Ne smeta meni, neka dobacuju. Pa ništa drugo i ne umeju da rade.

Dakle, na čemu se zasniva njihova teza da je Bratislav Gašić objektivno kriv za ono što se desilo u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ pre dva meseca i za ono što se desilo u okolini Mladenovca i Smedereva? Od koga su oni pozajmili tu tezu o objektivnoj krivičnoj odgovornosti? Od Haškog tribunala. Dakle, to je teza koja je preuzeta od Haškog tribunala. Zašto je preuzeta? Zato što ništa pametnije niste mogli da smislite. Kao što ni Haški tribunal, pa samo se vi smejte, ovo što ja govorim je apsolutno tačno, kao što Haški tribunal, kada je osnovan, 1993. godine, od strane nenadležnog organa, Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a ne Generalne skupštine, kao što piše u Povelji Ujedinjenih nacija, pošto nije mogao da dokaže odgovornost pre svega srpskog rukovodstva za građanski rat koji se desio u bivšoj Jugoslaviji od 1991. godine, onda je Haški tribunal uveo princip objektivne krivične odgovornosti ili, kao što kaže advokat Vujačić, komandne odgovornosti. To je ono na čemu vi bazirate i odgovornost Bratislava Gašića. I ako je neko plagijator, vi ste plagijator, jer ste vi plagirali Statut Haškog tribunala i vi ste plagirali Pravilnik o postupku i dokazima Haškog tribunala. Sada ću to da vam eksplicitno i dokažem.
Posle Drugog svetskog rata Amerikanci su ustanovili da su pojedine njihove jedinice izvršile krivično delo ratnog zločina pre svega u određenim delovima Azije u odnosu na japanske ratne zarobljenike. Ali su rekli – za ratne zločine može da bude odgovoran komandant te jedinice koji je komandovao vojnicima koji su učestvovali u izvršenju ratnog zločina. Šta radi Haški tribunal? On tu odgovornost diže do neba i kaže – za svaki zločin koji se desio u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Metohiji, odgovoran je, ko? U to vreme Slobodan Milošević. Pa su onda izmislili institut udruženog zločinačkog poduhvata. I to je jedna neverovatna konstrukcija koja ne postoji nigde. Ne postoji ni u američkom pravu, ne postoji ni u engleskom pravu, ne postoji nigde, postoji jedino u Statutu i u praksi Haškog tribunala. Kada ne možete da dokažete nečiju subjektivnu krivičnu odgovornost, a hteli su da dokažu da su Srbi odgovorni za raspad bivše Jugoslavije, onda su se dosetili da uvedu konstrukciju udruženog zločinačkog poduhvata.
Kada čitate optužnicu protiv Slobodana Miloševića, protiv Radovana Karadžića, protiv Ratka Mladića, protiv Vojislava Šešelja, itd, nailazite na potpuno istovetne formulacije. Kaže – krivi su Slobodan Milošević, Milan Martić, Milan Babić, Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Vojislav Šešelj, pa se onda kaže – i druga znana i neznana lica, Veljko Kadijević, Blagoje Adžić, mnoge sam ispustio, oni su odgovorni jer su predstavljali udruženi zločinački poduhvat i oni su odgovorni za zločine koji su se desili na prostorima bivše Jugoslavije dok se vodio građanski rat.
