Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7708">Ivana Stojiljković</a>

Ivana Stojiljković

Srpska napredna stranka

Govori

Zahvaljujem predsedavajući.
Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo poslanici, danas smo mnogo toga čuli o ovom zakonu i ja ću se potruditi da ovako sažmem sve ono što je trebalo da kažem, dakle, da zbog globalnog otopljavanja i definitivno zbog promene klime ono sa čim ćemo se sigurno susretati nažalost u narednom periodu jesu vremenske nepogode praćene gradom, i to definitivno najveću štetu će naneti poljoprivredi i šumarstvu. Pored toga što će poljoprivreda biti oštećena, biće i naši prehrambeni proizvodi, jer mi ćemo na neki način možda i nadoknaditi te štete u samoj poljoprivredi, ali ćemo ostati bez tih proizvoda.
Dakle, već smo čuli da zaštita u Srbiji od grada je još od 1968. godine i da je ona prošla razne nadležnosti, odnosno bila je u raznim nadležnostima, dakle, od samoupravne interesne zajednice, tzv. SIZ-ova, ali ono što je zajedničko jeste da je uvek bila na neki način suštinski u nadležnosti RHMZ. Ono što je definitivno svima čudno, jeste zašto se 2011. godine našla u nadležnosti MUP, koji je svih ovih par godina unazad bio nadležan samo za nabavljanje protivgradnih raketa.
Ako razgovarate sa poljoprivrednicima ili sa stručnjacima iz ove oblasti, definitivno ćete čuti onda da su 2011. godine upravo i počeli svi problemi vezani za ovu oblast, koja je do tada išla na neki način uzlaznom putanjom. Dakle, napominje se da je 2011. godine čak četiri miliona evra dato za razno-razna ispitivanja vezana za protivgradnu odbranu i da se na taj način gledalo da se promeni način, da se ne koriste protivgradne rakete, nego da se to vrši iz vazduha, zasejavanja oblaka, kao i da se koriste protivgradne mreže. Naravno da to nije uspelo zato što su se pobunili poljoprivrednici, jer ovaj način koji je planiran da se uvede sigurnost bi uvodio do samo nekih 50%, za razliku od raketa koje daju 70% sigurnosti. Dakle, poljoprivrednici i stručnjaci su se pobunili na našu sreću i, naravno, urušavanje ovog sistema nije uspelo.
Te iste 2011. godine, kada se sav novac koji je bio usmeren za protivgradnu zaštitu slivao u neke druge namene, a samo 10 do 20% je odlazilo zaista za odbranu od grada, na neki način bili su upozoreni i od nadležnih iz Agencije za borbu protiv korupcije da se novac nenamenski troši i da odlazi tamo gde nije namenjen. Naravno, niko se danas od naših opozicionih kolega nije pitao ko je odgovoran za 2011. godinu, kada su nastali svi oni problemi koje je uzrokovao grad takođe u Ivanjici i Arilju. Ko je tada bio odgovoran što nije bilo protivgradnih raketa za zaštitu?
Dakle, od 2007. do 2013. godine nastala je šteta samo na poljoprivrednim kulturama u iznosu 45 miliona evra. Ako znamo da je za 10.000 raketa koje bi odbranile ove useve potrebno samo tri miliona evra, opet se pitamo zašto nije bio tada obezbeđen taj novac?
Dakle, donošenje ovog zakona definitivno će pre svega, odnosno potreba postoji da se ova oblast usaglasi sa nadležnostima autonomnih pokrajina i jedinica lokalnih samouprava koje su dužne pre svega da se staraju o zaštiti životne sredine i o zaštiti od elementarnih i drugih nepogoda. Treba napomenuti da će se sredstva za finansiranje obezbediti sa više pozicija, a ne samo iz budžeta Republike Srbije, kao što je to većinom do sada bilo, već nekim delom iz jedinica lokalne samouprave. Ono što je značajno, jeste da će se obezbediti sredstva iz dela osiguranja useva i naknade za odbranu od grada. Činjenica jeste da će jedinice lokalne samouprave jedan mali deo obezbeđivati i to će biti održavanje lansirnih stanica i angažovanje samih strelaca. Dakle, ova oblast se vraća definitivno u nadležnost RHMZ i povlači se iz nadležnosti MUP-a, koji je, napominjem, do sada samo nabavljao rakete. U ovoj nadležnosti RHMZ se nalazi 44 godine i to se pokazalo kao najbolja opcija.
Dakle, osnovno načelo ovog zakona jeste preventivno delovanje, preventivna zaštita i celovito jedinstveno delovanje, a ja želim da napomenem, kao neko ko dolazi iz Užica, da pre mesec dana, kada smo nažalost imali onu nesreću i delovanje grada u Ivanjici i Arilju, čak se delovalo i iz protivgradnih stanica oko Užica i ispaljeno je 15 protivgradnih raketa. Tada je procenjeno da je to dovoljno. Međutim, nažalost, nije se pokazalo tako. Ali, ono što je jako bitno da građani znaju, jeste da se oblaci kreću i da gradonosni oblaci zahvataju mnogo veći prostor od jedne lokalne samouprave i da obično kada delujete na taj oblak vi ne sprečavate da pada na tu lokalnu samoupravu, već na onu sledeću na koju oblak nailazi. Zato je jako bitna saradnja između lokalnih samouprava i to je ono što će upravo postići ovaj zakon, što će biti od presudnog značaja, kao i ovaj način sistema finansiranja koji će obezbediti održivost i efikasnost.
Dakle, nadamo se da će se ova protivgradna zaštita vratiti bar na početak one koju smo imali iz 2011. godine, do onih preokreta koje je učinila DS i sve pohvale za ovaj Predlog zakona koji ćemo podržati u danu za glasanje. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, predsedavajući.
Uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo poslanici, više puta danas smo čuli da vazdušni saobraćaj zaista jeste taj tip saobraćaja koji je dostigao najviši nivo, kada je u pitanju usaglašenost sa propisima EU i kao što je uvažena ministarka rekla, što se vazdušnog saobraćaja tiče i propisa vezanog za njega, mi smo već u EU.
U vazduhoplovstvu su prisutne stalne promene – promene unapređenja tehnike, promene postupanja sa robom i putnicima, promene postupanja odnosno rada sa opasnim materijama, zato su vrlo česte i neophodne promene zakona.
Osnovni razlog za izmenu i dopunu ovog zakona jeste pre svega usaglašavanje sa standardima i praksom međunarodnog odnosno civilnog vazduhoplovstva, usaglašavanje sa propisima EU, otklanjanje uočenih problema koje je imao Zakon iz 2010. godine i otklanjanje tih problema novim odredbama i detaljnije uređenje određenih oblasti.
Neko kritikuje što je ovoliko detaljno, a ja bih se složila da je ta detaljnost neophodna, upravo zato što će naknadno podzakonska akta preuzeti Direktorat na sebe i ovo će biti jasni okviri za ta podzakonska akta.
Ako uzmemo u obzir da smo prethodne dve sedmice usvojili dva sporazuma vezana za vazdušni saobraćaj, sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima i sa Kinom, onda možemo definitivno da kažem da je ovo izuzetno bitna oblast u našoj zemlji.
Ove izmene će obezbediti i efikasnost i veću bezbednost vazdušnog saobraćaja. Većoj efikasnosti će definitivno doprineti upravo ono što smo rekli, da će se donošenje podzakonskih akata spustiti na Direktorat civilnog vazduhoplovstva, odnosno u smislu donošenja propisa, priznavanje sertifikata, donošenje nekih odredbi ograničenja.
U cilju povećanja bezbednosti, osnivaju se dva nova instituta – nacionalni komitet za sigurnost i nacionalni program za sigurnost u vazduhoplovstvu. Dakle, definisana su strožija pravila letenja i pojačane su preventivne mere sistemom prijavljivanja nepravilnosti i zaštita onih koji prijavljuju te nepravilnosti.
Takođe, obezbediće se bolji uslovi i za osobe sa invaliditetom i vodiće se računa, ono što je jako bitno, i o zaštiti životne sredine, na taj način što ukoliko bude prekoračenja, ukoliko dođe do prekoračenja graničnih vrednosti emisija, štetnih gasova ili buke, nadležno ministarstvo će upozoriti i dati predlog, a Direktorat će doneti odluku o ograničenju tog leta.
Zakon je sada jasan, jasno definisan. Znači, podzakonska akta su spuštena na nivo Direktorata, a posebno su značajne izmene vezane za aerodrome. Posebno su značajne za nas, kojima su bitne te izmene, jer i u našim gradovima postoje aerodromi koje bi trebalo oživeti. Dakle, radi se o izmenama vezanim za aerodrome, koje će upravo pomoći otvaranje ovih novih aerodroma i formiranje budućeg javnog preduzeća „Aerodromi Srbije“. Buduće preduzeće „Aerodromi Srbije“ trebalo bi da objedini sve ove aerodrome i da podjednako upravljaju njihovom infrastrukturom i njihovim uslugama.
Ova Vlada i ministarstvo definitivno su se pokazali kao dobri menadžeri u ovoj oblasti. Sve pohvale za to. „Er Srbija“ o kojoj smo slušali do sada, definitivno je potvrda u tom uspehu.
