Hvala, predsednice.
Poštovane kolege narodni poslanici, predsednice Vlade, ministri, dragi građani, današnja sednica na najbolji način pokazuje sve posledice osmogodišnjeg urušavanja demokratije, pravne države, svih institucija u Srbiji i uspostavljanja vlasti jednog čoveka. Da nije tako Skupština Srbije bi uvela vanredno stanje, kao što to kaže i Ustav, ili bi makar mnogo ranije nego što je to danas raspravljala o potvrđivanju uvođenja vanrednog stanja.
Država, nažalost, kada danas analiziramo šta se dešavalo u poslednja dva meseca, bez obzira što smo danas čuli i od predsednice Vlade i ministara koji su nam se obraćali, nije bila spremna za krizu sa kojom smo se suočili u prethodna dva meseca. Naravno, pitanje je da li je i jedna država mogla do kraja da bude spremna i da li je sve uradila na najbolji mogući način po njene građane?
Ono što izdvaja Srbiju u odnosu na te neke druge zemlje je što se u tim zemljama o tome na koji način se država suočava sa pandemijom razgovaralo u njenim institucijama, u parlamentima, u drugim institucijama, u javnosti, što se tamo dozvoljava i ohrabrivala, da kažem, i kritika i davanje drugačijih predloga i ideja, sve ono što, nažalost u Srbiji nije postojalo ni u poslednja dva meseca.
Videli smo nažalost, pokazalo se to i tokom ove krize da na najodgovornijim mestima u državi Srbiji nisu uvek najsposobniji ljudi. Mnogo češće to su pre svega bili lojalni ljudi, ljudi sa odgovarajućom partijskom knjižicom i bojim se nedovoljno stručni za sve one izazove sa kojima su se suočili.
Da smo bili spremni možda bi danas dobili izveštaj o tome kako je bilo stanje strateških rezervi, u skladu sa Zakonom o vanrednim situacijama koji postoji od 2009. godine u Srbiji. Da li su te rezerve i u kojoj meri bile popunjene i kako se sa njima na početku krize raspolagalo?
Da smo bili spremni, verujem da nikada ne bi došlo do one konferencije prvog obraćanja za štampu kriznog štaba kada je rečeno da je virus koji nam preti najsmešniji virus u istoriji, da od njega ne obolevaju žene i da one mogu slobodno da krenu u Milano za 8. mart u šoping. To je rečeno uz prisustvo nekoliko članova Kriznog štaba, na čelu sa predsednikom Republike.
Samo nekoliko nedelja posle, petnaestak dana posle, predsednik Republike govorio je kako su svi zaraženi u Srbiji i da je virus došao u Srbiju, upravo iz regiona Milana i okoline. Da li je to, takvo ponašanje odgovornih građana pomoglo na početku ove krize? Da li ih je uverilo da država zna šta treba da radi da preduzima prave mere? Ja verujem da nije.
Ova pandemija nije rat. Smatram potpuno nesuvislom tu vojnu retoriku koja preovladava u javnosti već skoro dva meseca. Ona nije rat jer nema linije fronta, nema vidljivog neprijatelja. Ova kriza je test humanosti i solidarnosti, jer je najbolja i najefikasnija mera za borbu protiv virusa socijalna distanca i odgovornost svakog pojedinca u društvu.
Verujem da smo mi kao država ovaj test položili, na kraju krajeva, ali pre svega zahvaljujući građanima koji su bili spremni da se odreknu nekih svojih prava, koji su bili spremni da slušaju sve ono što se predlagalo od strane struke, iako se možda sa svim tim nisu slagali, ali su bili odgovorni.
Verujem da smo ovu krizu savladali zato što smo imali požrtvovane zdravstvene radnike, radnike u prodavnicama, poljoprivrednike, prosvetne radnike, komunalne radnike, policajce, vojnike, sve one koji su prethodnih mesec i po dana svakodnevno radili svoj posao u izuzetno teškim i rizičnim okolnostima. Želim ovom prilikom da im se zahvalim, da se zahvalim njima, da se zahvalim i svim građanima Srbije na požrtvovanosti, samodisciplini, jer nije bilo lako poštovati sve mere koje su preduzimane u poslednja dva meseca.
Kada danas gledamo Zakon o potvrđivanju uredbi, a taj zakon čini spisak 44 uredbe koje su donete od početka proglašenja vanrednog stanja i kada analiziramo kada i kako su se donosile mere, ne vidimo plan, strategiju, već nažalost vidimo paniku, haos, zbog koje su mere donošene ishitreno, zbog koje su menjane više puta i građanima nije bilo lako da to poštuju i prate.