Pri čemu je dokazano da nikada ti ljudi koji su navedeni u optužnicama Haškog tribunala nikada nisu sedeli svi zajedno u istoj prostoriji, a kamo li da su planirali bilo kakve zločine i bilo kakve zločinačke poduhvate. I na toj konstrukciji udruženog zločinačkog poduhvata vam se zasniva optužnica protiv svakog Srbina koji je optužen u Haškom tribunalu, Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, kao što vidite ne bojim se da govorim o Voji, Radovana Karadžića, Ratka Mladića itd.
Oni nisu mogli da dokažu da je Slobodan Milošević, da je Radovan Karadžić, da je Ratko Mladić, da je Vojislav Šešelj konkretno naredio ili učestvovao u izvršenju bilo kog ratnog zločina, zločina protiv čovečnosti, bilo kog krivičnog dela koji je naveden u članu 5. Statuta Haškog tribunala. U nemogućnosti da dokažu subjektivnu krivičnu odgovornost onda su rekli – e, dobro nisu subjektivno odgovorni, ali su objektivno odgovorni preko udruženog zločinačkog poduhvata. Na tim tezama se zasniva krivica tobožnja Miloševića, Šešelja, Karadžića, Mladića itd.
Naravno, taj princip je važio samo za Srbe. Taj princip nije važio za Franju Tuđmana, taj princip nije važio za Aliju Izetbegovića, taj princip nije važio za komandante OVK, taj princip je važio samo za Srbe. Zahvaljujući primeni principa, odnosno te konstrukcije udruženog zločinačkog poduhvata Srbima je u Haškom tribunalu izrečeno preko 1.000 godina zatvora. Zašto? Da bi se dokazala teza koja i dan danas važi, a koji i mnogi od vas zastupaju, da su bivšu Jugoslaviju i da su ratove na teritoriji bivše Jugoslavije ustvari otpočeli Srbi, rukovodstvo Srbije, jel tako Milivojeviću, to vi tvrdite, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, a ideološku podlogu za zločine koji su se desili dala je Srpska akademija nauka i umetnosti, preko tzv. memoranduma, dala je SPC, dalo je Udruženje književnika Srbije. To su teze, to su zvanične teze službenog Zagreba, službenog Sarajeva, službene Prištine, ali nažalost, na našu srpsku žalost to su zvanične teze i jednog dobrog dela tzv. građanske, odnosno evropske opozicije.
Sada kada su se desila ova monstruozna ubistva u Beogradu, u okolini Mladenovca, u okolini Smedereva, onda su se oni dosetili onoga što piše u Statutu i u Pravilniku Haškog tribunala i onoga što piše u presudama Haškog tribunala. Znaju oni da nije Bratislav Gašić, da Aleksandar Vučić, Ana Brnabić, bilo ko subjektivno odgovoran zbog toga što je dete uzelo pištolj od svog oca, došlo u školu i pobilo svoje školske drugove. Znaju oni da nema subjektivne odgovornosti. Nema subjektivne odgovornosti.
Ali, onda su se dosetili, e pa neko pre nas, neko malo pametniji, neko vispreniji, neko malo bolji pravnik od nas, dosetio se još 1993. godine kada je formiran Haški tribunal, možete čoveku da dokažete da je kriv preko instituta objektivne odgovornosti. To je ono što vi radite. To je ono što građani Srbije treba da znaju. Cela vaša konstrukcija o odgovornosti ministra unutrašnjih poslova za ono što se desilo pre dva meseca u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i ono što se desilo u okolini Mladenovca i Smedereva, zasniva se na principu objektivne odgovornosti. Ali, niste vi to izmislili. Vi ste to plagirali, vi ste to preuzeli od Haškog tribunala.
