Bravo, bravo.
(Poslanik je demonstrativno napustio salu.)

Moram da priznam da, kao poslanička grupa ovde smo već šest ili sedam godina, mislili smo da nas ništa ne može iznenaditi, ali ova dva predloga su nas iskreno iznenadila.
Prvo, na početku jedna formalna zamerka i svakome ćemo je upućivati i molim vas da nas shvatite ozbiljno.
Najveći problem Srbije u procesu donošenja zakona predstavlja donošenje zakona po hitnom postupku. Ja vas molim i lično kao čoveka koji je u politici jako dugo, da to više ne radite. Za sve ima vremena, uvek ima dve ili tri nedelje više, da se neki zakon donose, 99% problema koji postoje u ovoj zemlji zbog nekakvih zakona su posledica toga, loših tehničkih rešenja i političkih koje mi donosimo na vrat – na nos. Dobijemo ih u petak, a u utorak ih izglasamo.
Ja vas molim, nije važno da li ste opozicija ili vlast, ili da li smo mi opozicija ili vlast, uvek se mogu naći dve ili tri nedelje za dodatne rokove da i poslanici i svi zainteresovani mogu da stignu da pogledaju te izmene, da uporede sa stručnjacima bliskim strankama i samim tim da daju kvalitetnije amandmane. Međutim, nije to o toj hitnosti, uvek ćemo je ponavljati.
Ono što mene začuđuje, to je i delimično ova rasprava koja se vodi u ovoj Skupštini, pre svega o ovom Zakonu o pomoći građevinskoj industriji.
Ja bih tu raspravu razumeo, da je tema ovo o čemu poslanici pričaju, ali nije tema završetak objekata. Vlada je došla kod nas sa predlogom da ovaj zakon važi još dve godine. To znači, kako postojećih objekata završavanje, to znači i pravljenje novih, sa svim manjkavostima o kojima svi govore.
Dakle, mi nismo dobili predlog zakona u kojem Vlada traži novac, razumevanje i to, da završi objekte počete po ovom zakonu. Mi smo dobili predlog da ovaj zakon važi još dve godine. Kako stvari stoji, bar političke, ono što vidimo na televiziji, to je najmanje još dva ili tri izborna ciklusa na različitim nivoima. Na primer, Voždovac i Zemun, eventualno Beograd, i ono što svakim danom sve sigurnije postaje, republički izbori.
Znači, još jedan izborni ciklus po zakonu, za koji ne postoji niko, osim tog njegovog predlagača pre tri ili četiri godine, koji misli da je zakon dobar. Dakle, ja, prosto i ovaj put apelujem, povucite iz procedure zakon i predložite ono što ste nam rekli da ćete predložiti. Tada ćemo moći da diskutujemo o tome i da se složimo sa činjenicom da ne mogu objekti da ostaju nezavršeni, da, ne znam, prokišnjava, jadna deca na snegu se igraju, ono se kruni. U ovom zakonu se ne radi o tome.
Izmene i dopune koje je Vlada predložila, traže od nas, od poslanika ovog parlamenta, da suspendujemo javne nabavke, tržište u građevinskoj industriji, da uvedemo arbitrarnost, generator korupcije, kao što je rečeno, koje ne kažu samo mi, to ste govorili vi, danas najveća poslanička grupa u Skupštini, svi koji se bave ocenom transparentnosti, odnosno borbom protiv korupcije, a nisu državni organi i državni organi.
Dakle, ova Vlada nije predložila nikakvo završenje nikakvih objekata. Znači, zakon kaže – broj 212, menja se u broj 2012-2014, što znači da sve odredbe ovog zakona ostaju da važe, što znači, možemo da govorimo i o tome preciznije, da je moguće i dalje kroz formu pomaganja, lažnu naravno, građevinskoj industriji, mogući je pokrenuti finansiranje bilo kog objekta gde to želi bilo ko iz vlasti, bez tendera, bez ušteda koje omogućavaju javno takmičenje u ponudama, bez ikakve kontrole na kraju krajeva i sve sa čekanjem toga, pošto ćemo se opet naći u situaciji da nam ne prokišnjavaju objekti započeti i stadioni ispred kojih narod kliče. Kod nas se dođe opet za dve godine i traži se isto to, da produžimo još dve godine, da kažem jedno potpunog bezvlašća.
Vi ste sami rekli u početku, u prvoj rečenici, da taj zakon nije pomogao građevinskoj industriji, o tome govore činjenice. Ne znam da li je to samo zbog tog zakona, verovatno ima još nekih spornih faktora, ali oni je u suprotnosti sa svim drugim zakonima u ovoj zemlji, on je u suprotnosti sa Zakonom o javnim nabavkama, koji ste vi podneli kao poslanici koji će doći za sedam dana u ovu Skupštinu.
Ovaj Zakon o podsticaju građevinske industrije je u suprotnosti sa tim. Ja razumem vašu političku potrebu da cela vaša vladajuća koalicija ispadne pravedna, koja se bori protiv korupcije, hapse se tajkuni, jedno opšte stanje ludila u isterivanju pravde, ali suštinski, vi radite sve isto kao prethodna Vlada. Sve ono za šta ste i tu prethodnu Vladu optuživali, sve je isto.
Znači, prosto, danas vam je tražila jedna organizacija, koja vas je upozorila da je Ustavni sud tražio od ove Skupštine, 11. novembra 2010. godine, izjašnjenje o oceni ustavnosti ovog zakona. Danas je, ja ne znam koji, neki decembar 2012. godine, znači dve godine, Skupština nije odgovorila. Vaša Vlada, umesto da odgovori po tom zahtevu Ustavnog suda i da pomogne Ustavnom sudu da utvrdi da li je ovaj ceo Predlog zakona neustavan, za šta svi znamo da jeste, pošto ukida osnove garantovane Ustavom, kao što sloboda tržišta, pravo na konkurenciju, i sve ostalo.
Vi umesto toga dolazite i predlažete nam zakon da ovaj zakon važi još dve godine. Ne zavisi uvek sve od dobre volje ministra, i to nas je vreme naučilo. Znači, to što vi danas kažete da vi nećete koristiti ovaj zakon i da to samo služi da se stvari završe, one koje su bile loše, prosto to ne mora da znači da je tako. Ovaj zakon se raspravlja od danas, on ide daleko od očiju javnosti i vi kao ministar, kao ministarstvo, vaše kolege u Vladi, vi imate puno zakonsko pravo, da po ovom zakonu postupate. To, da li će vas neko uhvatiti, otkriti, to, kako da kažem, je stvar kao što ste sami rekli nekih drugih organa, ali mi danas raspravljamo o onome što je obaveza ove Skupštine da raspravlja.
