Zahvaljujem, predsedavajući.
Uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas pred nama je definitivno jedan jako ozbiljan i važan set zakona iz oblasti zaštite životne sredine, ali prosto pre nego što krenem da govorim o tome žela bih da se osvrnem na dosadašnji tok rasprave koji prosto, nekako išao iz jedne krajnosti u drugu.
Dotakli smo se i šuma, i parkova, i zagađivača, i saobraćaja, i klimatskih promena, otpada. Prosto to i pokazuje koliko je ova oblast široka, opširna, i sigurno da niko od nas ne može da kaže da je stvarno vrhunski stručnjak, jer kao što ste rekli, onda verovatno ne bi bilo nikakvih problema.
Ali, definitivno bilo je krajnosti od onih koji su išli da je dobro što se pomeramo u nekom pravcu i da trebaju da se dešavaju neke promene, pa možda i mi na svojim greškama da učimo, do onih koji prosto imaju osećaj da je bolje stajati u mestu, kao što se stajalo sa ovim zakonom šest godina, pa dok se ne nađe neko pametnije rešenje.
U svakom slučaju na Odboru smo razgovarali, ja bih to želela ministarki da uputim, pošto nije bila prisutna tada, to će verovatno i predsednik Odbora dr Blažić reći, da smo prosto se svi složili da je vaše prisustvo bilo neophodno upravo iz tog razloga što smo svi negde primetili da bi bilo bolje da smo, sada gde je došlo do greške, neki logičan sled da je prvo išao zakon o zaštiti prirode, pa zatim da ga usklađujemo, odnosno ovaj zakon sa njim.
U svakom slučaju to što ste obećali uvaženoj poslanici Čomić, da ćete sa njom razgovarati, evo sada bih volela da sa svima nama na Odboru obavite razgovor, da prosto vidimo zajednički, jer mnogo nas je zainteresovano, imamo instituciju „Zelene stolice“, imamo zelenu poslaničku grupu, Odbor za zaštitu životne sredine. Znači mnogo je nas koji želimo da se uključimo. Činjenica jeste da ovde ne treba da postoje nikakve razlike niti partijske, niti bilo koje, jer prosto je to interes nas.
Dakle, ovaj zakon od 2009. godine ova oblast pitanja naših nacionalnih parkova koje smatramo našim najvećim blagom, ono što smo uspeli da sačuvamo, i ono što nam je jedino ostalo, bilo je definisano Zakonom o zaštiti prirode, i to je krovni zakon. Rekli ste da neke od odredbi i dalje važe, iako će sada stupiti i ovaj zakon na snagu. Ovim zakonom koji je pred nama je obuhvaćeno pet postojećih nacionalnih parkova u Srbiji, ne osniva se nijedan novi nacionalni park, dakle to su Fruška Gora, Đerdap, Tara, Kopaonik, Šar planina, to su dakle tih pet nacionalnih parkova.
Ovim novim zakonom će se utvrditi ciljevi, vrednosti, površine, granice, tako je nabrojano, režimi zaštite upravljanja, održivo korišćenje, način finansiranja, zatim učešće vlasnika, korisnika i druge javnosti u korišćenju nacionalnih parkova. Cilj ovog zakona, kao što je uvek bilo i do sada, i uvek će svaki zakon koji se bude odnosio na nacionalne parkove, to će biti očuvanje, unapređenje vrednosti biodiverziteta, odnosno raznovrsnosti biljnog i životinjskog sveta, geodiverziteta i očuvanje kulturno-istorijskih vrednosti, što nije ništa manje značajno.