Vi ustvari hoćete da tribunalizujete politički život u Srbiji, kao što ste svojevremeno pokušali da tribunalizujete srpsko pravosuđe, onda kada ste bili na vlasti. Stalno mi dobacuju Voja, Voja, kao da sam ja baš, priznajem da sam glup, nisam baš Edison kao ovaj dva, dva, pet iz fizičkog, dva, dva, jedan, to priznajem, ali nisam baš ni toliko glup. Kada god mi dobacuju Voja, Voja, ja znam da oni misle na Vojislav Šešelja. Pošto smo se Vojislav Šešelj i ja politički razišli, oni misle sada ja ne smem da govorim o Vojislavu Šešelju. Smem.
Dakle, oni stalnu Vojislavu Šešelju još dok je bio narodni poslanik stavljaju žig ratnog zločinca. Kažu, Vojislav Šešelj je ratni zločinac. I u kojoj god emisiji da se pojave. Evo kaže Srđan Milivojević, osuđeni ratni zločinac. I gde god se pojave u emisiji, kaže ratni zločinac Vojislav Šešelj. Evo sada kampanja protiv Aleksandra Vučića kaže – bio na svadbi sina, osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja. Pa je Aleksandar Vučić sada kriv što je u tom restoranu pevač pevao pesmu o vojvodi Pavlu Đurišiću. Kaže – evo ga zlikovac sedi pored osuđenog ratnog zločinca, sluša pesme u Pavlu Đurišiću, itd.
Vojislav Šešelj nije osuđen za ratni zločin, nego je osuđen za to što je navodno podstrekivao, sve je tema. Sve je tema, zato što ste vi sve te teme otvorili u Narodnoj skupštini, na vašim televizijama, u vašim novinama. Vi mislite da kada se pojave ministri u Vladi Srbije ne mogu da govore o tim temama. Mogu da govore zato što ste ih vi otvorili.
Vi mislite kada mi dobacujete Voja, Voja, da ja ne smem da spomenem ime Vojislav Šešelja. Dakle, Vojislav Šešelj nije osuđen za ratni zločin. Vojislav Šešelj je osuđen za podstrekivanje na deportaciju Hrvata iz Hrtkovaca. To nije ratni zločin gospodine Milivojeviću, zato što ni jedan Hrvat iz Hrtkovaca nije deportovan, nego su svi Hrvati iz Hrtkovaca, iz Golubinaca, iz Slankamena i iz drugih mesta u kojima su živeli zamenili svoje kuće koje su u to vreme koštale nekoliko hiljada nemačkih maraka, za srpske kuće koje su vredele nekoliko desetina, pa i nekoliko stotina hiljada maraka u Zagrebu, u Bjelovaru, u Osijeku, u Splitu, u Zadru, u Šibeniku, itd.
Sve te vaše deportovane, ubijene Hrvate iz Hrtkovaca, iz Slankamena, iz Golubinaca, itd, eno ih živi i zdravi, hvala Bogu, u srpskim kućama u Zagrebu, u Bjelovaru, u Splitu, u Zadru, u Šibeniku, itd. Eto, to je prava istina o temama koje vi konstantno otvarate u vašim medijima i ovde u Narodnoj skupštini. Mislite sada kada se pojavim ja ili neko drugi ko je bio u SRS, mora da propada u crnu zemlju zato što je to što vi govorite neka božanska istina. Nije. To što vi govorite je najobičnija laž, koju na kraju, krajeva niste smislili vi, nego vaši mentori koji su trebali da opravdaju rušenje Jugoslavije, sve ono što se desilo tokom građanskih ratova na prostorima bivše Jugoslavije i kao finale svega da opravdaju, preko vas između ostalog, NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine.
(Aleksandar Jovanović: Jel to ovaj? Jel ovaj?)