Dakle, apsolutno svi koji imaju sumnje u ovaj zakon, moraju biti protiv ovog zakona, zato što se ovde ne radi ni o kakvom završavanju objekata, nego se zakon produžuje, njegovo trajanje, ne godinu, nego dve. Dakle, do kraja 2014. godine, što znači svaka predizborna laž, koju su građani gledali na televiziji, a koje su sve moje kolege govorile o tome, ni mogućnost za novu laž na televiziji, otvaranjem mostova, gradnju škola, početak izgradnje objekata, svega, traje još dve godine. To je suština. Nikakva deca, gde se mraz kruni o beton, ništa od toga nema ovde.
Da ste to hteli, mogli ste da napišete predloge da se završe svi započeti objekti i po ovom zakonu ne može se ulaziti u nove projekte, ali to ne piše. Vrlo je jednostavno, čak nije moguća ni greška – reč 2012, zamenjuje se rečju 2014. Znači, nema nikakvih drugih ispravki.
Dakle, prosto, ono što je, da kažem, jedna od tema, koja provejava u našem političkom životu, a to je ta načelna borba ili nekakva borba protiv korupcije, koju propoveda vladajuća koalicija, koja je, da kažem, negde sigurno i u nekom prvom koraku dobra, bar o tome pričamo, ranije nismo ni pričali. Ali, da tu nedostaje sistemsko rešenje ovaj zakon je jedan od ključnih dokaza o tome. Džaba vam i zakon o javnim nabavkama, ako izuzmete sve ove objekte, 350 – 400, o kojima je ministar pričao na početku svog izlaganja, džaba vam.To znači amnestiju za sve one koji su nezakonito u tome učestvovali u protekle dve ili tri godine, koliko ovaj zakon važi.
Policija će stići nešto da utvrdi, nešto neće, ali suština korupcije, mogućnost arbitražnosti kod političara, u političkim funkcijama, ona je zacementirana za naredne dve godine. Oko toga mi sada možemo da slušamo obećanja, da će se nešto promeniti, da će se ovo raditi, ili se neće raditi, to je sve manje važno. Suština formalna je ovo što smo rekli.
Što se tiče ovog drugog zakona, nama Zakon o planiranju i izgradnji, tu je da kažem potpuno neverovatno to objašnjenje, naročito što nam se potkrala jedna greška, a to je da u tom obrazloženju, jednog od ova dva zakona, piše da se dao rezultat i da je zabeležen blagi rast građevinske industrije, a vi ste rekli potpuno suprotno. Ali, hajde, to je trivija, nećemo o tome pričati. Ali, ono što je jedinstveno mišljenje, to je da je taj prošli zakon bio loš. Ali on je takođe bio sistemski zakon, ogroman sistemski zakon.
Sada, bez, kako da kažem, ikakve javne rasprave, vi ste naveli da ste konsultovali neke, ja vam verujem, ali to nije dovoljno. Vi ukidate jednu petinu jednog člana i kažete nam da je to stvar koja će odblokirati sve blokirane procese u građevinskoj industriji. Izvinite, to sigurno nije tako. Ovaj zakon ima, kao što ste i vi govorili i mi govorili, i većina naših kolega koji danas sede ovde, mnogo loših stvari.
Šta je bio problem do sada da se urade ozbiljnije izmene ovog zakona? Znači, on je potpuno neverovatan, to je zakon, slažem se, sa manje ili više, svim prethodnicima, on je, ne mogu da kažem uništio, uništila je svetska ekonomska kriza i nedostatak novca, ali on je nekako dokrajčio građevinsku industriju. To provejavanje činjenice, da će država na neki način, svojim delovanjem, pošto valjda ovi vlasnici ti građevinskih, od malih do velikih, svejedno, koji ne uspevaju da se snađu u ovom vremenu, ali država kada im pomogne ovim zakonima, onda će sve da cveta i sve će država da gradi. A odakle državi pare? Šta radi država? Odakle njoj novac? Zašto bi država bilo šta gradila u vremenu krize, da spase građevinski rad? To znači da će uništiti, ne znam, 100.000 penzionera. Možemo i tim jezikom da pričamo.
Naravno da su svi, da je analiza svakog efekta, možda bude pozitivna i negativna, problem je ovde što te analize nema.
Znači, od 150 članova Zakona o planiranju i izgradnji, ukidamo jednu rečenicu iz jednog člana. Da li znamo kakve će efekte imati ta rečenica? U obrazloženju toga nema. Šta će se desiti? Jedna od stvari je sigurno da neće više morati da se radi konverzija da bi se dobilo odobrenje za gradnju, građevinska dozvola. To je sigurno jedna od posledica. A šta ako za 12 meseci ne budete promenili zakon? U Srbiji može sve da se desi. Šta ako ne bude novi zakon, jer onda se ruši ono što je neko izgradio po ovim izmenama i dopunama za ovih 12 meseci?
Prosto, moramo predvideti sve stvari. Jedna stvar su želje vladajuće većine. Nas iskustvo uči, naročito u ovoj vladajućoj većini, da se želje daleko razlikuju od onoga što je realnost i od onoga što se zaista desi.
Dakle, prosto ne pristajemo da menjamo jedan loš zakon time što se izbacuje jedan rečenica, bez ikakve javne rasprave, bez ikakvog ozbiljnog uverenja da će samo ta jedna rečenica biti dovoljna da odblokira sve ono što godinama stoji blokirano. Prosto, ne verujem u to.
Mi smo bili protiv konverzije kao takve kada se o tome raspravljalo. Ovaj zakon čak i ne ukida konverziju. On je na neki čudan način obesmišljava. On sada kaže da nije potreban taj papir, da možete da nastavite tu gde ste stali, da gradite ili da dobijete pravo da gradite i mi ćemo promeniti zakon za 12 meseci, ali ne kaže šta će se desiti ako se ne promeni zakon za 12 meseci.
Znate, živimo u vremenu u kome je moguće da se dese izbori posle praznika, da cela država opet stoji nekoliko meseci, da onda opet nekoliko meseci čekamo izbor neke nove vlade i onda se opet za nekoliko meseci sada nova vlada sa nekom novom idejom donese zakon o planiranju i izgradnji. Šta će ovi investitori da rade u tom trenutku? Da uzmu maljeve i da ruše ono što su izgradili, verujući nama, gledajući nas ovde? Ne, neće i vi to dobro znate. Ova izmena neće promeniti ništa. Niko ozbiljan neće uložiti novac na bazi izmena jedne rečenice u zakonu od 150 članova i ne znam kolik desetina strana.
