Hvala.

Pre svega, treba ovde da dovedemo sednicu u nivo konstruktivne rasprave, ali i u nivo toga da se poštuje pre svega bonton kada je u pitanju korišćenje određenih reči. Pod znacima navoda, citiram – sprdanje, baš i nije neka reč koja treba da se koristi u plenumu, ali to je odraz svakog pojedinca i o tome koliko je poneo od kuće.

Drugo, kada govorimo o investicijama, do sada smo imali prilike, do 2012. godine da vidimo kada nema investicija kako siromaštvo raste. Znači, svaki ekonomista zna, ukoliko nema investicija nema ni porasta, ni ekonomskog rasta, ali nema ni isplate ni penzija ni neproizvodnih zanimanja, kao što su obrazovanje, kultura, zdravstvo.

Prema tome, mi se nosimo osnovnom ekonomskom teorijom gde mora da se stvara nova vrednost, profit, mora da se stvara suficit u budžetu kod javnih finansija. To je jedino moguće investicijama. Ako neko to ne želi da razume, onda je njegov problem obzirom da su građani to razumeli jako dobro. Imali su prilike da vide do 2012. godine, shvatili su da to nije put izlečenja od problema koji nastaju usled uzimanja kredita i vraćanje tih istih kredita, da dolazite u situaciju da ne možete da isplatite ni penzije, ni plate, onda su se zaista opredelili za one koji mogu da dovedu i domaće investicije i strane investitore i da na taj način omoguće budućnost života u Srbiji, kako dece, tako i onih koji primaju penzije i plate.

Prema tome, ono što danas ovde imamo prilike da čujemo to je da svaki narodni poslanik radi svoj posao. To znači da svaki narodni poslanik, ali svaki pripadnik i vladajuće i opozicionih partija ima pravo da podnese amandmane. Ti amandmani, ako se nekome ne sviđaju, to je njihov problem, ali danas pokazujemo da zaslužujemo platu.

Replika na izlaganje gospodina Božovića.

Kada pričamo o penzijama, onda moramo da ponovimo, da ne bi građani Srbije zaboravili, da je 50% fonda PIO išlo iz budžeta Republike Srbije 2012. godine kada je SNS preuzela odgovornost za vođenje države, danas je 32%. To znači da smo svojom pozitivnom ekonomskom politikom uspeli da uštedimo toliki novac koji su oni besomučno rasipali i to rasipanje je išlo do tih mera i do tih razmera da bi isplatili penzije, podizali kredite.

Zamislite kada bi neki ljudi u svojim domaćinstvima podizali kredite da bi mogli jednostavno da žive. To jednostavno ekonomski nije održivo i takav vid politike, a pogotovo socijalnih davanja, ne može da postoji u Srbiji. Zato su građani i penzioneri upravo dali podršku Aleksandru Vučiću 2014. godine, zato što je krajnje otvoreno i iskreno rekao o kakvoj ekonomskoj situaciji se u državi radi, da postoji rupa u budžetu od 250 milijardi dinara, da ne postoji mogućnost isplaćivanja penzija ukoliko se ne sprovedu ekonomske reforme koje sada daju rezultate. Te rezultate je trebalo zaista uspostaviti u jednoj državi i u jednom sistemu koji je potpuno bio demontiran od onih koji nam danas drže predavanja. Hvala.

Pominjanje SNS u izlaganju koje je bilo namenjeno tome da smo mi kao stranka u stvari ojadili penzionere Srbije time što smo sproveli ekonomske reforme i sada uspeli da zaokrenemo uopšte trajektoriju javnog duga u pozitivnom smeru i da dovedemo do toga da zaista imate ne samo povećanja penzija u tom nominalnom delu, već i jednokratne isplate koje, verovali ili ne, u ovoj godini samo pet hiljada dinara svakom penzioneru koštaju 88 milijardi dinara iz budžeta Srbije.

Prema tome, tim jednokratnim isplatama mi praktično dolazimo da su najniže penzije došle do toga da su imale preko 50% od jedne penzije koju primaju u toku godine.

