Nema potrebe da optužuje autore udžbenika. Oni su uradili šta su uradili. Kolega je jasno ilustrovao šta su napisali, ali u pitanju su baš ovi koji ocenjuju, komisija koju su izabrali sa liste ocenjivača. Upravo o tome diskutujemo da ova komisija treba da bude izuzetno kvalitetna. Nikakva obuka. Da li se pod obukom podrazumeva nešto elementarno, šta, kako, broj strana, osnovni elementi, šta treba da sadrži udžbenik? Nisam siguran da je to tako.
U međuvremenu sam se setio da je još jedan kolega iz najjače vladajuće stranke, gospodin Poskurica, diskutovao pre dana u prilog ovom rešenju da treba povećati iskustvo. Nije govorio da li je to četiri, pet ili osam godina, ali posle svih ovih diskusija, posle svih ovih amandmana, gospodine Verbiću, apelujem – dajte malo više hrabrosti. Uveravam vas da bi gospodin Vujović sa zadovoljstvom ovakav amandman prihvatio. Treba malo hrabrosti. Hajde da nešto uradimo, ako se svi slažemo oko toga. Ne računam tu neke diskusije koleginice i kolega koji nisu baš u toku sa materijom ili imaju zaduženje da diskutuju protiv amandmana.
Još jednom molim, apelujem, nećemo napraviti grešku ako stavimo četiri godine ili nešto više. Ima dovoljno ljudi za listu, napraviće se dobre liste ocenjivača i imaćemo da ovaj zakon, koji je dramatično poboljšan po kvalitetu, i poslednje finese kvaliteta dobije. Hvala.

Gospodine Bečiću, uvaženi ministre Verbiću, mislim da je dovoljno rečeno o ovom članu, da smo čuli mišljenje ljudi, poslanika iz gotovo svih poslaničkih grupa i da je dato sasvim dovoljno argumenata da prihvatite ovaj moj amandman, a mislim da je ovo neki kompromis između dve godine, koje ste vi predložili, i osam godina, koliko je predložila koleginica Bićanin.
Još jednom vas molim, apelujem da prihvatite ovaj amandman. Ovo će dodatno dati na značaju i poboljšati kvalitet ovog zakona. Hvala.

Hvala, poštovani gospodine Bečiću.
Uvaženi ministre Verbiću sa saradnicima, koleginice i kolege, nisam dobio reč maločas kada se diskutovalo o amandmanu drugog kolege, pa moram sada u startu da kažem, odnosno da prijateljski savetujem, ne samo kolege poslanike, nego i političare i tzv. eksperte, da budu veoma oprezni kada koriste pojam dualnog obrazovanja. Treba dobro proučiti pojam dualnog obrazovanja, jer tu se kriju velike opasnosti.
Hajmo sada na ovo što je tema amandmana – autonomija univerziteta, etatizacija. Znate šta, prebacivanjem odgovornosti za rokove na samostalne visokoškolske nije veća autonomija, niti je davanje okvira etatizacija. Imao sam tu nesreću da predajem na brojnim univerzitetima u EU i svuda država propisuje okvir i mnogo strožiji od ovog okvira, čak ima i drugi uslov – prvi i drugi put polaganje ispita i kraj. Ali, ipak mi živimo u jednom periodu tranzicije, tako da moramo da imamo u vidu sve, da izađemo studentima u susret, studentskom konusu moramo da izađemo u susret, iako je njihovo oduševljenje posle prvog naleta splasnulo. Ipak se ne bih složio da mi, da tako nazovem, neko dogovorno obrazovanje imamo, da se dogovaramo sa studentima, sa reprezentativnim udruženjima. Država mora da ima okvir. Specifičnosti fakulteta su nešto drugo i mogu da omoguće još neki rok.
Međutim, kolege poslanici, uspeli ste da me ubedite da moj amandman nije u redu. Ovoliko amandmana i ovoliko različitih rešenja, očigledno da tu nešto nije u redu. Samo se pitam kako će veliki broj fakulteta i univerziteta rešiti to pitanje? Neće li, kao što smo imali kad smo Bolonju uveli, na jednoj vrsti tehničkih fakulteta u Nišu biti pet godina, u Beogradu četiri godine trajanje studija, a u Novom Sadu tri? Kasnije se to, naravno, izmenilo.
Znači, i jedno i drugo rešenje krije opasnosti, ali u ovoj situaciji mi moramo da izađemo u susret studentima, da im pomognemo i da ovo usvojimo, uz samo jednu napomenu na kraju za kolege koji nisu radili u visokom obrazovanju i koji ne znaju analize i kod nas i u svetu. Efikasnost studiranja raste sa smanjivanjem broja rokova i sa pojačanjem uslova za prelazak u sledeću godinu.
To je intencija koju treba da imamo u vidu. Ako nemamo u vidu, bez obzira što se vi sa tim ne slažete, doći će trenutak istine, a to će biti pregovaračko poglavlje u vezi ovoga i naš ulazak u EU, pa ćemo odjednom da pređemo na 60 poena i odjednom na tri ili četiri, već koliko rokova propisuje EU. Znači, moramo da budemo spremni i za te promene, za to što nas čeka.
