Poštovana predsedavajuća, predsedništvo, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, celokupna ova rasprava, koja traje već danima u Skupštini, u vezi s ovim budžetom, prvo u načelu, a sada u pojedinostima, podseća me na situaciju kada ljudima oštećenog vida dovedu slona i kažu – opišite slona kako izgleda. Tako smo i mi poslanici stavljeni u poziciju da se izjašnjavamo o ovom rebalansu budžeta a da u ovoj skupštini punih pet godina nije raspravljano o završnom računu budžeta, što je, inače, obavezujuće po članu 92. stav 3. Ustava i poznato svim narodnim poslanicima, ukoliko imaju Ustav, a pretpostavljam da ga imaju.
Prema tome, ako nemamo završni račun, ako nemamo validan uvid u stanje budžeta već punih pet godina, kako uopšte možemo da raspravljamo svake godine ponovo o budžetu koji je predložen, o predloženim rebalansima budžeta, kako možemo validno da se izjašnjavamo o tome kako su sredstva pet godina planirana, kako su trošena, gde su utrošena itd.?
Nisam stručnjak za budžet, ali mislim da umem racionalno i logično da razmišljam. Iz tog razloga, smatram da je osnovni problem i ovog predloga zakona o rebalansu budžeta činjenica da, u stvari, ne znamo o čemu raspravljamo. Imamo određene cifre o kojima treba da se izjašnjavamo, treba da ih pomeramo levo-desno, gore-dole, ovaj korisnik, onaj korisnik, a, u suštini, dobijamo jedno ništa, jer ne umemo da objasnimo građanima Srbije na šta se troše budžetska sredstva ove godine.
Predočila bih vam jednu analizu koju smo mi u LDP-u uradili u pogledu najvećeg uvećanja rebalansa. To je transfer u organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, gde uvećanje rashoda iznosi 158 miliona. Kada smo radili tu analizu, rashod je iznosio 170 miliona.
To je, otprilike, bilo pre nedelju dana. Pogledajte koja je to razlika, od 12 miliona, samo za nedelju dana! To možda zvuči lepo i krasno, evo, nije više 170, nego 158, ali mi ćemo morati negde da namaknemo onu razliku od 12 miliona, koliko je vama potrebno, upravo zbog tog budžetskog deficita.
Za subvencije javnim nefinansijskim preduzećima i organizacijama, uvećanje rashoda iznosi 100 miliona. U momentu analize, to je bilo 110 miliona.
Dakle, to je 10 miliona sada manje, ali to znači da će negde morati taj novac da se nadoknadi. Otplata kamata po garancijama je skoro dvostruko uvećana, odnosno rashodi su dvostruko uvećani.
Novčane kazne i penali po rešenju sudova i sudskih tela – uvećanje rashoda iznosi skoro devet miliona evra, a bilo je 10. Naknada štete za povrede ili štete nanete od strane državnih organa – uvećanje rashoda iznosi oko 600.000 evra. Sredstva rezerve – uvećanje skoro za 20 miliona evra, ili, čak, sedam puta u odnosu na budžet.
Pretpostavljam da je ovo dovoljno jak argument za sve ono što ovde tvrdimo, a uglavnom to tvrde sa ove desne strane skupštinske sale, dakle, samo opozicija.
Mi od leve strane, dakle, od vladajuće koalicije, nismo čuli neke argumente, niti smo čuli odgovore na postavljena pitanja, a ima dosta pitanja koja su i jasna i veoma konkretna, a tiču se budžeta.
Rasprava u Skupštini bi trebalo da izgleda tako da imamo argumente za i protiv. Međutim, mi smo ovde čuli samo protiv, jer opozicija i treba da kritikuje budžet, ali do sada nismo čuli neko validno obrazloženje zašto radimo rebalans budžeta, zašto povećavamo javnu potrošnju, zašto nam je potrebno da u toj meri opterećujemo ponovo naše građane, a pri tom pričamo o nekoj socijalno odgovornoj vladi i vlasti koja brine o dobrobiti svojih građana.
Kako brine, ukoliko povećava javnu potrošnju? Sve ono što je obuhvaćeno ovim budžetom, sva ta povećanja koja su usmerena na poboljšanje egzistencije i na socijalni položaj građana, mogu i na neki drugi način da se reše, ne moramo baš sve to da guramo u budžet, sve to da tovarimo, da preraspodeljujemo na one koji mogu da plate, a mogu da plate samo oni koji rade.
Vrlo dobro znamo da je danas sve manje onih koji rade, koji su zaposleni, čiji dohoci mogu biti opterećeni. Nema nekog privrednog razvoja koji će otvoriti nova radna mesta, niti se to iz ovog stanja budžeta i Predloga zakona o rebalansu budžeta vidi, prema tome, samo onaj ko trenutno radi, samo onaj ko privređuje, koji ulaže sve svoje kapacitete, može da plati dodatna opterećenja, kojih će sigurno biti i mora da ih bude, jer kako na drugi način ove velike apetite budžetskih korisnika namiriti. Zašto stalno opterećivati onog koji se trudi?
Prema tome, bilo bi dobro da se razmišlja o nekom drugačijem sistemskom rešavanju tih budžetskih nameta, jer budžet se puni samo tako što jedna strana radi, da bi ona druga, koja nije za to sposobna, odnosno, iz nekih razloga je potrebna onoj prvoj strani, mogla to da koristi.
Ozbiljni su novci u pitanju, kada imamo nekoliko kabineta, kada imamo kabinet za privredni razvoj, a nadležnosti koje taj kabinet pokriva mogu da pokrivaju i nadležna ministarstva, agencije i slično, a pričaćemo još i o ostalim ministarstvima i o ostalom potpredsednicima Vlade, odnosno drugim ministarstvima čije se potrebe dovode u pitanje, baš iz tog razloga jer dodatno opterećuju budžet.
Možda to nisu sredstva u nekim milijardskim iznosima, ali, definitivno, svaki od njih nosi po koji miliončić, pa kada mi te miliončiće nazidamo, dobijamo uskoro i milijardu.