… a od 7. aprila 2023. godine u Narodnoj skupštini se nalazi predlog zakona vezan za projekat citiram: „izgradnje brze saobraćajnice, deonica Požarevac – Golubac, u zagradi Dunavska magistrala“.
Ako postavljate pitanje zbog koga ne može da se izda građevinska dozvola, pa zbog vas, zbog vas, zato što nije bitna Dunavska magistrala, dame i gospodo narodni poslanici, bitno je da li će da Narodnu stranku vodi čovek koji je dao pravni osnov da Šiptari donesu deklaraciju o proglašenju nezavisnosti Kosovova i Metohije 2008. godine ili će Narodnu stranku da vodi ovaj dva, dva, dva, pet iz fizičkog, dva, dva, dva, jedan. To je važnije od Dunavske magistrale, i to građani Srbije treba da znaju.
(Narodni poslanik Borislav Novaković dobacuje iz klupe.)

Dobro, nervozni su.

Gospodine predsedniče Narodne skupštine, vi znate da meni ne smeta kad oni dobacuju, jer time samo potvrđuju da su nervozni. Ja sam na fakultetu imao predmet koji se zove psihologija krivičnog postupka i iz tog predmeta sam naučio, između ostalog, i neke dosta korisne stvari koje su upotrebljive u praksi. Čim je čovek nervozan, čim mlatara rukama, čim dobacuje, čim vređa, to znači da ima neko osećanje krivice za nešto što je uradio. Oni se upravo ponašaju na takav način. Pustite ih slobodno, neka dobacuju.
Ovaj što mi dobacuje je inače pravosnažno osuđen, a podržava ovog u Narodnoj stranci što ima ocene dva, dva, dva, pet iz fizičkog, dva, dva, jedan. Ta njihova unutar stranačka borba je vrlo živa, vrlo dinamična. Oni su vrlo temperamentni u toj unutar stranačkoj borbi. Imajte malo razumevanja za njih. Oktobar je na pragu, treba da se preuzme Narodna stranka. Ima tu mnogo para, pa malo daju Nemci, pa malo legne 200.000 evra iz ove ambasade, pa malo legne odavde za neku nevladinu organizaciju. Ima tu para. Nije tu samo u pitanju ko će da vodi stranku. To su velike pare u pitanju. Ja imam razumevanje za to što su oni nervozni.
U Narodnoj skupštini u proceduri je Zakon o zapošljavanju stranaca. Jako važno, pre svega, za našu građevinsku industriju. Stoji zbog toga što ne znamo ko će da vodi Narodnu stranku. Zakon o strancima stoji zato što ne znamo ko će da vodi Narodnu stranku. Stoji Zakon o kulturi, Zakon o kinematografiji, Zakon o filmskom i ostalom audio-vizuelnom nasleđu. Zašto je ovo bitno? Zato što oni na svoje skupove dovode, između ostalog, pojedine dramske umetnike koji su za vreme Aleksandra Vučića, bilo kao predsednika Vlade, bilo kao predsednika Republike, dobili nikad više novca za filmove, za serije i sad mi ovim zakonima omogućavamo da ti isti ljudi nastave sa dobijanjem velikih količina para zato što im omogućavamo novo snimanje filmova, novo snimanje serije itd.
Ja ne mogu da bude glumac, ali ovi koji govore na njihovim skupovima su već glumci. Oni dobijaju ovaj novac iz budžeta Republike Srbije, i to oni treba da znaju…
(Narodni poslanik Tatjana Manojlović dobacuje iz klupe.)
Znači, Dragan Bjelogrlić…

… Nikola Kojo itd. treba da znaju da njihov novac njih čeka, ali samo da se ovi dogovore ko će da vodi Narodnu stranku. Pripremljeni su zakoni, ima para, država Srbija nije više onako siromašna kao što je bila kada ste je vi vodili. Ima para i za vaše glumce. Ima para i za vaše reditelje. Ima para za sve. Ima para za ljude koji vode vaše nevladine organizacije koje finansiramo i mi iz budžeta Republike Srbije. Ima para i za Vuka Jeremića. Ima para i za ovog dva, dva, dva, pet iz fizičkog, dva, dva jedan. Ima, ljudi, para za sve, ali nam samo omogućite da Narodna skupština radi svoj posao, a vi se unutar Narodne stranke dogovorite ko će da vam vodi stranku, da li mr fizike koji je omogućio Šiptarima da proglase nezavisnost 2008. godine, a ne zna kako glasi Drugi Njutnov zakon ili će da ih vodi novi Karađorđe sa ocenama dva, dva, dva, pet iz fizičkog, dva, dva, dva, jedan.