Ovo je ništa. Ovo je jedan prikaz za televiziju. Svi ćemo mi ovde da govorimo o tome kako brinemo o jadnim građevinskim radnicima, o ne znam ni ja čemu, kako je cela prethodna vlada srušila državu. Vidim da to sada pričaju pripadnici prethodne i ove vlade. Svi se oko toga slažemo. Znači, nećemo utvrđivati nikakvu odgovornost, ni političku, nikakvu, samo ćemo okrivljivati prethodnu vladu i donositi nekakve lažne izmene za koje ovde svako zna da neće nikakvu promenu doneti. Ko je spreman da investira milion, dva, pet, deset ili 50 miliona evra na bazi ovakvih izmena i dopuna Zakona o izgradnji, u kome se čak na jedan izvestan način ekonomski radi ono što je potpuno neprihvatljivo, a to je da se kaže da će biti zakon promenjen, a ne kaže se kako?
Znači, uneli smo još jednu dodatnu dozu zbunjenosti, konfuzije, potpuno jednog nerešenog stanja i haosa koji u ovoj zemlji u ovoj oblasti vlada verovatno od kada postoji.
Donošenje ova dva zakona nije korak bliže rešenju problema. U to smo duboko sigurni. Oni su korak od rešenja problema. Umesto sistemskih rasprava, ozbiljnih rasprava, mi dobijamo ovako na dva papira - broj 2012 menja se u 2014, u članu 105. rečenica 4. stav 4. se prekrižava i ne važi više i sada će da procveta građevinska industrija. Prosto, to nije tačno. Prethodni dugovi su napravljeni, u tom delu imate naše razumevanje. Naravno da treba završiti stvari koje su počete, ali to predložite, pa ćete onda za to dobiti podršku. Ovako sebi otvarate vrata da, gledajući prethodnu vladu, radite isto što je i ona radila. Toliko od nas.

I bez vašeg odobravanja naravno da znamo da smo što se tiče ovoga, apsolutno u pravu. Dozvolite samo dve primedbe.
Prva je na ovaj zakon o podsticajima za građevinsku industriju. Vi to svodite na jedan nivo nekog ličnog poverenja. Čovek sam i možda su naše generacije drugačije, naše političke stranke svakako, mislim da na to nemamo pravo. Ne radi se ovde da li mi verujemo vama ili neko drugi veruje nama ili mi svi zajedno verujemo u nekoga. Vreme je takvo i posao je takav da se mora gledati ono što se usvaja. To što ste rekli, možda i vi verujete u to, nemam razloga da vas lično manje ili više osporavam, to nije ni tema ove rasprave. Ono što je problem jeste da je to stvar vašeg ili našeg poverenja, poverenje opozicije. Ova Vlada ako je nešto pokazala do danas od svog formiranja jeste to da ni jedno predizborno obećanje do sada nije ispunjeno.
Tako da, radnje iz kojih gledamo stvari su drugačije. Vreme će pokazati. Mi znamo da smo u pravu. Vi niste predložili da se završe objekti, ne vi lično, nego vi kao Vlada, nego ste predložili da se zakon produži u trajanju još dve godine.
Što se tiče Zakona o planiranju izgradnje, slažemo se sa ovim što ste rekli. Sećam se da smo diskutovali, manje ili više isto. Znate kako, ne verujem da će ozbiljnom investitoru biti dovoljno izmena da bi uložio svoj novac ovde, naročito ako ne zna šta se dešava u vremenu koje je pred njim. Kažete da hoće. Videćemo se za šest meseci. Kažem vam da nećemo skočiti za sto mesta, neće ova zemlja postati raj na bazi ove jedne izmene. Da koristim jezik koji ste vi rekli, ako se rodilo valja ga ljuljati, ja vam kažem drugu izreku što se grbo rodi vreme ne ispravi.

Ovo je jedan od amandmana koji je Vlada prihvatila. Njegov cilj je bio da, pošto je ostavljen prostor da organ za imenovanje direktora javnih preduzeća ne predloži automatski, o tome je bilo juče dosta rasprave, nećemo opet da širimo, ne predloži najbolje rangiranog, nego da ima nekakvu slobodu da između tri prvo rangirana odabere po svom mišljenju najbolje rešenje.
Insistirali smo da javnost bude upoznata sa rešenjem o imenovanju, to je normalno, ali i sa obrazloženjem ukoliko nije izabran najbolje rangirani, šta je to što je presudilo da ne bude najbolje rangirani izabran, nego neko drugi.
Mi smo podneli još jedan amandman koji se tiče uvida javnosti. On će se naći malo kasnije na dnevnom redu. Taj amandman je Vlada odbila, ali naša ideja je bila da se kroz ta dva amandmana omogući kvalitetan uvid javnosti u sam proces i u detaljima koji su potrebni, a na način, po našem mišljenju, da se sam proces izbora ne ugrozi u smislu nekog javnog pritiska ili bilo kakve druge loše stvari.

Moram da kažem da su mnogi naši amandmani promenjeni. Drago mi je što je ovo kolega Stefanović pomenuo, pošto je i juče to bila tema.
Deo naših amandmana je Vlada prihvatila. Deo smo mi svojevoljno prepustili Odboru, jer smo mislili da je bolje rešenje. Deo je Vlada odbila, odnosno nije prihvatila. Ova ljutnja koja stiže iz DS je veoma zanimljiva. Zato što, nažalost, kolega Stefanović nije bio poslanik u prošlom mandatu. Bavio se nekim drugim odgovornim stvarima. Mi smo bili poslanici. Praksu takvog ponašanja je uvela vaša vlada kada je, takođe, kada postoje dva ili više sličnih amandmana birala onaj koji želi da usvoji.
Što se nas lično tiče, nama ni tada, a ni danas, nije smetalo i primer za to su dva amandmana gospođe Batić koji su bili bolji od naših amandmana. Vlada je prihvatala amandmane koji se tiču člana 38. i koji se tiču stvari koje su vezane za to ko ne može da bude direktor sudstva. Zadovoljni smo time što smo ukazali na problem. Zadovoljni smo time što je još neko ukazao na problem. S obzirom da je to rešenje bilo bolje, nama je to bilo dovoljno. Ako se iz toga pokušava izvući neki širi politički kontekst, mislim da je to greška. Mi u tome ne vidimo nameru, nego vidimo potvrdu toga da smo se zaista na ozbiljan način bavili ovim zakonom.
Razumem da to možda izaziva neku vrstu, ne mogu da kažem ljubomore, to bi bila teška reč, konkurencije. Želim da u tome ne vidite manu, nego da prosto u tome pronađete energiju da sledeći put budete tako dobri.

Nemam nameru da širim ovu raspravu, naročito ne sa DS, ali prosto neke stvari moraju da se kažu čak i ovde. Upozorili smo vas nekoliko puta, nemojte nas uvlačiti u vašu brakorazvodnu političku parnicu. Ako imate nešto da kažete vašim bivšim koalicionim partnerima koje ste odabrali prošli put umesto nas, to recite njima, ali nemojte to činiti preko naših leđa. To je razlog zbog koga sam reagovao, zato što ste to uradili i juče i danas.
