Izašao je ovaj nadahnuti gospodin koji je sada priznao da je on taj koji je potkupljivao poslanike da pređu iz jedne stranke u drugu. Nažalost, nije tu da mogu da ga pitam, taj njegov moralni ponos sa kojim je on to saopštio, da je on tako pričao sa Marašem, koji je prešao iz naše poslaničke grupe u ne znam šta, nekakvi Ujedinjeni regioni Srbije ili G 17, za mesto u Upravnom odboru Nacionalne agencije za zapošljavanje. Hteo sam da ga pitam – ako ima nekakav problem sa nama ili neku želju da i nama nudi neko mito, pošto ne znam kako to drugačije da nazovem, on je bio čovek jako ponosan, da je najbolje to ovako preko govornice, da bi prosto ostalo negde zabeleženo. Zato što sam siguran da se radi o nekom krivičnom delu, pa njegov taj optimizam i zanos sa kojim je govorio i emocije koje on i gospodin Verko Stevanović  imaju prema energiji Mlađana Dinkića neće više deliti sa nama na način na koji je to bilo tako lepo rečeno.
Naravno, ostajem pri stavu da je javnost obmanuta, da je cela ideja da se novac, koga nema u republičkom budžetu, prebaci na račune lokalnih samouprava na takav način da pomogne izbornu kampanju koja pred nama ide, da se time zaobiđe Zakon o finansiranju stranaka koji je ova skupština usvojila, ako se ne varam, juče. Nažalost, ovaj gospodin pesnik ili filozof, kako ga zovemo, nije više tu da nam objasni svoje stavove o tome. Njegovo vređanje poslanika LDP već je dugo u ovoj skupštini prisutno. Nisam znao da način na koji mi pričamo o njemu njega toliko čini srećnim, pa ja obećavam da ću to i dalje raditi.

Podržavam ovakvu raspravu sa argumentima i nažalost, gospođo Grubješić, i argumenti su ovde u našu korist. Prvo, da ste hteli da čujete naš stav o fiskalnoj decentralizaciji, verovatno biste nas pitali pre nego što se ona nađe na dnevnom redu Skupštine. Pošto sada diskutujemo, nije moguće. Znači, mi sada možemo da komentarišemo samo vaš predlog. Vaš predlog je loš zato što nije realan, zato što ostavlja deficit u budžetu ove godine, sledeće godine i između ostalog zato što sve i da ste u  pravu i tačno je da opštine, ili lokalne samouprave imaju neke nadležnosti koje ste vi nabrojali.
Pa, šta će nam zakon? Ako vi podržavate da opštine sprovode i vrše te svoje nadležnosti, dovoljno je da Vlada u kojoj činite trećinu isplati svoj dug na osnovu transfera, a da Zakon o fiskalnoj decentralizaciji raspravljamo na ozbiljan i pravi način. Ne u Sava centru, ne na štandovima G17 plus, ne tako, nego kroz institucije društva, kroz javnu raspravu, kao što je javna rasprava o pitanjima restitucije koja je danas počela u parlamentu. Tako se raspravlja o nečemu ako želite da čujete.
Ono što je nama jasno to je da ste vi od ovoga napravili politički projekat, protiv čega nemam ništa protiv. Želim vam uspeha u tome. Mislim da je rešenje koje ste ponudili loše. Ukoliko ste želeli da rešite taj problem o kome govorite, mogli ste to da uradite vrlo jednostavno, a to je da u toj Vladi u kojoj sedite naterate ministra finansija, koji je ujedno i premijer te Vlade, da isplati ono što duguje lokalnim samoupravama. Onda bismo mogli da govorimo o onome što je stvarno važno, a to su pitanja prava i nadležnosti pre svega lokalnih samouprava, a zatim metod fiskalne decentralizacije na osnovu koga će oni moći ta svoja prava i obaveze da sprovedu. Hvala.

Odgovoriću gospodinu Seniću.
Prvo, naravno da budžet Republike Srbije nije Sveto pismo, ali postoji način kako se on menja, a vi izbegavate da ga promenite, iako ste promenili Vladu i ne samo Vladu, nego i broj ministara za koji ste taj budžet pisali. Razmislite da li je to zakonito ili nije.
Kada govorite o tome da ste za nekakve nadležnosti, da ne treba da sedi gospodin Milenić kod nekog državnog sekretara i da moli da mu se da novac, molim vas da imate u vidu da ovo nije zakon o nadležnosti. Nadležnosti su već tu.
Gospodin Milenić, da se zakon poštuje od strane vaše vlade, ne bi morao da ide i da obožava državnog sekretara da bi dobio novac. Dovoljno bi bilo da vi zakon poštujete. Kada kažem vi, mislim na Vladu, ne mislim na vas lično, jer po zakonu gospodinu Mileniću, kao predsedniku Skupštine grada Kragujevca, ako se ne varam, pripada novac koji mu vi ne date. Sada ono što vam mi kažemo i što jeste ozbiljan argument da probamo da vratimo raspravu u ozbiljno stanje, ako Vlada ne da taj novac samo su dve stvari moguće. Jedan je da Vlada ne želi da prebaci novac lokalnim samoupravama, a tek ako je to tačno vi nemate nikakva prava da govorite o decentralizaciji, jer ste onda najveći centralizatori, da citiram gospodina Milenića, upravo vi, sve stranke koje ovu vladu čine.
Ne verujem da je tako. Mislim da novca nema i da zbog toga novac iz budžeta ne ide transferima u lokalnu samoupravu. Kažemo vam da je to jedna rupa u budžetu, zbog zakona ili dela zakona, koji ne poštujete, a usvajanjem ovog zakona pravite duplu rupu u budžetu. Siguran sam da jako dobro znate da je ovde reč o tome, a ne o nekakvim nadležnostima.

Probaću i ja da završim, bar u ime LDP, ovaj krug replika za sada.
Gospodine Seniću, naravno da ste imali koristi do sada od toga što ste radili. Daću vam primer, od toga kako ste postupali u Boru. Vi, između ostalog, u ovoj ideji decentralizaciji pridružili ste, bar u javnosti, ideju departizacije. Na izborima u Boru, nosilac vaše liste je bio direktor, ako se ne varam, RTV Bor. U toj, kao direktor RTV Bor, mislim da je to jedinstveno mesto na svetu u kome je direktor najveće kompanije bio nosilac liste i to je taj vaš iskonski uspeh, gde ste osvojili, ako se ne varam 23%.
Iz moje perspektive to je zloupotreba nadležnosti i ovlašćenja države. Velika zloupotreba. Ako govorimo o tome kakav je sadržaj zakona, a vi uporno govorite o nekim nadležnostima, mi vam još jedan put kažemo, u ovom zakonu nadležnosti nema. Vi nudite novac i obećavate, kao kampanju u Boru, novac kojeg nema, koji ne postoji i gde ćete reći, za dva ili tri meseca da su se okolnosti promenile tako, da vaša fenomenalna ideja nije mogla da bude sprovedena. Mi to u ovoj sali ali i građani Srbije jako dobro znaju.