Kada pogledate i saberete, zaista, preko 61% penzija su u ovoj godini dobile više nego što im je smanjeno u toku samih ekonomskih reformi. Ono što je pokušano da se uradi, a očito se uspelo u tome, da se sprovede jedna pravedna raspodela u povećanju penzija. To je najteže bilo, pogotovo u vreme kada morate da sprovodite fiskalnu konsolidaciju u budžetu Srbije. E, zato smo odgovorni i toga se ne stidimo, jer smatramo da je to potpuni i ispravan put ozdravljenja javnih finansija. Hvala.

Replika.

Nekoliko je činilaca koji su doveli do velikih dugovanja kada pričamo o penzijama. To ne smemo da zaboravimo. Pre svega, kada je dolazilo do povećanja penzija u vreme 2008, 2009, 2010, 2011. godine je išlo kumulativno. To znači da je određeni procenat važio za najmanje penzionere i za najveće penzionere. Kada vi na osnovici povećavate pet puta veću penziju od onoga koji ima najmanju, vi time suštinski od onih najvećih dajete pet puta više nego oni koji imaju najmanje. Samim tim pravite veliko socijalno raslojavanje.

Sa druge strane, kurs evra 2008. godine je bio 76,2693, 2009. godine 92,77, 2010. godine 106 dinara, 2011. i 2012. godine je došao do 118 dinara. Samim tim igranjem sa kursom, šticovanjem, ne da su zarađivali oni i njihove firme, već samim tim su urušavali vrednost podizanja penzija i opet ste osiromašivali te iste penzionere. Znači, nemojte da pričate neistine koje ne stoje. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Kada govorimo o Fiskalnom savetu, znači, mi uvek moramo da pročitamo od početka do kraja šta oni kažu. Kada govorimo o Ustavnom sudu, govorimo o presudama koje su doneli u odnosu na penziju. I jedno i drugo, ako nam se ne dopada, moramo da budemo krajnje iskreni i racionalni i da kažemo kako stoje stvari.

Ako uporedimo 2007. godinu sa cenom rada, koja je u to vreme iznosila 55 dinara po satu, po kursu od 79,9 onda to govori da je iznosila 0,68 evra.

Danas, 2017. godine, 10 godina kasnije, iznosi 1,18 evra. Znači da se nešto radilo. Znači da je SNS vodila odgovornu politiku, da je otvorila nova radna mesta i na osnovu otvaranja novih radnim mesta povećanom produkcijom, znači stvaranjem nove vrednosti, vi dobijate mogućnost da jednostavno isplatite sve one troškove koje ste imali i koje zatekli u trenutku kada su dospeli svi krediti, sva dugovanja i da sada osposobite svoje javne finansije da u budućnosti imate sigurnu isplatu plata i penzija. To je ono što je najvažnije reći građanima Srbije, a ne plašiti ih time da je to jednostavno nemoguće i da to više ne postoji. Nemojte plašiti građane Srbije i penzionere lažima koje ne stoje. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Član 107, ugroženo je dostojanstvo Narodne skupštine. Govornik koji je govorio na temu penzija i uopšte rasta dovodi u pitanje uopšte bilo kakve podatke i ono što donosimo kao narodni poslanici u vidu zakona ovde u Skupštini. Vaše je bilo da ga u tom trenutku prekinete i vratite na temu, da razgovaramo zaista o budžetu i o penzijama kao glavnom pravu na ostvarivanje prava svakog čoveka koji posle određenog broja godina ima određeni deo obaveza u odnosu na državu da primi. Nivo penzija je određen odlukama koje donosi Narodna skupština, koje donosi na osnovu budžeta i zakona koji se odnose na nivo penzija. Jer, nećete mi reći da će u Grčkoj, koja je smanjila penzije 50%, možda penzioneri imati pravo na povraćaj tih sredstava, ili u Portugaliji koja je imala pravo na 40% smanjenja? Molim vas, reagujte.

Zahvaljujem predsedavajuća. Tačno je da projektujemo život građana Srbije za 2018. godinu, ali je isto tako tačno da preprojektujemo sve one lopovske projekte koje smo imali do 2012. godine, od duga u budžetu Smederevske Palanke na četiri milijarde dinara, do mosta Đilasovog na Adi koji košta preko 600 miliona evra.

Šta kaže MMF za ovakav budžet? Kaže da je razvojni, da je napravio preokret u smislu zaustavljanja ekonomskog pada i devastiranja ekonomije Srbije.

Zbog toga je gospodin ministar finansija Dušan Vujović dobio od strane MMF i Svetske banke 4. septembra nagradu kao najbolji ministar finansija Srednje i Istočne evrope.