Na kraju kažem, podržaćemo ovaj zakon, zbog studenata i zbog značaja obrazovanja. Uostalom, pokazalo se koliko nas ovde, čak grupacije neke poslaničke, imaju po dva-tri predloga. Znači, apsolutno ovo ničemu ne vodi, ali ako mi nismo u stanju da se usaglasimo, pitam se samo kako će se univerziteti i fakulteti usaglasiti.
Još jednom, podržaćemo ovaj zakon. Hvala.

Poštovani gospodine Bečiću, uvaženi ministre Verbiću, poštovani gosti, koleginice i kolege narodni poslanici, poruka iz ekspozea premijera Vučića u vezi obrazovanja i nauke, kao i uostalom sam naziv reforma u obrazovanju i nauci, i nadam se da će se hrabro ući u korenite reforme ovih oblasti koje su od vitalnog značaja za razvoj moderne i prosperitetne Srbije.
Ja ću ovde samo na startu pobrojati, podsećanja radi, uz molbu da poslanici u zadnjim redovima, molim vas da opomenete gospodine Bečiću, mogu li da vas zamolim da opomenete poslanike od kojih ne mogu da čujem ni sebe …

… Podsećanja radi ovde ću citirati samo najvažnije poruke u vezi obrazovanja. Ova Vlada će reformisati obrazovni sistem. Nama će obrazovanje biti na prvom mestu, znanje je temelj od koga krećemo da gradimo našu zajedničku kuću, našu novu Srbiju.
Ima ovde i poruka koje se odnose na osnovno i srednje obrazovanje sa kojim ima veze zakon o udžbenicima koji, je danas na dnevnom redu. I interesantno je da je većina tih poruka baš vezana za ovo.
Da li znate da svaki treći đak u Srbiji funkcionalno nepismen? Naša deca uče iz knjiga starih i po 20 godina, u eri tehnoloških inovacija u kojoj je jednoj informaciji potrebno samo 28 sekundi da prostruji svetom. Naša deca uče iz zastarelih udžbenika, nastavnih sredstava, a programi su takvi da su zatrpani gomilama nepotrebnih stvari.
I, ono što je vrlo bitno, škole bi trebalo da imaju veću autonomiju u svom radu, nastavnici takođe. Ovo ne govorim iz ne znam kog razloga, zbog toga što je ova autonomija nastavnika totalno skrajnuta u ovom zakonu, apsolutno nije autonoman u odabiru nastavnog sredstva.
E, sada, lep ekspoze, izvanredne ideje, očekivanja velika, ali ništa se reformsko nije desilo do sada i trebalo bi da ovaj zakon o udžbenicima bude prvi reformski zakon što se i moglo zaključiti u avgustu 2014. godine iz pompezne najave ministra Verbića koji kaže – ovaj zakon će uzdrmati monopol izdavača, smanjiti broj udžbenika koje đaci nose u školu, ali i omogućiti da završni ispit za osmake bude manje stresan.
Zakon je bio na javnoj raspravi zahvaljujući dogovoru sa Odborom za obrazovanje, održano je i javno slušanje u Skupštini, koje je po meni bilo veoma uspešno, bilo je veoma korisnih predloga, ali je karakteristično da su bile dijemetralno suprotne diskusije s jedne strane predstavnika Vlade, i poslanika vladajuće koalicije i sa druge strane svih ostalih.
To je bilo indikativno, ali zakon je ušao u proceduru, u poslednjoj nedelji pred sednicu kada je trebalo da se razmatra. Pompezno je najavljivan kao revolucionarni, mnogi ovde prisutni su na javnom servisu, na svim državnim televizijama, privatnim hvalili zakon i odjednom se na prečac nešto desilo, dan uoči početka rasprave u plenumu, zakon je povučen.
Kako reče, gospodin Verbić zbog lobista, među kojima ima i izdavača. Takođe on je izjavio da zakon nije povučen zato što je loš, već da bi se procenili efekti predloženih amandmana i da bi se obezbedilo jednoznačno tumačenje zakonskog teksta, nakon usvajanja.
Sve bi ovo bilo jednostavnije da situaciju nije zakomplikovalo dodatno pismo gospodina Dejvida Mekalistera izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju, u kome je kritikovao, to pismo je stiglo direktno predsednici Odbora za prosvetu, pa je objavljeno u medijima u kojima je kritikovao zakon.
I, naravno, ljudi su to odmah povezivali što je kod nas sasvim uobičajeno sa pritiskom EU, teško je zaključiti šta je u pitanju, zbog čega je zakon povučen? Da li su to amandmani? Da li je pritisak izdavača ili kritika gospodina Mekalistera tek, učinjena je velika šteta, ne samo kredibilitetu ministra i ministarstva, već posebno reformisanju jednog važnog segmenta obrazovanja, a to su udžbenici.
