Zahvaljujem, gospodine predsedniče.

Koristim priliku da vam čestitam na poziciji koju ste dobili. Drago mi je da smo imali priliku da čujemo da ste mlad, korektan čovek i da ćete uvažavati potrebe koje opozicija u ovom parlamentu ima, a koje su ništa manje nego koje su bile u onoj meri u kojoj su imale  vaše kolege dok ste vi bili opozicija.

Takođe, pozdravljam odluku da se broj potpredsednika Skupštine Srbije proširi na pet, kako bi sve relevantne partije, odnosno stranke imale svoje članove u kolegijumu, koji odlučuje o važnim pitanjima za ovaj dom. Mislim da je to dobar pokazatelj da kada se nešto adekvatno argumentuje, da to može da naiđe na jednu podršku koja je zaista neophodna ovom parlamentu. Mislim da ćemo na taj način u budućnosti i raditi.

Ono na šta želim da skrenem pažnju to je da postoji jedna demokratska procedura u izboru predsednika skupštinskih odbora, koja je ustanovljena već davnih godina, po kojoj opozicione stranke takođe vode određeni broj odbora, ali ne tako što većina im te odbore predloži i kaže da su to odbori koji trebaju oni da vode, već tako što se na kolegijumu dogovori. Dakle, ukoliko očekujete da ovaj parlament ima demokratski kapacitet kao što je imao, ukoliko ste zaista tolerantni kao što kažete da jeste, mislim da je neophodno da uvažite potrebe koje postoje u odnosu na opoziciju, a tiču se predsedavanjima skupštinskih odbora koje postoje u Skupštini.

U prošlom mandatu opozicija je predsedavala sa oko polovinom ukupnog broja skupštinskih odbora. Važno je reći da je u tom mandatu opozicija vodila izuzetno važne odbore kao što su Administrativni odbor, Odbor za odbranu i bezbednost, Odbor za finansije, lokalnu samoupravu, itd, a da već danas postoje naznake da je vladajuća većina spremila jedan papir, predlog u kome opozicija treba da preuzme određene odbore, bez da ima pravo izbora koji odbor želi da vodi i koji odbor smatra da ima adekvatne kadrove da može da vodi.

Ono što je važno reći to je da, ukoliko govorimo danas o civilnoj, demokratskoj i svakoj drugoj kontroli, smatramo da je potpuno neprirodno da pozicija, odnosno vlast kontroliše rad službi bezbednosti, kao i da kontroliše rad po pitanju odbrane i unutrašnjih poslova. Smatramo da su to dva odbora minimum koje treba da dobije opozicija da kontroliše, jer to je upravo iskaz one demokratičnosti koja, pretpostavljam, vas je vodila kada ste govorili o tome da Srbija treba da bude razvijena zemlja sa evropskom perspektivom. Sve drugo ukazuje na to da ne postoji ni elementarna želja da se uspostavi ozbiljna civilna i demokratska kontrola, a da ne govorim o tome da smatramo takođe da je neophodno da Odbor za finansije vodi neko iz opozicije. Nama će biti jako važno da vidimo kako ćete raditi budžet, da možemo da zakazujemo sednice, da pratimo trošenje sredstava, imajući u vidu da su tu najvažnija pitanja za građane Srbije, a to je na koji način sredstva ubira država i na koji način se ta sredstva troše.

U javnosti je najavljeno da će država Srbija smanjiti svoje troškove, da će smanjiti upravljački aparat. Sve to su najave koje su dobile podršku građana Srbije, ali smatramo da je objektivna potreba svih stranaka koje su u parlamentu, a pre svega onih koje ne učestvuju u Vladi, da imaju mogućnost kontrole tih troškova kroz taj odbor.

Ono što mislim da je dobro, naglašavam još jednom, to je da zaista smatramo da ste mlad i tolerantan čovek i da ćete koliko sutra ispraviti vašu ponudu koju ste danas dali na jedan za nas iznenađujući način, jer smo danas želeli sa vama da razgovaramo kao partneri koji žele da izgrađuju demokratske institucije u ovoj državi, a dobili smo jedan papir na kome imamo ponudu u kojoj se kaže – uzmi ili ostavi, za koju smatramo da je potpuno neprimerena. Ubeđen sam da takav isti odnos imaju i kolege iz drugih opozicionih partija i ubeđen sam da, ukoliko želite da ostvarimo ovde jednu toleranciju, neophodno je da započnemo na taj način tako što ćemo uvažiti jedni druge i omogućiti da svaka poslanička grupa može da kaže šta je njoj prioritet i šta je ono što smatra da je važno za kontrolu rada državne uprave, odnosno buduće vlade.

Naravno, svako ko je na vlasti želi da tu kontrolu vrši sam, ali smatram da su građani Srbije za vas glasali da biste bili bolji, da biste nam dali više šansi ubeđen sam da ćete sutra u dogovoru sa predsednicima poslaničkih klubova ponudu koju ste danas dali svesti na to da se praktično otvore karte i da svaka stranka ima pravo u odnosu na broj svojih poslanika, odnosno na podršku građana Srbije, bira one odbore po redu koje smatra da su za njih jako važni.

Još jednom čestitam svima koji će danas biti izabrani za potpredsednike Skupštine. Smatram da je to izuzetno važno i za ovu Skupštinu i želim da, naravno što pre počnemo sa radom u jednoj demokratskoj i tolerantnoj atmosferi. Hvala.

Moram priznati da sam iznenađen količinom tenzije koju je izazvala moja diskusija, koja je bila uperena samo da vam pomogne u vašem radu. Demokratska stranka nije u parlamentu da bi od bilo koga nešto tražila, niti bilo koja poslanička grupa u ovom parlamentu treba da se oseća vlasnikom odbora, pa da nekome daje nešto. Zaista imam razumevanja, ukoliko kolege iz DSS su molile da dobiju neki odbor, ali ne mislim da je to demokratsko načelo i da je to način funkcionisanja. Molim vas da to uvedemo u jedan sistemski red. Taj red je postojao.

Dakle, ni od vas, niti od bilo koga, DS u parlamentu Srbije neće tražiti ništa. Naprosto, samo da napravimo jedan algoritam na koji način se sistemski rešava taj problem i da taj problem tako i rešavamo, a ne da to zavisi od količine želudačne kiseline nekog poslanika, ili od gastritisa, pa ukoliko je nervozan tog dana, onda nam neće dati nešto, a ako nije, možda nam i da. Mislim da to nije način na koji parlament treba da funkcioniše i apelujem na vas da se koncentrišemo na ono što je suština. Slažem se da je u više navrata povređen Poslovnik, ali mislim da to u ovom trenutku nije ni važno.