Ono što bih još voleo da kažem, to je da odgovornost ne može da bude jednaka za sve, zato što je samo nekoliko ljudi u ovoj vlasti bilo od 5. oktobra do danas, na različite načine. Jedan od njih je predsednik vaše stranke. Uz svo poštovanje te energije i toga da ste uspeli da nametnete temu decentralizacije, na šta smo vam mi i čestitali, mi vam kažemo da ovaj predlog nije dobar. Mislimo da je bilo dosta vašeg vremena u proteklih 11 godina. Mi ćemo vam pomoći tako što ćemo vas osloboditi tog vremena koji stoji nad vama, a nas kao državu, ometa u razvoju.

Poštovana predsedavajuća, ministra nema, to je možda i bolje, nije mi jasno kako se ministar Ugljanin nije zapitao jutros kada mu je zazvonio telefon i kada su mu rekli – hajde ti u Skupštinu da braniš zakon, zašto se nije ovde nacrtao neko drugi iz vladajuće koalicije, ovi što su obično nosioci dobrih vesti. Za ove loše vesti to je kriva SPS, evo sada i Ugljanin, dok dođe do DS biće izbora.
Mislim da to ne treba da utiče na našu raspravu, pošto inače i ne utiče njegovo prisustvo na napu raspravu, ali prosto moramo da kažemo neke stvari koje je ministar ovde rekao, koje su potpuno neverovatne. Prvo, pokušao je da nam objasni da je akciza na gorivo u Srbiji u januaru, samim tim i cena goriva, urađena da bi se zaštitilo domaće tržište. To je verovatno jedinstven primer na svetu kada neko diže cenu nekog proizvoda štiteći domaćeg tržišta. Sada možemo da pretpostavimo da je mislio na zaštitu domaćeg proizvođača. To možemo da pretpostavimo, ali ga nema, nema domaćeg proizvođača, tako da ostaje prilično nejasno šta je gospodin Ugljanin hteo da kaže.
Suočen sa tim da je to što je rekao mnogo daleko od istine i od realnosti, da se tako izrazim, onda je on u stvari rekao ono što je suština, a to je, da se akcize sada dižu da bi se sanirali problemi. Pomenuću samo neke, to je PIO fond, koji je pomenuo ministar Ugljanin, a pokušao je da odigra malo i na emocije sa poslanicima opozicije, tu je uvek dobrodošla ta dečija zaštita, jer kada mi kažemo zašto država toliko troši, a oni kažu – dobro, da li uzimate deci iz usta, pobogu, pošto smo mi monstrumi, a Vlada je, je l' tako, jedna ustanova koja brine o svima nama, pa bih voleo da pitam, ako ne dođe ministar može i premijer da odgovori, nije važno, ko god, ako nađe za shodno, pa, kako je do tih problema došlo ako su se oni desili sada ili su ustanovljeni prošle nedelje, pa sada dižemo cenu goriva ili se to od nas očekuje, kako se nismo bavili malo snižavanjem troškova?
Bilo ko, ko se racionalno bavi ekonomijom valjda bi gledao i svoje troškove, a ne bi samo zahvatao koliko misli da može.
Razlog povećanja cene je utoliko dalji od realnosti, a ako se pogleda čisto ekonomski aspekt, kolega Obradović je pokušao da objasni da ne možete dizati cene dokle mislite da možete da dižete, nego donde dokle je neko spreman da kupi to gorivo.
Drugo je zabluda, da budem blag, pošto ne očekujem da predsedavajuća bude tolerantna prema rečniku koji upotrebljavamo, to malo povećanje izgleda otprilike ovako: to je povećanje od skoro sedam dinara po litru, kada se uračuna PDV, a to vam je odavde do Valjeva 70 dinara.
Možda je za ministra Ugljanina to malo, ne mogu da kažem da mu zavidim, ali, svaka mu čast. Mislim da za građane Srbije 60-70 dinara na 100 kilometara nije malo povećanje. U beogradskim gužvama to je još i više, ko zna koliko automobili ovde troše.
Radi se o jednom apsolutno neprihvatljivom povećanju same cene goriva. Sa druge strane, nemoguće je izbeći na bilo koji način i magiju, što Vlada hoće da uradi, da se to ne odrazi na cenu svih proizvoda u širokoj potrošnji, zato što, jedino ako nešto neko proizvodi i tu ispred prodaje, a da mu ne treba nikakav repromaterijal, nego to nešto napravi rukom od blata i tu prodaje na nekoj tezgi, na tako nešto ne utiče, ali uglavnom na svaki proizvod koji bilo koji građanin kupuje, taj proizvod mora odnekuda i da dođe, e, tu se onda računa ta takozvana cena transporta, u koju je uračunata i cena goriva, pa 7 dinara po litru, pa izračunajte koliko je to.
Dakle, nakon toga krenuće inflacija i nakon toga će doći do realnog smanjenja zarada, penzija. Da se vratimo onda opet na ovaj PIO fond – šta ćemo onda da podignemo da bismo pomogli PIO fond? Šta ćemo onda, na primer da kažemo zašto akciza da budu 49,5, što nije 200 dinara, šta nas briga?
Ono što je ponuđeno kao objašnjenje jeste da je to zahtev EU. Govoriću ovde politički. Mislim da nema potrebe da govorimo ljudski, zato što naravno EU nije ni od koga nikada ni tražila da poveća cenu ili smanji. To čak možemo ubaciti u set gluposti u političkom životu koji se čuje. Ali, to je mnogo opasno, zato što, kriveći EU za sve loše što vi uradite, šta je u stvari plan ove Vlade?
Je l' realan politički plan Vlade Srbije da svi mi treba da mrzimo EU? Je l' to politički plan? Je l' to Agenda koju radite? Uhapsili smo Mladića zato što su to od nas tražili. Sada stojimo sa strane i čekamo da vidimo šta ćemo da dobijemo – kakvu šargarepu i kog obima ćemo da dobijemo. (Poslanici dobacuju: Tako je, tako je!)
Sad su nam tražili da povećamo cenu goriva da bi građani ako mogu pocrkali od gladi, pa, što onda idemo tamo, uopšte. Šta će nama EU? Šta će nam? (Poslanici dobacuju: Tako je, u pravu si!)