Sada posle određenog vremena, imamo novu verziju predloga zakona, nemam problem nikakav da kažem da je ova verzija značajna bolja od prethodne i da su mnogi predlozi diskusije, kritike sa javne rasprave, sa sastanka odbora ugrađene u ovaj predlog, ali imam obavezu da istaknem i da je ova nova verzija uglavnom pripremljena u skladu sa primedbama izdavača, onih koje je trebalo zakon da uzdrma. Međutim, nemam ništa protiv, naprotiv, treba njihova mišljenja uzeti u obzir.
Nažalost, problem je što i ova verzija, iako je znatno poboljšana, iako donosi velike pomake u pogledu dostupnosti udžbenika, tu bih naglasio u svim kategorijama učenika i onim socijalnim kategorijama, znači, porodicama gde je teško materijalno stanje, đacima s porodicama nacionalnih manjina i đacima, učenicima sa posebnim potrebama, ima i niz problematičnih rešenja koja neće doprineti poboljšanju kvaliteta udžbenika. Uostalom, od samog starta je problem kvalitet udžbenika. U obrazloženju zakona se kaže da se zakon donosi iz razloga što onaj prethodni iz 2009. godine nije ispunio očekivanja. Liberalizacija izdavaštva, mi imamo 79 izdavača, blizu 2000 knjiga samo u jednoj oblasti obrazovanja, nije rezultovala povećanjem kvaliteta, ali ni ovde nije garancija da će uvođenje novih instrumenata, instituta, liste udžbenika i kataloga udžbenika nešto poboljšati. Recimo, nigde nema u zakonu kako će uvođenje liste i kataloga, što je dramatično promenjeno procentualno u odnosu na prethodnu verziju, uticati na poboljšanje kvaliteta.
Veliki nedostatak, to treba isto istaći, ovog Predloga zakona, to je bilo i u prethodnoj verziji, su velika, preširoka ovlašćenja ministru da svojim podzakonskim aktima uredi pitanja koja bi trebalo realno urediti zakonom.
Pre neki dan je izašao intervju sa našim uglednim ekspertom, a i svetskim ekspertom prof. Ivićem. Tu je dao jednu interesantnu rečenicu. Šta se u stvari desilo? On kaže da je zbog klinča između Ministarstva i izdavača skrenuta pažnja sa ključnih aspekata koji se tiču kvaliteta udžbenika, što je apsolutno tačno. Takođe, ističe da cilj zakonskih rešenja nije da ograničavaju profit, već da nateraju izdavače da trčeći trku za profitom učestvuju u trci za kvalitet. Mislim da je ovo apsolutno tačno. Pažnja apsolutno skrenuta sa krucijalne teme kvaliteta na neke druge teme.
Mi udžbenik vidimo kao moćno sredstvo, alat u procesu učenja i rešenja. Kako konceptualna, tako i ona tehnička, proceduralna, razmatrali smo s obzirom na to koliko doprinose kvalitetu učenja koji ovaj udžbenik treba da podrži, a to su visok kvalitet, različiti modeli udžbenika, pravu podršku u procesu nastave, stalni proces učenja, uredničkih, autorskih timova, ali i recenzenata iz komisija koje rade, partnerstvo, oni koji proizvode knjige, znači autori i urednički timovi i oni koji ocenjuju knjige, transparentnost procedura i predvidivu dostupnost besplatnih učenika siromašnim učenicima. Nažalost, očigledno da je učinjen pozitivan pomak samo u pogledu transparentnosti i dostupnosti udžbenika.
Slede komentari na nekoliko važnih članova, neće biti po redosledu. Izbor udžbenika - član 33. Tu je potpuno pomerena autonomija, znači potpuno je pomeren proces odlučivanja od nastavnika, profesora, jer prvo idu nastavna stručna veća, aktivi, nastavna veća i na kraju odluku donosi direktor, i to opet ništa ne znači ako se ta odluka ne uklopi u onaj procenat, bilo je 15%, sada je 5%. Znači, nemamo tu autonomiju, a razni su profesori, različitih preferencija, stilova, neki su klasičari, vole standardne stilove, a neki su modernijih shvatanja, nove tehnologije, ali i jedni i drugi su dobri, a uostalom razlikuju se i učenici. Tako da je taj izbor veoma važan i autonomija pri izboru. Zalažemo se za rešenje koje poštuje profesionalni izbor svakog nastavnika, naravno i učenika.
Udžbenici, to naglašavamo, mogu biti kvalitetni na različite načine. Problem je što ovaj Predlog zakona predviđa da samo jedan primerak za svaku školsku upravu stigne i teško je onda u nekom pristojnom roku da se taj izbor odluči, pa se čini da će i dalje to biti samo formalno pravo, a da će se udžbenici i dalje birati na osnovu simpatija prema autorima i izdavačima. Znači, to je što se tiče izbora.