Vi ste mlad i, da kažem, novi predsednik parlamenta, ali vas molim da ono što je suština, a to je da ste danas imali razgovore, ti razgovori nisu zakulisni, bar mislim da nisu, ukoliko neko u kancelariji predsednika Skupštine razgovara o odborima, to za mene nikako ne može da bude zakulisno, niti nešto što je skriveno od očiju javnosti. Javnost treba da zna da ste vi nama dali nešto što mi vama nismo tražili. Dakle, nama ne treba ništa što bi vi nama dali, već naprosto da napravite princip po kome će se birati predsednici odbora, kao što je taj princip ustanovljen još 2004. godine. Hvala.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, od prvog momenta kada je došlo do neplaniranog incidenta koji se desio 25. jula uveče, praktično pod okriljem mraka, Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije je u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima i u skladu sa međunarodnim sporazumom, koji je za nas obavezujući, postupala u želji da spreči mogućnost eskalacije sukoba i da spreči mogućnost gubitka života i na jednoj i na drugoj strani.
Podsećam da je samo spletom srećnih okolnosti te noći izbegnuta veća tragedija od ove tragedije koja je bila, da smo imali više ranjenih i jednog poginulog, a da smo imali priliku da vidimo i na medijima veliki broj vozila koja su praktično pretrpela vatrenu paljbu. Kažem, samo srećom nije došlo do tragičnijih sleda stvari. Od tog momenta, 25. jula, u konstantnom smo kontaktu sa KFOR-om, bilo sa gospodinom Bilerom preko naših izaslanika koji su bili na Kosovu, bilo sa njegovim zamenikom preko našeg Generalštaba, bilo sa komandantom južnog krila NATO, admiralom Okvirom, koji komanduje iz Napulja.
Zbog čega sa KFOR-om? Zato što je KFOR jedini autorizovan sporazumom iz 1999. godine, koji je tadašnja SRJ potpisala, na osnovu koga je završeno, kao što znate, bombardovanje i na osnovu toga su ušle međunarodne vojne snage na KiM, među kojima je upravo KFOR. Kao što znate, tada je i definisana kopnena zona bezbednosti i tada je definisana mogućnost, način i obim saradnje vojske tadašnje Jugoslavije i snaga KFOR.
Imajući u vidu da svakako KFOR predstavlja jedinice NATO, mi smo 27. jula na proširenom vojnom komitetu, na kome prisustvuju predstavnici NATO zemalja, kao i zemalja Partnerstva za mir, putem izlaganja generala Đukanovića informisali sve zemlje šta se po našem viđenju dešavalo na prostorima KiM i insistirali da dobijemo potpunu podršku za sprečavanje dalje eskalacije nasilja, insistirali na vraćanju stvari u normalu, resetovanje odnosa i pokušaja stvaranja uslova za nastavak dijaloga i za nastavak razgovora u želji da konačno nađemo rešenje koje će sprečiti ekstremiste da dođemo u situaciju dalje eskalacije.
Istog dana zamenik načelnika Generalštaba, general Bjelica imao je sastanak u Nišu sa zamenikom komandanta KFOR, na kome smo dobili određene informacije i na insistiranje nam se reklo zbog čega mi nismo bili obavešteni o tim mogućnostima. Rečeno je da ni komanda KFOR nije imala saznanje šta može da se desi pod okriljem noći 25. jula. Očigledno je da postoji jedna unilateralna želja vlasti u Prištini da na jedan totalan neprihvatljiv način, pod okriljem mraka, ide u pravcu rešavanja problema koji ne mogu da se rešavaju na taj način, odnosno putem sile.
Ono što je trenutno stanje na terenu nas vraća na Kumanovski sporazum, Vojska Srbije zajedno sa predstavnicima Ministarstva unutrašnjih poslova, odnosno žandarmerije, koja se nalazi u kopnenoj zoni bezbednosti, a na osnovu Kumanovskog sporazuma, odnosno aneksa Kumanovskog sporazuma, po kojem imamo moguće prisustvo uz samu administrativnu liniju, je povećala svoje patrole u želji da spreči eventualne prelaske sa jedne i sa druge strane i stvaranje ambijenta konflikata širih razmera, u kojim bojim se da bi mi kao žrtva događaja 25. jula ispali upravo krivci.
Nažalost, u nekim segmentima nismo uspeli da iskontrolišemo događaje, tako da se desilo paljenje prelaza Jarinje, što je upravo, verujem, i bila želja onih elemenata u Prištini koji su želeli da prikažu albansku stranu kao žrtvu, a srpsku stranu kao nasilnu i to je jedna slika koje je negde u javnosti svetskoj promenila odnose i od tog momenta svakako imamo mnogo više tenzija i mnogo više problema u želji da objasnimo da je srpski narod na KiM, žrtva a ne krivac za događaje koji su se desili.
U danima koji su pred nama dajemo sav kapacitet našim diplomatskim mogućnostima da nađemo rešenje i svakako nastavljamo da komuniciramo u skladu sa Međunarodnim sporazumom koji je potpisan 1999. godine i sa ovlašćenjima u želji da ovo trenutno stanje koje postoji na KiM ne preraste u nešto što, verujem, da niko danas ovde ne bi želeo i niko danas ovde nema čak ni skrivenu nameru da se tako nešto desi našim građanima na KiM.
Verujemo da postoji volja sa obe strane, verujemo da KFOR i pored toga što je u određenim momentima izašao iz svog mandata nema interes da dođe do sukoba sa građanima na KiM. Verujemo da će oni učiti svoj maksimum da do tog sukoba i ne dođe. Sa druge strane, činimo napore putem diplomatskih kanala, vojno-diplomatskih kanala da utičemo upravo na one zemlje koje su ključne i uticajne u sastavu KFOR, da im objasnimo da je neophodno resetovanje odnosa i vraćanje na početne pozicije, jer svaka druga pozicija nam stvara problem i stvara veliku tenziju, jer naprosto tim pokušajem zauzimanja graničnog prelaza od strane onih jedinice koje ni u jednoj zemlji u svetu ne drže granične prelaze u stvari je destabilizovano poverenje u međunarodnu zajednicu, a samim tim destabilizovano poverenje i u akte koje imamo i verujemo da to poverenje mora da se vrati, jer danas ako sagledamo situaciju na KiM, ukoliko bi zamislili da tamo ne postoji prisustvo međunarodnih vojnih snaga, bojim se da bi danas Srbija bila uvučena u nešto u čemu je 90-ih godina bila po pravilu gubitnik.
Želimo da se ova stvar reši na miran način. Potpuno smo posvećeni miru, u ubeđenju da građani Srbije imaju poverenje u ono što radi vrh države i da ćemo i iz ovog problema izaći mnogo bolje nego što smo izlazili iz problema u nekom prošlom vremenu, kako 90-ih godina, tako i početkom 2000. godine. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, sva četiri zakona su od velike važnosti, ali mislim da nisam odavno prisustvovao na sednici parlamenta na kojoj su vrlo jasni i precizni predlozi zakona, gde očekujemo da će praktično sve poslaničke grupe u parlamentu Srbije podržati ove predloge zakona i glasati za njih.
Želim da kratko istaknem da sa dva predloga zakona, o potvrđivanju Sporazuma sa Kuvajtom i sa Kiprom, praktično Srbija dobija zaokružen prostor od Kuvajta preko Iraka, Turske, Kipra, Grčke, pa sve do Austrije. Sa svim zemljama smo potpisali Sporazum o saradnji u oblasti odbrane i to je jedan veliki doprinos sistema odbrane na međunarodnoj političkoj poziciji naše zemlje.
Smatramo da je izuzetno važno ukoliko bude bilo saglasnosti da se ovi ugovori potvrde u parlamentu bez glasova protiv, jer mislimo da je to nešto što će podići naš kredibilitet i u tim zemljama.
Ovi ugovori su praktično legalna osnova za dalji vid saradnje. Ovo je tek početak, a nadamo se da će oni biti dovoljni da se razvije kako vojno - ekonomska saradnja, tako i saradnja u oblasti odbrane. Hvala.