Da vam kažem samo i to, pa ću ostaviti mojoj koleginici koja će nešto i o poljoprivrednicima da vam objasni, a u vezi sa ovim vašim ingenioznim predlogom koji ste nam doneli, postoji još jedna stvar, a to je zahvat države po ceni litre goriva, on je u ovom trenutku 0,72 evro centi kada usvojite ovaj zakon, po litru goriva. Znate li šta to znači? Da nam poklanjaju gorivo i NIS, i OMV, i MOL i ne znam ko još sve postoji, mi bismo bili dužni da ga platimo 70 dinara da bismo nadoknadili to nedomaćinsko, neekonomsko, neefikasno, neevropsko, neprorusko, nikakvo ponašanje Vlade. To mi radimo.
A, argument o putevima – stvarno me sramota da to komentarišem. Sačekaćemo kraj godine, pa ćemo da vidimo kako se efekat akcizne politike odrazio na našu putnu infrastrukturu. Očekujemo, danas to i kažemo, ministra Ugljanina, vizionara, da se ovde pojavi u decembru i da nam kaže – koliko je kilometara puta urađeno od ovog malog, malog, ovolišnog povećanja akciza. I, nemojte da mislite da ćemo to zaboraviti. Bar će LDP to vrlo dosledno zapamtiti šta je ovde izrečeno u Skupštini. Hvala. (Aplauz)

Hvala, poštovana predsednice, poštovane kolege poslanici, predlagači ovog teksta zakona, mislim da moramo na početku, pošto je puno nejasnoća povodom toga, da napravimo jednu malu rekapitulaciju kako se došlo do promene ovog zakona i kako smo danas završili tu gde smo. Ujedno da odgovorimo na to naizgled nelogično pitanje, a to je, iako svi mislimo da ovaj zakon nije dovoljno dobar, zašto će jedan broj poslanika, uključujući i Poslaničku grupu LDP, biti prinuđen da glasa za ovakvo rešenje? Po meni su to dva jako važna politička pitanja. Ukoliko našu političku praksu vrlo brzo ne redefinišemo i postavimo je na drugačijoj osnovi, nećemo daleko dogurati, nijedna stranka iz ove skupštine i nijedan poslanik koji u ovoj skupštini sedi.
Podsetiću vas da je Evropska unija, koja je osnovni pokretač, to ne treba da bude nikakva tajna, ovog zakona... Nikakva druga institucija, nego upravo Komisija EU je inicijator ovoga i ona ima zamerke na ovo od 2007. godine, ako se ne varam, otkada je Ustav donesen, pa godinu dana nakon toga; u izveštajima o napretku Srbije u procesu evropskih integracija svake godine se pominje tema blanko ostavki. Danas je 2011. godina, mesec maj ili druga polovina meseca maja. Evropska komisija će početi da piše izveštaj o Srbiji za manje od mesec dana. Prvi deo tog izveštaja će biti političke reforme u Srbiji i ukoliko ovaj zakon ne usvojimo na ovom zasedanju, gubimo i teorijsku mogućnost da postanemo kandidati za članstvo u Evropskoj uniji.
Ovo nije jedini zakon, ali je on jedan od preduslova. Samo to je razlog zbog kojeg će Liberalno-demokratska partija biti prinuđena da za ovakvo rešenje glasa. Birajući između toga da preuzmemo jednu vrstu političke odgovornosti za donošenje nečega za šta mislimo da je loše i toga da Srbija izgubi svoju šansu i budućnost još jedanput ćemo preuzeti tu vrstu političke odgovornosti, ali to neće dati dobar rezultat na kraju, ne po nas, nego po celu zemlju.
Pet godina je ova skupština potpuno ignorisala činjenicu da ne može da uđe u Evropu sa zakonodavstvom koje je krnje po mnogim osnovama koje se tiču izbora i demokratskog sistema. Blanko ostavke su jedan od zakona, ali to i dalje nije sprečavalo vladajuću većinu da blanko ostavke ima i da iz te pozicije, imajući blanko ostavke, predlaže zakon koji im onemogućava da blanko ostavke postoje. Šta je bio problem do sada da ih javno spalite, to je bio jedan od priloga, i da na taj način bar simbolično pokažete da ste protiv toga?
S druge strane, svako drugo rešenje je loše. Zamerka Evropske komisije i njihov predlog ne postoji zato što u Evropi ne postoji ujednačena praksa koja se tiče izbora, pravna. U zemljama Evropske unije na raznim nivoima postoje valjda svi politički sistemi koji u svetu postoje, od izrazito većinskog, do izrazito proporcionalnog, sa svim mogućim varijantama, sa jednom izbornom jedinicom, sa pet izbornih jedinica, sa petsto izbornih jedinica. Sve to postoji u Evropi. Zbog toga ne postoji, tu je u pravu kolega Krasić, ta vrsta prakse i direktive koja će vam reći – samo ovakav izborni sistem je moguć da bismo ušli u EU. Ali, postoji nešto drugo, postoji načelo fer izbora, postoji načelo da građani znaju za šta se izjašnjavaju i postoji načelo da se njihova volja ne može iskriviti u tom procesu izbora.
Koji je odgovor naše skupštine na to? Mi kažemo – ne mogu partije kriviti narodnu volju posle izbora, ali mogu građane ucenjivati pre izbora. Mi nismo u EU, osim Crne Gore, koja je naterana na sličan način kao i mi da promeni svoj izborni zakon. Oni su mogli 50% liste po redosledu, a drugih 50% su stranke određivale. To je bilo do početka ove godine. Jedan od uslova u procesu njihovih evropskih integracija je bio da se njihov izborni zakon promeni. Pošto nisu našli pametnije rešenje, dobili su zatvorenu listu, na kojoj koliko ko dobije glasova, toliko prvih mandata ide. Ali, nijedna druga zemlja na svetu ili u EU nema takav sistem.
Postoji nešto što se zove zatvorena lista, preferencijalno glasanje. Građanima se daje mogućnost da glasajući pojedinačno za poslanike, ukoliko to žele, kreiraju redosled na listi i to je krajnje rešenje.
Zašto mi to ne možemo da uvedemo u Skupštinu? Zato što se nalazimo šest meseci od izbora, a to je radikalna promena izbornog sistema. Ali, zašto to nismo mogli da uradimo 2008, 2009, 2010, 2007. godine? Da li postoji ijedan razlog? Ne krivim nijednog poslanika vladajuće većine zato što sam i sam učesnik u tom procesu. Vas su stranački vrhovi vaših stranaka ignorisali tri godine, ignorišući potpuno zahteve koje su predstavnici stranaka iz parlamenta imali prema vrhovima vladajućih stranaka. „Ljudi, ovo ne valja“, ova sugestija se ponavlja iz godine u godinu, „ovo moramo da promenimo“. Oni su ignorisali i na kraju izbegli da preuzmu političku odgovornost za loše rešenje.
