Naime, obrazložiću dva predloga koja su stigla iz Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova. Ministar unutrašnjih poslova je službeno odsutan, pa ću danas zamenjivati njega ovde u parlamentu.
Prva tačka je Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Vlade Republike Srbije, koju predstavlja Ministarstvo odbrane i Grupe nacionalnih direktora NATO-a, za kodifikaciju. To je pre svega privredno, a ne vojno pitanje. Radi se o internacionalnom sistemu oglašavanja proizvoda, naoružavanja i vojne opreme, uključujući i sve logističke potrebe. Taj kodifikacioni standard ide u pravcu industrijskog standarda i vrlo je moguće da će u nekom narednom periodu da, upravo, bude usvojen kao industrijski standard.
Ovim standardom trenutno je u svetu pokriveno 63 zemlje, od kojih je 28 zemalja članice NATO-a i 35 zemalja koje nisu u NATO-u.
Neke od njih nemaju apsolutno nikakvu direktnu vezu sa NATO-om, ali žele da budu u standardu koji omogućava da njihova odbrambena industrija plasira svoje proizvode u sve zemlje koje funkcionišu po tom standardu.
Podsećam da će kodifikacijom naša odbrambena industrija dobiti kodifikacione brojeve za svaki proizvod koji poseduje. Naći će se u svim svetskim katalozima i biće izuzetno važno da ono što smo do sada napravili kao veoma veliki uspeh konačno dobije i svoj standard čime ćemo moći da se pojavimo i u onim zemljama gde do sada nismo mogli ući zbog nemanja tog broja.
Naglašavam da se ne radi o nečemu što ima ikakve veze sa politikom. Naprosto, danas kada imate problem da prihvatite da postoji nešto što je standard, a u isto vreme nažalost postoji veliko neznanje. Reći ću vam da su među 35 zemalja, koje su pristupile tom kodu, upravo zemlje kao što je Rusija, Brazil, Indija, i da ne čitam imena ostalih 32 zemalja, što ukazuje da postoji visok nivo svesti u tim zemljama.
Ubeđen sam da će postojati visok nivo svesti upravo u ovom parlamentu, da ispoštuje potrebe našeg sistema odbrane, ali pre svega naše odbrambene industrije, koja, kao što znate, proteklih godina beleži izuzetno velik porast izvoza našeg naoružanja i vojne opreme. S ovim standardom, mogu da kažem, očekujemo da da napravimo i bolje rezultate, jer se pojavljujemo onda u knjigama u kojima do sada nismo imali.
Ugovor o saradnji je potpisan u Edinburgu, dvadeset i petog maja 2010. godine, i praktično sa ratifikacijom, u parlamentu Srbije, mi bismo konačno pristupili NATO kodifikacionom sistemu. Mislim da je to nešto što zaista treba da dobije podršku, jer to nije politička podrška, to je ekonomska podrška, to je podrška za razvoj naše industrije i nadam se da će poslanici koji dolaze iz gradova i opština u kojima postoji naša industrija dati podršku ovakvom ugovoru.
Nemam sumnje da će iz nerazumevanja pojedini poslanici imati problem da prihvate da mi nešto radimo sa NATO-om, ali ako kažemo da su u tom standardu sve zemlje Evrope, kad kažem „sve zemlje”, mislim na sve zemlje EU, onda je dovoljno reći da je to za nas izuzetno važno.
S druge strane, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Češke Republike o policijskoj saradnji u borbi protiv organizovanog kriminala, želim da vas podsetim da MUP u poslednje vreme ostvaruje izuzetno velike rezultate na razvoju međunarodne saradnje, i da je Ministarstvo unutrašnjih poslova u proteklom periodu potpisalo veliki broj ugovora o saradnji u oblasti policijskih poslova, koji omogućuju da se veliki broj kriminalaca nađe upravo iza rešetaka, gde im je i mesto.
Ovaj sporazum potpisan je na inicijativu ministra unutrašnjih poslova gospodina Dačića prilikom njegove posete krajem januara 2009. godine, a potpisan je 17. 12. 2011. godine. Dobro, imam ovde pogrešno napisano, ali nije to ni važno.
Saradnja uspostavljena ovim sporazumom odnosi se na oblike kriminalnih aktivnosti, a naročito na organizovani kriminal, terorizam i njegovo finansiranje, krivično delo protiv života i zdravlja, trgovina ljudima, krivično delo u vezi sa ilegalnim migracijama, krivična dela nad decom, trgovina drogama, sajber kriminal, trgovina oružjem, krivična dela vezana za predmete od kulturne i istorijske vrednosti, falsifikovanje novca, i drugih falsifikata.
Nadležni organi putem ovog sporazuma razmenjuju informacije, koordiniraju aktivnosti i pružaju uzajamnu podršku u radu, sa mogućnošću uspostavljanja zajedničkih tela i slanje eksperata u drugu zemlju potpisnicu.
Ceneći vaše vreme i potpunu opravdanost prihvatanja ovakva dva zakona, svoje izlaganje sam sveo na najkraće moguće.

Ograđujući se od ovog dela u kom ste govorili da smo mi genetski deformisani, ne želim da vam tu spočitavam, ali bojim se da rečnik koristite koji nije primeren. Želim da kažem da, kao što ste najavili mogućnost zloupotrebe onih koji su protiv NATO-a, na ovu temu, dakle vi zloupotrebljavate kao onog koji je za NATO. To je naprosto činjenica.
Ovaj sporazum ili ugovor, kako god hoćete, verujte mi, internacionalni sistem oglašavanja proizvoda naoružanja, čak i predstavnici NATO-a insistiraju na tome, jer mi, iako izvozimo dobru količinu naoružanja upravo u Ameriku i Belgiju, koje su NATO zemlje, najveći deo izvozimo u zemlje koje nisu u NATO, a koje jesu zaokružene ovim sistemom kodifikacije.
Ne želim da polemišem oko toga gde su pravoslavni narodi, nisu pravoslavni narodi. Želim da vam kažem da je najveći srpski grad van granica ove zemlje upravo u NATO-u, i najveće vojske, gde ima najviše Srba, van granica ove zemlje su upravo u NATO-u, naši manastiri van granica ove zemlje su, ne računajući Bosnu i Hercegovinu, upravo u NATO-u.
Ali to nije tema oko koje danas treba da polemišemo, jer ta tema će nas odvesti u neku priču u kojoj možemo da se nađemo i kada ste vi bili potpredsednik DS; zbog čega tada niste potpisali ovaj sporazum? Zbog čega tada niste iskoristili tu podršku koja je postojala, nego smo došli danas u 2011. godini da to potpisujemo?
Treba li da vas podsetim zbog čega nismo ušli u Partnerstvo za mir. Zato što tada nije postojala hrabrost da se povuče crta i da se kaže – ono što je prošlo, želimo da bude prošlost u svemu, i u policiji, u BIA, i u Vojsci itd, već se manipulisalo nekim ljudima zbog raznih mogućnosti eventualnih na izborima.
Treba li da vas podsećam kome ste radili plakate i kome ste lepili plakate ne biste li dobili neki glas više na izborima? Ne znate. Nije ni važno. Sa vašim stavovima vrlo često se slažem, ali način na koji ih vi izlažete i na koji napadate ne stoji.
Mi smo dočekali da 2006. godine Vlada Vojislava Koštunice uvede Srbiju u Partnerstvo za mir. To je činjenica. Danas, hteli mi to da gledamo ili ne, Vojislav Koštunica je čovek koji je bio premijer ove Vlade kada smo mi ušli u Partnerstvo za mir. Vi ste bili potpredsednik Vlade koja nije bila u Partnerstvu za mir.
Danas proširujemo tu saradnju sa Francuskom, u Libanu, u Obali Slonovače, u Kongu, nije tačno da nismo saveznici na prostorima tamo gde treba. Tačno je da smo do sada učestvovali u misijama UN i tačno je da hoćemo da učestvujemo i u misijama EU.