Samo kratko. Imajući u vidu da imate zamerku za koju kažete da je suštinska, moram da kažem da je zaista tehnička greška, jer ako pogledate sporazum koji je potpisan, odnosno Memorandum sa Kuvajtom, videćete u istom  članu 10. na engleskom jeziku kako izgleda originalno potpisan sporazum. Svakako da je neko u prekucavanju ili prevođenju pogrešio, ali ne mislim da taj neko treba da sada strada zbog nekog suštinskog poremećaja prevoda sporazuma koji je na engleskom jeziku originalan i onakav kako vi kažete da treba da bude, takav već i jeste.
S druge strane, zbog manipulacije javnosti koju ste pokušali na početku napravite, moram da vam kažem da mi nismo podstaknuti vašim idejama o potpisivanju sporazuma sa nekim zemljama više ili manje. Pretpostavljam da ne znate kad su ovi sporazumi potpisani, 2010. godine sa Kiprom, sa Kuvajtom u aprilu ove godine. Ali takođe, pošto će doći na ratifikaciju i neki drugi sporazumi kao što je Brazil, Španija, Grčka, Kina, ima još zemalja koje nisu priznale KiM, mi smo uveliko sa tim zemljama u nekom prošlom periodu, pre nego što ste vi to pričali u parlamentu potpali sporazume i otvorili mogućnost naše saradnje.
S druge strane, nešto na šta bih želeo da skrenem pažnju, profesionalcima pre svega, ovi sporazumi se odnose na bilatelarnu saradnju, a ne na multilateralnu saradnju, odnosno ne odnose se na pripadnike naše vojske koji su na Kipru pod srpskim oznakama i zastavom UN. Mi imamo Sporazum sa UN preko koga smo mi prisutni u mirovnim misijama, a ne bilateralne sporazume sa zemljama u kojima smo prisutni sa mirovnim misijama. Tako da, ovaj sporazum ni na koji način ne tretira pitanje naših mirovnjaka.
Pitanje readmisije, mislim da je to za Srbiju izuzetno važno pitanje. Pitanje – koliko je ljudi ušlo na Kosovo neovlašćeno 1999. godine, verovatno znate najbolje, u to vreme ste bili visoko pozicionirani u državnom aparatu u to vreme i pretpostavljam da te podatke znate bolje. Ali, ovo pitanje tretira upravo one koji neovlašćeno borave na našoj teritoriji. Ako bi se analiziralo koliko boravi neovlašćeno državljana Srbije na teritoriji Albanije, onda bi ušli u situaciju da Nemačka ne potpiše ovakav sporazum sa nama, a njihov je interes da se oni koji borave na njihovoj teritoriji neovlašćeno vrate svojoj kući, mnogo veći nego što je naš interes da vratimo Nemce koji su došli u Srbiju, u Nemačku. Pretpostavljam da takvih slučajeva i nema.
Tako da, teško da to može da se upoređuje, čiji je veći interes, ali budite sigurni da sam ubeđen da je MUP našlo veliki interes u potpisivanju tog sporazuma, bez obzira što zahvaljujući Kumanovskom sporazumu mi nemamo policijsku bezbednost i autoritet na prostoru KiM i ne možemo da pristupimo bilo kakvom legitimisanju, na osnovu utvrđivanja koliki je tačan broj ljudi koji neovlašćeno borave na tom prostoru. To je jedno nasleđe iz 1999. godine, jedno nasleđe koje očigledno ne možemo da promenimo, pa ukoliko bi čekali da se to promeni, bojim se da bi u međuvremenu Srbija došla u velike probleme upravo na način na koje su neke druge zemlje bile u problemima.
Podsećam da u evropskoj perspektivi Srbija kao zemlja koja se ubrzanim koracima približava EU će biti zasigurno destinacija velikog broja upravo onih koji žele da idu u pravcu EU, mogućnost povećanja broja azilanata u Srbiji će biti mnogo veći nego što je sada, odnosno sigurno će se to desiti u budućem vremenu i što budemo više imali ovakvih ugovora o readmisiji sa zemljama od kojih pretpostavljamo da će njihovi građani dolaziti u Srbiju, u želji da produže dalje na zapadnu Evropu, to će nam biti lakše da rešavamo te probleme ljudi koji će se naći na našoj teritoriji, jer ovo je jedan legalni i legitimni način da se rešavaju ti problemi i svaki drugi način na koji, pretpostavljam, bi nekim radikalnim metodama ga vršili, naprosto nije prihvatljiv i ne može da se izvrši.
Imam razumevanje ukoliko za nešto ne glasate, ali samo nisam razumeo da li glasate za Memorandum za saradnju u oblasti odbrane sa Kuvajtom i da li glasate za Sporazum sa Kiprom, jer nama je izuzetno važno da znamo da li Srpska radikalna stranka podržava saradnju sa ove dve prijateljske i bratske zemlje našoj Srbiji. Hvala.