Za šta je jedna vlada u jednoj državi odgovornija nego da reguliše pravila u izbornom procesu? Od koga se krije naša vlada i tera poslanike vladajuće većine, i to dela vladajuće većine, da se potpišu iza predloga za koji svaki ministar zna? Milan Marković nam se popne na glavu svaki put kada dođe ovde svojom pravnom stručnošću, moralom i ne znam čim, ali ga nema danas da reši problem kada problem postoji, nego će to da radi Nada Kolundžija (izvinite što vas spominjem, nije lično) i poslanici vladajuće većine. E, to nepoštenje će biti razlog zbog koga ova vladajuća većina ne može više da napreduje u procesu evropskih integracija ni za milimetar, jer to je bazično političko nepoštenje.
Džaba nama svaki zakon ako će ta vrsta političke neodgovornosti da se ponavlja iz godine u godinu, umesto da kao osnovni problem srpske politike... Pogledajte nas sve, računam i sebe, ne želeći nikoga da uvredim, da li mislimo da je krug ljudi koji se u Srbiji bave politikom dovoljan, da je veliki? Zašto svi načelno kažemo – treba nam još ljudi u politici, pametnijih, boljih od nas, obrazovanijih, mlađih, starijih, bržih, sporijih, svakakvih? Ovim zakonom smanjujemo krug ljudi koji će se u Srbiji baviti politikom na ispod 250, ukupno.
(Predsednik: Vreme.)
Još jednu rečenicu. Osnovni uslov da bi se neko našao na listi većine stranaka u Srbiji će biti sposobnost nje ili njega da trpi i da bude lojalan po svaku cenu, jer bez toga neće moći da se nađe na ovoj izbornoj listi. Hvala.

Hvala. Poštovano predsedništvo, poštovani guverneru, poštovane kolege poslanici, prvo bih rekao nekoliko reči o onome u čemu ćemo moći da se složimo sa predlagačima zakona. Prva i osnovna stvar oko koje se, mislim, niko od poslanika, bio opozicioni poslanik ili pripadnik vladajuće većine, neće sporiti, to je da je ovakav zakon potreban i da sada možemo samo da govorimo o njegovom sadržaju.
Što se tiče Poslaničke grupe LDP, mi mislimo da je ovaj predlog zakona dovoljno veliki korak i da ga treba podržati, međutim, imamo i nekoliko zamerki. Prvo, iz samog obrazloženja izlazi i osnovna politička zamerka iz koje možemo nekoliko zaključaka dobiti.
Prvo, ono što nam je veoma drago, to je što je donošenje ovog zakona možda do sada najvažnija potvrda o neophodnosti procesa evropskih integracija. Vrlo je jasno, ako se posmatraju politički procesi, da je, možemo to nazvati lobijima banaka ili lobijima nekih uticajnih ljudi u Srbiji, postojala želja da se izbegne donošenje ovakvih zakona i da se sve zadrži na merama koje donosi Narodna banka, od kojih mnoge nisu obavezujuće.
Jasno je da je na putu ka evropeizaciji Srbije ovo postao jedan od uslova koji će omogućiti građanima da bar mirnije obavljaju neke od neophodnih poslova, kao što se to radi u civilizovanim zemljama EU, ali to takođe otvara i političko pitanje odgovornosti za to kako je moguće da tek 2011. godine Srbija prvi put donosi ovakav zakon. Dakle, kakva je to procena i analiza bila potrebna da se tek nakon jedanaest godina od demokratskih promena u Srbiji shvati da je neophodno doneti zakon koji treba da štiti građane u njihovom odnosu sa bankama? Iz svih argumenata koji su ovde iznošeni jasno je da ta neravnopravnost postoji između ljudi koji kredit uzimaju i onih koji kredit daju, i tek 2011. godine mi činimo korake kojima ćemo našim građanima omogućiti da žive mirnije.
Međutim, mnogo ozbiljnija zamerka, koja se možda ne tiče ovog zakona već generalno državne politike, a i politike Narodne banke, odnosi se na taj proces normalizacije naše zemlje. Mislim da se polako biraju oni problemi koje je lakše rešiti, a oni ključni se ostavljaju sa strane. Nije osnovni problem građana Srbije, ili privrede Srbije, možda je tako bolje reći, u njihovom odnosu sa bankama to što im nešto nije bilo poznato u tom odnosu i što se kamatna stopa menjala bez njihove želje. To jesu problemi, ali nisu osnovni. Naglasio bih, pošto nemamo puno vremena, bar dva ili tri osnovna problema.
Prvi je, dakle, u normalnom poslovnom okruženju, u normalnoj tržišnoj privredi ako neko želi nešto da uradi i za to nema dovoljno sredstava, on će pozajmiti novac za to i ukoliko je sposoban, ukoliko bude imao sreće, ukoliko bude prodoran, on će moći iz svoje aktivnosti taj novac da vrati. Veliko je pitanje da li takvi uslovi postoje u Srbiji.
Kolega Velimir Ilić je malopre rekao da novo preduzeće ili preduzetnik, ako tako hoćemo da kažemo, nema nikakvu šansu da kredit za svoju aktivnost dobije. On je ima formalno, dakle, nekakva procedura postoji, ali on ne može nijednu od tih zadatih stvari koje banka traži da ispuni; on ili ona, izvinjavam se Gordani Čomić.
Dakle, neko ko želi da počne da obavlja neku privrednu aktivnost kredit može da dobije jedino od države. Da li će ga dobiti od države, o tome će odlučivati političke stranke i njegova politička pripadnost će na to uticati mnogo više od opravdanosti nekakvog biznis-plana ili projekta u koji želi da uloži. Naravno, cena tog novca vrlo je jednostavna: ona je u Srbiji 10%, 12% ili 13%, plus šestomesečni, tromesečni, devetomesečni euribor. Danas je to još jeftinije, u normalno vreme cena tog novca je 18-19%. Kakva je to legalna aktivnost koju neko počinje koja može donositi takvu zaradu da trpi toliki povraćaj kredita?
Vrlo je jasno da je državna politika od 2003. ili 2004. godine bila obojena tim strahom od zaduživanja ljudi i da je Narodna banka Srbije u kontinuitetu do danas činila sve što je mogla, u nekakvim normalnim granicama, da spreči ljude da se zadužuju. Opravdano ili ne, nije u krajnjem slučaju toliko ni važno. Svakako da se ne možemo sporiti oko toga da je u periodu krize to opravdano, ali je to ujedno i najveća smetnja pokretanju malih i srednjih preduzeća. To jeste najveća smetnja. Svako od nas ima nekog prijatelja, nekoga ko ima neku tužnu priču sa bankom u kojoj, kakva god ideja bila, nije mogao da dobije podršku za tako nešto.
Mislim da je u Srbiji novac uzet od zelenaša često jeftiniji nego novac koji može da se podigne u banci. Vi sigurno znate, bavite se tim poslom, da jedino što banke još ne traže pri davanju kredita jesu krvne grupe, ali ne onoga ko uzima kredit, njegova krvna grupa se traži, nego komšiluka. Dakle, obezbeđenja koja se tiču 30% ili 40% depozita, stopostotne hipoteke prvog, drugog, trećeg reda, zaloga akcija, menice vlasnika firme, ne znam šta je sve potrebno. To nas samo tera da od toga odustanemo.