Tako je taj. E, taj.

E, taj.
(Aleksandar Jovanović: Jesi li bio?)
E, taj. Taj.

E, taj.

Taj, taj, taj.

Dakle, narodni poslanik….
(Aleksandar Jovanović: Pričaš nekome o bombardovanju. O čemu govoriš?)

Taj. Tako je. E, taj, taj, taj, taj.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik mi je prišao. Nije sporno. Ne, ne, nije sporno i kaže - jel taj, jel taj. Evo, ovo je fotografija Aleksandra Vučića. Gospodine narodni poslaniče, taj, taj, dakle, taj Aleksandar Vučić je juče na konferenciji za novinare između premijera Holandije i premijera Velikog vojvodstva Luksemburg prvi predsednik Republike Srbije od 2000. godine koji je pred njima dvojicom imao hrabrosti da kaže da je NATO pakt 1999. godine bombardovao protivpravno, protivno Povelji UN SRJ i pred njima dvojicom imao hrabrosti da kaže - gde je pravda za Srbiju, ako se borite za celovitost Ukrajine, za suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine, zašto tražite od mene da pogazim suverenitet i teritorijalni integritet države čiji sam predsednik. Tu fotografiju ste mi pokazivali i tu fotografiju ste ovako bacili pred mene i kaže - jel taj, jel taj. Taj. Taj. Evo, taj, taj, Aleksandar Vučić. Taj, taj i taj Aleksandar Vučić…
(Aleksandar Jovanović: Šta je sa ovim?)