Zahvaljujem se gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam razumeo ono što je gospodin Jeremić hteo da kaže. On je hteo da kaže u stvari da on …
Jel Aleksić ili Jeremić, ne znam ko je predsednik Narodne stranke. Izvinjavam se, u pravu ste, moja je greška. Dakle, Aleksić.
(Tatjana Manojlović: Ko je vama predsednik?)

Moj predsednik, a i vaš predsednik je Aleksandar Vučić, hteli vi to da priznate ili ne. Zato što je pobedio na izborima tako što je dobio više od dva miliona glasova. Tako da je on predsednik i moj, kao što je i vaš predsednik. Biće predsednik sve dok ga narod bude hteo.
Razumeo sam šta je gospodin Aleksić hteo da kažem. On je u stvari hteo da kaže da je on genije i da on u stvari može da se poredi sa Agatom Kristi, Tomasom Edisonom, sa Ajnštajnom, sa Darvinom itd. On je u stvari nama hteo da kaže – ljudi, ne morate vi da imate završen fakultet da biste bili genije, evo pogledajte ja sam genije, jeste da sam imao loše ocene u srednjoj školi, ali loše ocene su imali i Agata Kristi i Darvin i Tomas Edison i koga ste još sve nabrojali. Dakle, jasno mi je da ste genije, niste morali sva ta imena da nabrajate. Jasno mi je da ste genije.
Ono što želim da kažem, ni danas, niti na bilo kojoj drugoj sednici vas, gospodine Aleksiću, nisam opsovao. Evo, prisutni su narodni poslanici vlasti, prisutni su narodni poslanici opozicije, da li sam vas danas na bilo koji način opsovao, uvredio, bilo šta? Dakle, apsolutno ništa od toga se nije desilo.

Što se tiče ocena Aleksandra Vučića, vi zaboravljate jednu stvar. Za razliku od vas kojima radni dan počinje u dvanaest, u dva, završava oko tri, četiri, itd, radni dan Aleksandra Vučića nekada počinje u pet ujutru, nekad u šest, nekad u sedam, nekad se završava u ponoć itd. I kada čovek mnogo radi, onda u toku radnog dana može mnogo toga i da uradi i mnogo toga da završi. Ali vi ste navikli da ustajete u devet, da ustajete u deset, da ustajete u jedanaest, u dvanaest, da radite do tri, do četiri, i tako svaki dan.
Pa vi ovu sednicu niste mogli da počnete zato što vam je bilo teško da ustanete ujutru i da dođete na sednicu Narodne skupštine, koju ste vi tražili, da biste smenili ministra unutrašnjih poslova Bratislava Gašića. I sednice tog dana nije bilo, nego je sednica počela sutradan, kada su vam kvorum za ovu sednicu dali poslanici pre svega SNS i poslanici naših koalicionih partnera.
Dakle, vama je teško da ustanete ujutru, i to ne baš rano ujutru. Znate, kada čovek ustane u devet ujutru, a sednica počinje u deset, priznaćete, to nije baš neki veliki napor. Ali, za njih jeste, i oni ne mogu da razumeju da postoji čovek koji može da radi 12, 14, 16 sati u toku dana itd. Postoji. Taj čovek se zove Aleksandar Vučić. Zato ga je narod i izabrao. I vi me pitate ko je moj predsednik? Pa onaj za koga je glasalo više od dva miliona ljudi. Ne možete vi ceo …
(Tatjana Manojlović: Sram vas bilo.)
Sram me bilo. Evo, kaže narodna poslanica – sram me bilo. Sram me bilo što je Aleksandar Vučić na izborima za predsednika prošle godine dobio više od dva miliona glasova. I još kaže – nije on moj predsednik. Pa moj jeste. I predsednik je svih građana Republike Srbije. I dok ga vi ne smenite ili neko drugi, on će biti predsednik. Ja sam ponosan na to što je Aleksandar Vučić i moj predsednik. I ako me pitate ko je moj predsednik, moj predsednik je Aleksandar Vučić.
Kažete – a šta je to?
(Narodni poslanik Nebojša Zelenović dobacuje.)