Znači, naš je predlog da probate da nađete neku formu u svom radu sa bankama koja će omogućiti da se pokrenu mala i srednja preduzeća jer jedino se tako može rešiti nezaposlenost. Koliko god imali energične ministre koji će dovoditi firme i kako se približava kampanja otvarati sve i svašta na televiziji, vi znate da je čak i u razvijenim zemljama EU, u SAD ogromna većina stanovništva zaposlena u tzv. malim i srednjim preduzećima, znači, negde se razlikuju te definicije, ali da kažem u preduzećima koje imaju do sto zaposlenih.
U Srbiji se gasi osam takvih preduzeća na sat! To je bio podatak od prošle godine. Da li to znači da ti ljudi koji su vlasnici nisu dovoljno sposobni? Mislim da ne, mislim da oni nemaju nikakve šanse u Srbiji za svoje poslovanje ukoliko žele da se na normalan i legalan način bave poslom. Ne pričam o kriminalcima i ovim drugim.
Druga stvar koja mi je pala za oko (da ostavim vreme svojoj koleginici), to je pitanje kursa. Vi ste ga ovde definisali tako što se u ugovoru koji se pravi mora definisati tip kursa koji će se primenjivati. Ako se većina kredita uzima na osnovu evra ili švajcarskog franka a vraća se, i daje se, naravno, u dinarskoj protivvrednosti, moje pitanje je da li NBS smatra da je savesno poslovanje ako banka može da zloupotrebljava tip kursa i da menja?
Kao što znamo, po ugovoru koji potpišete sa bankom sve rate stižu nekog datuma. Vrlo je jasno, to svaki prolaznik na ulici može da vidi, kako banke menjaju kurs kada se taj datum približi, tako da ćete uvek novac dobiti nepovoljnije nego što zapravo jeste, a vraćaćete ga isto nepovoljnije po vas, nego što zapravo kurs jeste. Tu će se na kamatu, koja je i ovako prevelika, dodati još jedan deo, koji će nekada ići, kod nekih banaka, i do 10% u odnosu na vrednost kredita. Retke su banke koje će vam dati (ja ne znam nijednu, ali mnoge stvari ne znam pa ne mogu da tvrdim da ne postoje) srednji kurs, ili prodajni ili bilo koji kurs NBS. U više od 90% slučajeva će biti kurs te banke.
Moje drugo pitanje, koje je bilo mnogo važno u razgovorima u kojima smo se pripremali: da li NBS očekuje da će novac koji će banke davati zbog ovog zakona dodatno poskupeti zbog nekih novih obaveza koje će se bankama nametnuti, pre svega u vidu obaveštavanja klijenata o raznim stvarima na koje će ih ovaj zakon naterati? Ako hoće, pošto mislim da to banke očekuju, kao i da trošak koji će iz ovoga nastati preliju na korisnike a ne da smanje svoje profite, na koji će se način NBS prema tome postaviti? Hvala.

Prvo, hvala na odgovoru. Mislim da bi bio veliki korak ako bismo uspeli da nekako svi zajedno prihvatimo taj amandman koji je vezan za najbolje rešenje za srednji kurs Narodne banke.
Kada govorim moja namera nije da pravim od banaka neprijatelje, mislim da je to vreme prošlo, i da se nekakav bes usmerava ka bankama, ali vrlo je jasno da one štiteći interes svojih akcionara, to zvuči dosta ambiciozno, u suštini su to strane banke u inostranstvu, gledaju profit. Upravo se radi o kreiranju, mislim da tu vaša uloga može da bude i simbolično važna...
Meni je jasna politika da se plašimo zaduživanja, pogotovo zbog svega što smo prošli i zbog dugova koje, ma kako neko želeo da odbrani devedesete godine, moramo vratiti, ali suština je da uz to vraćanje moramo misliti i na budućnost koja dolazi. Molim vas da negde nađete mesto da Narodna banka pomogne da banke shvate da je atmosfera u Srbiji bolja, da se ne ulaže u keš kredite (naravno, ko iole računa ili ima digitron, shvata koliko su nepovoljni), nego da je bolje novac ulagati u nešto što će proizvoditi bilo kakvu novu vrednost.
Te obaveze... Znam da to nije vaš posao, ali ovo je mesto na kom moramo da kažemo. Neko ko počinje svoj posao, ako mu treba, to je prvi preduslov, da ima trogodišnji bilans, nema šta, biće odbijen od strane onog referenta na ulazu u banku. Znači, treba da probamo zajedno, i parlament vam stoji na raspolaganju, da stvorimo atmosferu u kojoj neće biti nemoguće da samo od autoriteta ili kredibiliteta te osobe, plus od ideje i projekta koji ima, zavisi da li može da započne neki novi posao, koji će zaposliti jedno, dvoje, petoro ljudi i omogućiti stvaranje neke nove vrednosti. Hvala.

Hvala. Na početku, jedan protest vladajućoj većini, jer ovakav način rada, sa dve paralelne teme, stvarno onemogućava poslanike da govore kvalitetno i argumentovano i o jednoj i o drugoj temi, zbog nedostatka vremena.
Mi ćemo govoriti o Telekomu, ali na početku da kažemo nešto i o ovim pregovorima o Kosovu, da ne bi bilo sumnje u nekakav stav.
Kada postoji nekakav veliki otvoren problem kao što je problem Kosova, mislim da se politika može voditi ili u pravcu mira i normalnog rešavanja problema ili u pravcu koji će dovesti do rata. Zbog toga mi podržavamo ovaj proces, iz razloga što je on očigledno smirio strasti na Kosovu i u Beogradu. S druge strane podržavamo taj proces zato što će on rešiti bar neki od problema koje u svom životu imaju ljudi koji žive na Kosovu.
Svako protivljenje normalizaciji tih odnosa mi ćemo pročitati kao jednu političku zloupotrebu kakva je postojala i postojaće u Srbiji dokle god je taj problem otvoren, gde se iz Beograda, manipulišući životima nekih ljudi dole, pokušavaju ostvariti nekakvi jeftini poeni. Dakle, sve dok ovi pregovori čine da se bar jedan problem za život ljudi na Kosovu reši, imaćete podršku LDP-a.
Što se tiče Telekoma, mislim da je, u političkom smislu, pitanje koje je nama danas nametnuto da o njemu govorimo, vrlo licemerno. Podsetiću da su oni koji su inicijatori, u političkom smislu, ovog pitanja, ista ona grupa koja je, dok je bila na vlasti, bez obzira na ove razloge koje danas pominje, prepustila nešto što jeste strateški resurs ove zemlje, a to je NIS, i to ne privatnoj kompaniji u procesu privatizacije, već jednoj stranoj državi.