Samo kratko i jednostavno. Poslednji filter koji, u stvari, treba da proverava dokumente iz Vlade koja stižu u parlament, upravo je parlament i ovde se zato i okupljate da promenite ukoliko nešto nije u redu, ukoliko nešto ne valja.
Međutim, da bi pričali o suštinskim greškama morali bi da znamo koju suštinsku grešku bi nanela ta greška koja se nalazi na sudskom prevodu a koja ne bi bila tretirana između Kipra i Srbije, jer zvanični sporazum je potpisan na engleskom jeziku, u kome te greške nema, tako da suštinska greška ne postoji, ma ko je napravio.
Mislim da dovođenje u zabludu parlamenta kako vi ispravljate suštinske greške naprosto nije korektna, jer to je greška u kojoj je samo neko sticajem okolnosti pogrešio u kucanju ili u prevođenju.
Naravno, ukoliko želite da taj neko bude kažnjen, mislim da bi to bila velika šteta jer se svakome dešavaju takve greške.
(Božidar Delić, sa mesta: Replika.)

Teritorija Kosova i Metohije je integralni deo Srbije upravo onoliko koliko je i bila u vremenu kada je premijer Vlade bio gospodin Vojislav Koštunica, tako da se ta stvar nije promenila sa stanovišta našeg Ustava i našeg zakonodavstva. Činjenica da od Kumanovskog sporazuma Srbija nema mogućnost da kontroliše bezbednost ni na koji način na Kosovu i Metohiji je činjenica iz prošlog veka koju mi ne možemo da promenimo, jer to je jedan sporazum koji je i dalje na snazi.
S druge strane, readmisija, kao što ste rekli, je nesporno neophodna. Ako mislite da jedan takav zakon treba da padne zato što sredstva nisu obezbeđena, uvek postoji takozvana budžetska rezerva i uvek se može pristupiti pomoću nje readmisiji onih koji se nalaze nezakonito na našem prostoru, tako da to ne treba da bude veliki strah. Čini mi se da imamo istovetno mišljenje i zahvaljujem se ukoliko dajete iskrenu podršku za jedan takav zakon koji je zaista neophodan. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ceneći ovaj parlament i znanje poslanika, smatrao sam da je neophodno da imamo uvodno izlaganje za potvrđivanje sporazuma koji ima pet tačaka i koji staju na jednoj strani. Naprosto ćete svi koji budete želeli da pročitate, vrlo olako shvatiti da se ne radi ni o kakvoj zaveri niti o nekim stvarima, koje ne daj Bože, Srbiju vode bliže ili dalje u odnosu na severno-atlansku alijansu.
Ovaj sporazum je timski koje imaju potpisane sve zemlje članice NATO ali i oko 40 zemalja koje nisu članice NATO i koje su u statusu kao što je i Srbija. Taj sporazum treba da omogući da razmenjujemo informacije i sa zemljama koje nisu u NATO, jer uređuje način na koji se informacije razmenjuju, na koji se čuvaju i način na koja određena službena lica imaju mogućnost da dođu u dodir sa tim zakonom, sa tim dokumentima.
Činjenica je da postoji Zakon o zaštiti tajnih podataka. Moram da se zahvalim što je pomenut ovde. Taj zakon o zaštiti je upravo urađen po najvišim standardima EU koja koristi NATO standard u tom smislu. Tako da, mi već radimo po tom pitanju i po tom standardu i tu nije ništa novo.
Činjenica je, takođe, da ovim ugovorom, odnosno sporazumom se predviđa da se izvrše određene bezbednosne provere za ona lica koja dolaze u dodir sa poverljivim dokumentima. Moram da kažem, pošto se i same vrše bezbednosne provere za sve one koji rade u sistemu bezbednosti – u vojsci, u policiji, u bezbednosnim agencijama tako će se vršiti ta provera i za te koji budu dolazili u dodir sa tim podacima koji budu razmenjivani.
Nema nikakve dileme da lojalnost i pouzdanost mora pre svega da se iskazuje prema državi Srbiji, prema ovome, što se kaže, i definisano je zakonom o svom poslodavcu. Niko od ljudi koji rade u sistemu odbrane ne treba da bude lojalan i pouzdan nijednoj drugoj državi, pre svega Srbiji, ali mora da bude posvećen nečemu što zovemo mir i da bude posvećen nečemu što se zove kodeks ponašanja, u odnosu na ono što se potpisuje.
Ne postoji zaista ni jedan segment ovoga sporazuma koji tretira Kumanovski sporazum ili tretira KiM i tretira našu neutralnost ili bilo šta od onih svih pitanja koja se često ovde pominju. Ali, moram da kažem da ukoliko ovakav sporazum ne bi prošao ratifikaciju u parlamentu Srbije, to bi značilo da se Srbija izoluje u sistemu odbrane, što bi bilo jako loše po bezbednost svih građana Srbije i oni koji su afirmativni i oni koji su protiv, naprosto bezbednost građana je nedeljiva i ne možemo je posmatrati iz političkog ugla u odnosu na simpatije prema nekoj organizaciji.
Sa druge strane zaista ne znam, kada govorite o ponudi koja je stigla iz Moskve, nisam imao priliku da pročitam nikakvu zvaničnu ponudu ni jednom prilikom, niti da vidim koje su zemlje u to uključene. Ne znam koje zemlje u okviru organizacije su ratovale ili ratuju. Mogu da se setim koje su zemlje ratovale koje su bile u drugom paktu svojevremeno, ali ovaj dokument koji se danas ratifikuje i koji ima samo pet članova koje možete staviti na jednu stranu komotno kucanu, ne tretira ni jedno od tih pitanja i ne treba niko od građana Srbije, pogotovo od vas poslanika za koje smatram zaista da imate veoma veliko iskustvo da se sekiraju i da ima neku nervozu vezano za potvrđivanje ovog sporazuma.
Podsećam, mi smo 2006. godine pristupili Partnerstvu za mir, ne sećam se kao parlamentarac da je u to vreme premijer Vojislav Koštunica izašao u parlament i obrazložio zbog čega mi pristupamo tom partnerstvu. Niko se tada nije obratio parlamentu i rekao da je Srbija strateški orijentisana prema tom partnerstvu. Smatrali smo da je to jedna logičan sled stvari, ono što je u stvari zbunjujuće je, da oni koji su tada bili najveći zagovornici udruživanja u to partnerstvo danas imaju najviše negativnih komentara, ali naprosto klica je posejana 2006. godine i verujem da najveća krivica u odnosu na ono što vi smatrate da je loše, upravo leži u onima koji su te godine to i učinili.
No, bez obzira da ne bi analizirali dalje istoriju događaja, želim da kažem da ovaj sporazum ni na koji način ne obavezuje Srbiju, u smislu dostavljanja bilo kojih informacija. Mi štitimo naše interese na način na koji je to neophodno, a ovaj sporazum podrazumeva da, ukoliko nekome dostavimo naše informacije da i on bude u obavezi da štiti naše interese na način kojim je definisano ovim sporazumom, kao što smo mi u obavezi da štitimo i njihove interese na našim, kojim je definisano ovim sporazumom.
Dakle, ne postoji ni jedna jedina tačka u sporazumu koja ugrožava bezbednost, naprotiv, ovde se radi o jednoj integraciji sa nekih 68 zemalja, koje su potpisnice ovog sporazuma i koji treba da omogući da sa svima njima razmenjujemo veliku količinu informacija, koje su neophodne nama, ali ne samo nama. Danas, nije nikakva tajna da sistem odbrane vrši reforme koje su čak i bolje nego u nekim zemljama, koje su odavno u NATO-u. Nije nikakva tajna da nama sa istoka i sa zapada dolaze naši partneri u želji da čuju i razmene naša iskustva, da vide kako smo mi uspeli da u tako kratkom vremenskom roku završimo jedan veliki proces profesionalizacije.
Nije nikakva tajna da smo dobijali čestitke i postoji u zvaničnim beleškama i od predstavnika istočnih vojski, konkretno naših generalštaba ruske vojske, a i od zapadnih vojski, svi oni žele sa nama da sarađuju i ne vidim što bi mi onemogućavali danas Srbiji iz želje da se izolujemo i da u toj izolaciji naprosto, mi bi najviše izgubili, a sa druge strane ima 68 zemalja koje su potpisnice tog sporazuma, a mi smo sa ove strane sami.
Znači, svaka vrsta izolacije po pitanju bezbednosti ne znači da će nas mimoići problem koji može da naiđe. Nabijanje glave u pesak je onoliko dobro ukoliko čuvate samo glavu. Ali mi želimo da čujemo celokupan organizam i mislim da je ovo jedno od sasvim prirodnih i neophodnih stvari. Hvala.