Navešću samo jedan primer. Od početka proglašenja vanrednog stanja, pa sve do 9. aprila nekoliko različitih ograničavanja kretanja u državi Srbiji su uvedene naredbom ministra unutrašnjih poslova, iako Ustav jasno kaže da u vreme vanrednog stanja suspenziju ljudskih prava može da odredi samo parlament ili Vlada uredbom koju potpiše i predsednik Republike. Negde se toga setili 9. aprila, ali pre toga postojala je naredba ministra unutrašnjih poslova koji za to nije bio nadležan.
Građani su od ovih mera imali poteškoću da prihvate zato što su videli da te mere ne važe za sve, zato što su najodgovorniji funkcioneri govorili da oni neće da nose masku, da neće da nose zaštitnu opremu. Srećom to se promenilo. Danas ovde svi imamo i rukavice i maske i ponašamo se odgovorno i onako kako je preporučeno od strane Kriznog štaba.
Građani su bili u strahu za svoje zdravlje, za zdravlje svojih najbližih, a na njih su nažalost najviši državni funkcioneri u svojim obraćanjima vikali, optuživali da svojom nedisciplinom koja je bila malobrojna i od strane samo pojedinaca ugrožavali državu. Tražili ste krivce u povratnicima iz inostranstva, ljudima koji šetaju kućne ljubimce, opoziciji, svima drugima, pretili ste italijanskim i španskim scenarijima, premalim grobljima u Srbiji za sve žrtve koje će da uslede.
Kao mali primer da sve to može i drugačije navešću vam kako je to funkcionisalo u Nemačkoj. Parlament je radio sve vreme, predsednica Vlade je dolazila, obrazlagala, izveštavala o tome šta je urađeno, šta se planira da se uradi. Tada je jednom prilikom kancelarka Merkel rekla da ograničavanje prava građana koje preduzima Vlada su opravdana samo onda kada su razlozi transparentni i lako shvatljivi, a da je kritika prema merama vlasti ne samo dozvoljena već i poželjna. Da li smo mogli takvu neku izjavu da čujemo od bilo kog predstavnika vlasti u poslednja dva meseca?
Danas kada gledamo Zakon o potvrđivanju mera teško možemo shvatiti koji je bio cilj svake od te mere. Naravno da je cilj bio da smanjimo broj i zaraženih i preminulih, i ne slažem se sa današnjom ocenom da smo mi u tom poslu bili najuspešniji. Mislim da je prvo i prerano za jedan takav zaključak, a mislim da bi on trebao da bude, takođe, ne deo političke rasprave, nego jedne stručne analize šta se u sim zemljama radilo u određenim situacijama, koje su mere sprovođene i kakve su te mere pojedinačno dale rezultate.
Ono što jeste sigurno, naš zdravstveni sistem nije pukao i to je dobro. Imali smo sreću. Ali, drugi zadatak koji smo imali jeste da virus ne uđe u centre za stara lica. Nažalost, danas vidimo da nismo uradili do kraja. U jedan takav centar u Nišu virus je ušao i, nažalost, gotovo svi ljudi koji su tamo bili su zaraženi, a koliko sam mogao da pogledam, 37 od njih je do danas, nažalost, izgubilo život, a rečeno je da to ne sme da nam se desi i pošto se desilo, očekujem da u narednom periodu čujemo i zašto se to desilo.
Danas među 44 ove uredbe, koje se nalaze na spisku zakona, nema Uredbe o načinu informisanja za vreme pandemije. Ta uredba je bila čisto uvođenje cenzure i da je tako, pokazuje i činjenica da je ona posle dva dana opozvana. To je dobro. Dobro je da je postojala neka reakcija Vlade na jednu lošu stvar koja je urađena. Ali, nažalost, posledica takve odluke i takvog ponašanja bilo je i hapšenje jedne novinarke, a danas vidimo da protiv nje nema krivične prijave za širenje panike i ono što je stavljeno na teret i samim tim još jednom se pokazalo da je reakcija Vlade u tom slučaju bila, najblaže rečeno, neprimerena.
Nažalost, za ovu vlast kampanja u Srbiji nije prekinuta 15. marta uvođenjem vanrednog stanja. Sve vreme je ta kampanja za funkcionere vladajućih stranaka trajala. Predsednik, predsednica Vlade, ministri obilazili su gradove po Srbiji. Često su donosili državnu pomoć, a nekako na neprimeren način predstavljali je ne kao pomoć države, nego kao neku ličnu svoju pomoć.
Predsednik je obilazio radove, a njega je prilikom tih obilazaka, i pored zabrane okupljanja i mera na snazi o obaveznoj distanci i ne prisustvovanju u velikim grupama, pratilo nekoliko desetina ljudi, što iz protokola, bezbednosti, novinara, medija. Imate slike kako je to izgledalo, ali nije bilo priče o odgovornosti onih koji su trebali da urade najteži deo posla.