Katalog udžbenika - član 17. Znači, uvedena je lista i katalog. Na listu ide sve ono što prođe komisiju, a u katalog samo ono za šta se izjasni. U prvom predlogu je to bilo 15% populacije na nivou Republike. To je očigledno uzet hrvatski model, gde je bilo 10%, koliko smo i mi predlagali u diskusiji da bude, da se smanji sa 15 na 10%, jer bi 15% dramatično smanjilo broj izdavača i broj udžbenika koji bi prošli. To nije bilo prihvatljivo za Ministarstvo. Odjednom sada je to glatko smanjeno na 5%, koliko su tražili izdavači. U redu, to je usvojeno.
Međutim, ne znam šta se time postiže. Jedan dodatni je problem. Tu će dominantnu ulogu igrati velike sredine, veliki gradovi, velike škole, a za male sredine, posebno seoske, imamo 500 sela gde se onaj model nastave izvodi za četiri razreda istovremeno, je problematično, tako da opet imamo, da uslovno kažem, metropolizaciju i u ovom segmentu.
Znači, opet imamo preglasavanje izbora profesora, profesionalnog izbora. Drugo, princip većinskog izjašnjavanja ne znači da su udžbenici najbolji. Ne verujemo da ovo sprečava koruptivne pritiske na škole, sasvim, naravno, ali nas brine što ovo omogućava ulazak nekih drugačijih knjiga na tržište udžbenika, kao i novih smelijih izdavača.
Tu je nejasno ostalo i dalje ono da ako se neki udžbenik, koji je na listi, a ne uđe u katalog, može da se nađe na listi dodatnih sredstava. To je bilo kritikovano, ali nije se promenilo. Jasna je definicija. Ako nešto vredi u uvodu zakona, onda je to definicija udžbenika.
Nije se odustalo od ideje svake četiri godine, što je predugo. Kada bi se to skratilo na jednu godinu, radikalniji predlog izdavača da bude otvoren konkurs, znatno bi se smanjio pritisak na komisije, na recenzente, a i imali bi priliku da lakše dolazimo do inovativnih rešenja, do novih udžbenika. To je takođe bila jedna od ključnih primedbi i nas i izdavača. Verovatno su praktični razlozi protiv ovih rešenja, ali ima i praktičnih razloga za ovo rešenje koje predlažemo.
Imamo ograničen broj kompetentnih stručnjaka. Ako sada ih iskoristimo za komisiju, za listu, itd, videćemo da se dolazi u problem, tim pre što imamo zbog opravdane bojaznosti, zbog korupcije, situaciju da mnogi koji su vrsni u ovoj oblasti nemaju pravo da se bave ovim. Znači, to je ono što se tiče ocenjivanja. O tome ćemo malo više govoriti tokom diskusije. To bi bilo sve.
Samo na kraju da kažem da će poslanička grupa Boris Tadić – Zajedno za Srbiju, Zeleni Srbije i, naravno podrazumeva se, Socijaldemokratska stranka Srbije glasati za ovaj predlog u slučaju da se naš napor, koji smo uložili i predložili 12 amandmana, proceni kao dobar, da se amandmani koji su suštinske prirode usvoje.
Sada kratko da izložim i naše mišljenje u vezi druga dva zakona. Prvo, Zakon o visokom obrazovanju. Nema dileme da treba izaći u susret studentima i univerzitetima, bez obzira što se jasno vidi da se ovim pomera težište protesta, problema iz Nemanjine na Studentski trg, Banovina u Nišu, ne znam u Novom Sadu kako se zvaše taj deo gde je rektorat.
Međutim, apsolutno podržavamo te zahteve i mislim da ovo treba učiniti. Jedina je primedba što smatramo da neki okvir mora da postoji, pa smo sa tim u vezi napravili jedan amandman da postoje osnovna četiri roka i da mogu još dva roka da se ugrade, shodno specifičnostima visokoškolske ustanove i da je rok za to, ne tri meseca, nego 45 dana, kako bi se u oktobar ušlo sa svim aktima visokoškolske ustanove, što je neophodno.
Ukoliko se ne usvoji naš amandman, da budem jasan, da ne ispadne da je ovo neka ucena, glasaćemo zbog studenata i fakulteta, mada su i studenti splasnuli posle prve euforije, mnogi fakulteti su protiv ove odluke, ima razlike između društvenih i prirodnih nauka, neki bi više rokova, neki manje, ali šta da se radi.
Ovo poslednje, vezano za penzionisanje vaspitača, nastavnika i profesora, čudno je da se u situaciji kada usvajamo zakon kojim se legalizuje na neki način otpuštanje, dolazi do racionalizacije u prosveti, mi usvajamo jedan član, brišemo jedan član koji omogućava da se ide u penziju po jednom od osnova, znači, favorizujemo ljude koji su pred penzijom, a to bi moglo veoma lako da relaksira ovaj proces. Znači, ne bi bilo njih hiljadu otpušteno, nego možda 600-700.