Samo kratko, nemam želju da imam repliku nego naprosto da pojasnim.
Neučestvovanje odnosno, nestratifikovanje pripadnika vojske Srbije po pitanju razmene informacija odnosno mogućnosti školovanja, edukacija, treninga itd je upravo najlošija moguća opcija u sistemu odbrane. Ne postoji gora odluka koja bi nas vodila ka izolaciji nego ta da se mi izolujemo recimo iz školstva. Da se izolujemo iz mogućnosti obuke, iz mogućnosti treninga, iz saznavanja novih veština ratovanja, borbe protiv organizovanog kriminala koji se danas tretira i kao bezbednosni problem i vojske protiv sajber kriminala itd, itd. Svaka želja da se danas Srbija naće među zemljama razvijene EU i da konačno pristupimo Evropi, a na način da se izolujemo po bilo kom pitanju je naprosto ne prihvatljiva. Imam potpuno poverenje u sve oficire vojske Srbije da su časni i pošteni ljudi i nemam sekiraciju da su lojalni i pouzdani pre svega državi Srbiji, ali takođe sam potpuno ubeđen, kao što je veliki broj srpskih naučnika svoju potpunu afiramciju steklo na zapadu, kao što je veliki broj naših umetnika da kažem intelektualaca školovani na zapadu oni neće biti manje Srbi od toga što su tamo završili škole i napustili Srbiju ili bili na kursevima ili na treninzima itd.
Mislim da ne postoji zaista nikakva bojaznost, ova priča o kojoj govorite sada kosovske snage, podsećam da je ta aktivnost od stane NATO odnosno Kvora nastala nakon 2008. godine a ne pre. Mi kada smo pre toga potpisivali tog nije ni bilo. Znači, ta vrsta brige koju iskazujete danas naprosto ne može da bude u odnosu na ovaj sporazum koji je iz 2008. 1. oktobra a pripreman je još u vreme vlade Vojislava Koštunice čiji sam i ja bio član, svi smo zajedno radili i pripremali se da taj sporazum potpišemo i nije nikakva tajna da je to jedan od sporazuma koji je potpisan i predat upravu u vreme vlade Vojislava Koštunice, predao ga je ministar spoljnih poslova gospodin Vuk Jeremić. Znači, pričati o nekim sekvencama u kojima verovatno građani ne prate nisu baš u toku vi biste imali obavezu da pričate ono što je istina.
Treća je stvar, šta je stiglo u parlament Srbije, zaista bilo bi totalno neprirodno da se ja bavim time. Nisam na autorizovan da kontrolišem poštu koja stiže u parlament Srbije. Ukoliko je neko pozvao parlamentarce da u nečemu učestvuju, sigurno nisam taj koji vas je sprečavao. Naprotiv, mislim da je krajnje vreme da učestvujete, kao što učestvujete u drugim aktivnostima, slobodno. Svako učešće koje doprinosi bezbednosti građana Srbije je, što se nas tiče, uvek dobrodošlo. Hvala.