Nam je čast što imamo Vladu Srbije koja ima ovakvog ministra. Hvala.

Zahvaljujem, predsednice. Replika na pominjanje Srpske napredne stranke.

Građani Srbije imaju prilike danas da gledaju, imaju prilike da gledaju nemoralno, nasilno ponašanje onih koji su upravo doveli do toga da Srbija mora da plaća njihove pogubne dugove politike koju su vodili do 2012. godine. Lenjivci su oni koji su podizali kredite da bi plaćali penzije i pojeli budućnost naše dece, možda ne njihove, ali naše dece i sve dece koja žive u Srbiji.

Sramota je da danas slušamo raspravu o budžetu na jedan potpuno devijantan način. Ja bih vas molila, predsedavajuća, da zaista kada god čujete predstavnike ostatka opozicije vratite raspravu u tokove o raspravi o budžetu. Jer, kad nemate dovoljno argumenata, onda posežete za nasiljem. To jednostavno nećemo dozvoliti ni kao vladajuća većina, a verujem i da Vlada Srbije podržava ovakvu politiku većine. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Povredili ste član 107. dostojanstvo Narodne skupštine i 106. govornik može da govori samo o tački dnevnog reda.

Obzirom da ste vi gospodine predsedavajući zamenik člana Odbora za finansije, trebali ste da obavestite radi javnosti, a mislim i zbog informisanosti ministra, da NBS, prema Zakonu o NBS, prema Ustavu, prema Poslovniku o radu Skupštine je dužna da do 30. juna dostavi svim poslaničkim grupama izveštaje svoje o radu, a da smo na Odboru za finansije u julu mesecu raspravljali o svih 14. tačaka koje su predmet rada NBS, za prethodnu godinu.

Poslanici svih poslaničkih grupa imaju pravo da dođu na taj odbor. Sa druge strane, povreda je u tome što predsedavajući nije na adekvatan način odgovorio na ovakav napad. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Povređen je član 107. – dostojanstvo Narodne skupštine. Iz izlaganja prethodnog govornika, mislim da niste reagovali, a verovatno niste stigli od količine informacija koje jednostavno nemaju veze sa životom, jer populaciona politika ne može biti predmet dnevnopolitičkih skupljanja poena pokreta Dveri. Ako pričamo o budžetu Narodne skupštine da je manji za milijardu dinara, onda treba da se zna da je on sastavni deo budžeta RIK-a. Pošto smo imali predsedničke izbore u ovoj godini, ti troškovi za sledeću godinu ne postoje, a ne da se govori o tome da su smanjeni porezi, doprinosi, plate i davanja ljudima koji rade u Narodnoj skupštini Srbije, a onda bi trebali da znaju da je budžet RIK-a sastavni deo budžeta Srbije, a ne da biju žene koje rade u RIK i povređuju vas gospođo predsednice. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvažene dame i gospodo, poštovani ministri, imali smo danas prilike da čujemo da je najveći greh u stvari što je budžet došao na vreme u Skupštinu Srbije.

S obzirom da je 2011. godine za 2012. godinu usvajan 29. decembra. Godine 2010, 28. decembra, godinu dana pre, a za 2009. godinu takođe 28. decembra. To je tad bilo normalno, a sada kada je po Poslovniku i kada je ušao 30. novembra i biće izglasan po Poslovniku do 15. decembra u tekućoj godini, to onda nije dobro.

Kao što nije dobro da je javni dug iznad 45% u vreme kada imamo probleme koje smo nasledili, a to je stopa nezaposlenosti od 26%, 200 hiljada otpuštenih ljudi iz javnog sektora, 100 hiljada ljudi u firmama u restrukturiranju. To nikada nije postojalo, ali je izmišljen pravni model, onih firmi koje su privatizovane, pokupljeno ono sve što je najbolje iz tih firmi pa vraćeno državi. Bilo je nekih ljudi koji su radili, a imalo ih je 100 hiljada, i primali neke plate od 100 evra mesečno.