Nije mi jasno otkud ova koincidencija da ova dva zakona idu paralelno? Smatramo da ovaj zakon ne treba usvojiti, jer je najlogičnije da ljudi koji su blizu penzije, to je tzv. prirodni odliv, odu i da time relaksiraju situaciju. Ako treba hiljadu, ili 900, kako se u poslednje vreme čuje, da izgubi posao, mnogo će manji pritisak biti i na ministarstvo i na škole i uopšte u Srbiji ako se prirodnim odlivom od 300 do 400 ljudi koji treba da odu po jednom osnovu, 40 godina staža, ili 65 godina života, uz, naravno, ima i onaj uslov, 15 godina staža. Mi ćemo glasati protiv ovog zakona. Hvala na pažnji i nadam se da je ponešto korisno moglo da se čuje u ovoj diskusiji.

Poštovana gospođo Gojković, gosti iz ministarstva, uvažene koleginice i kolege, verovatno ste videli iz mojih diskusija da ja nemam nikakav problem ni da kritikujem zakonska rešenja, projekte, a takođe ni da pohvalim ono što smatram da je dobro, tim pre, što je ova oblast obrazovanja, naravno i oblast nauke iznad politike, i što svi treba da budemo u funkciji razvoja ove oblasti.
Zato me i čude neke kolege koje moraju svaku priliku da iskoriste da me kritikuju, naravno umerenim tonom, bez pominjanja imena, da bi posle nekoliko meseci ili godinu dana odavali priznanje, recimo što sam bio pri diskusiji Zakona o visokom obrazovanju protiv, veoma protiv onog strukovnog master stepena.
Ali, šta je tu je. Ima tu i kolega koji sa istim žarom i sa istim argumentima brane 15% i ni da trepnu, danas brane 5%, a ja sam predlagao 10% tražeći neki kompromis između onoga što izdavači traže i što predlaže Ministarstvo. Ali, šta je tu je. Takve su okolnosti.
Iskoristiću priliku da nekoliko stvari podvučem i dopunim, u odnosu na moju prethodnu diskusiju.
Kada se radi o Zakonu, o odlasku u penziju, mislim nije to zakon, ali rešenje odlaska u penziju profesora, nastavnika, vaspitača, tu bi se brisanjem ovog člana, naglašavam, pored onoga što sam rekao i izgubio onaj kraj školske godine, naime Zakon o radu ne prepoznaje, pa je moja sugestija da ipak Ministarstvo, ako se to usvoji, neko uputstvo školama da, direktorima, da se do kraja školske godine zadrže nastavnici, profesori, to je pre svega zbog đaka.
Kada se radi o Zakonu o visokom obrazovanju, u prethodnom izlaganju nisam pomenuo ovaj prelazak i apsolventski staž, i tu sam analizirao situaciju u EU, u velikom broju zemalja važi ovaj broj 48 poena i ako puštamo đake u narednu godinu sa 48 poena, pa nelogično je da poslednju godinu završe sa 60 poena i onih 12 zaostalih. Tako da, mislim da je apsolutno opravdano, kao u većini zemalja u EU da im se omogući jedna godina tog apsolventskog staža.
Moja zamerka u ovom Zakonu, uz svo uvažavanje narednih okolnosti, mislim da je bio red uz sve dobre strane koje kolege iz vladajuće koalicije pominju, ističu, mislim da je bio osnovni red da se o ovom Zakonu konsultuju Nacionalni savet za visoko obrazovanje, nije zvanično konsultovan, razgovaralo se sa predsednikom, nema zvaničnog mišljenja i KONUS. To je moje mišljenje i trebalo je tako da bude.
Hajdmo sada da se vratimo na ovaj Zakon. Žao mi je, što nema ministra tu.
Drago mi je da je ministar zadovoljan što sam istakao dve komponente transparentnost i dostupnost udžbenika i on reče da je to sasvim dovoljno.
Verovatno nije shvatio poentu moje diskusije, naravno to je veliki iskorak, ali nije shvatio kada sam govorio o konceptualnom opredeljenju za dobar zakon.
Tu je bilo više komponenti, koje sam ja veoma jasno nabrojao, visok kvalitet udžbenika, različiti modeli, prava podrška procesu nastave, stalni procesi usavršavanja udžbenika, stalni procesi uredničkih i autorskih timova, ali i recenzenti iz Komisije za ocenu, partnerstvo, neki kažu svih interesnih grupa, ja sam ovde napisao onih koji proizvode knjige i oni koji ocenjuju i koriste.
Sada su tu transparentnost i dostupnost, što je apsolutno u velikoj meri ovim zakonom postignuto.
Hajdemo sad ove ključne članove, izbor udžbenika, apsolutno stoji da je kao individua, kao kreativna ličnost nastavnik, profesor, ponoviću tu reč, skrajnut.
Prvo, jedno veće, pa drugo veće odlučuje, pa na kraju direktor i opet sve zavisi od ankete. Naravno, biće favorizovane škole, izbor škola iz velikih gradova, velikih sredina, ne možemo to da negiramo, koliko god se upinjali.
Dalje, katalog udžbenika, mislim da je tu jasno rečeno, oko ovih procenata, i jedno i drugo rešenje nisu sjajna, a Hrvatski model, mi ovde pominjemo i koristimo argumente lap top, letovanje u Grčkoj, i to je bar na Odboru bilo, korupcija nastavnika, i verovali ili ne, u Hrvatskoj, razgovarao sam sa kolegama, i izgleda da je tamo viši standard, tamo je sa 10 posto se dobija čak za izbor udžbenika i auto, direktori škola.