Dakle, ono što je još bitno jeste i očuvanje tradicionalnog načina života i unapređenje kvaliteta života ljudi koji nastanjuju ova područja gde se nalaze nacionalni parkovi. U tom smislu na pitanje poslanice Čomić, koje je bilo sa željom da bi ona volela da zamisli kako jedan nacionalni park izgleda za sedam godina, ja bih volela da se nacionalni parkovi što manje menjaju. To bi prosto bila neka moja želja, ja bih tako videla nacionalni park i mislim da je to suština zašto ih štitimo. To bi bila želja svih nas. Da priroda piše zakone i da priroda menja nacionalni park, da tu važe prirodni zakoni. Dakle, ravnoteža između prirodnih procesa i aktivnosti ljudi upravo je ono što treba postići i ovim zakonom.
Nešto vrlo kratko ću reći o nacionalnim parkovima, čisto zbog javnosti, da prosto narod shvati koliko je bitno da ih štitimo, i koliko je bitno da menjamo sami svest o vrednosti nacionalnih parkova, jer je to naše prirodno nacionalno blago. Dakle, najstariji među njima Fruška gora iz 1960. godine, tada je proglašen za nacionalni park, prostire se na 27 hiljada hektara, preko 1500 biljnih vrsta ima i oko 40 ima status prirodno retkosti Srbije. Fruška Gora, kao što smo već čuli je jedino mesto u Srbiji gde su aktivna gnezda orla krstaša, najugroženije vrste sa svetske crvene liste. Takođe, ništa manje značajno, kao što sam rekla su i kulturno istorijsko nasleđe, a to je 16 pravoslavnih manastira koji se nalaze na ovom području, građenih od 15. do 18. veka.
Nacionalni park Tara koji je proglašen nacionalnim parkom 1981. godine, bio je do sada površine koko 19.200 hektara, i primenom ovog zakona, sada se nešto menja, znači proširiće se za oko 6000 hektara. Čuli smo da je javna rasprava obavljena uglavnom u mestima koja se nalaze u blizini ovih nacionalnih parkova, ja bih volela da smo i mi imali neko javno slušanje. To je sada neki poziv da svi drugi zakoni vezani za zaštitu životne sredine, prosto želeli bismo svi da učestvujemo, da damu neku svoju reč.
Dakle, ova odluka je izazvala negde i najviše polemika, zašto se širi na katastarsku parcelu Zaovina? Juče smo i o tome razgovarali i zaista postoji opravdanje, to je autohtona vrsta, Pančićeva omorika koja zaista pokriva jednu malu površinu i moramo je sačuvati. U principu postoji opravdanje za to, to je nekih 150 do 200 hektara, ne znam tačno, vi ćete me ispraviti. Sve ostalo, od ovih 6000 hektara je u trećoj kategoriji, trećem stepenu zaštite, što i dalje omogućava da se gradi, što i dalje omogućava neke aktivnosti ljudske, ali sada će to biti uz dozvolu Ministarstva, što je svakako da potrebno.
Ovde u kanjonima Tare imamo preko 1000 biljnih vrsta. Rekla sam Pančićevu omoriku kao endemičnog karaktera i još 20 sličnih. Kao prirodnu retkost u kanjonima Tare u tragovima imamo praistorijske, vizantijske, rimske i antičke kulture.
Nacionalni park Kopaonik je iz 1981. godine, na 12.000 hektara se pruža i ovde je opisano oko 1500 različitih biljnih vrsta. Imamo čak 91 endemičnu i 82 subendemične biljne vrste. To bi značilo retke vrste koje naseljavaju jako male površine. Na najvišim staništima Kopaonika su vrlo retke ptice kao što su suri orao, planinska ševa, krstokljun. Opet napominjem, vrlo kratko ću se osvrnuti, mnogo bi moglo da se govori o našim nacionalnim parkovima i prosto apelujem i na javnost da se informiše da stvarno vidimo kakvo Srbija ima nacionalno blago.