Bile se na tapetu ispred EU 24 sporne privatizacije u Srbiji. Srbija se nalazila na 91. mestu na Duing-biznis listi, građevinske dozvole su se u proseku izdavale za 200 dana. Zatim, postojalo je milion i po bespravno sagrađenih objekata u Srbiji. Borba protiv korupcije je bila na najmanjem mogućem nivou, tako da su javne nabavke bile u funkciji tajkuna i budžeti Republike Srbije su pravljeni na osnovu mišljenja tajkuna, koji su finansirali to, i koji su imali posao isključivo na taj način koncipirane.

Ono što je ostalo je 558 firmi u stečaju i privatizaciji, i ono što smo dobili kao oni koji isporučuju račun nakon svoje političke vladavine je 1,4 milijarde evra godišnje kamate na kredite koje su povlačili, 20 milijardi dinara dugovanja po sudskim rešenjima za vojne penzionere, koji su na osnovu odluke tadašnjeg ministra odbrane, i 750 miliona evra godišnje za firme u restrukturiranju kao određena dugovanja.

E sad, sa svim tim u 2012. godini dobijate deficit od 56%, a tek treba da vam dospevaju određena dugovanja sa kojima se susrećete u 2013. godini, kao što vam je ministar finansija objasnio, koliko je to iznosilo, kakva je to rupa bila, i trebalo je isplatiti penzije i sva socijalna davanja koja ste obavezni kao država i onda dolazite u situaciju da neki međunarodni eksperti u svojim izveštajima kažu da je Srbija pred bankrotom zbog toga što je ostalo svega 84 miliona evra u budžetu za dospele obaveze.

Znači, sa tim je politički establišment koji nam sada drži lekcije o tome kako nedovoljno radimo, kako imamo suviše veliki javni dug, kako jednostavno imamo danas prilike da imamo viška u budžetu, kako smo savladali deficit i zaustavili negativan rast, odnosno pretvorili u pozitivan rast privredu i privredne aktivnosti, govore o tome kako jednostavno oni koji su preuzeli odgovornost za vođenje državom, sa ovakvim rezultatima prethodnika, ne rade dovoljno svoj posao.

Ono, kao što vidite, prema ovim rezultatima, došlo je vreme da posle ti godine najtežih mera štednje, sa kojima je gospodin Vučić i SNS izašao pred svoje birače i rekla istinu o stanju, ne samo kase u budžetu, nego i stanje u državi, 2014. godine je dobila mandat od građana Srbije da nešto uradi, da sredi situaciju u državi, jer ukoliko nije sposobna da to uradi, doći će neko drugi, neka druga politička većina i uradiće taj posao. Zbog toga je bilo potrebe da krajnje otvoreno i iskreno razgovarate sa građanima i pitate da li su za put u budućnost ili su za ekonomski kolaps, i dalje da se uljuljkavaju u obećanjima onih koji su do 2012. godine jednostavno ostavili Srbiju u ovakvoj situaciji.

Godine 2014. je započeo, praktično, aranžman sa MMF, započeo set ekonomskih reformi i fiskalne konsolidacije. U ovoj Skupštini je doneseno preko 300 zakona koje se odnose na ekonomske reforme i preko 300 akata koje se odnose na fiskalnu konsolidaciju. Danas imamo rezultate i imamo sa čime da se pohvalimo, a pre svega da čestitamo građanima Srbije da su zaista dobro procenili kada su na izborima dali podršku Aleksandru Vučiću i SNS.

Naravno da to ništa ne bi moglo da se ostvari da nije bilo zaista odgovorne monetarne politike i Narodne banke Srbije, koja je pomogla da se čitav set ovakvih reformi i fiskalne konsolidacije sprovede, jer ono kada se govori o javnom dugu do 2012. godine, kažu neki zli jezici, da je Srbija živela od 2000. godine do 2012. godine od velikih donacija i od toga što je kurs koji se kretao u tih 12 godina, između 60 dinara i 123 dinara, išao u prilog tome da se smanjuje javni dug, išao u prilog tome da su pojedinci postali bogataši preko noći, i da su njihove firme praktično postali glavni finansijeri Republike Srbije. Tako je Srbija izgledala do trenutka dok se DS nije podelila u nekih pet frakcija i otišla u istorijsku prošlost, i kada je SNS došla da sređuje sve ono što su oni do tada radili.