Konkretno, evo danas sam dobio pismo, moram reći, ministra odbrane Francuske, koji se zahvaljuje na poseti i zahvaljuje našoj inicijativi da učestvujemo s njima zajedno u Misiji „Atlanta” na Obali Somalije.
Naši kapaciteti, nažalost, nisu veliki. Stanje u kojem smo zatekli vojsku pre četiri godine nije bilo na nivou da smo mogli da obećamo, kao što je to činjeno 2003. godine, hiljadu vojnika za Avganistan. Sećate li se tog vremena? To je bila priča koja nije pila vodu ni u Vojsci, kao mogućnosti u narodu, a još manje na terenu, jer vojska nije bila spremana za takvu vrstu operacija koju smo svi, kao, podržali.
Ono što je, takođe, važno da kažem, bez obzira što nisam ekonomista, iskreni sam socijaldemokrata, mislim da u ovoj zemlji, ukoliko ne budemo podigli nivo ili standard građana, ne postoji nijedna druga tema o kojoj možemo da razgovaramo. Zato sam dao veliku energiju i danas kada sam se vratio iz Kuvajta, i u tom istom Parizu, s idejom da upravo uposlim onaj deo naše privrede koji je bio devastiran od 1999. godine i koji je bio fizički porušen.
Ne mogu da snosim odgovornost za ono što se desilo pre, nisam direktno odgovoran, čak ni za ekonomiju u Srbiji, ni kao ministra odbrane, da budemo jasni.
Znači, Ministarstvo odbrane nema sredstva da daje subvencije nijednom preduzeću u Srbiji, ali smo se potrudili da napravimo rezultate kakve nemaju zemlje koje smo nabrojali u našem okruženju. Nijedna od tih zemalja koje su danas, po vašem mišljenju, ispred nas, nemaju rezultat kao što ima Srbija.
S druge strane, ne mislim da ijednog momenta treba da pitamo premijera Ruske Federacije – u kom pravcu Srbija treba da ide. Mislim da ste se obratili na pogrešnu adresu. Kao što ne pitamo potpredsednika Amerike, gospodina Bajdena, šta on misli, na koji način treba da razvijamo svoje odnose na Bliskom Istoku, tako isto i ne mislim da treba da pitamo predsednika Ruske Federacije šta oni misle o tome, kako treba da razvijamo naše odnose sa NATO-om.
Danas pričamo o NATO zemljama, ali reći ću vam da činjenica jeste da Srbija često izabere put kojim se ređe ide. Činjenica jeste da mi uvek idemo nekim trnovitim putem, iako postoji utabana staza.
Zamislite samo dijalog u skupštini Austrije, Finske ili Švedske, na kojima poslanici napadaju svog ministra što je podržao ovakav sporazum, ubeđujući ga da je njihov put, put u NATO. Te tri veoma razvijene zemlje, jedna je od najvećih investitora u Srbiju, nisu članice NATO-a, pa im niko to ne spočitava.
Da li mislite, zaista, da danas kada bismo mi doneli odluku da želimo da budemo, da li bismo mi ispunili uslov da budemo? Makedonija, Bosna i Hercegovina koliko dugo čekaju na prijem? Da li će biti primljene? Ne znamo. Kada? Još manje znamo. Činjenica da želimo da razvijamo sistem na način da on bude kompatibilan, standardan, interoperabilan, kodificiran, da bude na najvišem mogućem nivou u situaciji u kojoj se mi nalazimo.
Moram vam reći da Ministarstvo odbrane, bez obzira što ta rečenica bila mala ili velika u rezoluciji o Kosovu, mora da funkcioniše upravno na osnovu odluke parlamenta. Kakva bi to bila Vlada kada bi odlučivala i funkcionisala suprotno u odnosu na odluku parlamenta? Pa, nas je parlament izabrao da budemo u Vladi. Da li se to meni sviđa ili ne sviđa, znate moje mišljenje o tome. Naprosto, ne postoji nikakva mogućnost da tako nešto prenebregnemo, jer to je danas nešto što je činjenica u našem društvu, činjenica u našem sistemu.
Mi smo rekli da je Partnerstvo za mir u ovom trenutku dovoljna osnova za saradnju. Moram da kažem da mi zaista pokušavamo da što je moguće više i bolje zgrabimo pozicije oko Partnerstva za mir. Podignemo naš ugled u inostranstvu, podignemo naš ugled u okviru zemalja Partnerstva za mir.
Čini mi se da taj posao u datim okolnostima radimo jako dobro. Kao što znate, politika je veština mogućeg. Nije moguće da mi iz Ministarstva odbrane pokrenemo aktivnosti koje nisu verifikovane od Vlade, odnosno od parlamenta. To neću ni da radim.
Neke stvari mi se ne sviđaju, ali šta da radim, takva je situacija, kao što je bila takva situacija, kažem, i 2001, 2002. ili 2003. godine, kada ste vi bili potpredsednik Vlade Republike Srbije.
Ako me budete pitali na kog čoveka mislim, odgovoriću vam u hodniku. Ne bih želeo da podižem temu ovde, jer ne mislim da je to tema o kojoj treba da se razgovara u danu kada pričamo o kodifikaciji, odnosno pristupanju standardu u kojem su 63 zemlje sveta, gde većina od njih ne vode računa o odnosima sa NATO-om. Želimo sutra da se pojavimo na tržištu i tog Kuvajta, u kom treba da imamo NATO kod da bismo mogli da prodajemo naše proizvode.

Pažljivo sam slušao izlaganje gospodina Palalića i nisam našao mnogo veze sa tačkom dnevnog reda u ovome što je on  pričao, ali nije to prvi put.
Ono što želim da ovde bude kristalno jasno svima, i građanima koji danas gledaju prenos Skupštine, to je da se danas u Srbiji svi zalažemo za ravnomerni regionalni razvoj, za podizanje standarda, za bolji život, za upošljavanje privrede i građana, obezbeđenje solidnih plata, ali očigledno je da se DSS ne slaže sa tim da se proizvodi naše odbrambene industrije kodifikuju sa zemljama koje su ovde nacrtane, da dobiju svoj broj i da se kao takvi nađu na tržištu u 63 zemlje.
U prevodu – što gore to bolje. U prevodu – želite da i ono malo mogućnosti koje imamo, a koje se tiču pre svega odbrambene industrije, ukinemo, da biste vi napravili neki politički benefit i da biste politički profitirali.
Sva pitanja koja ste pomenuli malopre vezano za NATO, sva ta pitanja ste mogli da postavite i vi kada je Vojislav Koštunica priključio Srbiju NATO-u, apsolutno sva pitanja, i po pitanju Kosova i Metohije i po svim drugim pitanjima, pa niste postavili nikad nijedno pitanje.
Doći će, pre ili kasnije, na videlo javnosti šta smo pričali na Savetu za nacionalnu bezbednost, kako se vaš predsednik ponašao na tom savetu kad smo razgovarali o KiM, koliko je hrabro srce imao na tom savetu, a koliko je imao u javnosti. Sve to će, pre ili kasnije, izaći, isplivati, imati priliku javnost da se upozna, da vidi zaista ko je iskreni i pravi patriota, a ko je patriota na rečima, kako kaže – učinićemo sve da ostane zabeleženo kako smo učinili ono što smo mogli.
Tako da vas molim da, kada danas pričate o ovom ugovoru, budete precizni. Znači, nećete glasati za ugovor kojim se omogućava da se proizvodi naše odbrambene industrije nađu na tržištu 63 zemalja, zato što mislite da mi ne treba da produbljujemo odnose sa NATO-om. To ćete morate da objasnite i u Čačku, i u Valjevu, i u Lučanima, i u Užicu i svim onim gradovima gde se upravo prave naoružanje i vojna oprema, po pravilu, koji treba da se prodaju u inostranstvu.

Ni na jedno pitanje koje je vezano za tačku dnevnog reda nisam izbegao da dam odgovor. Naprosto, sva pitanja koja ste postavili nemaju nikakve veze sa dnevnim redom. To je činjenica.