Najveći nacionalni park u Srbiji je Đerdap, proglašen 1974. godine. Još se zove i Rečni nacionalni park, zato što najvećim delom prolazi reka Dunav. Đerdapsku naseljava više od 1100 biljnih vrsta, 150 vrsta ptica i vrlo interesantno, tamo možemo pronaći vidre, medveda, risa, šakala, divokozu, srnu, jelena. Od kulturno istorijskog nasleđa posebno treba pomenuti Golubački grad, Lepenski vir, Trajanovu tablu i brojna spomen obeležja.
Poslednji nacionalni park, stavila sam ga kao poslednjeg zato što je najmlađi, poslednji proglašen za nacionalni park 1993. godine. to je Šar planina na 39.000 hektara. Ima oko 2000 biljnih vrsta, od toga oko 20 endemičnih, lokalnih.
Tu su i manastiri srednjovekovne srpske države, brojna spomen obeležja, a ono što bih ja želela da napomenem da je na Šar Planini čak 32% od ukupne površine pod prvim stepenom zaštite. To upravo govori koliko je vredno ovo područje.
Još jednom ću pomenuti da zaštićena područja, ja sam pronašla informaciju da u zaštićena područja spada oko 6,3% naše teritorije. To zaista nije veliko područje. To je mala površina i to treba da čuvamo i naše tendencije su, odnosno nadležnog ministarstva da se to bar udvostruči na nekih 12% za početak, pa ćemo onda ići i prema evropskim standardima.
Što se samog zakona tiče, i dalje važe tri stepena zaštite. Dakle, vrednosti granica, površine će se utvrditi jasno. Menjaju se u principu granice Nacionalnog parka „Tara“. Posebno je predloženo da Nacionalni park „Fruška Gora“ ima zaštitne zone sa ograničenjem radova i aktivnosti određene mere.
Zatim, i dalje će sa njima upravljati javna preduzeća, kao što su to i do sada činila, istoimena javna preduzeća i da pravo osnivača vrši Vlada, to je takođe jako bitno, a ono što se sada uvodi i što se ja lično nadam da će napraviti pomak, pa možda ćemo i onda ići ka nekom boljem rešenju, to su što se uvodi plan upravljanja i program upravljanja.
Dakle, plan upravljanja praviće se na desetogodišnjem nivou, a kroz godišnji nivo, jednogodišnji će se to sprovoditi kroz program upravljanja. Na ova oba programa će saglasnost davati ministarstvo, što znači da zloupotreba u principu neće moći da bude, jer će biti, prosto će biti kontrola i sa vrha od strane ministarstva, a i kroz tela koja ću kasnije pomenuti, odnosno savete, znači sa najnižih instanci. I negde se nadam da će dati rešenja s kojima smo videli da može opet ovaj zakon da se susretne.
Što se tiče čuvarske službe, organizuje je upravljač i to sa odlukama, prošlogodišnjim odlukama, o tome da odeća mora da bude jednobrazna, da mora da se prepozna ko je čuvar zaštićenog područja i zbog prepoznatljivosti i zbog promocije i sada će čuvar imati status službenog lica. Dakle, neće više moći da obavlja i posao ribočuvara i lovočuvara, što je do sada bila situacija.
Veoma je značajno ono što smo čuli da će primenom ovog zakona napušteni ili dotrajali objekti na području sada da podležu naplati naknade za zauzeće prostora, pa će verovatno sve i to biti podsticaj da se rešimo ovakvih objekata, odnosno njihovi vlasnici će morati da ih uklone, jer im neće biti isplativo.
Zatim, ovde je odluka i tu će verovatno da bude amandmana, ja sam i o tome pričala, to je ova odluka da sam upravljač može da izmeni režim saobraćaja. Prosto, tu možda u odredbi bi trebalo malo detaljnije, a to je ono o čemu smo juče govorili da bi to trebalo, naravno uz saglasnost o Javnog preduzeća „Putevi“ i sve ostalo, da prosto ne dođemo u situaciju da na osnovu zakona neko stavi dve barikade i kaže – e, sada smo promenili put. Ali, dobro to ćemo u raspravi o pojedinostima.