U tom smislu i nas Užičane zanima da li će naš Aerodrom „Ponikva“ biti deo ovog javnog preduzeća „Aerodromi Srbije“? Ovo je aerodrom koji je nekada bio za vojne namene. Prenet je 2011. godine u vlasništvo grada Užica. U oktobru, tačne 5. oktobra otvoren je za civilne letove. Nalazi se samo 18 kilometara od Užica. Istina, infrastruktura do našeg aerodroma nije baš najpovoljnija, ali ukoliko bi on oživeo, verovatno bismo radili i u tom pravcu.
Dakle, 25 kilometara od Zlatibora, 14 kilometara od Tare, upravo je to što pokazuje značaj ovog aerodroma. Površina je velika, 565 hektara. Poletno-sletna staza je dužine 3.100 metara, 45 metara je široka. Nažalost, danas nije u upotrebi u ovoj dužini. Posle bombardovanja rekonstruisano je samo oko 2.212. metara i 30 metara širine i vrlo je karakterističan zbog svoje nadmorske visine od 900 metara. Neki osporavaju, neki kažu da je to povoljno. Naravno, struka kaže poslednju svoju reč.
U toku 2013. godine je izvršeno razminiranje na površini oko poletno-sletne staze, odnosno oko piste u površini od oko 1,2 kvadratnih metara.
Takođe, pre nekoliko dana, možda mesec dana, uređen je i Plan generalne regulacije koji bi trebalo da narednih dana bude usvojen od strane grada Užica i od strane opštine Bajina Bašta jer se ovaj kompleks prostire na ove dve, odnosno grada i opštine i to bi trebalo u narednom periodu da bude usvojeno kako bi se mogli izdavati regularno dozvole.
Takođe, veliku podršku otvaranju i do sada je dao Direktorat civilnog vazduhoplovstva naše Republike Srbije. Nažalost, na aerodrom trenutno mogu samo da slete manji avioni koji imaju 10 do 12 mesta. Tehnički aerodrom može da prihvati i veće avione, ali nemamo opremu da primimo robu i putnike i to je ono u kom smislu bi trebalo ići dalje, ali tu definitivno grad Užice ne može sam. Tako da se nadamo tom osnivanju javnog preduzeća jer smo onda sigurni u vašim rukama i tu jedino imamo šansu.
Još bih samo želela da kažem da u toku 2014. i 2015. godine dobijena su određena sredstva. Dobio je ovaj aerodrom određene donacije u smislu svetlosnih sistema za sletanje i vidljivost noću, donaciju Aerodroma „Nikola Tesla“ i ja se u ime grada Užica zahvaljujem na tome, ogradu u dužini od dva i po kilometra, dostavno vozilo, radio stanice, dva kompjutera sa kompletnom opremom.
Zatim, donacija Direktorata civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije u novčanom iznosu od 8,8 miliona dinara, koja je trebala da bude i biće upotrebljena za izradu glavnog projekta, za ispitivanje nosivosti poletno-sletne staze i za, naravno, usavršavanje i osposobljavanje zaposlenih.
Aerodromski kompleks je podeljen na dve zone i to bi bilo nešto poslednje što bih ja želela da istaknem. Prava zona je direktno vezana za poletno-sletnu stazu i za vazdušni saobraćaj. To je 200 do 250 hektara i tu bi trebalo uložiti zaštitnu ogradu, sanaciju preostalih oko 800 metara piste kako bi mogli i veći avioni da sleću i da se izradi putnički terminal.
U tom smislu, investitorima sutra bi možda moglo biti zanimljivo ulaganje i upravljanje ovim delom aerodroma, a možda bi bilo interesantnije i ovaj drugi deo. To je ovaj ostatak gde se može ponuditi ulaganje investitorima. To je 300 do 350 hektara površine koja nije direktno vezana za vazdušni saobraćaj, ali može da obezbedi ostali program koji bi mogao da doprinese razvoj ovog vazdušnog saobraćaja.
Na primer, to bi bilo ulaganje u industriju, koja se oslanja na vazdušni saobraćaj. Kao što smo pominjali, odnosno slušali smo da postoji mogućnost za otvaranje fabrike delova za avione. Ovde bi moglo na ovom prostoru direktno uz pistu da se otvori ovakvo jedno postrojenje, odnosno pogon.
Zatim, ulaganje u neki novi turistički sadržaj, neko novo otvaranje turističkih kompleksa, golf terena, auto-trke. To kod nas još nije zaživelo. Znači, moglo bi da bude kao potencijal. Naravno, i razvoj turizma ovoga kraja, kao što sam već pomenula bliske centre Zlatibor, Tara, Mokra Gora i sve ostalo.
Ono što bi još želela da kažem, pored turističkog razvoja, mi definitivno možemo sa ovim aerodromom dobiti i poljoprivredni razvoj, jer mi smo veliki proizvođači malina i krompira, pa u tom smislu avio-saobraćaj bi mogao da doprinese i bržem transportu ovih proizvoda.
Sigurni smo da Vlada i ovo ministarstvo nadležno neće propustiti šansu da uloži i u ove male aerodrome, jer definitivno se pokazalo da svaki uloženi dinar u ovakve investiciju se višestruko vraća, jer Srbija je definitivno primer tome.
Puno vam se zahvaljujem na svemu što ste učinili za grad Užice i za naše „Ponikve“ i velika podrška novom zakonu. Zahvaljujem.
Uvaženi ministre sa gostima, dame i gospodo narodni poslanici, godinama unazad građani Srbije slušaju o reformama u pravosuđu, naročito o onim reformama iz 2010. godine, ali ja ću sa stanovišta nekoga ko nije pravnik da kažem neko moje viđenje stvari, a verujem da će se većina građana sa mnom složiti da upravo 2010. godine su udareni temelji ovom haosu koji je nastao u pravosuđu kada su ispremeštani predmeti iz jednih sudova u druge, iz jedne fioke u drugu i tu su ostali zaključani.
Tome u prilog upravo ide činjenica koju smo malo pre čuli, da blizu jedan milion predmeta je staro oko pet godina. Statistika pokazuje ono o čemu sam i govorila. Dakle, veliki broj građana imao je ili još uvek ima problema zbog čega je ova tema i te kako aktuelna, a ovaj zakon pred nama izuzetno značajan, kako zbog zaštite prava građana tako i zbog obezbeđivanja, odnosno uređenja pravosuđa.
Cilj je stvaranje efikasnog, transparentnog nezavisnog sudstva, jednakog pristupa pravdi za sve građane i ono što je danas pred nama suđenje u razumnom roku. Najveći broj postupaka pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu upravo je na ovu temu, odnosno kada je izvršena povreda prava na suđenje u razumnom roku kao pravnog standarda.
Ono što bi trebalo da obezbedi suđenje u razumnom roku jeste pre svega stvaranje preduslova da sudije neometano rade. To podrazumeva da imaju dostupnost informacionih tehnologija i da se donose novi zakoni koji će ići tome u korist. Najveći problem srpskog pravosuđa jesu dugi i spori postupci koji kvare ugled kako u našoj zemlji, tako i naš ugled u inostranstvu, odnosno van naše zemlje u svetu.
Kao što je rečeno, ukoliko je sudstvo nedelotvorno, onda se dovodi u situaciju da bude pod pritiskom moćnijeg, pod pritiskom onog koji je navalentniji. Dakle imamo rešavanje sporova pod uticajem ljudi koji su navalentni da zovu ili koriste svoje kontakte da bi ubrzali svoj postupak. Sudstvo definitivno mora biti oslobođeno od toga.
Ono što ovaj zakon donosi jeste zaštita prava na suđenje u razumnom roku, ali i nezavisnost rada sudija i napraviće se ravnoteža između ove dve sfere. Bitno je obezbediti efikasan i brz rad jer stranku ne bi trebalo da zanima materijalna dobit koju će postići usled čekanja da se reši spor, nego rešenje spora.
Bitno je napomenuti da se ovaj zakon odnosi samo na razvoj postupka vezanog za vreme njegovog rešavanja, ali ne i pravca rešavanja i to je potrebno napomenuti. Dakle ovde se ne utiče na predmet istrage. U tom smislu nema pritiska na sudove, ovaj zakon ne nosi tu vrstu pritiska na sudove, već se podstiče veća organizovanost i odgovornost za bržu realizaciju.
Kao inženjer volela bih da uporedim ovaj zakon, odnosno primenu sa uvođenjem objedinjene procedure za postupak izdavanja građevinskih dozvola za 28 dana. Tada je postojalo nepoverenje da ovaj postupak za izdavanje građevinskih dozvola može da se ubrza i da ta procedura može da traje samo 28 dana, međutim rezultati su pokazali da je to moguće kada se odgovornost spusti do onih koji direktno učestvuju u procesu izdavanja građevinskih dozvola. Tako se i ovde zasigurno može očekivati da će ovaj zakon postići da se iz tih fioka izvade svi nasleđeni postupci i da se krene u njihovo efikasno rešavanje.
Zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku još jednom bih napomenula, Srbija je samo u prethodne dve godine Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu isplatila oko 4,5 miliona evra, što je našoj državi načinilo veliku štetu. Suđenje u razumnom roku je sada kao pravni instrument izmešteno iz nadležnosti Ustavnog suda u nadležnost sudova.