Zahvaljujem. Nažalost, ne mogu da govorim o pitanju u smislu – rekao mi je jedan čovek, desilo se tamo, jedan je rekao ovo, a drugi je potvrdio ono.
Nažalost, nisam bio prisutan na tim sastancima i drago mi je da ste vi učestvovali u Parlamentarnoj skupštini NATO, to je kud i kamo mnogo čvršća veza sa Srbijom, nego ovaj sporazum. Vaše prisustvo na takvim sastancima opredeljenje vaše koje je očigledno za jačanje saveza u okviru partnerstva kao što ste rekli na završetku vašeg govora.
Sa druge strane, pošto imate želju da neki procenat više građana pridobijete, koristite se čak i floskulama gde govorite da vi zastupate interese 85 do 90% članova ovog parlamenta, ne znam, ovi ostali, verovatno interes 10 ili 15%, ali čini mi se da to nije demokratija i da naprosto to tako ne funkcioniše.
Možda je vama nebitno kojih 68 zemalja je potpisalo taj sporazum o razmeni informacija, ali da vidimo, pošto građani Srbije treba da imaju tu informaciju, pominje se organizacija o dogovoru o kolektivnoj bezbednosti ili ODKB, pa ako kažemo da je Ruska Federacija okosnica te organizacije, a Ruska Federacija je čak 1995. godine potpisala ovaj sporazum. Znači, mi kasnimo u ovoj saradnji nekih 16 godina.
Ako mislite da je takvo rukovodstvo napravilo grešku, Ruska Federacija, možete pokrenuti postupak da oni raskinu taj ugovor. Verujem da bi vas sigurno poslušali. Međutim, ono što je takođe važno da znate, oficiri Vojske Srbije koji se školuju na koledžima u svetu, ne dolaze još uvek u dodir sa predstavnicima kosovskih snaga bezbednosti, i to je stvar koja je trenutno činjenično stanje. Ako mislite da ćemo prekinuti školovanje nekome od naših kadeta koji se nalaze na vojnim akademija širom sveta, ukoliko oni prihvate da školuju nekoga od kosovskih snaga bezbednosti, mislim da bi to bila katastrofalna greška i da bi to vratilo Srbiju u vekove unazad.
Podsetiću vas da postoji veliki broj mladih ljudi u Srbiji, koji se u ovom trenutku, nevezano od Vojske Srbije školuju na raznim fakultetima širom sveta i vrlo je moguće da na tim fakultetima postoje ljudi koji se školuju sa Kosova. Ukoliko bi pristupali tom načinu razmišljanja, bojim se da bi se Srbija vratila, ne u 14. vek, nego još mnogo vekova pre toga.
Izolacija, kao glavni motiv vaše politike i kao glavna afirmacija vaše politike, naprosto, u Srbiji više ne može da prođe, i naravno, ja govorim o svemu onome o čemu je moj prethodnik govorio. Vidim da me on sluša pažljivo, a ovi drugi možda i ne razumeju, pa se izvinjavam ako niste razumeli gospodina Delića.
Ja pričam srpski, gospodine, moji koreni su iz Srbije i po ocu i po majci i nemam problem sa…

Ako dozvolite, i sam sam pohađao određene kurseve u Garmišpartenkirhenu, oni se rade na engleskom, francuskom i ruskom jeziku. Nedavna konferencija koja je bila održana u Srbiji, imala je paralelno i ruski prevod.
Naši oficiri koji se školuju na NATO koledžima imaju priliku da se upoznaju sa ruskim oficirima, a u mandatu mom, u Ministarstvu odbrane, mislim da je osam oficira Vojske Srbije završilo određeno školovanje u Ruskoj Federaciji.
Sa druge strane, jedan oficir Ruske Federacije završio je usavršavanje u Srbiji, trenutno se nalaze dva iz Kine, jedan je završio iz Kine, tako da ta priča oko školovanja, mislim da je zaista loše koncipirana i ne vodi nas u tome da naši oficiri imaju znanja i mogućnosti, već naprosto izolaciji.
Nije nikakva tajna da je vaša cela politika, politika izolacije i mračne Srbije, u kojoj bi ste upravo vi govorili šta je ono što je neophodno, a ne šta je zaista nasušna potreba građana Srbije.
Obrazovanje u zemlji Srbiji je jedna od najvažnijih stvari koje imamo i mi ćemo učiniti sve da makar u sistemu odbrane, naši oficiri budu obrazovani po najnovijim standardima najmodernijih vojski sveta, koliko god to vama smetalo ili ne, moram da vam kažem da kritike koje upućujete zbog toga, morate biti svesni da upućujete upravo onim članovima ODKB, koji sa našim oficirima pohađaju zajedno te vojne škole.
Molim vas, nekada ste bili oficir, koristite se samo činjenicama i govorite slobodno ko je i kada i gde rekao, šta je rekao, imenom i prezimenom, i nemojte se kriti iza floskula – rekao mi jedan čovek, imali smo priliku da tu predstavu gledamo u pozorištu i bilo je dovoljno duhovito ali daleko od istine.

Pošto je najveći deo ove rasprave bio ne vezano za  ovaj ugovor, a u želji da zaista ne ostanemo nedorečeni, mene zanima da kažete kojih to milijardu ljudi su negde u svetu pobijeni u bilo kojim aktivnostima i zanima me ko su ljudi koji su ih ubijali? Zanima me takođe da li znate gde živi najviše Srba van Srbije u svetu i da li su ti Srbi isto učestvovali u ubijanju tih milijardu ljudi i gde ima najviše srpskih crkava i manastira van granica naše zemlje, ako izuzmemo svakako Republiku Srpsku, i da li je to u toj zemlji u kojoj vi kažete da je ubijeno milijardu ljudi? I sa kim se vaš predsednik sastajao pre nego što smo uspeli da oborimo Miloševića i zašto je išao na inauguraciju poslednji put tamo, kada mu nisu dali da priđe, nego je ostao u hotelu da gleda tu inauguraciju,  kao i svi gledaoci koji su ....
(Predsedavajuća: Ministre i vas molim, i u replici i u tekstu, poštovanje odredbi Poslovnika.)
Naprosto, pošto je na taj način govoreno, želim da građani Srbije koji gledaju ovu skupštinsku raspravu naprosto demistifikuju neke stvari koje se očigledno pišu ili čitaju po pojedinim blogovima ili medijima, koje štampaju pojedinci za koje svi odlično znamo gde su Srbiju vodili u vreme u kojem su oni upravljali ovom zemljom, ali nažalost u to vreme smo mi bili zajedno protiv tih ljudi. Gospodin Velimir Ilić je bio član Saveza za promene, sa nama stajao, doduše jedno šest koraka iza Zorana Đinđića, ali zastupao je bar deklarativne stavove koji se danas dijametralno razlikuju od ovoga što vi pričate ovde. Pa me zanima zaista da mi otkrijete te tajne pošto sam ja bio, da kažem savremenik, tih događaja, vrlo često sam prisustvovao, ali najvažnije mi je da kažete ko je to u istoriji ljudske rase ubio milijardu ljudi?