Stići ćemo i do Voje, samo polako. Ne plašim se ja nijedne teme. Pričaćemo mi o Voji, o Voji Šešelju. Znam ja na kog Voju vi mislite. Okej, samo polako. Samo polako.
(Narodni poslanik Nebojša Cakić dobacuje.)

Kaže gospodin koji za sebe tvrdi da je u istom rangu sa Agatom Kristi, sa Edisonom, sa Ajnštajnom itd, kaže – koja su to dela Aleksandra Vučića, šta je on to uradio? Auto-putevi kojim se vozite su dela Aleksandra Vučića. Železnice kojima se vozite su dela Aleksandra Vučića. Bolnice nove su dela Aleksandra Vučića, klinički centri novi su dela Aleksandra Vučića. Stotine i stotine novih fabrika su dela Aleksandra Vučića, stotine hiljada novih radnih mesta su dela Aleksandra Vučića. Za razliku od vas, on nije sproveo nijednu pljačkašku privatizaciju, on nije zatvorio nijednu fabriku, on nije nikoga otpustio.
(Narodna poslanica Tatjana Manojlović dobacuje.)

Radio je sve suprotno od vas. Eto, to su njegova dela. A vaša nedela, ja mislim da bi 10 knjiga bilo malo da stanu sva vaša dela, a pogotovo vaša nedela, jer ste samo u periodu od 2008. do 2012. godine više od 400.000 ljudi ostavili bez posla, a najgore privatizacije koje su mogle da se dese, ne u Srbiji, nego u Evropi i u svetu, desile su se onda kada ste vi bili na vlasti. I o tome građani Srbije znaju sve.
Pošto vi mislite da ja ne smem da govorim o Voji…
(________________: To nije tema.)
… pa tema je, zato što vi stalno dobacujete, a tema je, tema je.

Za razliku od vas koji dobacujete, za mene nema teme koje se plašim. Dakle, ne plašim se ja teme Vojislava Šešelja i baš sam hteo na tu temu nešto da vam kažem. Vidite, dame i gospodo narodni poslanici, na čemu se zasniva…
(Narodna poslanica Tatjana Manojlović dobacuje.)

Ne smeta meni, neka dobacuju. Pa ništa drugo i ne umeju da rade.