Jeste, taj, taj Aleksandar Vučić. Jeste.
(Narodni poslanik Đorđe Miketić dobacuje iz klupe.)
Taj Aleksandar Vučić čija je majka bila u zgradi RTS …

… u Aberdarevoj ulici 16. aprila 1999. godine, a kada ju je NATO pakt srušio. Dakle, bila je njegova majka u toj zgradi i vi pitate - jel taj, jel taj? Taj i taj će da vas pobeđuje zato što voli svoju zemlju. Pitate me za dela - autoputevi, železnice, fabrike, nove fabrike, radna mesta, budućnost…

… za Srbiju, borba za Kosovo i Metohiju. Taj će da vas pobeđuje zato što je 100 puta bolji od vas, vredniji od vas, hrabriji od vas, zato što hiljadu puta više od vas voli Srbiju i pitate me - ko je moj predsednik? Ponosan sam što mi je taj, kako vi kažete, predsednik.
(Aleksandar Jovanović: Poslovnik.)

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Narodne skupštine, reći ću samo nekoliko rečenica, ne kao ministar i ne kao političar, nego kao čovek.
Hoću da postavim jedno pitanje celokupnoj opoziciji. Ko je vas ovlastio da budete zastupnici ne roditelja nego te ubijene dece? I kako vas nije sramota da tri nedelje seirite i da se u stvari radujete što se desila jedna nezapamćena tragedija.
Ja hranim troje dece. Šta vi hoćete da kažete, da samo vi imate decu? Samo vi volite decu? Hoćete da sad nabrajamo koliko ko od vas niti je u braku, niti ima decu, nego umesto dece hrani kuče, hrani mače, zlatnu ribicu itd.
Kako vas, bre, nije sramota?
Slušam ovog gospodina koji sabira koliko je opomena kome izrečeno. Režimsko dete, dete visokog funkcionera Saveza komunista Jugoslavije. Ništa u životu nije, nije se, što kaže naš narod, vruć vode napio. Sve je dobio od države, sve – stan, dobru platu, beneficije, privilegije, letovanje, zimovanje, sve. I sad ste vi odjedanput veliki filantropi, sad vi sve znate. Sad samo vi volite decu, kao da svi mi drugi nemamo decu, kao da mi ne osećamo bol i patnju zbog onoga što se desilo. Sad vi znate i šta je policija trebala da uradi, ko je trebao da bude uhapšen, ko nije trebao da bude uhapšen, koliko treba da traje uviđaj, itd.
Od 2015. godine kao narodni poslanik slušam, mislio sam da je to najmonstruoznije, ali ovo što sad radite je monstruoznije od toga, o padu helikoptera sa bebom iz Novog Pazara. Ljudi, helikopter je poleteo da spasi bolesnu bebu, koja je bila stara mesec dana. Helikopter je leteo od Novog Pazara ka Beogradu. Jel vi znate koliko kilometara ima od Novog Pazara do Beograda? Koji je to ministar na svetu mogao da zna da će na putu između Novog Pazara i Beograda, u okolini Beograda da se desi strašno nevreme, da bude toliko jako da obori helikopter i da celokupna posada helikoptera zajedno sa bebom koju su ljudi pokušavali da spasu pogine tog dana? I, vi od 2015. godine guslate i veslate na toj strašno tragediji koja se desila.
Mislio sam da ne može da bude ništa strašnije, a sada vidim da može. Vas u stvari baš briga i za tu bebu. Vas baš briga i za tu ubijenu decu. Vas baš briga i za ove ljude koji su ubijeni u okolini Mladenovca i Smedereva. Vama je to povod da čerečite Bratislava Gašića, Aleksandra Vučića, narodne poslanike iz SNS i pri tome ne osećate, a veliki ste Srbi, veliki ste hrišćani, porodični ste navodno ljudi. Pa, vama u stvari ništa nije sveto, apsolutno ništa.
Vi u stvari iz svega ovoga pokušavate da izvučete najjeftiniju, najmonstruozniju moguću političku korist. Evo, ja vas slušam već nedeljama, nisam čuo nijednu meru koju biste vi da ste na vlasti preduzeli kako se ovo ubuduće ne bi dešavalo, a bili ste na vlasti. Umirali su ljudi i u vaše vreme, ginuli su ljudi u vaše vreme, padali su avioni u vaše vreme, sve se to dešavalo u vaše vreme i nikada nikome od nas iz opozicije nije palo na pamet da pokušamo da od toga napravimo političku temu i da se u stvari radujemo što se desila tragedija. A vi to radite, vi se radujete tragediji.
Vi se radujete kad god se u Srbiji desi neka tragedija, jer mislite da ćete na tome da profitirate, pa nećete da profitirate. Pokušali ste na tome da profitirate 2017. godine, pa vas je pobedio Aleksandar Vučić, pa ste pokušali 2018. godine na beogradskim izborima, pa smo vas pobedili, pa ste pokušali 2020. godine, pa smo vas pobedili, pa ste pokušali 2022. godine, pa smo vas pobedili.
Ljudi, ne pobeđuje se na smrti, ne pobeđuje se na smrti dece. Pobeđuje se na borbi za život. Mi se borimo za život Srbije. Mi se borimo za to da Srbija ide napred i vi umesto makar da pokažete pijetet prema toj deci…
Ti voliš decu? Koliko, Milivojeviću, imaš dece? Sada te ja pitam - koliko imaš dece?
(Poslanici opozicije dobacuju iz klupa.)
Takvi nam drže lekcije. Ovaj je došao. Kako vas bre nije sramota? Došli su u parlament kao ispod šatora, u kratkim majicama, ovaj ustao, Miloš Parandilović, košulja mu visi preko stomaka i kaže - pa ja sam zabrinut za sudbinu ove države. Kako vas bre nije sramota? Tako se ne dolazi na seoski vašar, a ne na sednicu koja je posvećena navodnoj odgovornosti ministra unutrašnjih poslova zbog ubijene dece. Sram vas bilo, pa sram vas bilo sve skupa!
(Aleksandar Jovanović: Kako te nije sramota? Ko si ti da pominješ decu? Sram te bilo!)