Pored nemanja svesti o tome šta je milijardu i 800 miliona ljudi, milijardu i osamsto miliona ljudi, bilo Indijaca ili ne Indijaca, je cifra koja podrazumeva celu Evropu, Rusiju, pa puta tri, četiri ili pet puta.  Naprosto, u to vreme teško da je celo čovečanstvo imalo toliki broj ljudi. Ali, imate rodbinu koja je učestvovala, izgleda, u tom poslu, kao i veliki broj Srba koji su osvajali tu istu Ameriku. Nije tamo uspostavljena demokratija na način na koji vi govorite već naprosto je ta demokratija prenesena iz Evrope u Ameriku.
Međutim, kada govorimo danas o tradiciji i tradicionalnim srpskim vezama, nažalost, mali broj građana Srbije zna da će za tri godine biti proslava stogodišnjice pobede Srpske vojske u prvoj bici Prvog svetskog rata, a kaže se - u prvoj savezničkoj bici, u kojoj smo mi bili saveznici upravo sa tim zemljama sa kojima vi danas govorite da tradicionalno nismo bili u prijateljstvu. Sa istim tim zemljama smo bili saveznici i u Drugom svetskom ratu. Sa istim tim zemljama smo bili dugi niz godina saveznici dok nismo došli u situaciju da naša politika bude prokužena od svih tih zemalja koje su članice demokratski razvijenog sveta.
Potpuno vas razumem da se danas vi borite ovde za neki promil građana koji će zahvaljujući toj politici koju promovišete da dobijete, ali podsećam vas da to nije izvorna politika ni vaše stranke ni vašeg predsednika. Žao mi je što je on izašao, voleo bih da sa njim ovde kod javnosti povedem polemiku i da ga pitam - što se viđa sa Merlin Olbrajt, ukoliko misli da je to ta i takva politika koja nas je dovela u vreme u kome jesmo, ali nažalost prebegujete, znači, da smo mi tradicionalno i uvek bili na ispravnoj strani i uvek upravo sa tim zemljama koje su takođe bile na toj strani borbe protiv fašizma itd.
Ono što je naše poslanje nije da produbljujemo nesporazume i da kvarimo odnose. Naprotiv, naše poslanje je da pokušamo da ono što su drugi 90-ih godina uspeli da učine od Srbije, a to je da danas imamo izuzetno loš imidž u svetu, a najglasniji upravo su u Srbiji oni koji su taj imidž i napravili, da tu stvar promenimo i da u Srbiji napokon najpametniji ne popušta i da stavimo tačku na vreme s kraja 20 veka kada ćemo reći da je zaista dosta više te politike svađanja, a u isto vreme pretpostavljam da ako se lečite u nekim od bolnica državnih ili vam deca idu u školu ili u vrtić ili vam je neophodna hitna pomoć, naićićete na neizmerno veliku količinu raznih medicinskih aparata ili instrumenata koje smo upravo dobili od tog sveta sa kojima bi vi danas želeli da se mi definitivno konačno posvađamo.
Naravno da to neki ne žele da razumeju, neki žele da predstave to kroz medije i blogove, naglašavam medije onih ljudi protiv kojih smo mi 90-ih godina svi zajedno bili, a vi kao učena žena to čitate i još izvlačite iz konteksta ono što je najgore. Mene neće fascinirati nijedna knjiga, nijednog pojedinca za koga ne postoji, da kažem, osnovana osnova da je istorijski dokumentovana. Verujem da su istraživali istoriju civilizacije ljudske, ali zaista, ako su došli do podatka da je milijardu i 800 miliona ljudi ubijeno na bilo kom kontinentu, verujem da je to sada informacija koja će u ovom danu obići ceo svet, jer to zaista ni jedna istorija ni savremena, ni praistorija nije zabeležila ni u jednom jedinom dokumentu. Hvala.