Što se planske dokumentacije tiče, imamo prostorni plan područja posebne namene, a dalji urbanistički planovi će se donositi uz saglasnost Ministarstva.
Onda dva tela koja sam pomenula, što će se formirati nakon usvajanja ovog zakona, a to je stručni savet koji će biti stručno i konsultativno telo. Sastojaće se od pet članova koji moraju da budu iskazani svojim naučnim i stručnim radom i jedan će biti predstavnik upravljača. Ove članove i samog predsednika imenovaće ministarstvo na četiri godine i to će da bude jedno telo koje će prosto kontrolisati sam rad i upravljanje i održiv razvoj nacionalnog parka.
Ono čemu se ja nadam da će dati veliki doprinos to je upravo onaj savet korisnika koji bi trebalo da iznosi interese lokalnog stanovništva i korisnika samog nacionalnog parka. Ovde će biti takođe pet članova i to jedan predstavnik opštine, predstavnik ribolovačke organizacije, lovačke komore, predstavnik poljoprivrede, turističke organizacije i jedne nevladine organizacije koja deluje na prostoru tog nacionalnog parka.
Zadatak ovog saveta će biti da donosi preporuke, ideje, da predlaže, ali prosto ima će na neki način verovatno i tu neku kontrolnu funkciju, ako uzmemo u obzir da će se i donošenje plana i programa donositi uz saglasnost ova dva saveta i stručnog saveta i saveta korisnika.
Dakle, nadzor nad radom nad održivim korišćenjem vršiće ministarstvo i obavezu upravljača, na kraju samo da kažem – da uskladi ove odredbe 12 meseci od donošenja, stupanja na snagu ovog zakona.
Vrlo kratko ću se osvrnuti sada i na drugi zakon koji je pred nama, a to je Zakon o potvrđivanju Protokola o sprečavanju zagađenja vode prouzrokovanog plovidbom uz Okvirni sporazum o slivu reke Save.
I značaj reke Save za nas je izuzetan kako zbog tranzita, transporta, ekonomske saradnje, tako i zbog vrlo vrednog vodnog eko sistema. Tome je dokaz povlačenje reke Save, napušteno korito koje danas predstavlja prirodni rezervat odnosno Obedska bara. Dakle, naša Sava je zaista jedan vredan eko sistem i treba ga čuvati i održivo koristiti.
Za nas je najbitniji možda ovaj protokol da se potvrdi zato što se mi nalazimo nizvodno pa prosto, ako ne štitimo, sve bi nekako i došlo do nas i dalje bi se ulivalo u Dunav. Zato je ovaj protokol jako bitan za nas i 2002. godine potpisan je Okvirni sporazum o slivu reke Save, a 2004. godine je stupio na snagu. Naša zemlja je postala potpisnika, država potpisnica, ali je prosto postojala potreba da se i uvede Protokol o sprečavanju zagađenja kao rezultat potrebe za prekograničnu saradnju. Tako da četiri zemlje su potpisnice. Bosna i Hercegovina i Hrvatska su ga već ratifikovale, a sada je ostao zadatak na nama i na Sloveniji, što je u toku, i nakon toga bi trebalo da stupi na snagu.
Ono što je jako bitno i ovo je prilično veliki zahtev za našu zemlju u ovom trenutku, naročito što nas mnogi izdaci po pitanju ekologije očekuju, ali zaista je važan, jer cilj ovog protokola je prevencija, kontrola i smanjenje zagađenja sa plovila, zatim, utvrđivanje tehničkih zahteva za opremanje luka, kao i obaveštavanje, mere odgovora u slučaju izlivanja, odnosno zagađenja, monitoring kvaliteta vode.