Iz moje perspektive potpuno je besmisleno optuživati LDP za bliskost sa vašim bivšim koalicionim partnerom, na koga ste ljuti zato što ovaj put nije hteo sa vama. Rešite to međusobno. Mi smo spremni do određene granice, kao što smo i sinoć bili, da sedimo sa strane i da to gledamo, a da u tome ne učestvujemo, ali nemojte u tome zahvatati nas. O tome se radi i zbog toga je bila moja reakcija. Mi nemamo niti ambiciju, niti nameru da u tome učestvujemo.
Što se tiče toga, to moram da vam kažem, kako je bilo prošli put, znam da svima sa visine na kojoj misle da se nalaze, kada gledaju na neke procese u ovoj Skupštini, oni izgledaju drugačije nego što zapravo jesu. Ono što se i danas i juče dešavalo, dešavalo se i u prošlom sazivu. Verujte nama, jer je naša pozicija manje ili više ista u tome. Možda sa neke velike planine sa koje se gleda na ljude to izgleda drugačije i ljudi izgledaju sami u svojim očima milosrdni i široki, ali to nije tako. Stvari koje ste sami izabrali, mnogo više treba da se desi od jednog prostog izvinjenja.

Mislim da je bilo kolega koji su se pre mene javili, ali dobro.
Ovim završavamo talas replika. Samo želim radi istine da kažem da ni naš amandman na taj član nije prihvaćen. Mi smo imali amandman po kome neko ne može da bude funkcioner stranke godinu dana pre imenovanja na neko mesto. Dakle, samo da ne bi bilo nikakve zabune oko toga, naši amandmani suštinski, a njih je dva ili tri, nisu prihvaćeni. Prosto radi saopštavanja istine i ne želim da ulazim dalje u raspravu sa DS.

Ovo je za nas jedan od suštinskih amandmana. Drago mi je da je Vlada odlučila da ga prihvati, a ono što ostaje, to je pitanje sprovođenja, gde ćemo imati vrlo jasan plan i ulogu kroz skupštinski odbor. Dakle, amandmanom smo predložili da ovaj član zakona se tiče toga da preduzeća moraju da objave svoj program rada, program poslovanja za narednu godinu i da zatim na taj način to bude neka vrsta kontrole rada tih direktora ili nove upravljačke strukture svakog javnog preduzeća.
Za nas to nije bilo dovoljno. Mi smo predložili amandman koji je sada postao sastavni deo, a to je da mora da se sastavi posebni program, ukoliko javno preduzeće koristi bilo kakvu vrstu budžetske pomoći ili subvencije ili je tražilo od Vlade garancije za neko zaduživanje ili bilo šta u tom smislu, da tada to javno preduzeće mora napraviti dodatni program kako će se sredstva iz tog dela pomoći koristiti. To je jedan deo amandmana.
Drugi deo je kakav je plan preduzeća da u periodu koji dolazi polako svojim radom ili poboljšanjem efikasnosti i produktivnosti napravi plan za izlazak ili za situaciju koja mu neće više biti potrebna da traži pomoć od države, bilo kroz subvencije, bilo kroz garancije. Ovo je jedan deo. Naravno, lakše je da će svaka firma uspeti da napravi neki program. Suština je, a to je uvođenje nove prakse, to je kontrola trošenja novca iz subvencija i ja o tome očekujem vrlo ozbiljno angažovanje svih poslaničkih grupa i Odbora za privredu u praćenju rezultata sprovođenja ovog amandmana.

Hvala, poštovana predsedavajuća.
Ovo je, pored amandman koji se ticao mogućnosti da partijski funkcioner postane direktor javnog preduzeća, drugi amandman koji Vlada nije prihvatila, drugi po važnosti, a zbog čega smo mi onemogućeni da glasamo za ovaj zakon na kraju.
Ovim amandmanom, da bismo pojasnili, tražili smo da se objedine informacije o svim javnim preduzećima i kao mesto na kome je to moguće, locirali smo da je to sajt, veb sajt Ministarstva finansija. Po rečima ministra, a tako je bilo u proteklih 10 godina, Ministarstvo finansija jeste krovno ministarstvo za sva javna preduzeća u Srbiji.
Suština ovog amandmana je mnogo više od nekakvog veb sajta. Još jedanput ću ponoviti, po ko zna koji put u ovih nekoliko dana rasprave, da suštinski ne znamo koliko ima javnih preduzeća, suštinski ne znamo ko su direktori tih javnih preduzeća. Ne znamo kakvi su njihovi planovi, programi, gubici. Na određeni način i samo ministarstvo to ne zna, osim u pojedinačnim slučajevima kada je posebno zainteresovano.
Ovim članom zakona, Vlada je predvidela da postoji nekakva vrsta zaštite javnosti rada ili interesa javnosti u radu javnih preduzeća. Međutim, mislimo da to nije dovoljno. Nije dovoljno da samo stoji odrednica da je javnost obavezna i da se mora objavljivati u javnosti sve ove stvari o kojima smo ranije pričali, zato što, po mom dubokom uverenju, a siguran sam da ćete se svi složiti, da je kontrola moguća samo uz kvalitetnu informisanost. Kvalitetna informisanost, za nju nije dovoljno samo da neka informacija bude objavljena, za tu informaciju je potrebno da ona, pre svega, bude dostupna. Dostupna na jednom mestu, lako dostupna, ne samo poslanicima, već svakome koga to zanima. Takvo mesto danas ne postoji.
Ako se ne bi usvojio ovaj naš amandman do kraja, tada bi obaveza objavljivanja svih ovih stvari o kojima smo ranije govorili, postojala na lokalnim veb sajtovima javnih preduzeća. S obzirom da ne znamo ni koja su sve javna preduzeća koje postoje, kako ćemo tek naći, ako želimo da ih kontrolišemo, njihove internet stranice?
Mislim da je ovo vrlo suštinska stvar. Razlog iz kojih je amandman odbijen, ne objašnjava nama, nije to dovoljno objašnjenje zašto. Kaže se da je u ovom članu već predviđena javnost rada. To je tačno, ali nije odgovor na pitanje koje postavljamo.
Ovo je potpuno, sve ovo što smo pričali u četiri ili pet dana, od rang lista kandidata koje će se objaviti po završenom konkursu, o rešenjima o izboru, objašnjenjima, zašto nije izabran prvi kandidat, ni drugi kandidat na listi, nego treći, programi za poslovanje, programi za potrošnju subvencija, plan za izlazak iz subvencija, to sve potpuno gubi smisao, ukoliko nije objedinjeno na jednom mestu, na sajtu Ministarstva i ukoliko nije dostupno svakom građaninu Srbije da to pogleda, naravno, ukoliko nije reč o poslovnoj tajni.
