Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, LDP je podnela jedan amandman na član 13. Zakona o sudijama, tako što je predložila da se u stavu 3. dopuni rečenica koja počinje na sledeći način – Visoki savet sudstva donosi odluku u kojem sudu sudija nastavlja funkciju, rečima: ''u skladu s utvrđenim merilima i kriterijumima''.
Stav 3. u predloženom članu ne utvrđuje ni merila ni kriterijume.
Dakle, prihvata se jedan automatizam, a to, inače, Vlada ističe i u svom obrazloženju zašto ne prihvata ovaj amandman. Naime, u obrazloženju stoji sledeće: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što su kriterijumi za nastavak funkcije dati u stavu 2. istog člana Predloga zakona, te nije potrebno utvrđivati obavezu za Visoki savet sudstva da posebno propisuje kriterijume za nastavak sudijske funkcije''.
Dakle, ukoliko je tako, onda to znači da zakonodavac predviđa automatizam što se tiče dalje sudbine sudija i njihovog postavljanja u sudove, nakon što su određeni sudovi ukinuti, odnosno prestali da postoje.
Automatizam je jednako – proizvoljnost. Ta proizvoljnost proizvodi selektivnost.
Naime, svedoci smo toga da u našoj državi imamo raznorazne agencije – za borbu protiv korupcije, za borbu protiv monopola, za borbu protiv sukoba interesa, imamo tužilaštva, imamo SUP, miliciju, imamo različite organe koji bi trebalo da deluju i da pokreću određene postupke kada se radi o nekoj zloupotrebi koja je očigledna, koja postaje notorna činjenica.
Nažalost, kod nas se zloupotrebe pretvaraju u notorne činjenice, što znači da ih svako živi u ovoj državi zna i da se to prihvata kao uobičajena pojava, kao nešto što je neminovno, što mora da postoji. Takvo je naše društvo, takav je naš mentalitet.
Sve se, u stvari, kreće oko nekih kriterijuma, ili merila, koji bi trebalo da se utvrđuju i primenjuju, u svakom slučaju, da se izbegava svaka selektivnost, da bi se zaista pokrenuli neki postupci i da bi to rezultiralo nekim promenama u društvu, što bi proizvelo i neku pravnu sigurnost.
Danas smo čuli neke frapantne stvari, za nas frapantne, o visini nekih reprezentacija, nekih kafanskih troškova, što, dozvolićete, predstavlja, u prvu ruku, nešto bezočno, a, u drugu ruku, nešto sumnjivo.
S obzirom na to da imamo sve te organe koji bi trebalo neselektivno da primenjuju svoja ovlašćenja i zakone, trebalo bi da očekujemo da posle današnje priče u Parlamentu neko, zaista, i reaguje.
Međutim, imajući u vidu šta smo sve čuli u poslednjih nekoliko meseci, šta sve doživljavamo, skoro svakodnevno, ne očekujemo apsolutno nikakvu reakciju.
Jednostavno, očekujemo jednu ćutnju, očekujemo da se sve završi onako kao što se do sada dešavalo, da skandal prati drugi skandal, da ga smenjuje i onda se, jednostavno, zaboravlja.
Interesantno je da na te najveće skandale, te najveće zloupotrebe, apsolutno, niko ne reaguje, niko ne primenjuje kriterijume i merila koja su predviđena zakonom i onda može da se desi to da jedan direktor Javnog preduzeća ''Aerodrom'' ima platu preko 10.000 evra, onda može da se desi to da se kafanski račun plati 140 hiljada dinara, onda može da se desi to da su u Javnom preduzeću ''Železnice'', u Javnom preduzeću ''Srbijagas'', u Javnom preduzeću NIS i u svim ostalim javnim preduzećima primanja enormna, da niko ne vodi računa o tome na osnovu kojih kriterijuma, na osnovu kojih merila su utvrđene te plate, te naknade, ta lukrativna davanja našeg društva određenim personama.
Zašto lukrativna? Ne mogu da zamislim da je neko zaista radio i da je zaradio taj novac, koji dobija, kao što smo čuli danas, svakog meseca, i to novac za koji se, da ne kažemo – stotinu puta, ali veoma blizu, množi prosečna plata, ili minimalna plata prosečnog građanina Srbije.
To je nedopustivo i zato mi, LDP, koristimo svaku priliku da isključimo svaki automatizam i proizvoljnost u kreiranju zakona, jer to dovodi samo do neke anarhije, a dozvolićete, naše društvo je prilično anarhično. Jer, kako drugačije nazvati to što smo čuli, između ostalog, i danas, kako nazvati to što smo postavili određena pitanja – šta se to dešava u ''Srbijagasu'', kako to da, umesto privatizacije Javnog preduzeća NIS, idemo u uvođenje novog državnog monopola tuđe države, dakle, monopola ruske države na teritoriji Republike Srbije, kako to da je došlo do takvog enormnog poskupljenja gasa?
Dozvolićete da nije nikakvo objašnjenje – da je trebalo i ranije da se povisi cena gasa, ali, eto, nismo stigli, pa je sad, odjednom taj procenat. Dozvolićete da je malo čudno da čujemo od direktora ''Srbijagasa'' – radujte se ljudi, nećemo vam poskupeti gas za još 30%.
Eto, radujemo se, ali se pitamo šta to znači? Da li to znači da bi onda trebalo gas da poskupi 90%? Inače, čujemo da je cena gasa na međunarodnom tržištu u međuvremenu opala, ali sad, Bože moj, imamo dolar kao merilo, koji utvrđuje novu cenu, ali, eto, ''Srbijagas'' je tako dobre duše da će subvencionirati građane Srbije, koji su veliki potrošači, ne vode računa o tome da je energija skupa, ne vode računa o tome da ''Srbijagas'' ima dobre namere, ali, nažalost, tako je, ugovor je zaključen, sporazumi su zaključeni.
Nažalost, ti ugovori i ti sporazumi su zaključeni, ne vodeći računa o određenim kriterijumima i o određenim merilima. Dakle, uvek se vraćamo na istu suštinu, koja je istaknuta i u ovom stavu 3. člana 13. zakona o sudijama. Razlika je, možda, mala, možda ne znači puno za predlagača zakona, ali bilo bi dobro da bar jednom krenemo, da budemo objektivni u pisanju zakona, u primenjivanju zakona, a da se ta selektivnost što više izbegne.