Od 2012. godine do danas, imamo prilike da vidimo da su pokrenuta velika gradilišta, veliki infrastrukturni projekti, ali je trebalo stvoriti uslove i na kraju krajeva, ministar finansija i celo ministarstvo je zaduženo da sa svojim znanjem i iskustvom, na određeni način, u Vladi svoju neku politiku i svoje smernice daje ministarstvima kako da ostvari uštede u postojećem budžetu i ostvari taj višak sa kojima će doći do određenog povećanja plata i penzija, ali i doći do mogućnosti da se određeni projekti realizuju.

Mi sada po prvi put sa ovim budžetom imamo mogućnost stvaranja programskog budžeta. To znači da planirate svoje finansije, da planirate realizaciju projekata, da planirate da ćete zaista isplatiti te plate i penzije bez straha da para neće biti. Znači, ovo sada pokušavam da uprostim, da bi svaki građanin shvatio zašto je važno da ovaj budžet Srbije, po prvi put posle 2005. godine, će imati ovakve rezultate planiran na minimalan, ekstremno minimalan deficit, a da ćemo završiti i ovu godinu sa suficitom. Znači, više će prihodovati budžet nego što će rashodovati i da sledeće godine očekujemo takve rezultate.

Ono što treba još reći, to je da na Odboru za finansije, imali smo prilike da čujemo raspravu koja se odnosi od strane Fiskalnog saveta, koji je izneo neka svoja mišljenja, krajnje stručno, ali treba reći građanima Srbije šta je Fiskalni savet rekao i zbog toga treba reći građanima zašto Ministarstvo finansija nekim stvarima nije izašlo u susret Fiskalnom savetu.

Fiskalni savet je rekao da postoji 5% mogućnosti povećanja plata i penzija. Takođe, rekao je da oni ne vide mogućnost da to treba povećati na ovaj način, već ići na povećanje 2,5% na neto i ono resto na bruto. To znači da bi u nominalnom povećanju duplo manje bilo povećanje od svakog penzionera i svakog pripadnika javne uprave. Drugo, bili su protiv povećanja plata i penzija zaposlenih u javnoj upravi. To treba reći otvoreno građanima Srbije.

Ono što je još Fiskalni savet insistirao, to je da oslobađanje od poreza kod firmi koje se prvi put sada otvaraju kod zaposlenih, koja je jedna stimulativna mera za otvaranje novih radnih mesta i novih preduzeća, se predstavlja kao jedna mogućnost manipulacije, odnosno pranja para od strane velikih firmi.

Naravno, niko nije imao ideju uopšte o tome da za to postoji mogućnost. Ministarstvo privrede, NALED i sva poslovna udruženja su to godinama tražili i ta mera je postojala pre 2008. godine. Ali, s obzirom da sada imamo mnogo manipulacija, očito da postoji rezerva sa kojom je, na kraju krajeva, Ministarstvo u razgovoru sa Fiskalnim savetom spremno da ograniči taj broj i nivo uopšte davanja, u smislu broja plata na godišnjem nivou. Tako da, taj neki koncept konstruktivne diskusije između Fiskalnog saveta, na kraju krajeva poslanika u Odboru za finansije i Ministarstva finansija postoji. Nije da Ministarstvo i Vlada neće da čuju odluke Fiskalnog saveta, ali oni koji čitaju izveštaje Fiskalnog saveta moraju da čitaju od početka do kraja. Ne možete da uzmete samo ono što se vama dopada, a ono drugo što vam se ne dopada da prećutite.

Zašto ovo govorim? Zato što je taj Fiskalni savet u junu mesecu uradio jednu studiju lokalne javne finansije „Problemi, rizici i preporuke“ i rekao za Beograd da su u prošlosti sredstva za javne investicije obezbeđivana zaduživanjem, isključivo zaduživanjem, i da su ona potpuno bila iscrpljena, da je investicija Beograda u periodu od 2008. do 2012. godine iznosila preko 200 miliona evra i da je došlo do neodrživog ekonomskog načina funkcionisanja Grada Beograda, da je dug Beograda zato porastao na oko 60 miliona evra na kraju 2008. godine, a na 410 miliona evra na kraju 2013. godine.