Dakle, kao što smo već više puta čuli, predloženi zakon omogućava strankama da se požale, da podnesu prigovor predsedniku suda ako nisu zadovoljni brzinom postupka, zatim na osnovu izveštaja sudije i tužioca predsednik je dužan da u roku od dva meseca da odgovor. Stranka takođe može da podnese tužbu i za novčano obeštećenje, ako je povređeno pravo na to i pomenuli smo da će to biti u rasponu od 300 do 3.000 evra.
Sudovima je omogućena fleksibilnost odluke o pravnim sredstvima kojima se štiti ovo pravo i zakon sadrži tzv. merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku, ali ona nisu taksativno nabrojana, tako da u tom smislu sudovi mogu da sami imaju pravo primene drugih merila u zavisnosti od težine slučaja.
Još bih samo napomenula ono što je jako značajno, da građanima koji su pokrenuli postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu ovim zakonom je omogućeno da se obrate pravobranilaštvu podnošenjem predloga za poravnanje o novčanom obeštećenju.
Zbog svih onih benefita koje smo danas u načelnoj raspravi slušali i koje sam i ja između ostalog napomenula SNS će definitivno podržati ovaj zakon sa zadovoljstvom i mislimo da će ovo biti jedan od kvalitetnijih zakona i jako dobrih zakona u pravosuđu o kojem će se dugo pričati i koji će postaviti temelje pravnoj reformi u pravosuđu i naravno podrška i svim ovim zakonima koji su danas na dnevnom redu. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, predsednice.
Uvaženi predsedniče Vlade, poštovani ministri i gosti, dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je što ova današnja rasprava, pre svega, bila je konstruktivna. Bila je dugačka, ali je bila konstruktivna i nije se mnogo moglo čuti argumenata protiv realizacije ovog projekta, uglavnom su to bila postavljena pitanja, i postoji razumevanje zašto su se postavljala pitanja.
Ja ću ovako pri kraju pokušati da dam i neki odgovor. Kao što je gospođa ministarka, Joksimović rekla, prosto negde, lutalo se od suštine ovog zakona. Jer, ovaj zakon pre svega stvara pravni uslov za realizaciju ovog projekta i to je ono što je njegov osnov. Tek nakon njegovog usvajanja krenućemo u realizaciju pravljenja projekata, krenuće se pravljenje konkretnih dogovora, i onda ćemo imati i odgovore na mnogobrojna pitanja koja smo danas čuli u ovoj raspravi.
Ja bih želela, pošto smo i prethodnih dana, a i danas ovde u načelnoj raspravi čuli raznorazne interpretacije na temu same eksproprijacije, želela bih samo zbog javnosti da kažem da eksproprijacija nije otimanje imovine građanima, već je eksproprijacija prevođenje nepokretnosti, dakle zemljišta ili objekata iz privatne u državnu svojinu radi opšteg interesa i naravno uz adekvatnu tržišnu nadoknadu. To je ono što je jako bitno.
Treba takođe napomenuti da se samo, znači na teritoriji gde će biti građen „Beograd na vodi“ nalazi u vlasništvu privatnom oko 5% te teritorije. To je jako bitna informacija. Znači, zato što se eksproprijacija vrši na toj teritoriji. Neko moje lično zapažanje želim da kažem da ovih dana smo videli da postoje veliki otpori, pružaju se veliki otpori, ali nigde videli nismo da su se organizovali građani koji žive na ovom području, što znači da su i oni svesni da su živeli u nehumanim uslovima da nije bila životna sredina kako treba. Čuli smo od premijera da alternative koje su dobili da su ih obradovale.
Dakle, sam postupak eksproprijacije i utvrđivanje javnog interesa nije nešto novo u našoj zemlji, i obično se primnjuje kada imamo velika strana ulaganja, kada imamo velike investicije koje ne smemo da izgubimo, kao što je to sada slučaj.
Činjenica jeste da je uređenje Savskog priobalja od strateškog značaja, kako za sam grad Beograd, tako i za Srbiju. Ja živim u Užicu i zato želim da dam doprinos ovom projektu, dalje kroz izlaganje objasniću i zašto.
Pre svega tome ide u prilog i činjenica da se gotovo jedan vek pokušavalo naći rešenje za ovaj prostor i zato ću napraviti vrlo kratak urbanističko istorijski osvrt na savsko priobalje. Mada, čuli smo ga više puta, ovo će biti nešto najkraće moguće.
Dakle, sve do 1830. godine, zante da je Sava bila granica beogradskog pašaluka na kojoj se razvijao tranzitno trgovački čvor. Nakon dobijanja samostalnosti, znači, tadašnja varoš krenula je da se širi. Međutim, ljudi su želeli da se negde nastane dalje od tog tranzita, dalje od tog trgovačkog čvora, i već su u nekim prvim planom, to nije bio pravi urbanistički plan iz 1867. godine, napravljene neke greške koje se i danas jako teško otklanjaju.
Dakle, intenzivan saobraćaj koji je u to vreme bio jako povoljan, danas je kamen spoticanja i to su svi naredni generalni urbanistički planovi i prepoznali kao problem. Prvi iz 1932. odnosno 1923. godine konkretno su se i bavili centrom. Kasnije su čak i kritikovani od strane drugih urbanista zašto su pažnju posvetili centru i rešavanju ovog problema, odnosno teškog saobraćaja u samom centru grada.
Generalni urbanistički plan iz 1950. godine je izmestio administrativni i stambeni centar na Novi Beograd i tako je Beograd počeo da se širi, a centar je ostao zapušten. Za svo ovo vreme na savskom priobalju niču mahale, niču smeštaji za socijalno ugrožene, jako skromni hoteli, skromne kafane i nažalost to je i danas slika ovog dela Beograda.
Čak se čula primedba od poslanika iz opozicije kako ne smemo, kako moramo da čuvamo kulturno istorijske spomenike, naravno da treba da čuvamo kulturno istorijske spomenike, ali pitala bih se šta to što ćemo mi ostaviti našoj deci da čuvaju kao kulturno istorijske spomenike, ako ne budemo ni u naše vreme ništa gradili, jer evo i mi sada možemo da konstatujemo da se desetina godina na ovom delu ništa izgradilo nije.
Dakle, mnogo urbanista i arhitekata radilo je na planovima uređenja ovog priobalja i svi su se složili u neke četiri tačke, a to je da treba izmestiti težak saobraćaj, pre svega železnicu i autobusku stanicu, zatim da treba formirati novi centar sa javnim i komercijalnim sadržajem, da se obezbedi ekskluzivan deo za stanovanje i da se poveća broj zelenih površina i površina za rekreaciju.
Oko toga su se saglasili i planovi, ako što smo i pominjali Savski siti iz 1993. godine , Europolis koji smo više puta pominjali i današnji „Beograd na vodi“. Tako da se ne može reći da alternativna rešenja nisu postojala i da se to nije uzimalo sve ove godine u obzir.
Ono što su čak oni koji su se analitički bavili urbanizmom Beograda konstatovali, to je da sve od 1923. godine do danas svi su primetili šta su problemi i šta su potencijali ovog područja, ali niko nije uspeo da ih reši. Ne zato što nisu imali dobre planove i ideje, nego zato što nisu imali novac. U tome je ključ, što danas pored toga što imamo dobar plan imamo i finansijsku podršku i to je ono što definitivno ne smemo da propustimo.
S obzirom da su tolike generacije želele da reše problem Savskog priobalja iz tog razloga, a naravno Srbija je u međuvremenu i menjala svoje granice i veličinu, iz tog razloga se pre svega može reći da je ovo nacionalno strateški značajan projekat.
Dakle, danas posle dugogodišnjih inicijativa imamo izrađen prostorni plan područja posebne namene, ko tehnički okvir, ali je urađen na nivou urbanističkog plana generalne regulacije. To je osnov za donošenje ovog zakona.
Kao što sam rekla, nakon što se donese ovaj zakon, onda će se dalje ići u razradu projekata detaljne regulacije, idejnih rešenja i meni je jako drago što je premijer pozvao sve zainteresovane da daju konačno svoje učešće, da ne slušamo više primedbe, svakome su vrata otvorena da da svoje učešće i prilikom projektovanja i prilikom izrade i prilikom kontrole novca. Dakle transparentnost na najvišem nivou. Dakle, javni uvid će biti nakon svake faze to smo čuli i da će sve biti izloženo proveri stručne javnosti.
Ono što je jako bitno napomenuti jeste da iskustvo u uređivanju ovog područja ne postoji, godinama niko nije ništa gradio, tako da sve ono sa čime će se u narednom periodu sretati i investitori i graditelji i Grad Beograd, potrebno je da se rešava u hodu i da ljudi i građani Beograda imaju razumevanja za to.