Dakle, na čemu se zasniva njihova teza da je Bratislav Gašić objektivno kriv za ono što se desilo u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ pre dva meseca i za ono što se desilo u okolini Mladenovca i Smedereva? Od koga su oni pozajmili tu tezu o objektivnoj krivičnoj odgovornosti? Od Haškog tribunala. Dakle, to je teza koja je preuzeta od Haškog tribunala. Zašto je preuzeta? Zato što ništa pametnije niste mogli da smislite. Kao što ni Haški tribunal, pa samo se vi smejte, ovo što ja govorim je apsolutno tačno, kao što Haški tribunal, kada je osnovan, 1993. godine, od strane nenadležnog organa, Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a ne Generalne skupštine, kao što piše u Povelji Ujedinjenih nacija, pošto nije mogao da dokaže odgovornost pre svega srpskog rukovodstva za građanski rat koji se desio u bivšoj Jugoslaviji od 1991. godine, onda je Haški tribunal uveo princip objektivne krivične odgovornosti ili, kao što kaže advokat Vujačić, komandne odgovornosti. To je ono na čemu vi bazirate i odgovornost Bratislava Gašića. I ako je neko plagijator, vi ste plagijator, jer ste vi plagirali Statut Haškog tribunala i vi ste plagirali Pravilnik o postupku i dokazima Haškog tribunala. Sada ću to da vam eksplicitno i dokažem.
Posle Drugog svetskog rata Amerikanci su ustanovili da su pojedine njihove jedinice izvršile krivično delo ratnog zločina pre svega u određenim delovima Azije u odnosu na japanske ratne zarobljenike. Ali su rekli – za ratne zločine može da bude odgovoran komandant te jedinice koji je komandovao vojnicima koji su učestvovali u izvršenju ratnog zločina. Šta radi Haški tribunal? On tu odgovornost diže do neba i kaže – za svaki zločin koji se desio u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Metohiji, odgovoran je, ko? U to vreme Slobodan Milošević. Pa su onda izmislili institut udruženog zločinačkog poduhvata. I to je jedna neverovatna konstrukcija koja ne postoji nigde. Ne postoji ni u američkom pravu, ne postoji ni u engleskom pravu, ne postoji nigde, postoji jedino u Statutu i u praksi Haškog tribunala. Kada ne možete da dokažete nečiju subjektivnu krivičnu odgovornost, a hteli su da dokažu da su Srbi odgovorni za raspad bivše Jugoslavije, onda su se dosetili da uvedu konstrukciju udruženog zločinačkog poduhvata.
Kada čitate optužnicu protiv Slobodana Miloševića, protiv Radovana Karadžića, protiv Ratka Mladića, protiv Vojislava Šešelja, itd, nailazite na potpuno istovetne formulacije. Kaže – krivi su Slobodan Milošević, Milan Martić, Milan Babić, Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Vojislav Šešelj, pa se onda kaže – i druga znana i neznana lica, Veljko Kadijević, Blagoje Adžić, mnoge sam ispustio, oni su odgovorni jer su predstavljali udruženi zločinački poduhvat i oni su odgovorni za zločine koji su se desili na prostorima bivše Jugoslavije dok se vodio građanski rat.
Pri čemu je dokazano da nikada ti ljudi koji su navedeni u optužnicama Haškog tribunala nikada nisu sedeli svi zajedno u istoj prostoriji, a kamo li da su planirali bilo kakve zločine i bilo kakve zločinačke poduhvate. I na toj konstrukciji udruženog zločinačkog poduhvata vam se zasniva optužnica protiv svakog Srbina koji je optužen u Haškom tribunalu, Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, kao što vidite ne bojim se da govorim o Voji, Radovana Karadžića, Ratka Mladića itd.
Oni nisu mogli da dokažu da je Slobodan Milošević, da je Radovan Karadžić, da je Ratko Mladić, da je Vojislav Šešelj konkretno naredio ili učestvovao u izvršenju bilo kog ratnog zločina, zločina protiv čovečnosti, bilo kog krivičnog dela koji je naveden u članu 5. Statuta Haškog tribunala. U nemogućnosti da dokažu subjektivnu krivičnu odgovornost onda su rekli – e, dobro nisu subjektivno odgovorni, ali su objektivno odgovorni preko udruženog zločinačkog poduhvata. Na tim tezama se zasniva krivica tobožnja Miloševića, Šešelja, Karadžića, Mladića itd.
Naravno, taj princip je važio samo za Srbe. Taj princip nije važio za Franju Tuđmana, taj princip nije važio za Aliju Izetbegovića, taj princip nije važio za komandante OVK, taj princip je važio samo za Srbe. Zahvaljujući primeni principa, odnosno te konstrukcije udruženog zločinačkog poduhvata Srbima je u Haškom tribunalu izrečeno preko 1.000 godina zatvora. Zašto? Da bi se dokazala teza koja i dan danas važi, a koji i mnogi od vas zastupaju, da su bivšu Jugoslaviju i da su ratove na teritoriji bivše Jugoslavije ustvari otpočeli Srbi, rukovodstvo Srbije, jel tako Milivojeviću, to vi tvrdite, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, a ideološku podlogu za zločine koji su se desili dala je Srpska akademija nauka i umetnosti, preko tzv. memoranduma, dala je SPC, dalo je Udruženje književnika Srbije. To su teze, to su zvanične teze službenog Zagreba, službenog Sarajeva, službene Prištine, ali nažalost, na našu srpsku žalost to su zvanične teze i jednog dobrog dela tzv. građanske, odnosno evropske opozicije.