Prema tome, kada smo pričali o javnom dugu i o opštem dugu, u javnosti želi da se zameni potpuno terminološka teza koliki je dug Beograda bio 2012. godine, a koliki 2013. godine. Godine 2012, nemojte da zaboravite, gradonačelnik je bio gospodin Đilas. Završni račun je radio gospodin Đilas, koji je isključivo prikazao svoje zaduživanje u odnosu na međunarodne institucije po svojim kreditima. Oni jesu 400 miliona, ali u 2013. godini, kada dolazi do ekonomskog kolapsa, gospodin Đilas gubi skupštinsku većinu, jer i sami odbornici shvataju da se vodi grad na krajnje neefikasan, neodrživ ekonomski način i da će doći jednostavno do bankrota u Gradu Beograd. Preuzima ga privremeno veće na čelu sa gospodinom Sinišom Malim. Dana 31.12.2013. godine dolazite u situaciju da vam pristižu sva dugovanja. Znači, mi govorimo o ukupnim dugovanjima na kraju 2013. godine, a ne govorimo o javnom dugu. Ta zamena teza želi da minimizira, u stvari, sve one dugove onih koji su pravili to do 2012. godine.

Dug na 31.12.2013. godine je 1.118.716.459 dinara. Šta ulazi u taj dug, u strukturu ovog duga? Ulazi 662 miliona ukupne obaveze po kreditima za projektovane kamate do kraja otplatnog perioda, obaveze gradskih opština Beograda – 18.241.000, obaveze javnih komunalnih preduzeća i javnih preduzeća u gradu Beogradu – 336.967.000 i dospele neizmirene obaveze i nepokrivene budžetom po 50 miliona za socijalno ugrožene kategorije. E, to je rezultat rada tzv. vrlo uspešne gradske vlade gospodina Đilasa do 2013. godine. Stanje duga na 15.09.2017. godine, znači ove godine, Grada Beograda, na čelu sa Sinišom Malim, je 547.792.000 dinara.

Znači, predlog uopšte, kada govorimo o kapitalnim investicijama za Grad Beograd, su u ovom trenutku, u 2017. godini, blizu 20 milijardi dinara, a za sledeću godinu 23 milijarde dinara. Trebalo je sa velikim uspehom i velikom snagom organizovati gradsku upravu, svakodnevni život Grada Beograda, otplatiti deo svih ovih dugovanja, namiriti sve poverioce i dužnike koji se nalaze i u lokalnim samoupravama, javnim preduzećima, u socijalnim kategorijama i voditi normalan život u Gradu Beogradu, koji je počeo da se širi. Danas imate 1200 gradilišta, imate izdatih građevinskih dozvola do kraja 2017. godine za milion kvadrata koji treba da se grade.

Znači, govorimo o Gradu Beogradu kao jednoj metropoli koja se razvija i u koju svi vole da dođu. Na kraju krajeva, to pokazuju rezultati turista čija je omiljena destinacija tzv. „beogradski vikend siti“. Ono što treba reći, to je da je prihod koji Grad Beograd ostvaruje od turizma svake godine sve veći i veći i njihov porast kreće preko 12% permanentno. To je ono što otvara nova radna mesta. To je ono što jednostavno daje mogućnost da se mladi ljudi ovde zapošljavaju.

Pogledajte rezultate o zapošljavanju. U ovoj godini, pri kraju godine, prvi put imamo manje od 100.000 nezaposlenih. U ovom trenutku imamo 89.000 nezaposlenih u gradu Beogradu, 66.000 ljudi koji su nezaposleni u ovoj godini su našli posao. zapošljavanje je išlo ovim tokom. Godine 2013. u Beogradu je bilo 108.700 nezaposlenih, da bi sada u avgustu 2017. godine palo na 89.000. Prema tome, ono što pokazuju konkretni rezultati, da se nezaposlenost smanjuje i da zaista ide u onom smeru ka 11%, prepolovljeno u odnosu na 2012. godinu.

Znači, republički budžet, naravno, obuhvata i budžet grada Beograda i svi budžeti lokalnih samouprava obuhvaćeni su republičkim budžetom. Ono što je važno reći je da je 54 milijarde dato za projekte. Subvencije koje pokazuju 87,6 milijardi dinara pokazuju da te subvencije idu u pravcu investiranja, ali nemojte da zaboravite da sve ono što zovemo subvencije kao podršku određenim javnim preduzećima, bez kojih jednostavno ne može da funkcioniše država, u datim trenucima kada budete zauzeli mesto kao punopravna članica EU nećemo moći više da koristimo.