Ovo što ste rekli poslednje, koliko košta trošak vezano za ovaj ugovor, reći ću vam da postoji fiksni trošak od oko 10.000 evra, od čega, nakon toga, ide oko 1.350 evra članarina godišnje. Znači, to je trošak. To imate sve u obrazloženju na šestoj strani.
Reći ću vam drugu stvar. U ovom parlamentu sam bio nekih desetak puta, svaki put završavamo isto. Napravite sednicu Odbora za odbranu i bezbednost, skupite poslanike, napišite i definišite pitanja koja imate i dobićete odgovore na sva pitanja, apsolutno sva pitanja. Znači, ne bežimo ni od kakvog odgovora.
Drugo, ukoliko ste vični računaru, možete ući na naš sajt, svakog dana se apdejtuju dešavanja, u okviru sajta, planovi, sve što radimo tamo stoji, ne krijemo ništa. Dakle, samo mi dajte mogućnost da vam odgovorim na sva ta pitanja u skladu sa onim što je tema dnevnog reda, a ne da vam odgovaram u odnosu na pitanja koja nemaju nikakve veze sa ovim što je danas na dnevnom redu, apsolutno.

Zahvaljujem.
Vrhunac parlamentarizma u Srbiji je kada izmislite nešto, pa onda sami sa sobom debatujete, u ubeđenju da ste pobedili sebe.
Srbije nije uvela nikakve trgovinske sankcije Libiji. Srbija sa Libijom ima izuzetno prijateljske odnose. Ako vas zanima, imam i lične kvalitetne odnose sa porodicom Gadafi.
Međutim, ono što je činjenica je da su UN uvele sankcije o zabrani trgovine naoružanja i vojne opreme koju su podržale u UN sve zemlje koje participiraju, uključujući i te prijateljske zemlje Srbiji. Međutim, to s jedne strane nije tema današnje sednice.
Ono što ste pitali i što ću da vam odgovorim, vrlo precizno. U protekle dve godine, naoružanje i vojna oprema, koje je Srbija prodala u svetu, u sumi od 84 miliona, otišlo je upravo za SAD, oko 25 miliona za Belgiju, jedan veliki deo za Bugarsku, zatim, za Italiju itd. Najveća kupovina našeg naoružanja je išla iz Iraka, zatim, iz Amerike, zatim, iz Avganistana, pa onda iz Belgije.
Tako da, na spisku tih velikih prijateljskih zemalja koje pominjete, nema kupaca. Voleo bih da kažete koje su to zemlje, pošto tragam za takvim zemljama. Činjenica je da one zemlje koje nazivate prijateljskim se upravo nalaze u ovom kodifikacionom ugovoru, jer je tu 63 zemlje. Podsećam, tu je, znači, i Ruska Federacija, i Brazil itd.
Kritike koje danas upućujete upravo Srbiji su kritike svim onim zemljama koje su u tom standardu. Ne mislim da to što radite koristi Srbiji, niti da koristi našem sistemu odbrane, niti našoj vojnoj industriji, a dobijam sada podatak tačan da smo u Italiji izvezli oko 15 miliona dolara, a u Bugarskoj 16 miliona dolara.
Dakle, najveći izvoz koje je Srbija ostvarila, pored Iraka, jeste upravo izvoz u NATO zemlje, a želimo da se putem NATO koda pojavimo i u onim zemljama u kojima do sada nismo imali tu mogućnost.
S druge strane, govorite o uspesima naše odbrambene industrije. Teško da možete vi da govorite o tome, jer u vremenu kada ste vi rukovodili Srbijom, ta odbrambena industrija je bila totalno devastirana i uništena. Ljudi su bili bez posla, štrajkovali glađu i bez ikakve vizije na koji način da se to u budućem periodu reši.
Tako da, pričati o nečemu kao dobrom rezultatu, bih vam bio zahvalan da kažete da je to upravo rezultat u poslednje četiri godine vladavine ove vlade, kada smo uspeli da se vratimo na svetsko tržište. Ako se s tim ne slažete, samo mi dajte argumentaciju i recite jednu zemlju sa kojom ste vi u vaše vreme imali ugovore.
Malopre samo pričali isto o tome da bi trebalo da se, pričali ste da bi trebalo zemlja da se posipa zeolitom, a koja je ugrožena od reaktivnih materija koje su izbačene 1999. godine na Srbiju.
Podsećam, vi ste bili na vlasti u tom vremenu, i pitam vas – zbog čega vi to niste tada učinili, nego ste ostavili da deset godina nakon toga se vodi rasprava u parlamentu na tu temu? Ako mislite da je narod zaboravio šta ste vi radili, verujte mi, tu sam da ih podsetim, samo što danas nije tema.

Izvinite, ali malopre sam pomenuo da je najveći izvoz posle Iraka, pojedinačno, upravo u SAD. Ako vam to nije relevantna zemlja, onda ne znam na koju ste mislili.
Ono što je činjenica je da ste rekli neistinu. Vi ste rukovodili Srbijom u najgorem vremenu za Srbiju. Vlada Mirka Marjanovića je bila većinska Vlada SRS. On je bio taj koji je prebacivao više, a s druge strane su bili koalicija SPS i JUL. Najveći broj ministara u toj Vladi je bio upravo iz SRS, u vremenu kada su decu izbacivali iz vrtića, iz škola, a ljudi iseljavali iz svojih stanova. Tada ste vi rukovodili Srbijom.
Nemojte se kriti iza toga da niste vi bili. Možda niste bili lično, ali ste podržavali i zdušno podržavate i priželjkujete da se upravo to vreme vrati. Vreme u kome ste vi nas učili kako treba da se sprovodi demokratija u Srbiji, sa pištoljem u Skupštini, sa pištoljem na ulici. Slažem se potpuno da ne treba da otvaramo teme koje nisu na dnevnom redu. Po pitanju trgovinske razmene i spoljnotrgovinskom deficitu će vam reći ministar za ekonomiju. Sve što ste rekli, apsolutno sve je neistina.

Dame i gospodo poslanici, gospođo predsedavajuća, imajući u vidu da smo nedavno u ovom parlamentu doneli zakone koji se tiču angažovanja naših pripadnika Vojske i drugih snaga bezbednosti u multinacionalnim operacijama, ja ću, zaista, u kratkim crtama da obrazložim današnji predlog Godišnjeg plana upotrebe Vojske i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije, kao i da vam se stavim na raspolaganje da odgovaram po svim pitanjima.
Ministarstvo odbrane je, u saradnji sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, izradilo ovaj predlog Godišnjeg plana, koji se radi na osnovu zakona, i po tom predlogu imaćete priliku da vidite, ako ste ga pročitali, da Srbija trenutno participira u pet mirovnih misija. Videćete da smo u dve mirovne misije samostalni, da smo u tri mirovne misije u sklopu drugih kontingenata, a da želimo da naše prisustvo proširimo – jedno je proširenje koje se odnosi na Bliski Istok, u mirovnu misiju UNTSO, koja bi podrazumevala dva vojna posmatrača, kao i proširenje u Kongu, u kome bismo se, eventualno, prema potrebama Ujedinjenih nacija pojavili sa vodom od 36 lica. A, postoji interesovanje i za Liban, gde bismo se, takođe, pojavili sa 36 lica.
Ono što je novitet i što je predviđeno ovim planom, a nadam se da će ući u realizaciju nakon potpisivanja sporazuma sa EU, koje očekujem da budu potpisani krajem februara meseca, koje će potpisati zamenik predsednika Vlade, gospodin Ivica Dačić, u ime Ministarstva unutrašnjih poslova, i za potrebe Ministarstva odbrane, gospodin Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova, a to je mogućnost učešća u prvim misijama EU i to će svakako biti jedna od istorijskih činjenica, imajući u vidu da je bivša Jugoslavija i sadašnja Srbija participirala do sada uvek, jedino i isključivo u misijama UN. Te misije, o kojima pregovaramo jesu misije u kojima bismo mi učestvovali simbolično, sa manjim brojem predstavnika naše vojske, ali simbolika je utoliko veća što po prvi put učestvujemo u misijama koje se vode od strane EU.