Sada kada su se desila ova monstruozna ubistva u Beogradu, u okolini Mladenovca, u okolini Smedereva, onda su se oni dosetili onoga što piše u Statutu i u Pravilniku Haškog tribunala i onoga što piše u presudama Haškog tribunala. Znaju oni da nije Bratislav Gašić, da Aleksandar Vučić, Ana Brnabić, bilo ko subjektivno odgovoran zbog toga što je dete uzelo pištolj od svog oca, došlo u školu i pobilo svoje školske drugove. Znaju oni da nema subjektivne odgovornosti. Nema subjektivne odgovornosti.
Ali, onda su se dosetili, e pa neko pre nas, neko malo pametniji, neko vispreniji, neko malo bolji pravnik od nas, dosetio se još 1993. godine kada je formiran Haški tribunal, možete čoveku da dokažete da je kriv preko instituta objektivne odgovornosti. To je ono što vi radite. To je ono što građani Srbije treba da znaju. Cela vaša konstrukcija o odgovornosti ministra unutrašnjih poslova za ono što se desilo pre dva meseca u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i ono što se desilo u okolini Mladenovca i Smedereva, zasniva se na principu objektivne odgovornosti. Ali, niste vi to izmislili. Vi ste to plagirali, vi ste to preuzeli od Haškog tribunala.
Vi ustvari hoćete da tribunalizujete politički život u Srbiji, kao što ste svojevremeno pokušali da tribunalizujete srpsko pravosuđe, onda kada ste bili na vlasti. Stalno mi dobacuju Voja, Voja, kao da sam ja baš, priznajem da sam glup, nisam baš Edison kao ovaj dva, dva, pet iz fizičkog, dva, dva, jedan, to priznajem, ali nisam baš ni toliko glup. Kada god mi dobacuju Voja, Voja, ja znam da oni misle na Vojislav Šešelja. Pošto smo se Vojislav Šešelj i ja politički razišli, oni misle sada ja ne smem da govorim o Vojislavu Šešelju. Smem.
Dakle, oni stalnu Vojislavu Šešelju još dok je bio narodni poslanik stavljaju žig ratnog zločinca. Kažu, Vojislav Šešelj je ratni zločinac. I u kojoj god emisiji da se pojave. Evo kaže Srđan Milivojević, osuđeni ratni zločinac. I gde god se pojave u emisiji, kaže ratni zločinac Vojislav Šešelj. Evo sada kampanja protiv Aleksandra Vučića kaže – bio na svadbi sina, osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja. Pa je Aleksandar Vučić sada kriv što je u tom restoranu pevač pevao pesmu o vojvodi Pavlu Đurišiću. Kaže – evo ga zlikovac sedi pored osuđenog ratnog zločinca, sluša pesme u Pavlu Đurišiću, itd.
Vojislav Šešelj nije osuđen za ratni zločin, nego je osuđen za to što je navodno podstrekivao, sve je tema. Sve je tema, zato što ste vi sve te teme otvorili u Narodnoj skupštini, na vašim televizijama, u vašim novinama. Vi mislite da kada se pojave ministri u Vladi Srbije ne mogu da govore o tim temama. Mogu da govore zato što ste ih vi otvorili.
Vi mislite kada mi dobacujete Voja, Voja, da ja ne smem da spomenem ime Vojislav Šešelja. Dakle, Vojislav Šešelj nije osuđen za ratni zločin. Vojislav Šešelj je osuđen za podstrekivanje na deportaciju Hrvata iz Hrtkovaca. To nije ratni zločin gospodine Milivojeviću, zato što ni jedan Hrvat iz Hrtkovaca nije deportovan, nego su svi Hrvati iz Hrtkovaca, iz Golubinaca, iz Slankamena i iz drugih mesta u kojima su živeli zamenili svoje kuće koje su u to vreme koštale nekoliko hiljada nemačkih maraka, za srpske kuće koje su vredele nekoliko desetina, pa i nekoliko stotina hiljada maraka u Zagrebu, u Bjelovaru, u Osijeku, u Splitu, u Zadru, u Šibeniku, itd.
Sve te vaše deportovane, ubijene Hrvate iz Hrtkovaca, iz Slankamena, iz Golubinaca, itd, eno ih živi i zdravi, hvala Bogu, u srpskim kućama u Zagrebu, u Bjelovaru, u Splitu, u Zadru, u Šibeniku, itd. Eto, to je prava istina o temama koje vi konstantno otvarate u vašim medijima i ovde u Narodnoj skupštini. Mislite sada kada se pojavim ja ili neko drugi ko je bio u SRS, mora da propada u crnu zemlju zato što je to što vi govorite neka božanska istina. Nije. To što vi govorite je najobičnija laž, koju na kraju, krajeva niste smislili vi, nego vaši mentori koji su trebali da opravdaju rušenje Jugoslavije, sve ono što se desilo tokom građanskih ratova na prostorima bivše Jugoslavije i kao finale svega da opravdaju, preko vas između ostalog, NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine.
(Aleksandar Jovanović: Jel to ovaj? Jel ovaj?)

Tako je taj. E, taj.

E, taj.
(Aleksandar Jovanović: Jesi li bio?)
E, taj. Taj.