Dakle, šta traži ovaj protokol? Ovaj protokol će prosto zahtevati da sva plovila imaju obavezu opremljenosti za prikupljanje, skladištenje i isporučivanje otpada na prijemnim stanicama, a sa druge strane, luke će imati obavezu da budu tehnički opremljene da mogu da izvrše prijem tog otpada, da li u čvrstom ili u tečnom stanju.
U principu, ovde postoji rok od pet godina da se to sve usaglasi, tako da imamo vremena i mislim da će to zaista da zaživi. Savska komisija će imati obavezu praćenja kvaliteta vode i sprovođenje odredbi ovog protoka.
Još jedan zakon, vezan je za oblast zaštite životne sredine. To je Zakon o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Mađarske i Vlade Republike Srbije o pravovremenoj razmeni informacija u slučaju radiološke opasnosti. Ovaj sporazum je potpisan prošle godine u mesecu julu i prosto sam negde mišljenja da je onaj nuklearni incident u Japanu, Fokušimi definitivno skrenuo pažnju na to šta može i kakve mogu biti posledice nuklearnih opasnosti.
U principu ispravne nuklearne elektrane i postrojenja nisu opasnost, ali ono što može da preti jesu havarije i problem postoji sa odlaganjem otpada, nuklearnog otpada.
Zbog javnosti je potrebno reći da radioaktivni materijal ima izuzetno prodorno jonizujuće zračenje koje oštećuje živo tkivo. Može u nekim većim količinama da izazove i smrt. Zato se ovim sporazumom uređuju pitanja – saradnja u oblasti radijacione i nuklearne sigurnosti, zatim, zaštita stanovništva i životne sredine, saradnja nadležnih organa i to je ono što je cilj. Cilj je u stvari da se dve konvencije iz 1986. godine sprovedu. To je Konvencija o ranom obaveštavanju i Konvencija o pomoći u slučaju nuklearnih nesreća, a predmet je razmena informacija između naše zemlje i Mađarske, razmena rezultata dobijenih merenjem jonizujućeg zračenja i određivanje sadržaja radionuklida u životnoj sredini.
Samo bih napomenula da jako bitno da je Agencija za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije već započela u nekom smislu aktivnosti po pitanju ovih merenja i ovo je jedna jako bitna informacija sa kojom se možda svi sugrađani nisu sreli, a to je da je započela nacionalnu kampanju merenja i mapiranja radona u Srbiji. Radon je prirodni radioaktivni gas koji izuzetno loše može da utiče na naše zdravlje. Unosimo ga respiratornim putevima. Može nastati raspadanjem stena i na druge načine i nažalost izaziva rak. Na drugom mestu je nakon konzumiranja cigareta.
Do sada je pripremljeno oko šest hiljada detektora. Ljudi se mogu, sugrađani se mogu raspitati ako to nije završeno, ako nisu detektori podeljeni. Ko je u prizemnim kućama može da se obavi merenje radona, a to je jako bitno, odnosno zračenja radona, da bi se mapirao radon i da bi se videlo da li smo mi kao država u opasnosti.
Dakle, krajem godine se očekuje otvaranje poglavlja. Mi očekujemo, naravno, da će se otvarati i poglavlje 27 uskoro, vezano za zaštitu životne sredine. Mislim da, bez obzira koliko se nama činilo da su sva druga poglavlja u ovom trenutku bitna, moramo biti svesni da je ovo jedno od najopširnijih poglavlja, budući da se oko jedne trećine zakonodavstva EU upravo odnosi na zakone iz ove oblasti.
Tako da, želim zaista da dam sve pohvale za Ministarstvo, želim da dam pohvale i za sve one koji se bave zaštitom životne sredine. Meni je žao što i državni sekretar Stana Božović danas nije sa nama, jer mislim da se zaista svojski sve ovo vreme bori da ova oblast zaživi i da uspemo da pratimo tempo EU.
Još sam samo želela da kažem da se toliko radujemo otvaranju poglavlja 27 i podržaćemo sve ove zakone u danu za glasanje. Zahvaljujem.