Kratko bih se osvrnula na činjenicu da postoji visok nivo podzemnih voda i to je definitivno tako, čak su nekada rađena i ta hidrološka i geološka ispitivanja, ali naravno, sada je tehnologija toliko odmakla da sigurno neće predstavljati problem to što nećemo moći duboko da postavimo parking prostore, ova voda će svakako moći da bude iskorišćena za grejanje.
Dakle, zahvatanjem preko eksploatacionih bunara, zatim prolaskom kroz toplotne pumpe se može na ovaj način obezbediti grejanje za kompletno ovo područje. Zatim će se rešiti tih 116 kanalizacionih ispusta u Savu, radi se o zaštiti životne sredine, podići će se obala utvrde koja će biti na 77m nadmorske visine.
Što se saobraćajne infrastrukture tiče, pored ovog izmeštanja teškog saobraćaja, neće se potpuno ovaj deo prostora „Beograda na vodi“ osloboditi saobraćaja i to je strateški tako isplanirano. Znači pešački saobraćaj i lak tranzitni saobraćaj će ići kroz ovaj deo kako bi se upravo obezbedila ta jedinstvenost prostora da ne bi ostao izolovan i da bi se na taj način sačuvali širi interesi.
Posebno kao pejzažni arhitekta želim da se osvrnem na primedbe manjka zelenih površina. To je ono definitivno što smo takođe više puta danas čuli da ne može da bude uzeto u obzir. Ja bih samo htela da kažem da prostornim planom, u koji mi sada imamo uvid… I još jednu stvar samo da kažem, pošto su se svi pitali čemu služi maketa, maketa u projektovanju služi da se potencijalnom kupcu prikaže kako će izgledati taj prostor koji, naravno, ne ume da čita plan. Ničemu drugom ne služi maketa, ona je prosto samo dopunski deo plana i to je ono čemu i dan danas služi. Svako ko ne zna da pročita plan može da ode i da to pogleda u takvoj projekciji.
Dakle, prostornim planom, na osnovu kog je izgrađena maketa, rađeni su samo okvirni maksimalni gabariti i sadržaj. Tu se, naravno, nisu detaljno razrađivale zelene površine. Gde je određena namena zelene površine, tako je i obeleženo. Znači, zelene površine će se naknadno razrađivati detaljnim planovima. Kao što smo čuli od premijera, postavljaće se tu tzv. kontejneri ili te velike saksije sa drvećem, ukoliko bude potrebno. Zatim, postoji vertikalno i postoji horizontalno ozelenjavanje, što je ljudima koji će da budu investitori ovde i te kako poznato.
Još bih samo da kažem da pored svih onih benefita koje će doneti ovaj projekat, a to su upošljavanje domaće građevinske industrije, zatim, otvaranje oko 10.000, a možda i više novih radnih mesta, zatim, razvoj tercijarne privrede i upotreba domaćih materijala, zatim, jačanje ekonomije i turizma, želela bih samo da napomenem nešto što do sada niko nije rekao, što smatram da je izuzetno bitno, a to je ono što se urbanisti i arhitekte, a i ja sam u toj kategoriji, znači, mi se za to već godinama borimo, a mislim da će ovaj projekat to upravo obezbediti, to je jačanje zelene gradnje. Verujem da su mnogi za to čuli. Zatim, korišćenje obnovljivih izvora energije i izgradnja krovnih vrtova.
Koliko je to značajno za našu zemlju, da to konačno oživi, da ne ostane samo u Beogradu i da ne ostane samo u okviru „Beograda na vodi“, to znaju sve moje kolege, to će pre svega obezbediti veliku uštedu energije i zaštitu životne sredine. To bi takođe bilo, ako to iskustvo bude dobro u „Beogradu na vodi“ i ako se to proširi u Beogradu i kasnije na druge gradove, ja bih volela da to bude praksa i u mom gradu, u Užicu. Mi imamo veliki problem sa zagađenjem sredine, pa u tom smislu vidim da ovaj projekat može i nama da donese dobro, jedno iskustvo, praksu i ja se nadam uposlenje naših građevinaca.
Spuštanje grada na reke dugo je bila vizija, vizija i ove Vlade i urbanista i mnogih prethodnih, ali mislim da to više nije vizija, da to sada postaje stvarnost, da to postaje budućnost i u tom smislu velika podrška i sreća u izradi ovog projekta. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, predsedavajući.
Ja ću se takođe držati amandmana. Dakle, već neko vreme pričamo o Agenciji za hemikalije, odnosno o problematici koju navode kolege da je nastala upravo ukidanjem ove Agencije.
Sa ovim ne možemo da se složimo. Ukidanjem Agencije za hemikalije niti je ukinuta strategija, niti je ukinuta stručnost, niti planovi za budućnost ove oblasti. Svakako da je samo ukinut komplikovan i uvišestručen birokratski aparat i to je ono što je bio cilj i na čemu se radilo. Prosto, nije to došlo preko noći kao odluka.
Prosto se negde stiče utisak da je prethodna vlast umesto ministarstva da upošljava stručne ljude, u ministarstvo postavljala isključivo stranačke kadrove, a onda je morala da osniva agencije gde bi uvela i neko stručno lice koje će moći da se bavi.
Kao što je kolega rekao, prosto onda ne znam čime su se ministarstva bavila ako je trebalo ovoliko ljudi u agencijama da bi se istom oblašću bavili koju je imala u nadležnosti i ministarstvo. Tu se dešavalo ono što je ova vlast želela da izbegne, odnosno 2012. godine Vlada, a to je da se više ljudi bavi istom oblašću u smislu preplitanja njihovih nadležnosti i to je bio upravo cilj ukidanja Agencije.
Svakako imamo informaciju da svi stručni ljudi koji su pokazali u ovoj Agenciji za hemikalije svoju stručnost, koji su je dokazali, preuzeti su kasnije u ministarstvo i dalje rade u toj oblasti tako da u principu sve pohvale za to.
Ja bih se samo osvrnula na prethodno pomenuti Akcioni plan iz 2004. godine o zaštiti životne sredine, koji je trebalo i dalje sprovoditi kako bi i dalje vazduh bio čist, kako bi se vodila kontrola o stanju vode, vazduha i svega ostalog, a ja mogu da kažem da smo mi očito ovom strategijom dobili, konkretno u Užicu, da imamo i nezdravu vodu za piće posle ove akcije i da imamo nezdrav vazduh za disanje i da imamo deponiju čije se telo posle par godina popunilo, da imamo deponiju koja nije uklonjena, stara deponija. Ono što želim da kažem jeste da je konkretno u vodnu akumulaciju Vrutci do 2012. godine, prema rečima tadašnje vlasti, uloženo oko 65 miliona dinara, od toga 30 miliona u rekonstrukciju same brane, a 35 miliona za onaj sistem „očistimo Srbiju“. Trideset pet miliona smatramo svi da je previše jer se to čišćenje nije nigde videlo. Pitanje je gde je smeće odneto. U svakom slučaju, danas to omladina radi volonterski, niko ih za tu akciju ne plaća. Ljudi se organizuju, odu, očiste kada smatraju da se negde nakupila deponija i to rade u organizaciji sa nadležnim javnim preduzećima i u dogovoru gde će kasnije deponovati to smeće.
Što se tiče same vodne akumulacije Vrutci, mi smo posle ove strategije ostali u Užicu bez vode za piće i ja verujem da cela Srbija zna šta se dalje dešavalo i zahvaljujući ovoj Vladi ponovo imamo i alternativno snabdevanje i sada ćemo imati novu fabriku zahvaljujući premijeru i Vladi.
Još bih želela da kažem da, što se tiče deponije, u deponiju je uloženo, deponija u Užicu, deponija Duboko, poznata je dugo bila, četiri godine smo čekali njeno otvaranje, 15 miliona evra. U međuvremenu su se pojavila klizišta jer se nije dobro isplaniralo na kakvom će se području graditi, pa se tako podizala deponija na škriljcima. Svi znaju da škriljci klize. To je glinovito zemljište. Onda su se milioni ulagali u sanaciju tog klizišta, tako da smo četiri godine čekali da se otvori ta deponija čije telo, telo deponije u koje će se odlagati smeće, nije predviđeno dobro, tako da evo već je puna. Danas je već puna ta deponija.
Ono što je jako bitno reći to je da je i tada dok smo čekali to otvaranje, 15 ljudi je već bilo zaposleno, 10 sa stalnim radnim odnosom.
Svakako da po amandmanu kažem da ne može biti prihvaćen, jer se i naredni neki amandmani odnose na ovu agenciju. Dakle, jeste ministarstvo donelo odluku da će se fond vratiti, ali da će imati nadležnost. Što se tiče Agencije za hemikalije, tu se pokazalo da ministarstvo može da vrši tu nadležnost. Zahvaljujem.        
Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovana ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas nastavljamo raspravu o vrlo bitna tri zakona u oblasti zaštite životne sredine. Nadam se da je ovo početak i da nas čeka još mnogo kvalitetnih zakona. Takođe, kao član Odbora za zaštitu životne sredine, nadam se da konačno počinjemo jednim intenzivnim tempom da se približavamo i otvaranju poglavlja 27, tako da sa zadovoljstvom želim da i mi damo doprinos tome u saradnji, naravno, sa vama.

