrole kvaliteta te baze, jer svaka druga baza ne podleže ispitivanju kontrole i ne podrazumeva saglasnost Vlade kod stanovnika, a ovde podrazumeva.

Poštovani gospodine predsedniče, dame gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 107. Ustava Republike Srbije, svaki narodni poslanik ima pravo predlaganja zakona. Jedan broj nas narodnih poslanika je iskoristio tu mogućnost i pokušao da nešto što je do sada regulisano na određeni način predloži Narodnoj skupštini da bude regulisano na bolji način. Upravo, činjenica je da u skupštinskoj proceduri postoji čitav niz predloga zakona koji ni na koji način nisu isprovocirali reakciju nadležnog ministarstva ili Vlade Republike Srbije, da koji ima veće resurse, ponudi bolje rešenje od onih rešenja koja su ponuđena u predlozima zakona, a koje su podneli narodni poslanici.
Danas ćemo biti u prilici da se izjasnimo, odnosno da konstatujemo koliki broj predloga zakona su, na primer, podneli poslanici iz DS i predložili da Vlada, ukoliko ima veće mogućnosti od nas, napravi bolje rešenje.
Predlažem da se dnevni red dopuni sa tri predloga zakona. Ti predlozi zakona su podneti u proceduru 23. novembra 2012. godine, zatim 8. januara 2013. godine i 23. januara 2013. godine. Poslednji predlog kojim je predloženo da se dopuni dnevni red je iz 23. januara 2013. godine, a to je Predlog zakona o dopuni Zakona o lokalnoj samoupravi. Nekoliko puta sam ovde, na plenumu, govorio i objašnjavao da treba omogućiti svakoj lokalnoj samoupravi, u zavisnosti od specifičnosti i potreba na terenu, da se omogući da lokalna samouprava uredi i finansira, znači da stipendira, đake i studente sa svoje teritorije.
Moja koleginica, gospođa Nada Kolundžija me je upoznala sa ovim problemom i upravo tu ideju, dobru ideju, sam na neki način pretočio u predlog zakona sa pokušajem da omogućimo da se stipendiraju najbolji đaci i studenti i da na taj način ostanu na terenu, ostanu u unutrašnjosti Srbije, a ne svi da dođu u Beograd. Načelno ministarstvo reklo da je sve to u redu, ali do danas nema zvaničnog odgovora. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici očekujem da veliki broj narodnih poslanika prihvati podneti amandman koji su podnele moje koleginice Biljana Hasanović Korać i Teodora Vlahović. Iskreno se nadam da će i sama predsedavajuća Narodne skupštine podržati ovaj amandman koji je faktički isti amandman bez obzira što je tehnički drugačije napisan čak i u odnosu na amandman same predsedavajuće.
Činjenica je da je potrebno da se predvidi zakonom da treba obezbediti i da se omoguće usluge personalne asistencije i podrške na radnom mestu invalidima. Mislim da je to suština ovog amandmana. Bez obzira što član 23. stav 5. Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom predviđa da se u cilju lakšeg zapošljavanja ovih osoba može obezbediti i prilagođavanje u vidu obezbeđivanja usluga asistencije i podrške na radnom mestu koja je od izuzetnog značaja za osobe koje imaju potrebu za većim stepenom podrške drugog lica, a koje se razlikuju od stručne podrške za uvođenje u posao ili savetovanje.
Trenutno se u praksi obezbeđuje mentorska podrška u trajanju od 12 meseci koju pruža osoba sa kvalifikacijama za posao na kome treba da radi osoba sa invaliditetom, ali se ne obezbeđuje asistencija u vidu angažovanja osobe odnosno personalnog asistenta za praktičnu fizičku podršku osoba sa invaliditetom koje su zaposlene ili treba da se zaposle, a koje imaju intelektualne i stručne kapacitete za obavljanje tog posla i nije im potrebna mentorska pomoć. Budući da ovaj vid podrške još uvek nije zaživeo u praksi neophodno bi bilo da se ova podrška jasno navede i u delu zakona koji se odnosi na korišćenje sredstava budžetskog fonda kako bi se naglasila važnost obezbeđenja finansijskih sredstava za ovaj vid podrške zapošljavanja osoba sa invaliditetom kojima je potreban visok nivo podrške u fizičkom funkcionisanju a to je dolazak na posao, kretanje, transferi i slično.
U tom smislu smatram da treba ubaciti reči u članu 3. – za usluge personalne asistencije i podrške na radnom mestu. Iskreno očekujem da postoji mogućnost da se i od strane Vlade prihvati ovaj amandman, ali u krajnjoj liniji
apelujem na vas kolege i koleginice da ukoliko ne bude prihvaćeno od predstavnike Vlade da izglasamo taj amandman kada bude dan za glasanje.