Znači, stvari su takve, ali raznim merama to može da se dovede sve na neku prihvatljivu brojku, kakva je u svetu. Znači, u suštini imamo preglasavanje nastavnika.
Šta znači princip većinskog izjašnjavanja? Da li je to garancija da prolaze najbolji udžbenici? Ne verujemo da ovaj princip može da spreči do kraja koruptivne pritiske na škole, ali ono što nas brine da ovaj princip onemogućuje ulazak novih drugačijih knjiga, pa je to na neki način povezano i sa onim rokom od 4 godine, svake četvrte godine, ne znači, a ministar kaže, da bi sada došlo do haosa, ako svake godine i ne znači da bi se svi udžbenici radili, ako se raspiše to, neki novi i savremeni udžbenici bi mogli da se uključe i pritisak bi se dramatično smanjio i to je bila ključna primedba izdavača.
Mi smo tu predložili amandman, da bude svake godine, ali sudeći po vašim komentarima, verovatno to nije prihvatljivo za Ministarstvo.
Sada, kada se radi o listama i stručnim ocenama kvaliteta, ako smo se oko nečega svi složili ili se meni to samo čini, to je problem ljudi koji će učestvovati, kako sam ja ovo sročio, treba pohvaliti i nameru da se lista ocenjivača bira javno, ali u predlogu zakona, postoji nesaglasnost između kategorija standarda kvaliteta i kvalifikacija onih koji se mogu naći na listi.
To je član 21. stav 7. a mnogi su to pominjali, i dve godine iskustva na ovim poslovima, je apsolutno nedovoljno, a koleginica je danas na Odboru rekla da je ona mnogo rigoroznija bila od onog što smo mi predlagali, a to je da bar bude jedan ciklus od 4 godine i to bi apsolutno trebalo promeniti.
Nešto što maločas nisam rekao, u proceduri odobravanja udžbenika nema nijedne instance koja bi proveravala mišljenje Komisije za ocenu rukopisa, što je ranije bio Nacionalni prosvetni savet. Znači, neka između kontrola ne postoji i možda bi to bilo dobro da se vrati, jer znači praktično da ministar aminuje odluku Komisije, jer Ministarstvo nema ni stručnih kadrovskih kapaciteta, da se bavi tim poslom i to je realno.
Na kraju, što se tiče finansiranja udžbenika, član 9. tačno je i pohvalili smo dostupnosti i sva rešenja za sve grupe učenika, i na manjinskim jezicima i sa posebnim potrebama , kao i za učenike iz socijalno materijalno ugroženih porodica.
Međutim, odredbe predloga sadrže neke nedostatke rizika i korupcije, što dovodi u pitanje realizaciju proklamovanih ciljeva. Ne bi bilo dobro da se kao ranijih godina, a toga je bilo, ova akcija besplatnih udžbenika koristi kao politički marketing, ne samo prethodna vlada, mnoge prethodne Vlade su apsolutno koristile to kao politički marketing i u tom smislu, jedna pohvala opet, pozdravljamo najavu da će besplatne udžbenike dobijati samo siromašni učenici, umesto onog što je ranije bilo, da svi učenici dobiju, bez obzira na socijalni i materijalni status, ali žalimo što se Predlog zakona uopšte ne bavi ovom tematikom i smatramo da je to veliki propust.
Znači, ova politika trebalo bi da bude sistemska, predvidljiva i dobro razrađena mera čiji mehanizmi su jasni, stabilni, svima poznati i transparentni. Jasno nam je da to nije lako, ali bez toga postoje sigurno rizici.
Na kraju, danas nam je stigao materijal od Agencije za borbu protiv korupcije gde ponovo ima primedbi, značajnih primedbi, na mnoga zakonska rešenja ali jednostavno svesni smo da nije moguće sve ugraditi, da nije moguće sve normirati zakonom, ali zato mnogo toga možete podzakonskim aktima da regulišete, za čije donošenje smatram da su rokovi, hajde da kažem, nedopustivo dugi i da bi ponešto trebalo tu skratiti, a rokove koji se odnose na izbor udžbenika i ostale stvari vezano za pripremu i izradu udžbenika, pa i recenzije bi možda mogli da se delimično produže.
Hvala vam na pažnji i, kažem, ukoliko se naši amandmani suštinske prirode usvoje, a ima ih nekoliko, mi ćemo glasati za ovaj zakon o udžbenicima. Hvala.

Poštovani gospodine Bečiću, koleginice i kolege narodni poslanici, evo, već drugi put u relativnom kratkom roku imamo zahtev narodnih poslanika za tumačenje nekih odredbi zakona u vezi obrazovanja.