Poštujući Zakon o Vojsci, poštujući Povelju UN, smatramo da Srbija mora da bude svesna odgovornosti, ne samo za svoju granicu i za svoje građane unutar naše zemlje, već moramo biti svesni odgovornosti koja se očekuje od strane naše države i koja prevazilazi naše granice, i u skladu sa svim onim zemljama koje danas participiraju u mirovnim misijama, a verujte mi, teško da ćete naći ijednu, iole, važnu zemlju u međunarodnim političkim postulacijama koja ne participira u mirovnim misijama. Mi želimo da povećamo naše prisustvo i na taj način povećamo naš politički uticaj i van granica naše zemlje.
Ministarstvo odbrane je do sada angažovalo 212 pripadnika naše vojske u raznim mirovnim misijama, u čijem sastavu su, naglašavam, bile 23 žene, što znači da postoji interesovanje i od strane žena da učestvuju u mirovnim misijama. Takođe, veoma je važno da naglasim da u mirovne misije idu, jedino i isključivo, profesionalni pripadnici Vojske Srbije, na bazi dobrovoljnosti. Prema tome, nikoga ne možemo da nateramo, niti možemo u bilo čije ime da donesemo odluku. Da pojasnim – mi raspisujemo konkurs za učešće u mirovnoj misiji, a onda se nakon toga pripadnici Vojske javljaju na taj konkurs i, ukoliko prođu sve testove koji su neophodni ulaze u najuži broj onih koji mogu, eventualno, da budu poslati.
Ono što mogu da kažem jeste da u Ministarstvu odbrane postoji veliko interesovanje od strane pripadnika Vojske za učešće u mirovnim misijama, interesovanje kako komandnog kadra tako i onih koji su na nižem nivou, i to iz više razloga. Pored toga što bi se na taj način omogućila jedna finansijska injekcija za one koji rade u Vojsci, što je bitno na ličnom planu, ali ono što je važno za Vojsku, to je, da Vojska u realnim okolnostima ima mogućnost da izvodi određene operacije koje omogućavaju da budu na višem stepenu interoperabilnosti i obučenosti. Naravno da sve to ima i određene elemente opasnosti, ali, moram da vas podsetim da se radi o profesionalnim pripadnicima Vojske, koji su se opredelili za jedan poziv koji nije na spisku lakših poziva, već poziv koji je rizičan i taj poziv je podjednako rizičan kako u zemlji, tako i u inostranstvu.
Sredstva koja su neophodna za realizaciju, videćete kasnije, Predlog Godišnjeg plana, iznose oko 640 miliona dinara, od čega, oko, 107 miliona dobijamo po osnovu ugovora sa UN. Najveći deo ostalog dela sredstava odlazi upravo u ruke pripadnika Vojske Srbije koji su angažovani van granica naše zemlje, tako da bilo koji komentar koji bi govorio o tome da trošimo novac ne bi li bili negde u inostranstvu ne odgovara istini. Želim da naglasim da trošimo novac upravo na pripadnike Vojske, kao i da se taj novac na neki način vraća putem realizacije u našu zemlju i u budžet.
Ovo bi bilo ukratko što smo smatrali da treba da vam kažemo. Stojimo vam na raspolaganju. Hvala. (Aplauz)

Više stvari je rečeno, želim bez izazivanja bilo kakve replike da odgovorim građanima Srbije, pretpostavljam da svi poslanici znaju činjenično stanje.
Prvo, da li možemo da biramo misije u kojima učestvujemo. Sama činjenica da naši vojnici, pripadnici Vojske Srbije idu u dobrovoljne misije govori da možemo da biramo da li ćemo učestvovati ili nećemo, jer ukoliko niko ne želi da učestvuje u nekoj misiji mi nemamo obavezu učestvovanja u misiji, čak ni u misijama UN. Dakle, ta praksa koja postoji jeste praksa koja je ustanovljena zakonom i ne može niko da je promeni i to je jasno da se razume.
Druga stvar, ovo je Predlog plana. Zašto dajemo Predlog plana pre nego što smo potpisali Sporazum sa EU? Pa, ako se setite rečenice Zorana Đinđića – iz ugla puža svako je aktivan. Prema tome, mi želimo da budemo aktivni i da završavamo poslove pre nego što oni nas stignu ili sustignu. Naša je želja da u tom planu budu i zemlje u koje bismo išli zajedno sa EU, a sledeća tačka dnevnog reda je Odluka o angažovanju i upućivanju, u kojoj precizno definišemo ko i gde odlazi, što, naravno, mora biti u skladu sa ''planom'', ali ne mora biti u ''punom planu''.
Dakle, tek kada se potpiše sporazum sa EU, tada otvaramo mogućnosti da učestvujemo u mirovnim misijama, i naravno, danas imamo razgovore sa određenim brojem zemalja. Jedna od tih zemalja je Grčka, članica EU, članica NATO. Prijateljski grčki narod nije priznao KiM i ako mislite da sa njima ne treba da participiramo u mirovnoj misiji, onda, recite otvoreno.
Mi smo u proteklih godinu dana otvorili dve nove mirovne misije. Jedna je na Kipru, Kipar, članica EU, Kipar nije priznao KiM. Otišli smo sa Slovačkom koja, takođe, nije priznala KiM, koja je članica NATO i EU.
Druga mirovna misija u je Libanu, sa vojskom Španije, takođe, članica EU, takođe, članica NATO, takođe, nisu priznali KiM.
Postavlja se pitanje, jedne političke šizofrenije, u kojoj vi tražite da imate partnere u pomoći oko rešavanja problema KiM, a u isto vreme pokušavate da nas naterate da ne sarađujemo ni sa kim, pa čak ni sa onima koji imaju razumevanje za naše potrebe i koji žele da podržavaju našu politiku po pitanju najosetljivijeg političkog pitanja za Srbiju, a to je, svakako, KiM.
Pitanje – gde mi to želimo da idemo u okviru Partnerstva za mir bilo bi sasvim logično da postavi neki predstavnik neke druge političke parije koje su u parlamentu, a ne, upravo, one partije koja nas je uvela u Partnerstvo za mir. Dakle, bilo ko drugi ima mogućnost da postavi pitanje i da se sled stvari logički posmatra, da mu nije jasno, ali ako znamo da smo 2006. godine pristupili Partnerstvu za mir, ako znamo da je Vlada tada donela odluku da učestvujemo čak i u NATO operacijama, onda je teško objašnjavati toj stranci zašto mi sada to radimo, mislim na Partnerstvo za mir, i zbog čega želimo da produbimo naše odnose i zbog čega Srbija napokon želi da pomoću svoje vojske bude važna onima koji su važni svetu.
Na kraju, to više ili manje žele sve vojske u svetu i verujte mi to je jedan od načina da podižemo interoperabilnost. Interoperabilnost postavlja se kao pitanje, naravno, od onih ljudi koji ne prate sistem odbrane, pa, teško da mogu da razumeju, ali, 'ajde da to prevedemo na srpski ili da prevedemo na neki žargon koji razumemo svi, to je – standardizacija.
Danas u svetu interoperabilnost po NATO standardu zastupaju, praktično sve vojske sveta. Učešće u mirovnim misijama, da li je pod zastavom UN, EU i NATO, sprovodi se upravo uz tu interoperabilnost koja je neophodna, da bi vaša vojska bila na nivou da može da sarađuje.
Taj nivo ne ostaje u tim zemljama. Priprema, obuka, oprema koja se kupuje, sve se to vraća u našu zemlju. Dakle, vojnici koji se obučavaju jesu naši vojnici. Vojnici koji su obučeni na terenu jesu i dalje naši vojnici. Ti vojnici kada se vrate u Srbiju spremni su za ispunjavanje sve tri misije definisane zakonom koji je donesen u parlamentu Srbije. Prema tome, ne postoji ništa što mi tu ulažemo više nego što je neophodno, a da, pri tom, nemamo korist kao država, kao Ministarstvo ili kao vojska.