Smatram da bi trebalo prihvatiti ovaj amandman. Moje koleginice Biljana Hasanović Korać i Teodora Vlahović su podnele identičan amandman.
Očito je intencija predlagača zakona da subvencija zarade iz člana 32. i dalje bude u visini minimalne zarade. Smatram da je neophodno da se to jasno i kaže, jer formulacija "ne više od iznosa minimalne zarade" može se logički tumačiti tako da je moguće isplatiti subvenciju koja je manja od minimalne zarade.
Poslodavac koji zaposli osobu sa invaliditetom bez radnog iskustva već je važećim fiskalnim propisima oslobođen plaćanja poreza na zaradu te osobe i doprinosa za obavezu socijalnog i zdravstvenog osiguranja u trajanju od tri godine od dana zapošljavanja te osobe. Nema pravnog osnova da se izmenama i dopunama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom ova materija dodatno uređuje. Pominjanje doprinosa za obavezno socijalno osiguranje u kontekstu subvencija zarade u članu 6. Predloga zakona bez potrebe stvara dodatnu konfuziju kod poslodavaca na šta se subvencija tačno odnosi.
Zbog toga smatram da je mnogo bolje, jednostavnije, jasnije da se kaže da je subvencija zarade iz stava 1. ovog člana jednaka iznosu minimalne zarade, dalje kaže – utvrđene u skladu sa propisima o radu i ostvaruje se prema propisima o državnoj pomoći za zapošljavanje osoba sa invaliditetom i drugim propisima o državnoj pomoći. Dodatna formulacija – a ostvaruje se prema propisima o državnoj pomoći za zapošljavanje osoba sa invaliditetom i drugim propisima o državnoj pomoći, koji su potrebni za primenu propisa o državnoj pomoći za zapošljavanje osoba sa invaliditetom je jezički nejasna i nepotrebno komplikovana, a navođenje i drugih propisa o državnoj pomoći je apsolutno dovoljno da uključi i ostale relevantne zakone, uredbe i druga akta. Sve su to propisi.
Zbog toga smatram da je korisno usvojiti ovaj amandman, s jedne strane u pogledu definisanja da subvencija zarada bude jednaka iznosu minimalne zarade, a sa druge strane, u onom drugom delu jezički pojasniti, jer svakom odmah mora da bude što je moguće kraća i što je moguće jasnija. Hvala.

Hoću da pozdravim to što je prihvaćen ovaj amandman. Međutim, hoću da čestitam što je, praktično, prihvaćen amandman Biljane Hasanović Korać i Teodore Vlahović.
Istina, taj koji je pripremao mišljenje Narodnoj skupštini, očigledno da nije dobro pročitao sadržinu amandmana i drugih narodnih poslanika čiji je rezultat u slučaju usvajanja apsolutno isti. Trebalo je i formalno prihvatiti amandman ovaj koji je prihvaćen i svi ostali amandmani da budu prihvaćeni, čiji bi rezultat bio apsolutno isti.
Znači, faktički je prihvaćen amandman Biljane Hasanović Korać i Teodore Vlahović, narodnih poslanica DS, kao i amandmani drugih poslanika, ali to nije napisano u mišljenju.
Ne može da bude različit stav onih koji daju mišljenje u odnosu na predlog koji dovodi do istog rezultata. U tom smislu, samo ukazujem da bi bilo dobro idući put kada imamo identične amandmane, ili amandmane koji proizvode isti rezultat u slučaju usvajanja, da to apsolutno stoji. Ovako ispada da amandman nije prihvaćen, a suštinski jeste, pa sam zato smatrao da je dužnost svih nas da to i kažemo.
Dobro je što je faktički prihvaćen i amandman opozicije, ne samo onih koji čine vladajuću većinu, nego i amandman opozicije. To treba podvući. Time Vlada ništa ne gubi. Upravo zbog toga ukazujem da je samo ovo mišljenje loše napisano, a u suštini je dobro što je prihvaćen amandman na član. 8.

Pošto se sada praktično razmatra amandman mojih koleginica Biljane Hasanović Korać i Teodore Vlahović i ostalih narodnih poslanika koji su dali ovakav amandman, pozivam predstavnika Vlade da zvanično ovde na plenumu prihvati sve ove amandmane koji su u identičnom tekstu i koji imaju isti rezultat kao i amandman koji je usvojen i koji stižu od organizacija koje bave time. Pozivam vas da se sada predstavnik Vlade izjasni i da prihvati amandmane.

Prijatno sam iznenađen time što je predstavnik Vlade prihvatio ovaj amandman, koji je postao sastavni deo teksta. Radovalo bi me ukoliko je takav zaključak razmatran i na Vladi, jer mi u prepodnevnom delu, odnosno pre pauze, kada smo radili i razmatrali raniji zakon, imali smo sličnu situaciju – da jedan veliki broj narodnih poslanika iz različitih političkih grupacija su predložili identičan amandman, samo se kod jednog amandmana radilo o tome da se dosadašnji tekst praktično menja novim tekstom a drugi amandmani su bili usmereni na to da se u dosadašnji tekst ubacuju reči, ali, efekat konačni bi bio isti. U toj situaciji, nisu bili prihvaćeni amandmani tog broja poslanika.
Zato se iskreno nadam da upravo ovaj stav koji je gospođa ministarka ovde iznela, da bi valjalo da bude prihvaćen i od strane drugih predstavnika Vlade koji dolaze ovde da brane zakone. Znači, ukoliko bi efekat podnetog amandmana za slučaj usvajanja bio isti, onda da treba da bude i odnos svih onih koji odlučuju o tom amandmanu apsolutno isti.