Prvi put je to bilo članstvo u Nacionalnom prosvetnom savetu gde je bila dilema, mogu li profesori univerziteta da budu predlagani od strane udruženja, fizičara, matematičara itd. Tu smo doneli pravilnu odluku tumačenje, mada za tim nije bilo potrebe iz prostog razloga što je to Ministarstvo moglo veoma jednostavno da reši.
Sada imamo po meni još značajnije nešto, to je situacija gde, kako moj uvaženi kolega Atlagić ume da kaže – dekani, rektori, direktori škola su postali u ovom periodu gospodari života i smrti. Ja bih rekao da su mnogi ljudi zloupotrebljavali zakon i na ovim funkcijama provodili, ne samo dva mandata koliko im zakon omogućava, već koristili priliku da svaku promenu zakona, svaku rupu, eventualno u zakonu iskoriste da produže vladanje na tim visokoškolskim uslovima, bar za još jedan mandat, a imamo i slučajeve što se i vidi iz ovog obrazloženja Odbora da su neki dekani bili toliko bezobzirni, da su menjali nazive, primer je, odnosno Mašinski fakultet u Kragujevcu gde je promenjen naziv fakulteta, to je sada Fakultet tehničkih nauka ili nešto slično.
Znači, zarad još jednog mandata ili više mandata na čelu fakulteta ljudi nisu prezali od toga da menjaju i nazive fakulteta. Ali, to je jedan deo priče. Ima tu velikih problema, ima tu velike opasnosti od korupcije, kandidati sumnjivih moralnih i stručnih kvaliteta su se nalazili i nalaze se na funkcijama dekana, direktora, visokih škola, rektora. Ali druga strana medalje, gospodin Martinović je to, čini mi se pomenuo, ali jasno stoji u obrazloženju da je Zakonom o visokom obrazovanju, zakonom, ponavljam koji važi, član 107. stav 1. regulisano da je treći mandat u bilo koje vreme sa pauzom, bez pauze, sa promenom zakona, prekršaj za koji se kažnjava visokoškolska ustanova određenom novčanom kaznom.
Drugim rečima, mi imamo situaciju da nesposobno Ministarstvo prosvete, nauku i tehnološkog razvoja i ministar Verbić ne rade svoj posao i onda ostaje ljudima sa fakulteta visokih škola da preko nas poslanika, imam i ja određene zahteve sa nekoliko fakulteta u Nišu i Beogradu, pokušavaju da isprave ono što Ministarstvo nije uradilo. Znači, ovde je sve jasno dostavljaju se izveštaji o izboru ministarstvu, inspekcijske službe, na kraju može i ministar to da uradi. Vide da je prekršen zakon i sankcionišu te ustanove.
Mi ćemo uskoro imati još jedan zahtev. Naime, u poslednje vreme, ali to je povezano sa ovim, znači, što više mandata na čelu ustanove, pa i kada dođu ljudi pred penziju, kada steknu uslov za penziju. Znači, recimo ove godine puni 65 godina, do 1. oktobra, ali bi još jedan mandat na toj funkciji želeo da provede, biraju se, evo trenutno maj je mesec izbora dekana na fakultetima, rektora na univerzitetima. Ljudi koji po zakonu odlaze u penziju dobijaju treći, četvrti, peti mandat, što je nedopustivo, ali to je povezano sa ovim, znači, što više mandata.
Da li je u redu da neko kome će i produženje na koje imaju pravo profesori univerziteta od tri godine, da li se to odjednom dobija ili godinu po godinu, da li je u redu da neko kome na sredini mandata praktično prestaje radni odnos zbog odlaska u penziju da bude biran na funkciju dekana, direktora ili rektora. Onda to ljudi proguraju na svojim fakultetima, lobiranjem, ucenama, korupcijom i na nelegalan način produže radni staž na fakultetu, univerzitetu ili visokoj školi za još godinu dve.
Znači, ovde ima puno problema u primeni zakona. Nije ovo jedina stvar i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i ministar na tome apsolutno ništa ne rade. Ovo mi deluje na neki način kao da fakulteti, visoke škole, univerziteti, tačnije pojedinci kojima smeta ovakvo kršenje zakona traže od Skupštine autentično tumačenje jer predlagača zakona, Ministarstvo, naravno Vlada ga usvaja, nije znalo šta je želelo da se postigne tim zakonom. Od zakonodavne vlasti se traži da tumači šta je ministarstvo htelo da kaže. To je apsolutno nedopustivo i ako se ova praksa nastavi mi ćemo vrlo brzo imati i sledeći zahtev da li neko ko je izabran za dekana jednog od fakulteta u Nišu ili Beogradu, a posle ovog zakona ispunjava uslov za penziju ove ili sledeće godine može da se nađe na toj funkciji bez obzira što su ti ljudi koji koriste i ovu poslednju priliku već dva, tri ili više puta bili na tim funkcijama na svojim fakultetima ili univerzitetima.