Bez ovog koraka, sva mogućnost kontrole, koja je predviđena ovim zakonom, kontrola od strane javnosti, ograničava se na jedan dobar način. Ona će postojati za velika preduzeća – Telekom, pošte, aerodrom, to se spominjalo, zato što kod njih vlada interes javnosti. Ali, već na prvom nivou ispod, ona neće postojati, zato što niko i ne zna da postoji sajt, npr, rekli ste Gradskog saobraćajno preduzeća Beograd, na kome će biti objavljen plan potrošnje subvencija.
Znate šta, mislim da treba da idemo u susret javnosti u interesu javnosti i da provociramo pritisak javnosti na ljude koji upravljaju svim javnim preduzećima, a ne da čekamo da se javnost trudi da dođe do nekih informacija i da onda na takav način njih kontrolišemo.
Duboko verujemo da je on suštinski važan, iako je naizgled banalan. Tražimo da se jednom internet sajtu objavljuje zbirno sve što je vezano za javna preduzeća. Suštinski, verujte, ukoliko se na ovaj ili na neki drugi, svejedno je, može da se otvori poseban internet, nije uopšte tema, ukoliko se ne objedine sve informacije o svim javnim preduzećima, koliko god to teško bilo, koliko god to bilo teško da svako lokalno javno preduzeće pošalje sve ono što su potrebe zakona, ali verujte, to je potpuno neophodno, da bi bar neka opšta kontrola postojala i od strane medija, o od strane stručne javnosti, i od strane Skupštine, i od strane, što bi se reklo, svi h zainteresovanih strana.

Naša ideja koja je postojala jeste da se umanji ikakva sumnja da neka javna preduzeća neće postupati po ovom zakonu. Bilo je reči o tome da ovaj zakon nije retroaktivan, slažemo se sa tim, niti može da bude bez posebnog glasanja Skupštine. Ovo bi značilo da kada se uvedu nadzorni odbori umesto upravnih odbora, kada se formira komisija i ostala tela predviđena ovim zakonom da ne mogu ostati direktori i naročiti ne vršioci dužnosti koji nisu izabrani po konkursu. U tom smislu, predložili smo amandman, naša ideja je bila da to može malo ranije da se uradi.
Predložili smo, ako se ne varam, kraj marta. Pristali smo na argumente i složili se sa tim da odbor preformuliše naš amandman i da rok do 30. juna 2013. godine. Mislimo da je ovo rešenje koje će doprineti da se počnu menjati javna preduzeća. Nažalost, ne u toj meri u kojoj smo mi, a verujem i većina u ovom parlamentu želela.

Ovo javljanje za kraj bih iskoristio da kažem o ovom amandmanu, ali naravno i o celom zakonu. Mislim da smo mogli da napravimo još veći taj korak i oko toga ćemo ostati podeljeni. Ono što će odrediti zadovoljstvo ili ne, mislim da treba da sačekamo rezultate. Koliko god neki tim u nekom javnom preduzeću danas bio možda osveženje ili teret, mislim da ono što treba da bude presudno, a to je da na kraju ili u toku te igre vidimo kakav je rezultat i da na osnovu toga sudimo.
Želeo bih da se zahvalim svim kolegama poslanicima, članovima Odbora za privredu i naravno predstavnicima Ministarstva zato što mislim da smo bez obzira što nije toliko skrenuta pažnja javnosti, ali ovo je bila jedna od najsadržajnijih rasprava u poslednjih nekoliko godina u parlamentu Srbije. Sve kolege manje ili više, ali u velikoj većini, su pomogle da se ova tema izbaci iz senke, da prosto sada po prvi put se govori o tom, ponovo ću ponoviti, jednom od najvećih ako ne i o najvećem problemu koji naša ekonomija ima.
Po prvi put se ovde razgovaralo u manjoj ili većoj meri otvoreno. Rešenjima će Vlada biti zadovoljna, opozicija jednim delom da, jednim delom ne. Vreme će pokazati da li smo bili u pravu, ali ono što je suština, mislim da su danas svi mnogo svesniji tog problema. Ono što možemo da kažemo a to je da je pravac neki koji se pre svega u rasprava jasno kristalizovao, a to je da je manje ili više svakome od nas poznat problem a načini i rešenja, oni treba da ostanu mesta oko kojih se političke partije među sobom bore.
Na kraju, ono što treba da bude ono što odlučuje, to je rezultat, a ne uspešnost nekakvog PR-a ili načina na koji se o stvarima govori. Još jednom, hvala svima koji su učestvovali u raspravi.

Mislim da je ovo suštinsko pitanje. Nije mi namera da produžavam raspravu, ali ovo pokazuje suštinsko nerazumevanje, bez obzira što je Vlada, ministarstvo prihvatilo većinu naših amandmana. Ovde dolazimo do suštine. Mislimo da je problem za ceo politički sistem i za naše društvo taj opšti stav po kome ljudi dolaze u stranku da bi ostvarili nekakvu korist. To mislimo iz mnogo razloga. To jeste opšte uverenje. Pogledajte napolje, pričajte sa ljudima.
Mislimo da je to razlika između nas i Nemačke. Tamo takvo uverenje ne postoji. Zbog toga mislimo da naš odgovor mora biti radikalniji i da mi, kao stranke, koje treba da kreiraju nekakvu atmosferu u kojoj će se ovo društvo kretati i rešavati probleme, da nama ne trebaju ljudi čiji su motivi da budu u nadzornom odboru nekakvog javnog preduzeća. Naš interes je da ljudi koji imaju takav motiv ne budu u našoj stranci. Oni ako žele da se bave ekonomijom ili privredom, neka budu preduzetnici, neka se zaposle u privatnim preduzećima, u bankama, gde god hoće.
Shvatamo mi radikalnost ovog predloga, ali upravo govorimo da je situacija u Srbiji toliko teška i toliko drugačija da je samo takav odgovor potreban. Nema potrebe da mi nekome verujemo ili ne verujemo. Ne govorimo mi, gospodine Babiću, o tome. Izvinite za lično obraćanje. Ne govorimo o tome. nije naša namera da ljude linčujemo. Mislimo da je to jako loše, da se čitaju neka imena. Prvo, mi ne znamo da li je to tačno. Govorimo o tome da to jeste opšti utisak. Mislimo da je dobra ideja, da je pametna ideja i da je to interes svih stranaka, samim tim i našeg društva, da mi pokažemo da se ne bavimo zbog toga politikom. Ne treba nam to.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Samo da završim rečenicu. Ako treba da se pomučimo da nađemo stručne ljude u tih 700 javnih preduzeća puta tri člana nadzornog odbora, hajde da se pomučimo. Samo time bi slika o svima nama, za neki period relativno kratak, bila mnogo bolja, nego što je to danas.