Danas nastavljamo načelnu raspravu o ova tri zakona koja su blisko vezana za oblast zaštite životne sredine. Izmene i dopune prva dva zakona, Zakona o hemikalijama i Zakona o biocidnim proizvodima pre svega su rezultat usaglašavanja ovih zakona sa Zakonom o budžetskom sistemu Republike Srbije. Zatim, usaglašavanje sa odlukom o prestanku postojanja Agencije za hemikalije i njihovim međusobnim usaglašavanjem.

Oba ova zakona se između ostalog bave integralnim registrom hemikalija biocida, uvozom, izvozom opasnih hemikalija biocida, ograničenjima, zabranama, zatim klasifikacijom, pakovanjem, obeležavanjem naročito opasnih hemikalija i biocida. Pre svega, samo za građane da napomenem da su hemikalije supstance smeša, a biocidi su sredstva koja služe za uništavanje živih i nepoželjnih živih organizama.

Što se tiče izmena i dopuna Zakona o hemikalijama, dakle, kao što smo već čuli više puta, kratko ću da ponovim, izvršena je specifikacija plaćanja taksi sa željom da se teret administrativnog upravljanja ne bude na građanima Srbije već da ga preuzme onaj koji stavlja hemikalije u promet i onaj ko ostvaruje dobit od toga. Dakle, obveznici plaćanja su proizvođač, uvoznik, izvoznik i dalji korisnik hemikalija. Ono što je jako bitno to je efikasnije vršenje inspekcijskog nadzora. Dakle, podeljene su jasno nadležnosti između inspekcije u oblasti zaštite životne sredine, sanitarne inspekcije i tržišne.

Što se tiče Zakona o biocidnim proizvodima, slične su izmene. Ono što je jako bitno jeste da se suštinski ne menja politika upravljanja i zbog toga smo više puta čuli primedbe da nije obavljena javna rasprava. Upravo je ovo razlog zato što se suštinski zakon ne menja, znači, izmene se odnose na promene nadležnosti, ono što je bilo u nadležnosti Agencije za hemikalije sada prelazi u nadležnost ministarstva.

Želim da kažem one primedbe o gašenju Agencije za hemikalije koje smo slušali juče, samo bih se osvrnula da to gašenje Agencije ne znači gašenje strategije, gašenje stručnosti, daleko od toga. Cilj je bio da se smanji birokratski aparat jer se utvrdilo da se u nadležnosti više ljudi nalazi jedan isti posao i prosto su preuzeti stručni ljudi, kao što smo i malo pre čuli, da su u inspektoratu preuzeti stručni ljudi iz Agencije za hemikalije, što je za svaku pohvalu, tako da je sačuvana i stručnost.

Propisane su takse umesto naknada. To se sliva u budžet Republike Srbije i razgraničene su i ovde nadležnosti inspekcije, dakle, u oblasti životne sredine, sanitarna, veterinarska i tržišna inspekcija.

Što se izmena trećeg zakona tiče, Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine, ovim zakonom utvrđuju se aktivnosti i vrste postrojenja za koje moraju da imaju ovakvu vrstu dozvole ili tzv. IPPS integralnu dozvolu. Naravno da moramo da znamo da procesi u proizvodnoj industriji izazivaju značajne emisije štetnih materija u životnu sredinu i zbog toga se danas mnogo javlja propisa koji su vezani za ovu oblast, između ostalog je i ova integrisana dozvola.

Dakle, postrojenja koja su svrstana u IPPS kategoriju potencijalno su opasni zagađivači po životnu sredinu i moraju da imaju dozvolu za rad kojom se jasno definišu granične vrednosti emisije, a sa tom dozvolom se ide na to da bude i potrošnja sirovina i energije, da se svodi na minimum. Za sada operateri postrojenja imaće zaduženje da pribave integrisane dozvole. Dakle, integrisane dozvole primenjuju se u sektoru energetike, u sektoru prerade metala, mineralne, hemijske industrije, industrije upravljanja otpadom itd. Znači, u 31 podkategoriju je svrstano.

Ono što su zahtevi integrisane dozvole to je racionalno upravljanje nacionalnim resursima u skladu sa principom da zagađivač plaća. Zatim, delovanje na samom izvoru zagađenja sa željom da se svede u granične vrednosti emisija, da se propišu granične vrednosti emisija za određena postrojenja, da se vrši kontrola i smanjenje rizika od akcidenata, da se vrši ušteda energije i sirovina, da postoji proces razmene informacija između zemalja EU i naravno informisanja javnosti o radu određenog postrojenja. Integrisana dozvola, čisto da sumiram, jeste odluka nadležnog organa da određeno postrojenje ima dozvolu za rad ukoliko se garantuje da takvo postrojenje odgovara zahtevima koje propisuje ovaj zakon. Kako nova tako i već postojeća postrojenja moraće da nabave ovu dozvolu.

Radi javnosti samo ću reći da je 2011. godine iako je ovaj zakon na snazi od 2004. godine, da je 2011. godine izdata prva integrisana dozvola u Srbiji za postrojenje za proizvodnju cementnog klinkera u rotacionim pećima, a 2012. godine to je bilo u pokrajini za postrojenje za proizvodnju biocida. Dakle, od ukupno 196 postrojenja koje podležu IPPS izdavanju te dozvole 166 je podnelo zahtev, a samo je deset dobilo do kraja prethodne godine.

Želim prosto da kažem zato što kao član sam slušala obrazloženja zašto je to tako, ne zato što ministarstvo nije dobro radilo, daleko od toga, ministarstvo ulaže sve moguće snage i energiju da sva postrojenja dobiju dozvolu, ali uglavnom su se predavali nepotpuni zahtevi. Zato ova promena zakona ide u tom pravcu da se jasnije i preciznije definišu odredbe ovog zakona kako bi operateri postrojenja mogli da predaju jasnije i potpunije zahteve. Zahtev za dozvolu prosto sadrži mnogo stvari, sadrži opis instalacija, aktivnosti, plan korišćenja sirovina energija, izvore, prirodu, količinu emisija i mnogo toga. Ako operater nije stručan za sve ove oblasti prosto će negde naići na neki propust. Sada ove izmene, odnosno definisanje odredbi dovešće do toga da će moći lakše i jasnije da se predaju zahtevi.

Nakon zahteva operatera onda se pristupa izradi nacrta dozvole i za to je predviđeno 120, pa najviše do 240 dana. I, u ovom periodu je napravljena, vezano za ovaj period do izdavanja dozvole su izmene u zakonu. Dakle, cilj je bio usklađivanje sa Zakonom o planiranju i izgradnji kako bi se omogućio kontinuitet rada ovog postrojenja koje želi dozvolu. To podrazumeva preciziranje slučaja kada postrojenje može da nakon probnog rada nastavi da radi čak i do izdavanja dozvole, znači granično sa tih 240 dana, naravno pod uslovom da postoje svi tehnički dokazi o ispravnosti da nema emisija štetnih materija po životnu sredinu.

Postoje neke velike peći, kada se radi o velikim postrojenjima, koje moraju da se ugase, zatim, postoji veliki period da se te peći ponovo aktiviraju i prosto dolazi do problema kod postrojenja. Ovde opet ministarstvo izlazi u susret postrojenjima. Kao što je koleginica rekla, ministarstvu je cilj da postrojenja imaju dozvole, da postrojenja rade i da oživimo našu industriju.

Još bih se osvrnula na Odbor za zaštitu životne sredine koji je dobio, odnosno informisan je da je formirana radna multisektorska grupa koja je donela odluku da se mora ponovo formirati i da je potrebno da se formira ponovo Zeleni fond. Par reči bih samo rekli i o tome, jer smo i o tome slušali juče razne primedbe, da je ova vlast ukinula 2012. godine Zeleni fond. Naravno, da taj fond nije raspolagao namenskim novcem i za to imamo konkretno dokaze jer ulaganje u infrastrukturu, pristupne puteve pored nekih objekata životne sredine ne znači da je to ulaganje u životnu sredinu. Dakle, nepravilnosti su postojale, time će naravno nadležne službe da se bave, a ono što jeste cilj jeste da 10,5 milijardi koliko je potrebno eura za ovo ministarstvo, odnosno za resor zaštite životne sredine, da se dođe do krajnjih ciljeva sigurno jeste veliki novac za našu zemlju i svaki dinar bi trebalo da se sliva sa namenom da ga utrošimo u zaštitu životne sredine.

Zeleni fond će svakako biti, zeleni dinar će postojati ponovo, ali će se namenski trošiti. Postojaće kontrola, to je ono što je takođe cilj ovog ministarstva i ove Vlade i tome puna podrška i zbog svih ovih zakona, kao što sam rekla.

Želela bih samo još da napomenem da, takođe se slažem sa svim prethodnicima, koji su pomenuli da je potrebno edukacija dece od nivoa predškolskog, kroz školu.

Imala sam prilike da i sa vaspitačima pričam, pošto imam decu tog uzrasta. Dakle, oni su svi izrazili želju da žele više, jer deca osećaju potrebu i deca osećaju izuzetnu odgovornost kada im se da takva mogućnost da oni kontrolišu roditelje.

To je neverovatno, koliko oni to sa više žara čine, tako da mislim da zaista treba iskoristiti decu u tom smislu, i to je moj predlog da razmislite o tome.

U svakom slučaju, velika podrška SNS u Danu za glasanje. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Cenjeni ministre i gosti, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po pitanju ovog amandmana koji se odnosi na član 17. koji je vezan za izdavanje oružanog lista i tačnije stav 5. koji kaže – oružani list izdaće se sa ograničenim rokom važenja do pet godina fizičkom licu koje ispunjava uslove iz člana 11. ovog zakona. Član 11. zakona smatra da treba prilikom nabavke oružja ispunjavaju se svi uslovi da je zdravstveno sposobna osoba.