Koristim priliku da se zahvalim kolegi Orliću koji je sročio jedan dobar predlog. Mi smo nekoliko puta na odboru i na marginama tih sastanaka i pričali o devijacijama u oblasti obrazovanja. Posebno u oblasti visokog obrazovanja i složili smo se da je ovo jedan od većih problema. Tako da koristim priliku da se zahvalim što je on ovaj predlog lepo sročio. Naravno, građani zainteresovani se obraćaju najjačoj stranci u vladajućoj koaliciji, jer je verovatnoća da to prođe veća.
Uz sve ove kritike na račun Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a posebno ministra Verbića, na neaktivnost, na bežanju od rešavanja problema, napominjem da naša poslanička grupa Boris Tadić, SDS, Zajedno za Srbiju, Zeleni Srbije, podržava predlog ovog zakona i mi ćemo u danu za glasanje glasati za ovaj predlog. Hvala.

Poštovana gospođo Gojković, uvaženi ministre Verbiću, gosti iz ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, ja sam zaista iznenađen da svoje prisustvo na ovoj sednici ministar Verbić nije iskoristio da informiše nas narodne poslanike i srpsku javnost o razlozima za povlačenje Zakona o udžbenicima sa dnevnog reda, zakona koji je tako pompezno najavljivan kao zakon koji će rešiti sve probleme u oblasti udžbenika koji su osnovno oruđe, alat za obrazovanje u osnovnim i srednjim školama.
Proteklih nedelja su na svim medijima, posebno elektronski, bili prisutni najbliži saradnici gospodina Verbića, koji su neverovatno hvalili ovaj zakon i stvarno za mene iznenađenje, da ne kažem zgranut sam, da se ovako nešto desilo da se zakon povuče.
Inače, dnevni red je bio veoma lepo komponovan uz napomenu da ova tačka o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna, mada je veoma značajna, jer obuhvata i neke direktive EU, doprinosi našem procesu pridruživanja, su iz domena obrazovanja i delimično nauke, ali opet me čudi nešto, kompletno uvodno izlaganje, ministar Verbić je posvetio dizajnu, ni reči o potvrđivanju Sporazuma tzv. nostrifikaciji diploma, zvanja sa Republikom Makedonijom i Ruskom Federacijom.
Koleginica iz jedne druge poslaničke grupe je na to ukazala, a ja ću nešto malo kasnije o tome govoriti.
Mislim da poslanici i srpska javnost, građani Srbije, zaslužuju objašnjenja zašto se nešto što se tako pompezno najavljuje, hvali, iznenada manje od 24 sata pre sednice povlači sa dnevnog reda? Mislim, tačnije siguran sam, ubeđen sam da nije način komunikacije sa nama i sa građanima, saopštenja Ministarstva.
U tom saopštenju vidim…

Držim se dnevnog reda.

Jeste.

U pravu ste, evo 20 strana za taj zakon, ali sada govorim…

Neka se povedu…

Dobro. Ja sam i demokrata, ne član nego…

Hvala na ovoj lekciji koju ste mi održali, ja sam vam veoma zahvalan i pokušaću, ali ponešto mora da se kaže i o autorima tog zakona i o ljudima koji obrazlažu. Nismo baš zadovoljni, ja sam o obrazloženju pričao, mi nigde nemamo obrazloženje.
Ovako, dosta ste me izbacili iz koloseka, ali pokušaću. Znači, već sam pomenuo da je koleginica u pravu, da mi uvodimo neke stvari i evo primera tih reformi Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, mi smo kada smo usvojili Zakon o visokom obrazovanju precizno definisali rokove u kojima treba neke stvari da se formiraju.
Kao centar za priznavanje diploma imamo rok od tri meseca za predlaganje članova Saveta fakulteta. Evo osmi je mesec, članovi Saveta se tek predlažu.
Znači, to su te krupne reforme zbog kojih su prisutni pritisci raznih interesnih grupa, a u tu grupu se svrstavaju i izdavači. Ja stvarno ne znam o čemu se radi, kakvi su to pritisci. Zaista brinem za Ministarstvo i njegove saradnike.
Koristim priliku da kažem da osuđujemo napad na kolegu Šuvakova i želimo mu brz oporavak i uključivanje u ove zakone, uključujući i dizajn, industrijski dizajn koji će nam pomoći da brže pokrenemo pregovore sa Evropom.
Ali, kada se radi o izdavačima, ja ovde imam samo jedan dokument od 15. decembra prošle godine, privodim kraju, koji je potpisao sekretar udruženja, gospodin Bogićević. Zaista ne znam o čemu se radi. Samo da kažem da se godinu dana radi na ovome. Dve sednice odbora su bile posvećene ovoj materiji. Veoma lepo smo diskutovali, bilo je puno korisnih predloga. Jedno javno slušanje je bilo posvećeno ovoj materiji.
Nažalost, kada se sa jedne strane formira blok članova Vlade, predstavnika ministarstva i poslanika vladajuće koalicije, a s druge strane svih ostalih, poslanika opozicije, predstavnika nevladinih organizacija, nacionalnih saveta, nacionalnih manjina, pa i izdavača, zašto i njih ne pomenuti, sigurno je…

Ja sam se izuzetno spremao i molim vas, dozvolite mi…