I, druga stvar, moram da vam kažem, pošto zaista mislim da je ovo jedna od stvari u kojoj ne bi trebalo da se delimo u parlamentu, podrška ovom predlogu jeste podrška svakom onom vojniku, oficiru i podoficiru koji je odlučio da za interes građana Srbije, vaše dece, svoje dece, štiti mir i bezbednost van granica ove zemlje. To je podrška svakom onom hrabrom vojniku koji je odlučio da se odvaži da ode na tri, šest meseci, van granica svoje zemlje i da učestvuje u nečemu što se zove globalni mir, u nečemu, u čemu je, pored toga što ima lične koristi, i sam svestan da radi u korist građana Srbije.
Govoriti danas o misijama EU i o EU kao jednoj međunarodnoj instituciji, koja, naprosto, koliko razumem, nema simpatije u ovom malom delu poslanika Srbije, bilo bi kao govoriti o neučešću, recimo, u policijskoj saradnji sa zemljama članicama EU, ne sarađivati sa Europolom. Nema tu velike razlike. Možda to vama nije jasno i ne mora da vam bude jasno. Zaista, ne mislim da svima treba da bude jasno sve, ali ako malo analizirate vidite šta je učinjeno u nekom proteklom periodu u želji da se obezbedi bezbednost građana na višem nivou i kolika je saradnja učvršćena upravo sa zemljama EU u želji da se bezbednost stabilizuje u Srbiji., videćete da se ista stvar odnosi i na Vojsku.
Ovim planom koji je pred vama, pored osam planiranih misija, koje, kažete, ne moraju da se izvrše, imamo i dve misije koje su policijske. Jedna je u Liberiji, jedna je u Haitiju. I sami smo svedoci kako je naša policija radila u Haitiju, u Liberiji, takođe. Ono što ne mogu da se složim sa poslanikom Arsenovićem, sve ove misije su na neki način opasne, više ili manje. Svedoci smo da u nekoliko dana čak i određene stabilne zemlje mogu da se destabilizuju, da dođe do masovnih krvoprolića i utoliko insistiramo da svi pripadnici i vojske i policije budu adekvatno obučeni, opremljeni, standardizovani i interoperabilni i sposobni da štite živote, pre svega svoje, a onda živote onih sa kojima su na terenu, a onda i onih koji su ugroženi, a to su u najvećoj meri domicijalno stanovništvo, kojima u velikom procentu pripadnici vojske pomažu.
Takođe, želim da naglasim, radi se zaista o humanim misijama. Radi se o misijama za koje smo mi po prvi put posle dugog niza godina od UN dobili zahvalnicu da je Srbija uzela učešće, a podsetiću vas da su tekstovi u inostranim medijima, koji su izuzetno važni sa aspekta formiranja jednog imidža o Srbiji, takvi da naša vojska sada služi na čast i naših građana, ali i svih onih koji žele da vide mir u svetu.
To, sa aspekta male Srbije, lavljeg srca, ne izgleda mnogo važno i ne izgleda kao neki veliki doprinos miru, ali verujte mi, oni koji su na terenu i oni koji broje saveznike među zemljama koje žele da obezbede mir u svetu, to se izuzetno, izuzetno poštuje. Postoji, zaista, mogućnost i politike neaktivnosti. To potpuno razumem, mi smo bili saradnici od 2000. godine nekoliko puta. Tu aktivnost sam video i na terenu i u Vladi, to je nešto što građani Srbije prepoznaju, ali to nije nešto za šta građani Srbije glasaju i daju svoju podršku. Naprosto, građani Srbije su se jasno opredelili za evropsku Srbiju. Hvala. (Aplauz)

Mislim da, svakako, možemo razgovarati, ali pre svega imamo sukob sistema vrednosti. Taj sukob sistema vrednosti se sada oličava u tome da li je neko za evropske integracije, da li neko nije za evropske integracije, ali, imali smo prilike da čujemo da li se oličava u tome da li su važnija deca Srbije od dece Somalije. Nama su podjednako važna sva deca, i deca Somalije su isto ugrožena. Ne morate vi da vidite na koji način će biti ugrožena naša deca ukoliko to ne razumete, ali siguran sam da možete da razumete da su naši medicinski timovi, recimo, u Čadu pomagali deci Čada, a indirektno pomagali upravi deci Srbije, kao što to čine druge zemlje, a, verujte mi, spisak tih zemalja je ogroman.
Ono što ste dezavuisali javnost, ili namerno ili slučajno, a ja vam ne zameram, jer često ne razumete nešto što se ovde priča, a to je da je ministarka finansija rekla da sistem javnih finansija u Grčkoj nije sistem za primer. Naprosto, to je činjenica. Govoriti o Grčkoj kao o zemlji u koju mi nemamo poverenje ili da ih ne uvažavamo ne stoji, bar ne sa stanovišta ove vlade, ako hoćete i lično imam veoma velike simpatije, na kraju krajeva, čovek koji mi je krstio decu jeste Grk. Tako da ta vaša priča, uz svu tegobu koju iznosite i brigu o odnosima Srbije i Grčke, naprosto, ne stoji.
Tačno je to što ste rekli, i žao mi je što nisam bio u trenucima kada je gospodin Todorović završio svoje izlaganje, da su obe misije o kojima sada govorimo, kao o misijama EU, upravo formirane na osnovu odluka Saveta bezbednosti UN. Tačno je da to treba da se naglasi. EU i ne ide u mirovne misije ukoliko te misije nemaju podršku UN, odnosno Saveta bezbednosti. Prva Misija ''Atalanta'' uspostavljena je Odlukom Saveta EU i Rezolucijom Saveta bezbednosti UN br. 1814, a Misija u Somaliji uspostavljena Rezolucijom Saveta bezbednosti UN br. 1872. Te misije, kao takve, poverene su EU koja ima kapacitete da izvodi te misije.
Činjenica jeste da će, kao što sam rekao, naše učešće u tim misijama biti simbolično. Mi nemamo mogućnosti da se trenutno pojavimo sa većim kapacitetima, iz više razloga. Naravno da su i finansije uslov. Moram da kažem da smo mi deo jednog velikog sveta, jednog sveta koji dosta pomaže Srbiju i koji je, na kraju krajeva, donirao neke ustanove u Srbiji, pa osećamo potrebu da se na neki način i mi uklopimo u taj veliki svet koji izdvaja novac svojih poreskih obveznika da pomogne Srbiji koja je takva kakva jeste. Sve je to jedan krug koji kruži u svetu, krug na osnovu koga postoji jedan međunarodni svetski poredak, krug na osnovu koga postoji političko poverenje.
Kad sam malopre govorio o tome da treba da učestvujemo u misijama replicirajući kolegama iz druge poslaničke grupe, zaista, nisam želeo da se uvlačim u neku priču, zato što uživam u tome, nego da neke stvari demistifikujemo i da pojasnimo, da budu jasne.
Kao ministar odbrane koji je odgovoran, zahvalan sam vam što me preporučujete za još neko ministarstvo, ali, ''čuvam se Danajaca i kad nam darove nose''. (Aplauz)

Suština naših odnosa u oblasti odbrane sa svim zemljama u svetu, bilo bilateralno, bilo multilateralno, jeste u stvari da gradimo partnerske odnose. U tim partnerskim odnosima niko ne može da vas primora da učestvujete u nečemu što ne želite. Naprosto, ta vrsta obaveze se ne preuzima, tako da nemate razloga da imate strahove po tom pitanju.
Potpuno bih razumeo to što govorite apropo učešća u mirovnim misijama, da ne postoji jedna konkretna odluka Vlade iz 2006. godine za učešće u Misiji u Avganistanu, Vlade koju je upravo predvodio Vojislav Koštunica. Predsednik Avganistana Karzai mogao je i tada da kaže to što ste citirali, ali bez obzira na to vi ste se nosili interesom da Srbija po prvi put učestvuje u jednoj NATO operaciji.