Ovim amandmanom se tražilo da se reč pet godina zameni reči 10 godina i to se odnosi na period važenja izdatog oružanog lista što u principu ne predstavlja. Da se ukine pet godina i da se ide na 10 godina?

(Nebojša Stefanović, s mesta: Ne, nego da se potpuno ukine.)

Da se potpuno ukine? Ja se izvinjavam, ja onda nisam dobila tu izmenu. Ali, u svakom slučaju ja bih dala komentar što se tiče samog tog zdravstvenog stanja osobe koja nosi oružje.

Svakako bi se složila sa tim da bi trebalo da se češće rade kontrole ljudi koji nose oružje, zato što u trenutku kada se pribavlja oružje to ne znači da će se i kasnije ista situacija zdravstvenog stanja biti, jer u principu, duševni bolesnici uglavnom i nisu počinioci zločina, nego su to ljudi koji u trenutku imaju pomračenje svesti ili uma. Tako da redovne kontrole su svakako potrebne. U svakom slučaju potrebno je voditi računa da svako od ljudi koji ima oružje ima i izabranog lekara i da su te lekarske kontrole redovne.

Pre svega želim da pohvalim nadležno ministarstvo i ministra kada je u pitanju oružje zbog tendencije pada krivičnih dela koja se izvršavaju hladnim i vatrenim oružjem. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.
Poštovana ministarko i gosti, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su danas, čuli smo već više puta, jako bitna tri zakona, a pre svega sva tri su usmerena na jačanje našeg vodnog saobraćaja, na jačanje Koridora 7, odnosno Dunavskog koridora i ujedno jačanje našeg privrednog potencijala, gde će rečne luke upravo i predstavljati privredne centre.
Što se prvog zakona tiče, Zakona o izmenama i dopunama Zakona o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama, tu je najznačajnija izmena lučke koncesije, kao što smo čuli, a neke od još bitnih izmena su i da će lučke kapetanije davati saglasnost za pristajanje brodova van graničnog mesta. Ovo će upravo sprečiti nelegalan istovar robe i u tome će doprinos dati i ovlašćeni inspektori koji će se baviti bezbednošću plovidbe, tako da se inspektoratima pojačava njihova nadležnost i u tom smislu će dati svoj doprinos.
Takođe, uvodi se i licencirani specijalista medicine, zato što se smatra da je specijalista medicine jako bitan za ovu struku jer pomorci imaju vrlo specifične uslove rada i zbog toga moraju specijalisti da vode računa o njihovom zdravlju. Smatra se da su oni zdravstveno poprilično rizična kategorija.
Posebno želim lično da skrenem pažnju na značaj zaštite životne sredine, koja se reguliše članovima 24. i 25, odnosno dopune ovih članova koje kažu da se dopunjuje član zakona u smislu uvođenja obaveze zapovednika plovila da obavesti lučku kapetaniju o ispuštanju štetnih materija, a članom 25. je propisano da brodovi za prevoz opasnog tereta, kao i druge vrste brodova, u skladu sa odredbama međunarodnih sporazuma, pored zahteva propisanih tehničkim pravilima, moraju da ispunjavaju zahteve utvrđene pravilima za klasifikaciju priznatih klasifikacionih društava. Ovo je jako bitno zato što treba znati da se godišnje samo u Dunav izlije oko stotinu tona naftnih derivata. Nažalost, tu su i brojni akcidenti. Pre godinu dana samo izlilo se, odnosno prevrnuo se brod u Luci Beograd sa oko 850 tona rude pirit. To su lokalni akcidenti koji dovode do zagađenja i pomora flore i faune i zato je veliki značaj zaštite životne sredine i održivog korišćenja našeg vodnog potencijala, a ovi zakoni to posebno regulišu. Takođe, ne treba zaboraviti da imamo oko 600 km vodnog puta, tako da je taj posao značajan.
Što se tiče Zakona o pomorskoj plovidbi, iako smo više puta rekli da pošto nemamo more ipak moramo da imamo ovakav zakon, zato što imamo oko pet hiljada pomoraca koji rade na stranim brodovima, iako stručnjaci kažu da je broj pomoraca verovatno i dvostruko veći zato što većina njih odlazi na rad i bez dozvole Lučke kapetanije u Beogradu, odnosno u direktnom kontaktu sa brodovlasnicima. I danas se sve veći broj mladih ljudi, u potrazi za plaćenijim poslom, za sigurnim finansijama, ili željom za putovanjem, odlučuje za rad na prekookeanskim brodovima. Da bi oni mogli da rade, upravo mora da postoji ovakav zakon i cilj je unapređenje i zaštita prava pomoraca.
Među najbitnijim izmenama je, kao što smo čuli, obaveza brodara da pomorcima obezbedi osiguranje u slučaju nesreće, da domaći poslodavac obezbedi osnovni zdravstveni pregled prilikom stupanja u službu na brod, ali i sve ostale povremene preglede po potrebi. Zatim, ranije je precizirana obavezna licencirana zdravstvena ustanova, a kao što sam već pomenula, sada će postojati i lekar specijalista koji će biti ovlašćen za ovakve vrste pregleda.
Samo bih napomenula da prema analizama Svetske zdravstvene organizacije, kao što sam već rekla, pomorci se svrstavaju u zdravstveno prilično rizične kategorije, kako od mogućnosti da dožive neku nezgodu, tako postoje i tzv. moderni pirati i često su depresije koje ih prate zbog specifičnih uslova rada na brodu.
Takođe, predviđeno je usaglašavanje sa zakonima o putnim ispravama, gde smo već čuli da će postojati od sada identifikacione kartice pomoraca i da će one upravo služiti da se dokaže identitet i državljanstvo. Pored mnogih drugih odredbi koje se menjaju i koje smo danas čuli u raspravi, ova tri zakona pre svega jačaju i ove odredbe jačaju vodni saobraćaj, jačaju privredu u našoj zemlji i jasno štite životnu sredinu u Srbiji. Zato će SNS podržati ova tri predloga zakona u danu za glasanje. Zahvaljujem.
Zahvaljujem predsedavajući.
Poštovani gosti iz Ministarstva odbrane, dame i gospodo poslanici, pred nama su izmena i dopune dva izuzetno bitna zakona za Republiku Srbiju i za njene građene – Zakon o odbrani i Zakon o Vojsci Srbije.
Osnovni razlozi za izmene oba ova zakona su usklađivanje sa promenama u pravnom sistemu i otklanjanje nedostatka koji su uočeni praktično primenom dosadašnjih zakonskih odredbi. Ono što je cilj je efikasnije funkcionisanje sistema odbrane i efikasnije komandovanje i rukovođenje Vojskom Srbije, kao i ono što je jako bitno saradnja civilnog i vojnog sektora.
Sistem odbrane garantuje odnosno trebalo bi da garantuje nezavisnost teritorijalno celovitost Republike Srbije, zatim zaštitu nacionalnog identiteta, unutrašnju bezbednost u svakom smislu, zaštitu života, zaštitu zdravlja, zaštitu životne sredine kao i očuvanje regionalne stabilnosti. Kao što se kaže zaštićena kuća obično nije meta lopova, tako je i sa državom koja ima dobru odbranu.
Usvajanjem ovih zakona omogućiće se dalji razvoj institucija odbrane kako bi se adekvatno reagovalo na sve izazove, rizike i na sve pretnje. Svima je poznato da u vremenima koja su iza nas, naročito u onim ratnim vremenima nažalost, bilo je slučajeva nesuglasica zbog preklapanja funkcije i nadležnosti u Vojsci Republike Srbije, odnosno problema šta se nalazi pod čijom kontrolom. Ove izmene Zakona o odbrani preciznije će definisati i urediti nadležnost predsednika Republike Srbije, Vlade, ministarstva i Generalštaba u odbrani.
Zbog toga samo želim da napomenem, radi javnosti, da sa sistemom odbrane upravlja Narodna skupština Republike Srbije, upravo ovako donošenjem zakona, zatim predsednik Republike koji komanduje Vojskom u ratu i u miru, Vlada Republike Srbije koja utvrđuje i vodi politiku odbrane, ministar odbrane koji rukovodi Vojskom Srbije i načelnik Generalštaba i starešine Vojske Srbije koji komanduju Vojskom Srbije u skladu, naravno sa zakonima i aktima pretpostavljenih.
Čuli smo i neke od odredbi zakona a ja ću samo da pomenem par njih. Što se tiče Zakona o odbrani tu se zabranjuje vojnim licima članstvo i prisustvo na političkim dešavanjima, takođe pravo profesionalnim pripadnicima na sindikalno organizovanje, ali to je uslovljeno kao što smo više puta čuli posebnim, da ne dođe do ugrožavanja operativnih i funkcionalnih sposobnosti Vojske i otkrivanje bitnih podataka za Vojsku, kao i to da naravno, pripadnici Vojske Srbije nemaju pravo da štrajkuju.
Ono što se tiče Zakona o Vojsci Srbije, uvedene su neke novine, odredbe su jasnije definisane, kako terminološki, tako i po pitanju uređenja i nadležnosti, zatim uređena su pitanja koja se odnose na specifičnu vojnu službu i službu pod otežanim uslovima i više puta smo čuli ono što je u diskusijama bilo da se nazivu vida, vazduhoplovstvo i protivvazduhoplovna odbrana dodaje reč „ratno“ u naziv kako bi se nastavila tradicija i kontinuitet ovog vida.
O izmenama su detaljnije govorili, verovatno će govoriti ljudi koji su više iz struke, a ja bih se osvrnula na Vojsku Srbije u prethodnom periodu, naročito od 2012. godine pa do danas, jer u ove prethodne tri godine Vojska Srbije velikom brzinom jača ugled među građanima Srbije i stiče ponovo veliku podršku građana.
Doneti su brojni zakoni u ovoj Skupštini, naročito od kada mi zasedamo, znači učešće Vojske u multinacionalnim operacijama, brojni sporazumi o saradnji i zajedničkim vežbama, trgovina naoružanjem i vojnom opremom, saradnja u oblasti odbrane i zbog toga danas je Vojska Srbije ambasador mira u svetu, jer učestvovanje u multinacionalnim mirovnim operacijama predstavilo je spremnost i gotovost Vojske Srbije po ovom pitanju.
Želim još jednom ponovo da napomenem da tokom neosnovanog povećanja plata i penzija 2008. godine, toga su bili lišeni profesionalna i aktivna vojna lica kao i penzioneri, tako da su oni sada možda i dvostruko oštećeni ovim smanjenjem, ali nikada nismo čuli da su se oni žalili, već i dalje rade na najvišem nivou svoje zadatke.
To su bile godine kada se vojni sistem potpuno urušavao, kada su aktivna vojna lica masovno prevremeno penzionisana i to vrhunski stručnjaci u Vojsci Srbije i kada su im bila uskraćena brojna prava pa i po pitanju stambenog zbrinjavanja.
Srećom, to nesrećno vreme po Vojsku Srbije je daleko iza nas i od 2012. godine zaustavljeno je sistemsko urušavanje Vojske Srbije. Želim samo da napomenem nekoliko značajnih, najznačajnijih lepih situacija, ali nažalost i onu tešku u kojoj su se za ove dve i po godine našla Vojska Srbije.
Dakle, 2012. godine, sigurno mnogi od nas neće zaboraviti aeromiting Batajnica povodom stogodišnjice srpske avijacije. Na ovom aeromitingu učestvovale su sve vojne velesile, istovremeno je predstavljen i nov domaći školski avion „Lasta“, 2013. godine održan je sajam naoružanja – partner na kojem je sklopljen veliki broj ugovora u namenskoj industriji, koja je naravno isto do 2012. godine, bila zapostavljena.
Samo želim da napomenem, pošto dolazim iz Užica, da samo u Užicu namenska proizvodnja „Prvi partizan“ prodaje municiju u 68 država, a godišnji izvoz je 80 miliona dolara. Fabrika je samo u poslednje tri godine od svojih sredstava investirala 28 miliona u nove pogone i proizvodnju, što će u narednom periodu Užicu omogućiti otvaranje 200 novih radnih mesta.
Godine 2014. Vojska je svim snagama učestvovala u onom nemilom događaju koji nas je zadesio najtežoj vanrednoj situaciji u našoj zemlji, u majskim poplavama i tu je pokazala najviši stepen organizovanosti i gotovosti i sve čestitke na tome.
Pored svih redovnih godišnjih vojnih parada imali smo prošle godine čast da budemo deo veličanstvene vojne parade „Korak pobednika“ organizovane povodom stogodišnjice velikog rata. Ko god je imao čast da prisustvuje ili mitingu, aeromitingu ili ovim vojnim paradama, razuma zašto je danas Vojska Srbije povratila ugled među građanima Srbije i zašto je povratila poverenje. Zato i ne čudi što sve veći broj mladih ljudi odlazi da služi vojni rok iako to više nije obaveza i zašto veliki broj mladih ljudi upisuje vojne akademije, a među njima i sve veći broj žena.
Iako ravnopravnost polova u Vojsci Srbije na najvišem mogućem nivou, mi žene se radujemo prvoj, da tako kažem, generalici u Vojsci Srbije, zato što će to definitivno biti značajan korak u budućnosti.
Za svu aktivnost, afirmaciju Vojske i rezultate sve čestitke Ministarstvu odbrane i ministru Gašiću, i puna podrška poslanika SNS u danu za glasanje ovim zakonima. Zahvaljujem.
Zahvaljujem predsedavajući.