I, ako danas neko kaže da ne treba prodavati Telekom zato što se milijardu i nešto ne može pametnije uložiti nego da daje profit od 170 miliona evra godišnje, mi postavljamo pitanje – pa zašto ste prodali NIS za 450 miliona, a NIS danas ima profit od 160 miliona?
Dakle, tu je povraćaj investicije u roku od tri godine, pa je l' to bio politički mudar potez? Ili o tome nećemo pričati zato što ćemo se na takav način ulagivati ruskoj državi, a kada je reč o jednom normalnom procesu tranzicije, gde se manipuliše tim brojkama koje su nam ovde iznete uprkos istorijskom iskustvu celog sveta da država nije dobar upravljač u ekonomiji, ona to nije, bez obzira kakvim god papirima ovde mahali.
Znači, ono što je naše pitanje u tom smislu, a mi mislimo da se ovim takođe skreće tema s onoga što jeste tema, a to je naše pitanje premijeru – gde će otići novac od prodaje Telekoma? Jedan način je najavljen danas, posle godinu dana. Država ne govori ni o kakvim svojim obavezama. Molim vas da nam odgovorite na to pitanje.

Stvarno je, na neki način, možda taj nedostatak vremena onemogućio… Nisam ja mislio na zloupotrebe, nije mi to ni palo na pamet. Ono što je naše pitanje, to je pitanje efikasnosti utroška tih sredstava koji će se dobiti. Dosadašnje iskustvo nas uči da je novac ili ta kratkoročna dobit od procesa privatizacije koja se ogleda u ceni koju je neko spreman da plati do sada uglavnom korišćena, naročito u predizbornim godinama, na jedan vrlo neefikasan način.
Mislim da osnovno pitanje oko prodaje Telekoma nije pitanje da li država treba da upravlja nekim javnim preduzećem. Mislim da je civilizacija dala odgovor na to pitanje odavno, a da je pravo pitanje zašto sada i zašto u izbornoj ili predizbornoj godini (manje je važno) i na koji način će Parlament ili bilo koja druga organizacija koja se bavi na neki način posmatranjem i supervizijom trošenja para imati mogućnost da spreči političke manipulacije time.
Daću vam konkretan primer. Jedan od naših kolega je direktor Srbijagasa. Da li će deo novca Telekoma otići Srbijagasu, pa će taj kolega u ime svoje stranke otvarati obdaništa, poklanjati lopte, krečiti škole itd.? To nas zanima. Na koji način će to biti sprečeno? Jer u takvom sistemu, u kojem nije moguće kontrolisati takvu vrstu političkih manipulacija, mi ne možemo govoriti o demokratiji. Ona će načelno postojati. Suštinski, mi smo neravnopravni na tom tržištu.
Mi očekujemo od Vlade da unapred da plan trošenja novca koji će se dobiti prodajom Telekoma, da bi se taj plan mogao u toku ove godine kontrolisati. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani ministri, opet je odziv, bez obzira što je nova vlada u pitanju, isti kao i u prošloj vladi. Većina naših omiljenih ministara opet nije došla, na čelu sa "majkom" Vukom Jeremićem. Ali, sačekaćemo ga mi, naravno. Nije problem, mi smo tu. Imam nekoliko pitanja i sva su vezana za ekonomiju. Žao mi je što premijer nije u mogućnosti da dođe, ali sam siguran da postoji kapacitet koji će vam dati da odgovorite na ova pitanja.
Naime, prva stvar koja me zanima je reforma javnih preduzeća. Imali smo sednicu u Parlamentu neposredno pred izbor ove vlade na kojoj je premijer, tadašnji i sadašnji, rekao da predmet koalicionih razgovora nije podela javnih preduzeća, niti uopšte politička promena u tom smislu. Onda je Vlada izabrana i mi smo u njegovom ekspozeu čuli da postoji nekakav plan koji će važiti za ovu rekonstruisanu tzv. novu vladu i u kome će se reformisati javna preduzeća, a sve u smislu da ona ne budu više partijski raspoređivana koalicionim dogovorom. Moje prvo pitanje je – dokle se sa tim stiglo i šta to tačno podrazumeva?
Ono što nas u političkom smislu buni, to je kako to da tri i po godine nije bilo potrebe za ovim, a sada je odjednom čak i premijer rekao da se o tome ne razmišlja, da poslanici LDP greše kada insistiraju na tome da to postanu u prvom koraku i prava javna preduzeća, kakva postoje u civilizovanom svetu, a čija bi osnovna razlika u odnosu na danas bila ta da su nezavisna od političke garniture koja je na vlasti. To se na neki način zove ili sve sjedinjuje ta njihova nezavisnost i stručnost u pojmu korporativno upravljanje. Prvi preduslov bi bio da se na mesta u javnim preduzećima dolazi javnim konkursom, što je osnovni nedostatak koji danas postoji.
Žao mi je što gospođa Kalanović nije tu, ali siguran sam da i na moje drugo pitanje takođe možete da odgovorite, a to je giljotina propisa. Pre neki dan smo videli da je, od 340 predloga koje je Vlada utvrdila kao neophodnost, tek svaki peti usvojen do danas. Prvo, da li je to tačno? Drugo, ukoliko je tačno, koji je razlog za neispunjenje tog plana koji predstavlja i osnovu funkcionisanja ekonomskog sistema u Srbiji?

Hvala na odgovoru, ali očekivao sam malo političkiji odgovor, jer je  pitanje političko.
Ako pogledamo javna ili državna, kako god, preduzeća u državnom vlasništvu ili pod državnom kontrolom, ne postoji čak ni neki registar koji ih objedinjuje, ali kažemo da ih ima oko 700 u Srbiji, što na lokalnom nivou i taj neznatan broj od 30-ak ili 25 na republičkom nivou. Kada taj broj uporedimo sa tim brojem koji ste rekli, ajde i da pretpostavimo da niste pomenuli sve, opet je taj proces zanemariv u odnosu na ukupan broj preduzeća.
Ovo pitanje je dosta važno, zato što je osnovni ili jedan od osnovnih problema sa kojima se i Vlada Srbije bori, a koji smeta i građanima, problem korupcije. I treba da pričamo otvoreno.
Nas zanima ta tema, u stvari. Ne zanima nas da direktor bude iz neke druge stranke, ali upravo, kada povežemo i temu giljotine propisa, vi ste to nazvali otporom birokratije i to je uvijen odgovor na to, naravno da niko ne želi da ukine mesto ili odluku na kome će moći da ucenjuje građane Srbije, i tu ne treba ni očekivati saglasnost, naročito po dubini, po lokalu, zato što to i jeste glavni osnov korupcije u našem društvu, a drugi najveći osnov za korupciju je upravljanje javnim preduzećima i te teme možemo da sjedinimo u jednu.