Razumem da se od tada desio 17. februar, ali nam nikada niste dali obrazloženje zbog čega ste tu odluku donosili na način na koji ste doneli, šta vas je tad nagnalo da takvu odluku donesete. Šta se promenilo u bezbednosnom interesu Srbije od 17. februara, jer, ukoliko i danas pitate Srbe na Kosovu i Metohiji ko im obezbeđuje stabilnost i mir, oni vam kažu, upravo, KFOR.
Moram da vas podsetim da je Kumanovskim sporazumom, koji je definisan juna meseca 1999. godine, Vojsci Srbije, odnosno tadašnjoj Vojsci Jugoslavije, zabranjeno, ne samo prisustvo na Kosovu i Metohiji, već, u zoni od 25 kilometara oko Kosova i Metohije. U međuvremenu, mudrom politikom Zorana Đinđića, uspeli smo da se vratimo u taj prostor i da uspostavimo partnerske odnose sa onima koji upravo brinu o bezbednosti građana na Kosovu i Metohiji. I, danas dolazimo u jednu situaciju koja je vrlo neobična, a to je da građani u isto vreme žele priključenje EU, imaju problem da prihvate Euleks, ne žele ulazak u NATO, ali traže da ostanu jedinice KFOR na Kosovu i Metohiji.
Interes Ministarstva odbrane jeste svakako da Kosovo i Metohija bude stabilna zona. Složićemo se da bez KFOR teško da postoji međunarodni autoritet koji može da održi stabilnost pre svega u interesu manjinskog naroda, a to su Srbi.
Naš interes je pre svega bezbednost građana na Kosovu i Metohiji, ma koje nacionalnosti bili. Mi taj interes gradimo kroz partnerstvo sa onima koji tamo imaju moć da utiču na tu bezbednost. I nismo mi birali te partnere, sa tim partnerima ste vi uspostavili te odnose još u vremenu kada mi nismo bili na vlasti. Ulazak u Partnerstvo za mir bilo je 2006. godine, čime je to bilo obrazloženo? Sa kojom željom? Da Srbija bude deo sveta na osnovu partnerskih odnosa. U tom istom Partnerstvu za mir je veliki broj zemalja koji ne smatra da će im NATO ikada biti ishodište, što je, jedna, sasvim, prirodna stvar.
Ono što je, takođe interesantno i danas kada razgovaramo o mirovnim misijama, nemamo mi dilemu, ni vi ni ja, da li je to dobro ili neophodno sa aspekta bezbednosti građana, jer u vremenu dok je Vojislav Koštunica bio predsednik Jugoslavije otvorili smo prvu mirovnu misiju od početka devedesetih godina. Otišli smo u Istočni Timor, nakon toga, 2004. godine, Liberija, Obala Slonovače, Burundi, Kongo. Dakle, to nije pitanje oko kojeg raspravljamo, mi raspravljamo o pitanju koje se zove – sistem vrednosti.
Danas u parlamentu tačka o kojoj raspravljamo nije sistem vrednosti. To što ste vi protiv evropskih vrednosti, što ne želite da prihvatite da Srbija može da bude ravnopravni član EU i da odlučuje o svojoj budućnosti sa onima koji trenutno odlučuju i o našoj budućnosti, to je nešto sasvim drugo.
To što želite da budemo neaktivni član, pa, zašto to niste rekli kada ste se učlanjivali? Šta se to promenilo sada u odnosima EU i Srbije, a kažete da je to 17. mart? Znam da je vama 17. mart izgovor za sve ono što ste pokazali dok ste bili na vlasti i sada kao opozicija, ali nije dovoljno. Naprosto, bezbednost građana na Kosovu i Metohiji ne može da zavisi od vaše volje; da zabijete glavu u pesak misleći da vam je donji deo leđa, takođe, u pesku.
Prema tome, moramo da vidimo na koji način možemo da odbranimo građane koji imaju problem. I, to je jedino kroz saradnju. Da li volimo tu saradnju ili ne, pa, to je nebitno. Apsolutno nebitno. Politika je umeće rešavanja problema na izvodljiv način, a ne jedno filozofiranje u kome sada tražite da se Srbija povuče iz svih međunarodnih ustanova u kojima su ljudi koji su priznali nezavisnost Kosova i Metohije. Pa, kako nije? U čemu se razlikuje? Zašto bismo mi sada da se raspravljamo sa EU koja u globalu nije priznala Kosovo i Metohiju? Zašto je naš problem to u vezi priključivanja tom sistemu vrednosti koji građani Srbije žele? Ista stvar je i Partnerstvo za mir. Čak, mislim, nisam nikad prebrojavao, da u Partnerstvu za mir ima više zemalja koje nisu priznale Kosovo i Metohiju nego one koje jesu, ali, Srbija, bez obzira na svoje grčeve u stomaku u odnosu na prošlost, mora da razmišlja o budućnosti.
Ne znam kako mislite da rešavamo problem, koji smo mi definisali kao bezbednosno veoma rizičan, ukoliko ne sarađujemo. Na koji način? Naprotiv, mislim, samo na način da budemo važni onima koji su važni i možemo da doprinesemo da utičemo na njihovo raspoloženje.
Nažalost, pitanje učlanjenja u NATO da se otvorilo početkom 90-tih godina, gotovo izvesno, da bar nije bilo žrtava na način na koji je bilo u bivšoj Jugoslaviji. Tu viziju tadašnji politički establišment nije imao. Danas nemate vi. Nije ni ideja da o tome raspravljamo.
Tema je – zašto je prihvatljivo da učestvujemo u jednim misijama, a, kažete, nije u drugim. EU, ako je to problem, onda imamo suštinski problem oko koga uopšte ne treba da raspravljamo u ovom predlogu? Nego, mi ćemo vas uveriti na nekim izborima gde ćete vi biti protiv EU, a mi za EU, pa će to da se reši veoma jednostavno i lako.
A, druga stvar, često koristite neistinu. Pratim dešavanja, načelnik Generalštaba hrvatske vojske nije smenjen, kao što ste vi rekli. Tamo je, kao što znate, izabran novi predsednik, izabran novi ministar i novi načelnik Generalštaba. Jedan proces se dešava, jer je gospodin Lučić bio već dva mandata načelnik Generalštaba i desilo se nešto što je prirodni tok stvari. Hvala. (Aplauz)

Ovo je pitanje koje sam ja upravo hteo vama da postavim – zbog čega ste ušli u Partnerstvo za mir a niste postavili to pitanje? Zbog čega ste ušli u Partnerstvo za mir a niste postavili pitanje saradnje sa KFOR-om? Da li raspravljamo sa KFOR-om ili sa NATO vezano za smanjenje brojnog stanja KFOR-a? U svakom razgovoru, a verujte da postoje beleške sa svih sastanaka, od najnižih do najviših, da svakog momenta insistiramo na tome da sve što rade treba da bude u interesu svih građana koji žive na KiM i njihove bezbednosti. Nažalost, ne možemo da utičemo. Zašto ne možemo da utičemo? Pa, zato što nismo bili čak ni partneri, iako smo bili u Partnerstvu za mir, jer smo bili neiskreni na način na koji ste to zaobišli da potvrdite.
Niste vi odgovorili – kako ste doneli odluku da učestvujete u NATO operaciji u Avganistanu? Tu odluku je donela Vlada, u kojoj je Koštunica bio premijer i, vešto ili nevešto, izbegavate da nam to kažete ovde. A, mi danas preporučujemo da idemo u Somaliju, sa dva kapetana bojnog broda, da otvorimo jednu novu eru odnosa Evrope i Srbije, u kojoj Srbija postaje partner sa Evropom i u bezbednosti, kao što je partner sa Evropom u policijskim poslovima tako da budemo i u sistemu odbrane, kao što smo partneri u mnogo čemu ostalom. Zašto? Smatramo da je to kapacitet koji imamo, koji nije iskorišćen dovoljno da naša spoljna politika ostvaruje uticaj van granica naše zemlje, u korist – koga? U korist građana ove zemlje! Ministarstvo odbrane, odnosno vojska je instrument spoljne politike. Sa kojom željom? Sa željom da se nametnemo kao neko ko je stvarno svestan težine vremena u kome živimo. Ta težina vremena se odnosi na naše okruženje.