Cenjeni ministri i gosti, ja želim da se javim po ovom amandmanu i da kažem da se slažem sa mišljenjem Vlade da ovaj amandman ne možemo prihvatiti iz više razloga koji su ovde nabrojani, a ja bih se osvrnula na ove primedbe vezane za lokalne samouprave, konkretno za grad Užice.

Činjenica da 228 miliona transfernih sredstava nije savršeno dovoljno da se pokriju sve potrebe našeg grada, ali svakako da moramo i sami iznaći načine da taj novac bude veći.

Što se tiče Vlade i njenog stava prema zlatiborskom okrugu i prema gradu Užicu, svakako se ne može reći da smo mi zaboravljena regija. Ne treba zaboraviti da početkom godine smo imali ekološku katastrofu kada smo ostali bez vode i kada je Vlada i tadašnji prvi potpredsednik Vlade, sada premijer, Aleksandar Vučić, reagovao munjevitom brzinom zajedno sa svojim saradnicima, za 12 dana dobili smo alternativni vodovod u koji je, da ne zaboravimo, Vlada uložila 114 miliona dinara, oko milion evra. Znači i tada, to nisu zaista male pare, to je gotovo sada novac koji dobijamo ne namenskim sredstvima.

Pre neki dan smo u lokalnoj skupštini imali situaciju da opozicija traži da se uvećaju nenamenska sredstva transferna, što naravno da pravno nije moguće i ako smo mi 2011, 2012. godine, SNS je kritikovala zašto se i tada već krenulo sa smanjenjem ovih transfernih sredstava.

Naravno da poslanici Zlatiborskog okruga, pre svega vladajuće većine, slažu se da treba ulagati u kapitalne investicije i projekte koji su započeti i mi ne odustajemo od ideje da imamo integrisani univerzitet.

Mnogo puta smo pričali o značaju integrisanog univerziteta u Užicu,kako za same Užičane, tako i za ceo Zlatiborski okrug. Da napomenem još jednom da je prema analizama to okrug sa najmanjim stepenom visoko obrazovanih ljudi, što je zaista jedna pogubna informacija.

Mi imamo priliv stanovništva, migracije i iz Bosne i iz Crne Gore, tako da zaista smatram da treba da se obrati pažnja na otvaranje integrisanog univerziteta.

Još želim da kažem da je Užice dva koraka ispred drugih zato što već imamo i završenu studiju opravdanosti za postojanje ovog univerziteta.

Još bih želela da kažem da postoji i 15,2 miliona dinara koja su namenjena za fabriku za prečišćavanje vode u Gorjanima. To sada idemo ka realizaciji. Tri godine se tapkalo u mestu. Sada je to poslednjih meseci ubrzano i nadam se da će Užice i taj projekat dobiti.

Zatim, imamo i fabriku vode koja nije sada u ovim budžetskim sredstvima planirana zato što projekat još uvek nije završen. Očekujemo završetak projekta krajem aprila meseca i tada će iz budžetskih rezervi taj novac koji je određen za ovu fabriku biti prosleđen za Užice. U to ne sumnjamo zato što sve što je Vlada obećala do sada je izvršila. Samo se javljam da kažem da zaista Zlatiborski okrug po svim ovim podacima nije zaboravljen i da smo mi sada jedan od jačih regiona zahvaljujući premijeru Aleksandru Vučiću. Zahvaljujem.
Zahvaljujem još jednom.

Ja bih samo da kažem da naravno da je opravdano tražiti novac, ali moje obrazloženje je bilo da je ovaj novac već obezbeđen i da se već razmišlja u pravcu rešavanja ovih problema.