Kada je pitanje ko je vlasnik javnog preduzeća, šta je odgovor? Tu se možda razlikujemo. Iz moje perspektive nije država. Ona je formalno vlasnik, suštinski vlasnici su građani. Da li se slažemo oko toga?
Druga postavka koju ste rekli, kao stub te odredbe, je da je profesionalno upravljanje, pa će partijski kadrovi kontrolisati. Ne, nije profesionalno upravljanje. Direktor koji bude izabran za direktora, a zatim zamrzne svoju funkciju u nekoj stranci, neće ga kontrolisati njegove stranačke kolege. To je vrlo jednostavno.
Znači, stalno se to ponavlja, iz dana u dan, kako je ovim državna uloga, a u krajnjoj instanci i političkih partija svedena na nekakvu kontrolu. Ne, nije, ona je i dalje upravljačka. Možemo o tome hiljadu puta, da vi ponovite jedno, mi drugo, ali to ostaje tako. Ja sam potpredsednik LDP, ako budem izabran za direktora "Srbijašuma" i zamrznem svoju funkciju, niko drugi ne može da bude potpredsednik moje stranke i ja ću biti na listi na sledećim izborima. Dakle, oba preduslova koja mogu da dovedu do toga da pomislim da zloupotrebim tu funkciju su prisutna i dalje. Zamrzavanje funkcije naš politički sistem ne poznaje. Na to je, između ostalog, dala odgovor i Evropska komisija kod izbora guvernera. To nije praksa koja u ovoj zemlji postoji, pa ćemo time ubediti građane da je sada sve u redu. Nije u redu. Dakle, mi ovde govorimo o lancu povezanosti. Nadzorni odbori, komisija, ministarstvo koje ne mora da bira redosledom koji je komisija predložila i na kraju direktor koji kao zamrzne funkciju. Nema departizacije, to je suština.

Javljam se po članu 97. Voleo bih da se produži vreme rasprave. Nekoliko je razloga zbog toga. Mi predlažemo da se uvede duplo vreme rasprave za poslaničke grupe.
Razlozi su isti kao i u prethodnom sazivu parlamenta. Dakle, za nas je takav način rasprave o ovako važnim zakonima potpuno neprihvatljiv. Ovi zakoni, uglavnom, nisu prošli nikakvu javnu raspravu. Skupštini su dostavljeni neposredno uoči rasprave o budžetu, i npr. ovih osam zakona bi značilo da naša poslanička grupa ima dva minuta po jednom zakonu pravo da raspravlja.
S obzirom na važnost ovih zakona i na dalekosežne posledice njihovog usvajanja, s obzirom na to da nikakva javna rasprava manje ili više nije postojala u ovim zakonima, mi insistiramo da bar Skupština u plenumu dobije više vremena da o ovim zakonima raspravlja.

Poštovana predsedavajuća, predstavnici Vlade, kolege poslanici, mislim da je ovo rasprava koja bi bar trebala da bude jedna od najvažnijih koje će ovaj saziv imati. Pošto je reč, u to duboko verujem, o jednom od najkrupnijih problema sa kojima se suočava naše društvo. Nisam sklon da mislim ili da optužujem sadašnju Vladu ili prethodnu da je ona taj problem prouzrokovala. Mislim da je to jedan od najgorih recidiva naše nedemokratske. Kada je neko ko se bavi politikom bio jednom direktor, pa onda predsednik opštine, pa onda opet direktor, pa onda recimo načelnik general štaba, pa opet direktor i tako u krug.
Nadao sam se da nećemo morati ponovo da objašnjavamo zašto je takva podela odgovornosti u jednom društvu loše. Naročito, imajući u vidu vaše prethodne izjave i kao resornog ministra, ali kao i stranke koju predstavljate i u kampanji i onoga što ste govorili ranije, moram da kažem da mi nije jasna promena koja je jasna, politička, koja je nastala prilikom predlaganja ovog zakona. Ta se promena najjasnije ogleda u činjenici da više nije društvo nekakav talac patrokatskog sistema, o čemu smo imali zajednički jedinstven stav nego od jednom je potrebno danas braniti predstavnike partije od lova na veštice kojim su izloženi time što ne mogu da budu direktori javnih preduzeća.
Mislim da neću trošiti svoje vreme na to, ali za početak da kažem da se apsolutno ne slažem sa tim da postoji nekakav lov na veštice, na jadne članove političkih stranaka koji bi hteli da budu direktori, a neko im ne da. Prosto mislim da je to u direktnoj suprotnosti sa realnošću ko kojoj živimo.
Moram da kažem da je pitanje javnih preduzeća u Srbiji i njihovo poslovanje predmet svake ekonomske ozbiljne rasprave. Ono je kancer našeg društva. U tim preduzećima radi 10% ukupno zaposlenih u ovoj zemlji, a ona generišu 40% ukupnog duga od privrede. Realnim jezikom to je milijardu evra svake godine. Posledica stvaranja tog gubitka koji plaćamo svi mi građani. Posledica, to je posledica u najvećoj meri nesposobnosti onih koji rukovode tim preduzećima, nepostojanja nikakve kontrole, a oni se na tim mestima nalaze isključivo zato što su članovi organa stranaka koja čine vlast.
Ako ćemo nešto nazvati reformom javnog preduzeća jedina ozbiljna reforma mora da bude zabrana strankama da upravljaju javnim preduzećima. Sve drugo je izbegavanje davanja jasnog odgovora na problem koji imamo. Kako to danas izgleda? Pošto je prva ideja ovog zakona bila departizacija komisija koju imenuje Vlada, četiri od pet članova direktno, znači potpuno pod kontrolo Vlade, jer je i član Nadzornog odbora koji će biti deo komisije je u svakom pojedinačnom imenovanju će biti jedan od tri koje Vlada predloži.
Dakle, od pet članova Vlada je direktno postavila četiri. Oni prave javni konkurs. Čak ni to nije dovoljna zaštita za partijske kadrove nego oni mogu da predlože tri, a onaj ko odlučuje na kraju će izabrati jednog od ta tri. Zašto ne najboljeg? Šta je problem da ako komisija utvrdi rang listu i kaže nam ovaj je najbolji ili ova je najbolja, šta je problem, zašto stoji odredba da to ne mora biti najbolji? Da li nama ne trebaju najbolji? U tome možemo da prepoznamo samo ideju, intenciju koja se provlači kroz ceo zakon, a to je da se izbegne departizacija.