Zašto smatramo da je bolje da budu integrisane zemlje koje su oko nas? Zbog potpunog ubeđenja da će to homogenizovati njihovu političku scenu i omogućiti prosperitet na način na koji neće doći do ugrožavanja bezbednosti na njihovim teritorijama. Zbog čega? Zato što smo odgovorni prema svim građanima koji žive ne samo u Srbiji, već i u okruženju. Ne izdvajam Srbe u okruženju nego izdvajam celo okruženje, jer ne možete ni jedan tok bezbednosti napraviti tako da zaobiđe upravo vas. Naprosto, to tako ne može. Istorijske činjenice pokazuju da ono što smo radili ranije nije bilo dobro. Sada pokušavamo da nađemo način da ispravimo neke stvari i u svemu tome najteže je – kome? Pa, onima koji će učestvovati u mirovnim misijama i zbog toga vas molim da date podršku upravo njima.
Ovo što pričate to nije tema ni za parlament po ovoj temi. To je tema za jednu javnu debatu ili televizijsku emisiju u kojoj ćemo vi i ja sučeliti stavove da li Srbija treba da se nađe u EU ili ne treba, kao i da li Srbija treba da zakopa sebe u neku rupu dok se dešavaju svetski integrativni procesi, dok ne rešimo naše najbolnije pitanje. Nažalost, ne možete ni u politici, ni u medicini, ni u čemu da rešite pitanje ukoliko ne priđete tom pitanju da ga rešavate. Time što ćete se okrenuti na drugu stranu nećete ga rešiti.
Da li treba da vas podsećam ko je sve ušao na Kosovo 1999. godine? Voleo bih najviše da sarađujemo sa drugim zemljama koje su na Kosovu a nisu priznale Kosovo, ali njih tamo nema. Zašto ih nema? Pa, ne znam. Bile su, više nisu. KFOR je realnost, hteli mi to ili ne. Pitajte ljude koji su sa Kosova! Šta bi bilo da KFOR-a tamo nema? Pa, bio bi užas, slažemo se i vi i ja. Nemojte me terati da opravdavam nešto i objašnjavam nešto u čemu ste veoma efikasno učestvovali onoliko godina koliko ste bili vlast, a bili ste bezmalo koliko i mi, ako ne i više. Što je jednostavna stvar.
Kažem, opet, banalizujemo veoma važnu stvar u svetu. Kada se donose ovakve odluke aplauzom se završavaju za one koji imaju hrabrosti da učestvuju u nečemu što se zove globalni mir i globalna bezbednost. Prave se veliki ispraćaji na stadionima za podršku tim vojnicima. Tih vojnika nema mnogo ispred Srbiji, ali hajde da im damo podršku i da kažemo – momci i devojke, svaka vam čast! To što radite jeste za budućnost i vaše i naše, i sve dece sveta.
Jer, kao što vidite, toliko se brzo bezbednost ili nebezbednost preliva sa jedne tačke sveta na drugu. To vam je kao, virus, H1N1. Ne znamo gde je započeo, ali je vrlo brzo zavladao celim svetom. Hvala. (Aplauz)

Žao mi je, gospodine poslaniče, što niste bili na uvodnom izlaganju pa biste čuli kada sam lično rekao koliki su troškovi i koliko plaćaju UN, a koliko mi plaćamo, koji deo ide za obuku, a koji deo ide za plate itd, tada biste videli da troškovi nisu toliki koliko vi kažete.
A, stavljajući nam na teret da smo taj novac mogli da uložimo u angio-salu u Čačku, reći ću vam da smo uspeli posle dugog niza godina da kupimo novu angio-salu na VMA, ali da mi nemamo nikakav autoritet da kupujemo angio-sale po drugim zdravstvenim ustanovama širom Srbije.
I, na kraju, veoma važna stvar koju namerno ne govorite na način da iskažete istinu, a to je da ''Grošnica'' nikome nije poklonjena. ''Grošnica'' će biti plaćena 660 miliona dinara za Ministarstvo odbrane; od toga, moći ćemo da sazidamo otprilike oko 25.000 kvadrata novih magacina koji su nam neophodni, da budu strukturisani na najbolji mogući način, da imaju bar kodove i da konačno kontrolišemo šta tačno imamo u tim magacinima. Za to vam mogu pokazati i odluku Vlade koja je donesena; u ovoj godini je 550 miliona, a za sledeću godinu je 110 miliona.
Kada o tome pričate, da je nekome nešto poklonjeno, budite sigurni da, kao ministar odbrane, nikome neću pokloniti nijedno parče imovine kojim raspolaže Ministarstvo odbrane ili Vojska Srbije, nevezano ko je na vlasti u Čačku, ko je na vlasti u Subotici, ko je na vlasti u Leskovcu ili u Nišu. Svi moraju, u skladu sa procenama poreske uprave, da participiraju prema nama u odnosu na nepokretnost koju uzimaju.
Ideja oko ''Grošnice'' je vrlo jasna. U sledeće dve godine mi ćemo napustiti naše magacinske prostore koji su dosta stari, neki su stariji i od 50 godina i na drugom prostoru ćemo izgraditi nove uređene magacine, a tu će biti izgrađene fabrike, za koje mi kao Ministarstvo odbrane nemamo uticaja, ali pretpostavljam da će se tu jedan dobar deo radnika, odnosno građana Kragujevca zaposliti.
Po pitanju gospodina koji je, kažete, umro od srca, zaista mislim da je skroz neprimereno da na tu temu pričate, ja sam ga izabrao sa mojim saradnicima za direktora. Žao mi je što se to desilo, ali nema smisla da nam to stavljate na teret, pa makar i time što trošimo novac jer, verujte mi, dan zasedanja parlamenta košta neke pare i za taj novac mogu da se kupe neki drugi uređaji, pa nekom drugom da se pomogne i, ako tako banalizujete stvari, to što građani Srbije plaćaju vama dolazak u Beograd moglo je, takođe, nekome da bude za lek, pa da njemu danas bude bolje. Ta vrsta banalizacije, naprosto ne može da postoji, pogotovu ne u budžetu koji se tiče naših mirovnih operacija, koji nema nikakve veze sa zdravstvom, ni u okviru budžeta vojske.

Zahvaljujem. Imajući u vidu da je postavljeno nekoliko pitanja za koja mislim da treba da dobiju odgovor, pre svega želim da kažem da je u evidencija Vojske Srbije u ovom trenutku, u trenutku kada je još uvek u procesu profesionalizacija, jedan broj vojnika na obuci za profesionalne vojnike, imamo oko 5.000 pripadnika Vojske koji su u bazi, koji su se dobrovoljno prijavili za učešće u mirovnim misijama, tako da to nije problem. Naprotiv, to je imperativ.
Tačno je da je jednim delom imperativ i plata koja se dobija, ali ne bih potcenjivao pripadnike vojske i ne bih uzimao to kao jedini imperativ. Mislim da je vojnička uniforma nešto sasvim drugo. Ukoliko su hteli da zarađuju pare, bavili bi se nekim privatnim poslom i ne bi bili oficiri i pripadnici vojske, kao što je to ovde i rečeno.
Plate nisu na nivou na kojem bih ja želeo da budu. Zavise od više parametara, od zemlje do zemlje, od takozvanog koeficijenta rizika, bezbednosti, uslova rada, od klimatskih uslova. Kreću se od, najniža plata za profesionalnog pripadnika vojske, koji je relativno nov, jeste 1.050 dolara, a najviša plata je 3.800 dolara. Na to svakako ide i plata koja se prima u zemlji. Kao što znate, u zakonu, koji ste izglasali u parlamentu, koji se tiče upućivanja pripadnika vojske i drugih snaga odbrane u mirovne misije, u članu 25. definisano je koje još prinadležnosti dobijaju oni koji se odluče za učešće u mirovnim misijama.