Još sam oko jedne tačke zaboravila da kažem, a to je za rešavanje problema akumulacije Vrutci, nema potrebe da se izdvaja ovaj novac, zato što je već preduzela aktivnosti Agencija za zaštitu životne sredine, koja je zajedno sa Fondom EU, koja se zove „Interreg“, a oni rade po principu interregionalne saradnje, gde će se napraviti ugovor između Užica i Poljske kao jedan eksperiment, odnosno u pravcu rešavanja problema akumulacije Vrutci. Zahvaljujem još jednom.
Zahvaljujem.
Cenjena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo poslanici, ovo je definitivno jedan od zakona koji su iščekivali sa nestrpljenjem i građani i investitori i lokalne samouprave, zakon koji će doneti red u naše građevinarstvo i omogućiti veći priliv investicija.
Čuli smo danas neke primedbe, istina, vrlo neubedljive, ali u principu, samo treba još jednom napomenuti zbog građana, da je ovaj zakon prošao jako dugu proceduru, rasprave u kojima su mogli da učestvuju sve zainteresovane strane i da je svako ko je želeo mogao da uzme učešća i da da svoje sugestije i primedbe. Čak su učestvovale i međunarodne organizacije, tako da je, posle višemesečna rasprave o zakonu, danas zakon pred nama izuzetno kvalitetan.
Samo još jednom da podsetim da se Srbija po efikasnosti izdavanja građevinskih dozvola nalazi na 186 mestu. Biti na trećem mestu otpozadi definitivno nije neka preporuka da investitori dođu u našu zemlju ili da ulažu u određene opštine, čak i oni koji su se odvažili da svoj novac ulože u određene opštine, čekali su po 200 do 700 dana, tako da ni to nije bilo ohrabrujuće da izdrže u tome.
Pored toga, dešavali su se problemi u pravno-imovinskim odnosima i nedovoljna pokrivenost planskom dokumentacijom, kao i neadekvatan kvalitet postojećih dokumenata. U tom smislu, želim samo da se osvrnem zašto su dokumenti bili uglavnom nedovoljnog, neadekvatnog kvaliteta. Konkretno ću reći za Užice. Nažalost, često ga pominjemo danas kao primer kako neke stvari nije trebalo raditi. U Užicu se do 2012. godine, bez obzira što su postojali jako dobri urbanisti, planska dokumentacija izrađivala u Aranđelovcu, tako da imamo na nekim planovima da je iznad ambisa od nekoliko metara planiran put.
Sada postoji služba pri Direkciji za izgradnju, koja uspešno radi i izrađuje planove. Zato smatram da kada se neko pita - gde su planovi, ovakvi planovi bolje da nisu onda ni postojali ako nisu rađeni onako kako treba.
Urbanista mora odlično da poznaje teren koji uređuje i on mora jako dobro da poznaje način i dinamiku njegovog korišćenja, kako se upravo ne bi ovakve greške potkrale, jer ih je posle jako teško ispraviti.
Pored problema rascepkanosti nadležnosti u institucijama, pominjali smo i visoke troškove dobijanja dozvole za gradnju. Ono što je ipak najveći nedostatak jeste da se i prethodni zakon, koji nije bio dovoljno dobar, nije se čak ni dovoljno primenjivao.
Još jednom ću pomenuti, nažalost, čuli smo više puta o Užicu kao gradu koji je postao sinonim kako primenu Zakona o planiranju i izgradnji ne treba raditi i to najglasnije od onih koji su temelje tome i udarili, pa sam želela samo da kažem da smo čuli da se od 10 hiljada podnetih zahteva legalizovalo samo 1.300 zahteva.
Pitala bih se odakle 10.000 nelegalnih objekata, i to najviše do 2012. godine. U Užicu imamo problem da se zaista zakon nije primenjivao i imali smo problem da se nisu poštovali čak ni urbanistički propisi, u smislu građevinskih linija, u smislu spratnosti zgrada, pa sada još veći problem imamo da legalizujemo takve objekte koji štrče u našem gradu.
Pomenuli smo i jezero Vrujci. Nije tačna informacija da je iko dobio dozvolu za gradnju na jezeru Vrujci. Tada nije bila dozvoljena gradnja, nije ni sada, ali postojao je jedan propust koji se radio i to je bilo, takođe, do 2012. godine kada su korisnici ribarskog područja gradili, jer oni imaju pravo na to, male kućice u kojima će biti čuvar ribolovac, čuvar ribarskog fonda. Kasnije su se te kućice uvećavale i čak su se davale na upotrebu ili se prodavale drugim licima. Imamo slučajeve da su tadašnji gradski funkcioneri imali takve kućice na obali Vrutaka, tako da ne bi trebali oni da se pitaju odakle dozvole. Dozvole nisu postojale. Oko 70 objekata je do sada pomereno i potrebno je još neke objekte skloniti i krenuti u sanaciju akumulacije.
Što se tiče samog zakona, on pre svega ima za cilj doslovnu primenu. Doslovna primena će obezbediti da zakon zaživi što pre i da bude predvidljivost troškova i predvidljivost samog trajanja ove procedure, da više ne zavisi od toga da li nekoga poznajemo na šalteru ili da li smo u prijateljskim odnosima. Što se troškova tiče, sami investitori će plaćati od 40 do 60% manju naknadu, nego do sada. Neće imati obavezu da plate doprinos za uređenje građevinskog zemljišta sve do prijave početka radova. Brzina i pojednostavljenje samog procesa je postignuto uvođenjem objedinjene procedure. Čuli smo, jedan šalter, za 28 dana osoba koja dođe uz idejno rešenje dobiće građevinsku dozvolu.
Pojačana je odgovornost i istovremena zaštita svih strana koje učestvuju u ovom procesu. Pojačaće se uloga građevinskih inspekcija. To je ono na šta treba obratiti pažnju, jer do sada se uglavnom kontrolisala tehnička dokumentacija, a manje se kontrolisalo stanje na terenu. Sada će biti obrnuto. Propisane su najmanje dve obavezne kontrole tokom izgradnje objekta.
Ono što je još značajno, a što je retko koji zakon primenio i obuhvatio, a ovaj zakon vodi računa o tome, jeste zaštita životne sredine i bezbednost građana primenom ovog zakona.
Kao urbanista, osvrnula bih se na par novih pojmova. Znači, lokacijske dozvole se zamenjuju lokacijskim uslovima, u smislu pojednostavljenja procedure. Sada će to biti javna isprava, nešto poput informacije o lokaciji. Ukinut je koncept plana, a uveden je rani javni uvid. Meni se ovo zaista dopada i ne stojim iza one primedbe da će to produžiti izradu plana za 15 dana. Mislim da će upravo ovaj rani javni uvid olakšati urbanistima, kao i svim zainteresovanim stranama, zainteresovanim građanima da daju svoje sugestije na vreme, kako bi se kasnije izbegle neke naknadne izmene u planu. U startu se dobijaju smernice, neke primedbe i onda je urbanisti lakše da radi na tom planu. Glavni gradski urbanista je dobra ideja. Sigurno da će to biti osoba koja će biti odgovorna za koordinisanje poslovima gradnje, ali i samim ovim postupkom izdavanja dozvola.
Podzakonska akta, koja su potrebna, su već spremna, kao što smo čuli, i zakon može da stupi na snagu, a ono što je potrebno jeste da se u svim lokalnim samoupravama obezbede uslovi i da se što ozbiljnije radi na njegovoj kompletnoj primeni. Od druge polovine iduće godine ili od prvog kvartala, sada smo čuli, biće primenjen i elektronski sistem izdavanja dozvola. Slažem se sa koleginicom koja je rekla da u ovom elektronskom sistemu treba da se pojavi crvena lampica ispred svih onih koji su zloupotrebili svoj položaj u procesu izdavanja dozvola za gradnju. Dakle, dobijamo potpunu transparentnost, veću konkurentnost u investicionom smislu, jačanje naše građevinske industrije, veću uposlenost, što znači otvaranje novih radnih mesta, kao i povećanje učešća naše domaće građevinske proizvodnje u bruto domaćem proizvodu sa četiri na osam procenata. Iz svih ovih razloga, SNS će čvrsto podržati ovaj zakon u danu za glasanje.
Zahvaljujem predsedavajući. Već smo obrazloženja čuli vezana za ovaj podneti amandman, a ja bih samo dodala kolegi Ivanu Kariću da u principu znamo svi da finansijske mogućnosti ne garantuju dobro gazdovanje, pre svega, pričali smo o tome, to je stručnost i dobra namera.

Ono što je jako bitno, jeste kontrola nad korisnikom u smislu njihovog redovnog izveštaja monitoringa i stanja, jer tu će se videti da li oni zaista dobro rade, sa voljom, sa znanjem svojim, čak privrednike, evo čuli smo od kolega, može sam da ima neku finansijsku korist, ako je motivisan da to bude njegova dobit finansijska.

Pre svega, radi se o jednoj stručnoj osobi koja će to da radi sa ljubavlju, koja će da okupi jedan dobar tim koji će da radi 10 godina, da održava taj riblji fond, a na Ministarstvu jeste da kontroliše da li se to zaista radi u tom smislu, kako je i potpisan ugovor.
Zahvaljujem predsedavajući, meni je drago što je koleginica Irena već i rekla ono što je trebalo da bude obrazloženje zašto ovaj amandman ne bi trebalo prihvatiti.

Znači, poverilac ne sme da ima ni najmanji rizik od gubitka, barem tih osnovnih sredstava koje je uložio. To smo već čuli, ali ono što pored osiguranja same primarne proizvodnje jeste još apel i našim poljoprivrednim proizvođačima da razmišljaju u tom pravcu, ali i ministarstvu da pomogne našem poljoprivredniku, to je ulaganje u zaštitne pojaseve.

Znači, mora se prosto neka obuka i naših poljoprivrednih proizvođača, kako da zaštite svoja imanja kako bi smanjili rizike od poplava, od jakih vetrova, od bilo kakvih nanosa, snežnih smetova, kao i to da ulažu u sisteme za navodnjavanje.

Znači, u tom smislu pored samog osiguranja potrebno je ulaganje kako bi se i taj rizik smanjio i sigurna sam da u tom, kada su obe strane osigurane, da će ovaj zakon doneti najviše moguće rezultate. Zahvaljujem.