Očigledno je da je to bila prva ideja zakona. To je ideja zbog koje je zakon i pisan, ali je tim, kako se kaže, "đavo leži u detaljima", u tim detaljima se korak po korak potpuno odustalo od te ideje. Daću vam drugi primer. Broj javnih preduzeća u Srbiji nije poznat. Mi kao poslanici baratamo sa procenom Fiskalnog saveta, a ona kaže da ih ima oko 700. Od tih 700, 650 su tzv. lokalna javna preduzeća, dakle, preduzeća čiji su osnivači lokalne samouprave. Ti uslovi koji jesu napredak u odnosu na prošli zakon, pošto u prošlom zakonu nije bilo nikakvih uslova, ako se dobro sećam, osim nekih bazičnih, nikakvih nije bilo. Ali, ti uslovi se ne odnose na ovih 650 preduzeća. U ovom zakonu piše da se direktori lokalnih javnih preduzeća biraju shodno Zakonu o radu.
Dakle, na njih, uslovi da nisu članovi stranaka, da imaju sedam godina iskustva ili četiri, da su stručnjaci, to ništa ne važi, za 650 od 700. Vi kažete – ovo je dovoljan korak da se promeni struktura. To zavisi svakako od mesta sa koga merite odgovornost. Ono oko čega ne treba da se sporimo, to je da je to vaša procena, realnost će vas demantovati. Od 700, 650 nema ni jedan uslov da se nađe na mestu direktora. Ako pri tome može da bude i član stranke koliko god bude ugrožen, a biraju ga njegove kolege stranačke, kakve šanse ima bilo ko drugi­? To je direktno principu jednakih šansi za koje se navodno ova vlada zalaže.
Ako mene kao potpredsednika stranke treba da biraju moje kolege koje čine vlast, kakvu ko drugi ima šansu? Da podrazumevamo da imamo jednake ostale uslove. Dakle, to prosto nije tačno. Ideja o tome da je direktor javnog preduzeća može da bude član organa stranke ako zamrzne funkciju. Znate šta to je odredba koja je možda dovoljna za Švedsku, Švajcarsku, Norvešku. Šta znači to u ovoj zemlji? To znači da je greška već napravljena. Ako ja, a govoriću samo o sebi, ne želim nikoga da uvredim, kao potpredsednik LDP mogu da učestvujem na konkursu i ako budem izabran, da se moj status zamrzne, šta znači to da niko drugi ne može da bude potpredsednik stranke umesto mene i da ću na sledećim izborima takođe biti na listi LDP-a.
Koji je onda razlog da je ne zloupotrebljavam tu funkciju? Pustite i korupciju i sve, problem upravljanja javnim preduzećima je mnogo dublji, on razara ovo društvo. Setite se izborne kampanje. Setite se postavljanja bandera. Setite se onog sela pored Loznice ili Šapca, u kome su ponovljeni izbori 10 puta. Na kraju nisu imali šta da rade više. Celo selo asfaltirano, ispred svake kuće 10 bandera. Trotoar bolji nego u centru Beograda.
Šta je bilo na kraju? Da li mislite da takvo ponašanje i upravljanje javnim preduzećima ne razara dubinski demokratski poredak jednog društva? Zbog toga političari koji se aktivno bave politikom, ne smeju da se bave upravljanjem javnih preduzeća. Oni neće štititi javni interes, kako god mislili, nego će štititi one koji su ih postavili i koji su njihovo direktno okruženje, koji čine okruženje u pozivu ljudi koji se bave politikom koje su sami odabrali.
Niko nikoga nije naterao u ovoj sali da bude poslanik. Svako od nas je morao da potpiše saglasnost da učestvuje u kampanji, da sam odluči da želi da bude. Ako je tako, zašto mora da se nađe na čelu nekog javnog preduzeća? Čemu to? Da budem u komisiji, u nadzornom odboru, da upravljam, da utičem, da pretim? Čemu to?
Nijedna zemlja na svetu, nije tačna konstatacija da politika utiče na upravljanje javnim preduzećima, nije tačno, vi delite odgovornost, zato što ste ministar i delite odgovornost za one koji su izabrani, ali nije tačno da biste potpuno sigurni za nekoga, to moraju da budu partijski poslušnici. Pritisak na ljude koji su direktori, kada sve ovo izuzmete je još veći ovim zakonom, nego što je bilo to prethodnim. Jedan od pomenutih razloga je nešto što nazivate nepotpuno ili lažna izjava. Pošto ne piše da se radi o medijskoj izjavi, može da se radi o izjavi u kafani, na osnovu toga, resorni ministar po prvi put ima pravo da pokrene proces smene bilo kog direktora, bilo kog javnog preduzeća u Srbiji. To piše u ovom zakonu.
Dakle, ako se vama ne svidi, neću vas, ministru za poljoprivredu se ne svidi izjava direktora "Srbijašuma" iz Loznice, on može da pokrene njegovu smenu. Ta arbitrarnost koja stoji, koja kaže nepotpuna izjava, koja nema nikakvo pravno značenje, jer šta je nepotpuna izjava, svako će da tumači da li je neka izjava potpuna ili nepotpuna. Ako nabraja vrste šume koju ima i ne kaže na latinskom imena drveća, da li je to razlog za smenu direktora? Ta izjava je nepotpuna. Znači, takve stvari omogućuju arbitrarnost koja generiše korupciju. Zbog toga smo vam rekli, ovaj zakon nije korak od korupcije ili korak u skladu sa tzv. borbom protiv korupcije koju ova vlada vodi? Ne, ovaj zakon ima intenciju da zadrži postojeće stanje i da ga utemelji, pri tome rađajući jednu političku grešku koja je za nas stvarno neprihvatljiva, a to je da kažete da je ovim zakonom izvršena reforma javnih preduzeća i da ona ne mogu da budu bolja nego što jesu. To nije tačno.
Ovaj zakon ne predstavlja dovoljnu reformu javnih preduzeća u Srbiji. On uvodi uslove pod kojima neko može da bude direktor i slažem se.
On menja upravne odbore nadzornim odborom i tu se slažem. Uvodi izvršne odbore, omogućava bolje upravljanje i slažem se sa svim, ali ako se pri tome ne pravi korak od presudnog uticaja stranaka na poslovanje svakog od tih preduzeća, sve ovo je džabe, od sedam vi ste nabrajali ko sve može da bude izvršni direktor i to će sve biti članovi stranke, velika je koalicija, pa mora svaka stranka da dobije, jedna za finansijskog direktora, jedna za direktora nabavke, jedna direktora za logistiku, marketing.
Mislim da je pitanje, mnoge stvari su propuštene ovim zakonom i mislim i zato sam skrenuo pažnju mojim javljanjem po Poslovniku na početku ove sednice, jer trebalo je da skrene pažnju na jednu stalnu demokratsku grešku koju je redovno činila prethodna vlada, a ova je samo produbljuje.
Zakoni bez javne rasprave nemaju smisla da uđu u proceduru Skupštine Srbije, počev od niza krivičnih dela koja ste zaboravili, a ja sam siguran da se tu radi o grešci nekoga ko je pisao zakon, pa tako da osoba osuđena za oružanu pljačku može da bude direktor javnog preduzeća, a osoba koja je falsifikovala pasoš, ne može.