Ukoliko sam vas dobro razumeo, kažete da je neki proces započet. Tu postoje neki pojedinačni primeri, to i sami vidimo u medijima, ali prosto ostaje utisak da je to samo priče radi. Kao da je Vlada shvatila da to jeste jedan od osnovnih problema, da je to nešto što smeta građanima i da postoji jedna površina kojom će se Vlada baviti, ali suštinski odgovornost za to ne postoji, niti je iko spreman da je preuzme.
Slično kao sa blanko ostavkama. Dakle, Vlada želi da ukine blanko ostavke, svi pričaju o tome, a poslanici vladajuće većine imaju blanko ostavke. Tu postoji nekakav jaz između onoga što se govori i onoga što je realno stanje.
Zbog građana Srbije moram takođe da kažem da su ta javna preduzeća i najveći gubitaši u Srbiji. Njihov akumulirani dug je, prema nekim procenama, oko pet milijardi evra. S druge strane, taj dug uzrokuje da jedan celokupni lanac u ekonomiji stoji i ne mrda. Zbog toga mislimo da je ovo pitanje od presudnog značaja i taj odgovor koji ste dali ne uliva nam poverenje da u Vladi, i ovako reformisanoj, kako god, postoji dovoljno snage i energije, a pre svega političke želje da se s tim problemom izbori.
I to je još jedna od stvari koje ćemo očigledno ostaviti za neku buduću vladu i za vreme posle izbora, pošto to podrazumeva i otvaranje nekih duboko bolnih socijalnih pitanja, reforma javnog sektora, i prosto nam ne uliva poverenje da će Vlada to uraditi u poslednjim mesecima svog mandata. Tako nešto nije ni realno da se desi. Ono što je nas zanimalo je otkud ta promena u stavu premijera u roku od samo nekoliko dana kada je rekao da to nije predmet razgovora. …

Član 107. Poslovnika. Mislim da je narušavanje dostojanstva Skupštine to što se jedna stranka proglasi nosiocem evropskog projekta u Srbiji. Mislim da tu manje ili više i leži ceo naš problem. To bi trebalo da znači da mi treba da imamo razumevanje za greške koje pravite zato što ste vi navodni nosioci nekakvog evropskog projekta.
Da vam kažem kakvi ste vi nosioci, pošto ste demantovali brojeve koje je izneo Čedomir Jovanović. Znači, nacionalni investicioni plan integracija, to je plan koji je Vlada sama sebi napravila, četvrto tromesečje prošle godine, 16 zakona je bilo potrebno da se usvoji, usvojeno je dva – 13%; ministarstva i posebne organizacije planiraju usvajanje 85 podzakonskih akata, a usvojeno je 47, što čini 55% uspešnosti; u pogledu utvrđivanja u trećem tromesečju, od 117 planiranih, 55 propisa – 47%. Da li su to nosioci evropskog projekta u Srbiji?
Znate šta, mi smo nekoliko puta do sada pokušavali vrlo jasno da vam kažemo da ne smete zbog svih građana ove zemlje preuzimati ulogu nekoga ko je monopolista u projektu evropskih integracija, zato što će vaša politička propast, koja je neminovna i samo ste je sada odložili na neko vreme, ona ne sme značiti propast projekta evropskih integracija u Srbiji.
Mi smo vam sto puta rekli da ne smete sebe poistovećivati sa tim. Svaki građanin ove zemlje je nosilac evropskog projekta za sebe, u svojoj kući, bilo gde. Svih 250 poslanika su nosioci. Nije za mene ministar Đelić, koji je video koja se tema otvara, pa je pobegao, on je smetnja u procesu evropskih integracija, ne on lično nego taj koordinacioni centar koji on vodi, koji je vezan za to, zato što su rezultati na tom putu dosta loši i postaju sve lošiji. O tome ćemo govoriti kasnije.

Hvala, poštovana predsednice. Dame i gospodo kolege, jako mi je drago što je gospodin Mićunović govorio pre mene, jer mislim da je on dao jedan neophodan politički kontekst ovoj rekonstrukciji koji je falio u ekspozeu, napisanom ekspozeu Mirka Cvetkovića, bez obzira ko ga je pisao.       
Upravo, vi ste dotakli suštinu, ali mogu da se oko te suštine i vaše analize složim samo u vašoj pretpostavci. Manje ili više, sve drugo što ste rekli, nažalost ili na sreću, vas živo demantuje.
Tačno je da je ovo presudna godina za Srbiju. Tačno je da je 12. oktobar dan u kome bi trebalo da Evropska komisija predloži Savetu ministara EU da Srbiji da status kandidata za člana EU. I to je tačno. I tačno je da ta šansa, ako je propustimo ove godine, možda neće biti tu sledeće godine, zato što nas je ova bliska istorija naučila kada jedanput nešto propustite ne znači, po automatizmu, da to stoji pred vama i da vas čeka.
Pravo je pitanje – da li mi, poslanici koji sedimo ovde, možemo imati poverenja u ove ljude koji stoje ovde da će taj plan da ispune? Pogledajte svako od vas i neka nam kaže da li nas ono što se dešavalo u protekle tri nedelje, otkada je ideja rekonstrukcije Vlade najavljena, do danas uverava u bilo kojoj tački da je moguće da ova rekonstruisana nova vlada, podsetiću vas puna novih lica, puna energije, da ta Vlada sprovede nekakav plan koji nam nije ni dostavljen i da dobije za ovu zemlju status kandidata u oktobru ove godine ili krajem godine.
Tu postoji ta razlika. Biću vrlo otvoren, kao neko ko se kroz skupštinski rad bavi evropskim integracijama. Danas vam kažem nemoguće je da to oni urade. Zbog toga ću glasati protiv ove vlade i zbog toga mislim da je vreme za izbore. Kakva god pošast simbolično nazvana, kao što je gospodin Čanak rekao simbolično ide stepenicama u pogrešnom pravcu, kakva god da dođe, ona sigurno dolazi i sve što je uradila vladajuća većina nošena DS u poslednje tri godine uradila je upravo da bi dovela tu pošast na vlast.
Govori se o konceptu ljudskih prava kao o osnovnom postulatu demokratije. Slažem se. Šta je sa Sandžakom? Šta se desilo tamo? Održani su izbori, pa pošto vam se nije svideo pobednik na izborima za nacionalni savet, vaš ministar koji više nije ministar, umalo nije počeo rat. Da li je to demokratija?
Nijedno čvrsto pravilo nije ustanovljeno, samo lagodna pozicija da neko iz vladajuće većine odlučuje ko je u pravu, ko nije, ko treba šta da uradi, ko ne treba šta da uradi, a to nije ni demokratski ni evropski.