Naglašavam da, bez obzira koliku dozu straha koju ste iskazali, pripadnici Vojske Srbije koji budu na brodovima grčke i francuske flote, neće biti ugroženi od strane pirata. Još nije zabeležen slučaj da je neko oteo vojni brod. Očekujem da se to neće desiti ni u budućnosti. Ta vrsta straha je neopravdana i možete slobodno da se opustite.
Po pitanju ovih drugih misija, već sam u uvodnom izlaganju rekao da je svaka misija i svaka vojna služba sama po sebi izuzetno teška. Može da bude bezbednosno opasna. Ljudi koji rade sa oružjem su svakako pod posebnim stresom. Moram da vam kažem da u Srbiji mnogo više ljudi pogine u saobraćajnim nesrećama nego ovi koji rade sa oružjem, što ukazuje da ti ljudi imaju samosvest i veliku odgovornost i prema sebi i svojim kolegama, kao i prema poslu koji obavljaju. Verujte mi, ne postoji razlog da se u parlamentu na taj način razgovara o tim ljudima.
Mi sprovodimo civilnu i demokratsku kontrolu u zadatim uslovima i na način na koji to rade i drugi parlamenti u svetu. Ukoliko imate ideju da delegacija parlamenta obiđe neku od naših mirovnih misija, dobrodošli ste. Svakako, troškove ćete snositi vi kao parlament, ali mi ćemo vam organizovati posetu u bilo kojoj našoj mirovnoj misiji, bilo da se radi o Kongu, Kipru ili o drugim mirovnim misijama, pa ćete moći na terenu da se uverite šta rade naši ljudi koji su tamo.
Naglašavam, dobrodošli ste. Voleo bih da budete glasni i jasni u parlamentu i da tražite sredstva da otputujete na jedan takav put. Takav put nije jednostavan, ali možete to da vidite i da na licu mesta uradite civilnu i demokratsku kontrolu. To nije nepoznata stvar u svetu. Zemlje koje su bogate i koje imaju sredstva to relativno često rade. Ministri obilaze svoje vojnike koji su širom sveta.
Imao sam ideju da ove godine obiđem našu misiju u Čadu, ali to košta više desetina hiljada evra, što je otprilike u vrednosti, na nivou, jednog diskaveri džipa koji koristi Vojska Srbije. Meni je iskreno bilo žao da zarad puta potrošim novac koliko vredi jedan džip. Ali, vidim da postoji veliko interesovanje kod vas, gospodine, i da želite ta sredstva da utrošite na adekvatan način. Kažem, dobrodošli ste i imaćete tamo hranu besplatnu, tako da samo treba put da rešite i, eventualno, dnevnice koje biste dobili.
Sa druge strane, čuo sam da je više kamiona ušlo u Čačak i izišlo iz Čačka. To se svakog dana dešava, nemojte da brinete. Ako imate neko saznanje o bezbednosnim problemima, prijavite policiji. To će morati da reši policija što je moguće pre. Hvala. (Aplauz)

Na osnovu predloga plana, o kome smo raspravljali, Vlada Republike Srbije je na predlog Ministarstva odbrane donela odluku o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2011. godini i ova odluka operacionalizuje u jednom delu predlog o kome smo malopre raspravljali i ovim se praktično dobijaju precizni podaci šta je to što je u ovom trenutku izvesno kao učešće pripadnika Vojske Srbije u mirovnim misijama.
Malopre sam napomenuo da u planu upotrebe može da bude i nešto što se neće realizovati, u zavisnosti od više faktora, među kojima može da bude i gašenje same misije, kao što se desilo u Čadu u jednom delu u kome smo mi bili ili, recimo, bezbednosna situacija koja nije na nivou koji je zahtevan ili nedostatak sredstava, itd.
U ovom trenutku mi imamo odluku po kojoj će pripadnici Vojske Srbije da učestvuju u šest mirovnih misija. To su mirovne misije i sve su definisane kao mirovne misije UN. Prva je u Demokratskoj Republici Kongo, gde će otići devet pripadnika Vojske Srbije i Ministarstva odbrane. Druga misija je Republika Liberija, gde, kao što znate, pored policijskih službenika imamo četiri pripadnika Vojske Srbije koji su tamo i obnoviće svoje prisustvo. Takođe, treća mirovna misija, gde smo inače prisutni, jeste Obala Slonovače, gde imamo permanentno po tri predstavnika naše vojske, zatim, Liban – šest, Republika Kipar – sedam i na Bliskom istoku, gde će otići tri posmatrača koji će biti u funkciji i naših pripadnika koji se nalaze u Libanu.
Apropo insinuacije da odlazimo isključivo i jedino u muslimanske zemlje, ako se samo malo pozabavite geografijom i ako pogledate, videćete da to naprosto nije tačno, ali nije naš izbor da li idemo u zemlje koje su muslimanske ili hrišćanske ili kakve god, naprosto, idemo u one zemlje u kojima UN traže pomoć od članova UN, između ostalog, i od Srbije.
Sve su ove misije, izuzev misije na Bliskom istoku, nama već poznate. U njima učestvujemo već više godina i mislim da smo zaista opravdali poverenje, ono što je rečeno malopre ovde, a to je jedna misija koja je završena i koja je bila brojčano najveća, izuzetno zahtevna, imajući u vidu da mi nismo imali dugi, dugi niz godina odjednom toliko veliki tim na jednom mestu, što se desilo u Čadu. U početku smo bili sa norveškim kontingentom, kasnije samostalno. Pokazali smo da imamo kapacitete da možemo da budemo i samostalni u takvim uslovima, a to je nešto što je za respekt i poštovanje, jer na taj način dižemo i kapacitete u našoj zemlji.
Kada govorimo o ovim kapacitetima i opremljenosti, postoje određeni standardi koji moraju da se ispoštuju i koje mi, naravno, želimo da ispoštujemo, svi pripadnici koji odlaze dobijaju adekvatnu opremu koja je zahtevana za taj nivo bezbednosti u onim delovima u kojima se tiče logistike. Nažalost, mi nijedan kontingent nemamo u toj meri veliki da bismo mogli sami da ga pokrivamo. Kao što vidite, naša najveća misija će biti sa devet predstavnika i to je još uvek dosta skromno u odnosu na logističke potrebe, da bismo mi organizovali i logistički život.
Evo, to je ukratko. Ovo je, najkonkretnije, realizacija onog plana o kojem smo malopre raspravljali, s tim što postoji mogućnost, kao što sam rekao, da od druge polovine marta već budemo ponovo u parlamentu sa dopunom Odluke o učešću u nekim od misija EU, koje su već ponuđene u okviru pređašnjeg predloga. Zahvaljujem. (Aplauz)

Nisam ja od vas zahtevao da vi trošite pare parlamenta. Naprosto, skrenuo sam vam pažnju da, ako hoćete da kontrolišete vojsku kao parlamentarna kontrola, morate da se potrudite da dođete na mesto gde se kontrola vrši. Ako mislite da vama mi platimo trošak da biste vi govorili ovde kako niste nikada trošili pare parlamenta, a trošite pare Ministarstva odbrane, to nije prirodno. Prema tome, vi ste pozvani da dođete u koju god parlamentarnu kontrolu, civilnu, demokratsku kontrolu Vojske Srbije, gde god ona bila. Kako ćete doći, da li ćete doći kolima, službenim, privatnim, avionom, čime god, to je manje važno.
Sada vam najiskrenije govorim, vidim da postoji kod vas toliko interesovanje za to i ja bih voleo da vi budete deo neke delegacije parlamenta koja će obići naše, recimo, u Kongu. To je, zaista, fer ponuda. Ne vidim što biste sada vi pričali ovde da niste nikad koristili službeno vozilo, jer to službeno vozilo nije predviđeno za neslužbene stvari, a ovo su striktno službene stvari i siguran sam da bi se Vojska Srbije, koja je tamo na terenu, obradovala, vama posebno.