Moram da kažem da je ovo pitanje pokrenuto još 2009. godine i da sam ja, kao ministar, zadužen da vodim brigu, pre svega, o odbrani zemlje i o poštovanju zakona, kao i poštovanju Zakona o budžetu. Vođena je veoma stručna debata o pitanju da li su ti ljudi vojni penzioneri ili nisu.
Najveći deo njih je ostvario svoje penziono pravo u Crnoj Gori i dobio penzije u Crnoj Gori. Ti isti ljudi su u tom periodu to pravo ostvarili po sopstvenoj želji. Znači, kada su se Srbija i Crna Gora razdvajale, jedan deo ljudi koji je bio u Crnoj Gori, koji je bio u jedinicama koje su imale posebne dodatke (kažem jedan deo ljudi, ne govorim o svima), upravo je zbog tih dodataka ostao u Crnoj Gori, ne bi li dobili veću penziju. I primili su penziju.
Crna Gora je jednim zakonom, za koji smatram da je u sukobu s ljudskim pravima, donela odluku da promenom prebivališta gubite i stečeno pravo. Verujem da nigde u svetu to ne može da se desi, da promenom prebivališta, ako ste bili penzioner Crne Gore, izgubite pravo na penziju u Crnoj Gori.
To bi značilo da bilo ko od naših radnika koji rade u inostranstvu, preseljenjem iz inostranstva i vraćanjem u domicilnu zemlju, gubi pravo na penziju u inostranstvu, što bi svaki međunarodni sud pravde presudio kao neosnovano i isplatio im ta dugovanja.
Po saznanju da postoje ljudi koji su izgubili to pravo, mi smo oformili pravni tim i ponudili tim ljudima svu pravnu pomoć za pokretanje tužbe Međunarodnom sudu u Strazburu za nadoknadu štete koju su imali i isplatu njihovih penzija.
Međutim, pošto je vojni penzioni sistem u Srbiji u mnogo boljem stanju nego što je u Crnoj Gori, pošto su vojne penzije u Srbiji više nego prosečne plate u Vojsci, pošto je vojni zdravstveni sistem u Srbiji, uz uvažavanje civilnog zdravstvenog sistema, na mnogo višem nivou nego što je u Crnoj Gori, oni su odlučili da ne pokrenu tužbe protiv Crne Gore, već da pokrenu razne načine u kojima se pozivamo na humanost, ne bi li došli do prava dobijanja penzija u Srbiji.
Imajući u vidu da je to problem pravno-formalni i da je postojao pritisak što javnosti, što poslanika, doneta je odluka da se oni prime u naš penzioni fond, ali ne u vojni penzioni fond. Oni nisu vojni penzioneri i njima ne sleduju prinadležnosti kao što sleduju ostalim vojnim penzionerima, a upravo su isplaćivane, odnosno obračunavane su preko našeg fonda, jer smo im mi davali tu uslugu.
Cela inicijativa tada je pokrenuta u Ministarstvu rada. Moram da kažem da sam lično bio protiv toga, jer smatram da je to suprotno interesima građana Srbije, da plaćaju i jednu penziju koja je već dodeljena u drugoj zemlji. Imajući u vidu da je tada to pokrenuto, očekivali smo da će drugo ministarstvo da računa i kalkuliše s tim novcem i da će se u njihovom budžetu pojaviti taj novac, odnosno sredstva za isplatu tih penzija. Nažalost, to se nije desilo.
Svakako, pošto je država preuzela određenu obavezu, mi ćemo se potruditi da pomognemo Ministarstvu za rad i nađemo sredstva koja će njima biti isplaćivana kroz penzije, ali moram da vam kažem da je način na koji zastupate njihove interese suprotan interesu države Srbije i Vlade Republike Srbije.
Uz svo poštovanje ljudi koji su bili pripadnici JNA ili Vojske Srbije i Crne Gore, oni koji su se opredelili da svoju prvu penziju prime van granica ove zemlje, zbog toga što je njihov interes tada bio procentualno veći, novčano, i zbog toga što je situacija u našoj zemlji u to vreme bila teška, ne mogu da budu u interesu Ministarstva odbrane, niti Vlade Republike Srbije, niti građana Srbije da se oni stave na podjednake osnove kao i oni koji su se tada opredelili da dođu u Srbiju i ostvaruju svoja prava u Srbiji. To je glavni problem.
Voleo bih da kad govorite o tom problemu (a sami kažete takozvani vojni penzioneri ili crnogorski penzioneri; oni nisu tzv. crnogorski penzioneri, oni su, većina njih, u Crnoj Gori ostvarivali svoja penziona prava), važno je da to kažete ovde, pred poslanicima, jer sutra će neko nama u Vladi reći – ko vam je dozvolio da isplaćujete penzije ljudima koji su startovali kao penzioneri u drugoj državi? Bez obzira na to koje su nacionalnosti, jer mi u sistemu odbrane ne delimo ljude po nacionalnosti, bez obzira gde su službovali u međuvremenu, oni su naprosto svoju karijeru završili, po svom izboru, u Crnoj Gori.
Podsećam, Republika Srbija, što je malo poznato, isplaćuje određeni broj penzija u Republici Srpskoj. Interesantno je da je taj broj procentualno manje opadao nego broj penzionera, procentualno, u Srbiji, i da smo, uz jednu analizu i insistiranje da utvrdimo da li se zaista u Republici Srpskoj živi 10, 15 i 20 godina duže nego u Srbiji, dobili da je bilo manipulacija s tim penzijama i sada pokušavamo da pronađemo trag novcu koji je otišao, jer su ljudi, očigledno, pre izvesnog vremena preminuli.
Hoću da vam kažem da novcem kojim barata Ministarstvo odbrane izuzetno domaćinski rukovodimo i ne možemo na taj način da izlazimo s parama građana Srbije, jer ovde je u više navrata danas pominjano da su to novci poreskih obveznika – ne Vlade Republike Srbije, već vaši novci i onih koji to zarađuju. Naprosto, ukoliko bismo to tako delili, bojim se da bi naš budžet otišao samo na one ljude koji, praktično, nemaju pravo da novac dobiju.
Nadam se da ste zadovoljni odgovorom, pošto ne bih imao šta da dopunim.

Moram da vas podsetim da ste vi lično vršili veliki pritisak da se tim ljudima odobri da primaju penzije. Odlično znate da ti ljudi nisu došli na Fond SOVO kao vojni penzioneri, već da im je Fond SOVO obračunavao penzije, kao što je jedno vreme obračunavao penzije čak i penzionerima koji su živeli u Crnoj Gori. S druge strane, ukoliko kažete da su penzije u Crnoj Gori veće nego u Srbiji, zbog čega onda odbijaju mogućnost da tuže Crnu Goru i naplate sve ono što im nije dato i dobijaju te penzije koje su veće nego u Srbiji?
Moram da kažem da ne znam da li ih je ikad iko pitao, ali znam da su, kada su stekli pravo i kada su dobili prvu penziju, postali penzioneri Republike Crne Gore. Tako je isto i u Hrvatskoj i tako isto, uz ove presedane, može da nam se desi da se pojavi iz nekih drugih republika neko i kaže – ljudi, ja sam Srbin, želim da imam srpsku penziju.
Mi danas, morate znati, imamo oko 25.000 zaposlenih u Ministarstvu odbrane, koji će steći penziju u Ministarstvu odbrane, i isplaćujemo preko 50.000 penzija. Imamo oko 40 generala koji rade, uključujući i brigadne generale kao novi čin, i oko 750 generalskih penzija. Taj paritet, taj odnos između penzionera i zaposlenih teško da postoji u bilo kojoj zemlji sveta i ja ne radim ništa drugo nego pokušavam da štitim interes države Srbije i sistema odbrane, jer na taj način, kažem, bojim se…
Iako je to za vas mali broj ljudi, mi projektujemo naš budžet na najbolji mogući način. Znate da smo uradili profesionalizaciju s manjim budžetom od oko 150 miliona evra nego što je bio 2008. godine. Završili smo jedan veliki posao sa manje para, samo zato što se trudimo da sav novac koji trošimo, trošimo s velikim efektivnim dejstvom, i sad imamo korisno dejstvo koje nam se vraća.
Žao mi je, ti ljudi nisu vojni penzioneri i oni i sada ne ostvaruju prava iz vojnog zdravstva. Dakle, rešenje će se naći, ali samo želim da znate da nema potrebe da postavljate pitanje kao njihov zaštitnik. Naprotiv, vi ste bili zastupnik njihovih interesa u dobijanju tih penzija iako su imali pravo tamo.
Na sastanku na kome budemo odlučivali o tome, treba da bude prisutan i potpredsednik Vlade gospodin Krkobabić. On je od samog početka bio u toku i sada bi morao da bude uključen i da pokuša da nađe rešenje. A bilo bi sasvim logično da vi to pitanje ne postavljate meni, nego da ga postavite njemu lično, ovde u Skupštini ili na vašem partijskom sastanku, i da on to pojasni javnosti, jer on je taj koji je, u vaše ime, zastupao taj interes. Hvala.