Poslednjih nedelja u Srbiji je reč „struka“ postala nova mantra. I Vlada i predstavnici vlasti su često govorili – struka je predložila ovo, struka je predložila ono. Ja samo mogu da vam kažem da bi bilo dobro da ste tu struku slušali ranije, jer postojala je struka u Srbiji koja je kritikovala i ekonomske reforme sprovedene poslednjih godina, reformu pravosuđa, reformu vojske, obrazovanja, medija, izgradnju „Beograda na vodi“. Tada je poruka vlasti bila – baš nas briga za vašu struku, pobedite na izborima, pa onda možete da kritikujete.
Ako ste već sada, posle ove krize rešili da slušate struku, ja vam predlažem da napravite stručni krizni štab koji će ponuditi rešenja za ekonomsku krizu koja je pred nama. Verujem da stručnih ljudi ima i u privredi i u akademskoj zajednici, ali, nažalost, znam da ih nema u Vladi.
Mere koje se nalaze u ovim uredbama, mere za podršku ekonomiji, ne mogu da kažem ekonomski oporavak, jer bojim se da nisu na pravi način sagledane, najveći deo tih mera skriven je u sramnoj odluci da budžet Republike Srbije, sada kada Skupština konačno radi, se ne menja ovde na način na koji je to predviđeno, nego da se menja tako što danas treba da potvrdimo zakon u kome je jedna od tačaka rebalans budžeta. Taj rebalans je ozbiljna stvar, jer treba da utiče na budućnost ne samo u narednim mesecima, nego i u narednim godinama.
Ministar je danas ponovo govorio o milijardama evra pomoći koje se spremaju privredi, ali je pitanje da li će taj novac stići do onih kojima je najpotrebniji.
Već danas je jasno da se sa realizacijom predviđenih mera kasni, a za nas je svakako najspornija mera o podeli sto evra svim građanima koji su poslednjom u nizu uredbi, sada primorani da se prijavljuju da ostvare to svoje pravo.
Mi smo od početka govorili da je bolje da se novac koji je namenjen za tu svrhu potroši drugačije, da ide direktno do onih ljudi koji su već sada ostali bez posla i onima koje će u narednim mesecima zadesiti ta sudbina. Ali, ako već ne odustajete od te mere, ja vas molim da promenite proceduru. Molim vas da one punoletne građane, mlađe od 65 godina, za koje ste predvideli da moraju da se prijave za tu pomoć, da svima bude dodeljena ta pomoć, a da se na taj broj telefona, koji ste predvideli, prijave oni koji tu pomoć ne žele. Mislim da je to pravednije i mislim da je to manje ponižavanje građana Srbije.
Zato što ne raspravljamo o budžetu ne možemo da saznamo ni na koji način država planira da se zaduži za dodatne tri milijarde evra, što možemo da vidimo u ovoj uredbi, odnosno pod kojim uslovima i od kojih institucija.
Ono što bih želeo da vidim, a toga ovde nema, i tražili smo to kao Udružena demokratska Srbija, a to je da se objavi izveštaj o donacijama, šta je tačno i koliko od koga dobijeno u prethodnih mesec i po dana, koliko je dobijeno od naših prijatelja iz Kine, koliko je dobijeno iz EU, koliko je dobijeno od Rusije i drugih koji su nam pomogli u vreme ove krize.
U nekim drugim zemljama ti izveštaji već postoje. Oni su javni i dostupni su za svakog građanina. Može u svakom trenutku da se upozna koliko je pomoći država dobila i na koji način se sa tom pomoći raspolaže.
Želim da kažem nekoliko rečenica o sastanku 17. marta na kome sam prisustvovao sa predsednikom Republike. Tamo nikakvog dogovora nije bilo, jer mi nismo tamo bili i nismo bili u mogućnosti da se oko bilo čega dogovaramo. Već tada je bila doneta odluka da se prekida sa svim izbornim radnjama pošto je vanredno stanje bilo već proglašeno i jedino što smo mogli da se dogovorimo, odnosno ono što sam tražio, a to je da razgovaramo o tome kada će se sastati Skupština. Nažalost, to smo čekali više od mesec, mesec i po dana skoro, a to sve je moralo ranije da se uradi.
Na kraju, s obzirom da poslednja uredba kojom se reguliše kretanje ostavlja mogućnost Vladi da, u skladu sa epidemiološkom situacijom, 30. aprila razmotri odluku da se ponovo zabrani kretanje od 30. aprila do 4. maja, ja vas molim da preispitate tu odluku. Hvala.