Znači, to je greška. Ne želim da verujem da postoji ikakva namera, siguran sam da ne postoji. Te greške se izbegavaju javnom raspravom, zato što neko ko je stručan ukaže na to. Takvih je grešaka puno. Mi imamo 20 amandmana, ali jedna stvar je politička odluka. Da li je odustajanje od departizacije, u stvari uzrok toga da nije zabranjeno ovim zakonom upotreba resursa javnih preduzeća u izbore? Predložili smo amandman na samom početku zakona i treba da se usvoji. Takva odredba bi mogla da da signal, ne bi usvajanje ni te odredbe, ne bi bilo dovoljno, ali bi dalo jasan signal da ne smeju resursi javnih preduzeća da se upotrebljavaju u toku izborne kampanje. Nema bandera, asfaltiranja, šećera, paketa cementa, čega god hoćete, nema toga. To je devijacija demokratije koja ovu zemlju čini gorom nego što ona zapravo jeste. Taj krug se pokrenuo pre nekoliko godina i ako ga ne budemo isekli, čak i ovim zakonom, završićemo kao najgora banana država u kojoj jedan uzan krug ljudi bira nekoliko ljudi koji rukovode svim resursima u zemlji i onda plaćaju na izborima podršku za sebe.
Pogledajte šta se desilo u Rumuniji i kakav je zakon morala da usvoji danas kao članica EU, da je zabranjeno davanje svakom građaninu veće vrednosti od dva evra u izborima. Nemojmo da se nađemo u toj situaciji, pošto taj član zakona u Rumuniji pokazuje, pre svega, koliko je neozbiljan taj izborni proces koji onemogućava da se ljudi bore oko ideja, nego se podmićuju da bi na izbore izašli i glasali za neku stranku. Ključna podrška takvoj vrsti demokratije se nalazi u iskvarenosti javnih preduzeća, ne ni u parlamentu, ne ni u Vladi, nego u javnim preduzećima koja posluju daleko od očiju javnosti, toliko daleko da ne znamo koliko ih ima. Možda ministarstvo zna, zato što, knjigovodstveno, ali ne postoji jedno mesto na kome možete da se obratite i da vam neko kaže koliko ima javnih preduzeća. To mesto ne postoji.
Vi ste rekli da jedan član se bavi javnošću rada. Predložili smo amandman, vrlo je prihvatljiv za Vladu, da se na sajtu Ministarstva finansija, da bude vaša odgovornost, objavi spisak javnih preduzeća, da se nađe na tom sajtu, svi kandidati koji su predloženi za svako javno preduzeće, svaki program koji ioni predlože i svaki izveštaj o realizaciji programa, to je javnost rada. Nije dovoljno da se objavi u lokalnim novinama, u nekom mestu u Srbiji neki program. On mora biti dostupan onima koji hoće da kontrolišu to. To je osnova javne informisanosti, da je informacija dostupna, a ne da je jurimo po sajtovima kako ko uspe.
Što se tiče komisije za izbor, mi vam predlažemo da odgovornost podelite. Mi smo sigurni u ishod ovog zakona, pošto on ne pokazuje, takođe smo sigurni, pošto nismo ni slepi ni gluvi i mi vidimo kako koalicioni partneri gledaju i jasno nam je šta se desilo. Početna ideja je departizacija, a onda kompromisi i kompromisi i na kraju sve može. To se nama desilo.
Mi vam kažemo, postoje modeli u zapadnoj Evropi da Odbor za privredu Skupštine Srbije dvotrećinskom većinom predloži jednog člana komisije, to će sprečiti zloupotrebe koje će sigurno komisiji biti nametane. Dakle, dvotrećinskom većinom ne može da bude poslanik, ne može da bude niko, ali će odgovarati Odboru Skupštine gde sedi opozicija. Opozicija gleda svaki vaš korak i prva će uzbuniti javnost ako se napravi greška.
Ne predlažemo da to bude bilo ko od nas, predlažemo da onaj ko je stvarno nezavisan, to je neko ko može da ima 2/3 glasova skupštinskog Odbora za privredu i energetiku.
Mislim da ova rasprava treba da bude ozbiljna kao što sam rekao i zbog toga smo vam predložili za naše uslove dosta amandmana. Verujemo da svaki amandman koji prihvatite će poboljšati ovaj zakon. Nismo sigurni da može da se usvajanjem ovih amandmana poboljša do mere, da kažem da ćemo svi biti zadovoljni.
Za nas ključno pitanje ostaje uticaj dnevne politike na poslovanje javnih preduzeća. Mi mislimo da nisu političari ni pod kakvom harangom, niti ni pod kakvim diskriminatorskim ponašanjem, ukoliko se zabrani članovima organa stranaka da budu izabrani na mesto člana nadzornog odbora komisije ili direktora javnog preduzeća.
Reći ću vam zašto. Trenutno odredba o zamrzavanju statusa, ona ništa ne rešava, zato što je tu nejednakost šansi prisutna do trenutka izbora, zato što će uvek neko ko je član nekog organa stranke, što viši – to gore, biti u prednosti nad onim koji ima znanje.
Hoćete li da vam citiram vašu izjavu iz kampanje: "Partokratija je stvorila društvo nejednakih šansi, u kome većina građana opravdano veruje da znanje i lični kvaliteti nisu presudni za dobijanje posla i napredovanju u karijeri, već da to isključivo zavisi od pripadnosti političkoj stranci", to ste rekli u kampanji, nemojte to izneveriti danas.
Mi vam kažemo vrlo jednostavnom odredbom – ukinite mogućnost da direktor bude neko ko je najmanje godinu dana pre konkursa bio na političkoj funkciji, i to će uništiti ambicije svih koji u politiku ulaze da bi se nalazili na mestima direktora javnih preduzeća i odatle o trošku građana širili svoj uticaj i uništavali, slobodno možemo reći, ovo društvo.
Prosto, treba da pobedi najbolji. Ovaj zakon ne omogućava da pobedi najbolji. Ovaj zakon omogućava da se kako – tako zadrže sve one devijacije, koje su napravljene u desetinama godina iza nas. Dakle, nisu one ni posledica, ponoviću još jednom, ove vlade, ni prošle vlade, ni prethodne vlade, one su posledica jednog netransparentnog, nedemokratskog sistema, u kojima se ova zemlja razvijala u zadnjih 40 godina.
Jedanput mora da se proseče. Ovo što nam je danas predloženo, ono je opasno iz dva razloga. Prvi je da taj problem rešava, kao što sam rekao i drugi je što se pokušava stvoriti iluzija da bolje od ovoga ne može. Mi vam kažemo – može. Usvojite amandmane, zabranite političarima da utiču na rad javnih preduzeća i za godinu dana rezultat će biti takav da će svako od nas biti ponosan što je član političke stranke. Hvala.