Zahvaljujem se, gospodine Orliću.
Izvinjavam se unapred zbog nešto dužeg odgovora koji ću morati da dam. Izvinjavam se i predsednici Vlade zbog toga, ali imam mnogo toga da kažem vezano za jedan isfabrikovan slučaj, jednu isfabrikovanu aferu koja podrazumeva da je državni sekretar u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, gospodin Đorđe Dabić, već treći dan izložen medijskoj hajci i baražnoj vatri medija koji vas podržavaju i koji već tri dana iznose najbrutalnije neistine na račun gospodina Dabića.
Pre svega, Đorđe Dabić je jedan mlad čovek koji je u novembru prošle godine od strane Vlade Republike Srbije postavljen za državnog sekretara u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave. Vredno i marljivo radi svoj posao i ja kao ministar državne uprave i lokalne samouprave nemam apsolutno nikakvih primedbi na njegov rad.
Tri dana traje medijska hajka ne samo protiv Đorđa Dabića, nego protiv celokupne Vlade Republike Srbije, protiv Srpske napredne stranke i, naravno, vi to ne možete da izbegnete sve i da hoćete, protiv Aleksandra Vučića.
Juče ste izveli jedan prilično smešan i traljav pokušaj političkog performansa tako što ste došli ispred Birčaninove 6, u kojoj se nalazi Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave. Tu je inače, dame i gospodo narodni poslanici, po njihovim idejama, trebalo da bude na stotine studenata koji su trebali da traže ostavku Đorđa Dabića. Više je došlo poslanika ove tzv. građanske i tzv. evropske opozicije nego što je došlo studenata. Studenata je došlo možda jedno pet-šest, a njih je došlo bogami jedno desetak.
Ne znam da li je bio Lazović, bio je Srđan Milivojević, bio je gospodin Novaković, bio je Aleksandar Jovanović Ćuta. U svakom slučaju, poslanika opozicije je bilo više nego studenata. Da pređemo na suštinu stvari.
Đorđe Dabić, Vlada Srbije, Srpska napredna stranka, Aleksandar Vučić, tri dana su izloženi medijskoj hajci vaših medija zbog onoga što je Đorđe Dabić napisao na svom Tviter nalogu, a odnosi se na izvesnog Pavla Cicvarića, koji je student. To je tačno. Ali, postoji jedna stvar koju vi gubite iz vida. Kada student uzme megafon u ruke i govori na političkom skupu, on više nije samo student, on je politički aktivista. Kada sveštenik uzme megafon u ruke i na političkom skupu govori, on prestaje da bude samo sveštenik, on postaje politički aktivista. Isto važi i za univerzitetske profesore, isto važi i za operske umetnike, isto važi i za lekare, itd. Dakle, Đorđe Dabić nije napao nikoga, samo zato što je student.
Ono što je vaš problem, kao tzv. građanske i tzv. evropske opozicije, je što vi mislite da je Srpska napredna stranka i da je Vlada Srbije džak za udaranje. Vi bi da se boksujete, ali ne sa živim ljudima, nego sa džakom, jer džak ne može da vam uzvrati udarac, a živ čovek može.
Pošto ste izneli gomilu neistina vezanih za Đorđa Dabića i za sve nas koji sedimo u Vladi Srbije, i za celokupnu Srpsku naprednu stranku, i za Aleksandra Vučića kao predsednika Republike, želim da narodne poslanike i građane Srbije upoznam sa određenim činjenicama, a vezanim za pitanje koje je postavio gospodin Radomir Lazović.
Pavle Cicvarić je student koji je govorio na vašem političkom skupu. Dakle, ušao je u svet politike. Govorio je protiv Vlade Republike Srbije, protiv Aleksandra Vučića, protiv Srpske napredne stranke, itd, što je politički sve legitimno, ali kada uđete u svet politike, gospodine Lazoviću, to vi nadam se da ste naučili za ovo vreme dok ste narodni poslanik, onda morate da budete spremni ne samo da zadajete udarce, nego i da ih primate. Gospodina Cicvarića niko nije terao da govori na političkom skupu koji ste vi organizovali.
Posebno je pitanje vaše političke hrabrosti i vašeg političkog morala to što iz nedelje u nedelju organizujete očigledno političke skupove pod jednim lažnim nazivom „Srbija protiv nasilja“. To su politički skupovi, to su skupovi koji imaju za cilj ne samo rušenje aktuelne vlasti, nego podrivanje države Srbije. Ali, pitanje vašeg političkog morala je zašto onda na tim političkim skupovima ne govorite vi, kao tobožnji lideri opozicije, nego se krijete iza glumaca, krijete se iza studenata, krijete se iza ovog ili onog pojedinca? Što onda lepo mikrofon u ruke, gospodine Lazoviću, ne uzmete vi, što ne uzme Marinika Tepić, što ne uzme Dragana Rakić, Dragan Đilas, itd.
(Dragana Rakić: Sram te bilo. Studente napadaš.)

Dobro, pustite ih.
Dakle, nego ste isturili ovoga puta studenta Pavla Cicvarića da govori…
(Dragana Rakić: Ovo je sramota, dečko od 21 godinu. Studente napadaš.)