Prema tome, sada je šansa, dok smo u procesu evropskih integracija, da jednostavno sva ova ulaganja iz budžeta idemo u investicije, a da socijalno odgovornom politikom zaista pokrivamo sva naša davanja koja su potreba neproizvodnih zanimanja, a to su obrazovanje, nauka, kultura i zdravstvo. Znači, ne mogu oni da idu tolikim stepenom rasta dok god taj stepen rasta privrednih aktivnosti ne bude 5%.

Zato je važno da mi kao društvo u kome imamo realne investicije pređemo na investicije zasnovane na znanju i na inovacijama. Zato su dva osnovna karaktera formiranja ove Vlade i dve teme koje su date u ekspozeu bile digitalizacija i inovacije. Zbog toga imamo i posebno ministarstvo za inovacije, ali nismo zaboravili i populacionu politiku. Videli smo na osnovu izlaganja ministarke Slavice Đukić Dejanović da smo se zaista kao država u protekle četiri godine ozbiljno bavili ovim problemom i mislim da za to sada postoji i podrška od strane Ministarstva finansija.

Mislim da set zakona koji smo danas imali da razmatramo, videli ste da oni idu u skladu i sa ovim rebalansom i u skladu sa Predlogom budžeta, daju nam mogućnost da Srbija ide u dobrom pravcu, ide putem visokog rasta jer samo uz pomoć tako visokog rasta Srbija može da ide napred, a samim tim i regionalna saradnja će ići u tom pravcu. Naravno da uvek na tom putu postoje veliki problemi i naravno da te probleme morate da rešavate, ali kada imate velike izazove imate i velike mogućnosti da zaista postignete visoke rezultate. Za to zaista veliku zahvalnost treba da odamo svi zajedno predsedniku Republike Srbije, naravno i premijeru Ani Brnabić, svim ministrima, ali naravno i svim onim ljudima koji rukovode budžetima, koji su sastavni deo budžeta Republike Srbije.

Zašto ovo govorim? Zato što je jako bilo teško naviknuti ljude koji rade sa javnim finansijama da kontrola mora da postoji, da DRI može da uđe u svaku od institucija, da taj sistem interne kontrole, kontrola pre same kontrole, mora da postoji, jer samim tim vi štedite velika sredstva za državu i samim tim jednostavno uvodite u red ne samo fiskalni sistem, nego i način funkcionisanja tih institucija.

U Danu za glasanje ceo ovaj set zakona sa zadovoljstvom SNS će prihvatiti. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, pa evo danas da završimo ovu raspravu o najvažnija četiri sporazuma koja smo imali prilike juče i danas da razmatramo. Ono što treba reći da su oni, pre svega, u interesu građana i budućnosti Srbije.

Potpuno je neshvatljivo danas, što smo imali prilike da čujemo u raspravi, da pojedine političke stranke nazvali sebe pokreti ili političke stranke, govore o tome da treba deliti Srbiju i da se ne treba uopšte infrastrukturno saobraćajno povezivati. Razvoj jedne države i ekonomija ne može bez razvoja infrastrukture i saobraćaja. Sve zemlje EU, u formatu 16 plus jedan, Kinu gledaju kao strateškog partnera u pogledu infrastrukture i projekata koje ona izvodi. Ne postoji država u svetu koja ima na najsavremeniji način mogućnost da, u što kraćem roku, na najkvalitetniji način izradi brze pruge i da jednostavno dostigne određene standarde. Utrkuju se mnoge evropske zemlje, kao što je Francuska, ali Kina je danas najprosperitetnija država u tom pogledu.

Velika je čast imati investitora u državi i imati određenu mogućnost da radite sa njima na takvim projektima. Zato što je to jednostavno karta za budućnost i naše dece i države Srbije. Stoga je potpuno neshvatljivo gledište pojedinaca koji su danas imali prilike da nam govore o tome da ne treba pruga da ide, ne znam, kroz Rašku, ne treba da ide na određenu stranu. Treba da ide na sve strane. Ali, ono što je za sada zacrtano je zacrtano nacionalnim planovima i programima.

Na kraju krajeva, Železnice Srbije su te sve svoje planove, zajedno sa Ministarstvom saobraćaja i građevine, stavili na sajt i postoji jedna karta Srbije u kome stoje svi projekti, na potpuno transparentan način, koji su započeti, koji su predviđeni i koji su ugovoreni. To mogu svi građani Srbije da vide, znači koliko je ova Vlada, koliko je ministarstvo radilo na ovim projektima i na kraju krajeva dolazi tek ratifikacija sporazuma kada dođete do toga da je to uokvireno na jedan finansijski način i potpisan od strane dve države.