Stanje u javnim preduzećima, deveta tačka ekonomske politike, promene nakon tri godine kod našeg premijera predstavlja reformu javnih preduzeća koja podrazumeva ukidanje monopola, uvođenje profesionalnih rukovodstava i smanjenje subvencija. Kako da verujemo posle tri godine da više neće biti koalicionim ugovorom podeljena javna preduzeća? Kako u to da verujemo?
Ovde nije problem u onome što se kaže ili nije samo u tome, problem je mnogo veći. To što se govori, koliko god pristojno bilo, lepim rečnikom, elokventno, kako god hoćete, koliko god u vašim dirigovanim medijima ponovljeno puta, to naš život ne čini takvim.
Gospodine Mićunoviću, mi ne živimo u evropskoj Srbiji, oni žive. Vlada živi u svojoj maloj sredini koju okarakteriše tako da ne sme više niko ni da je komentariše. Nema više ni komentara. Sada i ministar koji se ne slaže, zato što je Mlađan Dinkić nešto rekao, sada više niko neće moći ništa da kaže zato što je to protivzakonito. Nama je valjda u interesu istina, a ne vaše jedinstvo.
Šta nas, građane, briga o vašem jedinstvu, nas zanima šta se dešava. Kakva je to odredba koja onemogućava nekoga da kaže ako se ne slože sa stavovima Vlade ili dominantnim vladajućim stavom u Vladi?
Što se tiče medija, mogu da govorim još mnogo o tome zašto mislim da ovo nije evropska Vlada, ali čini mi se da je vladajuća koalicija probala, nakon isterivanja Dinkića iz Vlade, da je imala neku viziju kako će od svega toga napraviti jednu malu efikasnu Vladu koja će ispuniti četiri ili pet stvari, između ostalog dobiti i kandidaturu.
Nažalost, mislim da je Vlada od toga odustala u toku tog procesa, da nije bilo ni političke snage, ni želje i da se Vlada odlučila sada ne jedan drugačiji koncept sada. Prvi koncept je da potpuno ignoriše stvarnost. Mi smo jedina zemlja na svetu u kojoj premijer nije obrazlagao izmene Zakona o Vladi, jedina u istoriji, nego je poslao, protivzakonito, ministra u ostavci. To je bio još jedan korak ka evropskom putu Srbije.
Pod dva, odlučila se, nisam siguran da ste toliko moćni za represiju, ali za želju da ne dozvolite nikom, osim vašim omiljenim opozicionarima, da se pojavljuju u medijima, ta je želja potpuno jasna kod vas i vi je aktivno sprovodite svakim danom.
Nemojte slegati ramenima. Mislim da je neozbiljno da se ovde govori a da se ne govori o uticaju DS na medije, o uticaju na medije koji kaže, 20 hiljada ljudi LDP-a, znači, ne može ni sekund na televiziji, a nekoliko hiljada ljudi ili 100 hiljada, nije važno, SNS može 17 minuta u dnevniku. I onda nam vi kažete – nemojte da nas kritikujete zato što će oni doći na vlast. Ne kritikujemo vas mi, ali nećemo ni da ćutimo. Mi vam kažemo, sami ste ih napravili. To je vaš koalicioni partner.
Kada SNS pravi miting u nedemokratskoj Srbiji, ona ide na RTS dan pre i ima specijalnu emisiju u subotu uveče. Ko još to ima? Ko ima to drugi? To radi DS i isključivo DS koja upravlja medijima.
Da li je to institucionalno ili ne mene ne zanima. Taj koji to radi ima podršku većinske partije u Srbiji i on tu podršku koristi za ovo. Nema ovde nikakve Evrope. Evropa je postala samo izgovor za to da neki ljudi vrše funkciju još 12 meseci, dok ne istekne mandat. Ta funkcija neće Srbiju dovesti u poziciju da bude kandidat za članstvo, ali će ga građane Srbije, kao što ih okreće već tri godine, nastaviti da okreće protiv ideje EU.
Na početku vašeg mandata, i to je podatak, podrška EU u Srbiji je bila preko 70%, danas je oko 50%. Čija je to odgovornost? Da li je to odgovornost opozicije? Taj podatak niko ne govori, da ne pominjem prosečnu platu. Ona je danas jedino u Srbiji u regionu manja nego pre godinu dana.
Krize nema više. Mi putujemo, to pozdravljam. Vize su ukinute. Svaki građanin ove zemlje može da ode. Kriza ne postoji. I kada je postojala, vi ste je proglasili šansom i tvrdili da nam ništa ne može, ali onda ste u njoj videli izgovor za vašu nesposobnost. Danas stalno govorite, kada ne znate šta ćete da kažete, ili je kriza ili nemojte da nas napadate zato što ćemo propustiti šansu da uđemo u EU:
Gospodo draga, kakva god lična osećanja imao prema vama, vi nas u EU nećete dovesti više ni korak bliže. To je bio vaš maksimum. Sada je samo pitanje kako će se ova situacija rasplesti i da li ćete sa sobom povesti u tu rupu, u koju ćete pasti, i ideju evropeizacije Srbije, ili ćete pustiti da ta ideja nastavi da živi, da ne deli svoju političku sudbinu s vama. To sada samo od vas zavisi.

 Izvinjavam se, gospodinu Nikoliću. Stvarno mislio sam da je iz mog izlaganja jasno bilo da ne mislim da ste vi pošast. To sam upotrebio kao, da nas neko plaši vama. Ali, izvinjavam se, ako je to moguće. Moguće je da sam u tom žaru pogrešno rekao.
Ne mogu da mislim za stranku koja je parlamentarna ili će biti parlamentarna da je pošast. Takođe, to naročito ne mislim jer mislim da ste vi isti kao DS, prosto u tome ne vidim nikakav problem. Mislim da problem s tim treba da imaju građani koji mogu da poveruju u to, da ukoliko dođe neko drugi i samo zauzme ovde ova mesta u ovim klupama da će biti bolje. Neće biti bolje.
Upravo, ne kritikujući one reforme koje DS ne sprovodi, nego baveći se nečim sa strane, meni se čini da tu uviđam tu sličnost. Izvinite što uopšte ulazim u sadržaj saradnje između vas i DS, da li to vodi njenom nestanku ili ne, nije mi to namera. Naravno, svako je za sebe.
Ono što sam hteo, gospođo Kolundžija, a žao mi je što je izašla, stvarno je neverovatno i vrlo politički naivno pokušava vladajuća većina da nas ubedi da DS ne rukovodi medijima. Tvrdim vam da u ovoj sali ne postoji nijedan čovek koji u to može da poveruje.
Ako je to stvarno način da se odbranite, meni je to slična odbrana kao što, bez namere da uvredim, kada noja neko napadne, onda on gurne glavu u pesak. Nije tako i grešite, DS upravlja manje ili više svim medijima u ovoj zemlji. Zato je i vreme da preuzme odgovornost.