Znači, to je jedan vrlo težak, mukotrpan rad i zahteva veliki napor svih institucija, državnih organa i uopšte predstavnika, političkih predstavnika države. Stoga, zaista, na današnji dan, kada budemo glasali za ove sporazume, treba da razmišljamo o tome da mi otvaramo svoju ekonomiju, razvoj svoga društva za narednih 20 i 30 godina.

S druge strane, ono što je potreba da dalje razvijamo, odnosno da rekonstruišemo, to je vodovodna i kanalizaciona mreža u Republici Srbiji i očito se to pokazuje od strane KfW, inače državne nemačke banke, koja je na osnovu sporazuma dve vlade potpisana 2014. godine, jako mnogo uradila po tom pitanju da zaista svega 70% budu krediti, a 30% donacije u onom ekspertskom smislu, da pomognu Srbiji da ono što nije rađeno skoro od osamdesetih godina, na potpuno jedan reformski način se sada uradi.

Moram vam reći da smo mi do sada imali projekte završene u osam gradova, kada pričam o 2012. godini, a da su novih 15 opština, do dana današnjeg, ušli u ovakve programe. Ono što je evidentno, da kamatne stope, koje su od 2012. za ove projekte odobravane, svake godine, po svakom programu su sve više i više padale. Iznosile su 6,17% 2012. godine, da bi sada 2017. godine iznosile 1,1%. To mnogo znači zameniti azbestne cevi u jednom Paraćinu, smanjiti količinu arsena u kikindskom vodovodu, znači jednostavno obezbeđujete zdravlje ljudi koji žive u tim gradovima. Naravno da treba obezbediti Knjaževac i druge gradove koji su u ovom programu, za koje govorimo da se 70% pitke vode odliva iz same mreže. Time postižemo jedan potpuno efikasan način funkcionisanja komunalnih službi, ali bogami i radimo ono što je, na kraju krajeva, Fiskalni savet u svojim izveštajima rekao, da treba investirati sve više u programe koji podižu nivo kvaliteta života kada je u pitanju zaštita životne sredine.

Ono o čemu danas mislim da smo malo pričali, to su ugovori koji se odnose uopšte na Transportnu zajednicu. Više je negde skrenuta rasprava u delu da li je Kosovo tu jedna kao entitet posebna celina, da li Srbija nije razmišljala o tome na koji način pristupa uopšte učešću i potpisivanju od strane međunarodnih organizacija, a mislim da je to jedna floskula koja pokušava od nekih stranaka da se non-stop ponavlja kao mantra. Srbija ima nedvosmislen stav o tome i on je od 2012. godine isti.

Postoji način na koji se potpisuju međunarodni sporazumi. Vlada uvek donosi instrukcije za potpisivanje toga. Na osnovu instrukcija Ministarstva spoljnih poslova uvek postoji ta fusnota. Da li ona nekome smete ili ne smeta, ona je obavezna jer pokazuje celovitost integriteta i teritorijalnog jedinstva, kada govorimo o Republici Srbiji. Znači da Kosovo ne postoji uopšte kao poseban deo teritorije Republike Srbije i o tome nema uopšte bilo kakve dileme. Svako ko pokušava da u svojim raspravama to inicira kao jedan deo eventualno nekog priznavanja od strane Republike Srbije u smislu Kosova, pokazuje samo jednu zluradost i napade na Vladu Srbije u jednom procesu gde želi da rešava probleme koji se tiču ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji.

Ono što treba reći, to je da Srbija više ne želi da gubi građane, ne želi a gubi jednostavno na politici, kada pričamo o Kosovu i Metohiji. Želimo da pobeđujemo u tome, želimo da naši ljudi mirno i spokojno žive tamo, da jednostavno zajednica srpskih opština zaživi i da mi znamo da deca koja žive tamo mirno spavaju. U interesu svega toga, kod svakog sporazuma ta fusnota će pokazivati jedan principijelan politički stav o tome i kako gledamo na Briselski sporazum i kako se ponašamo u međunarodnim organizacijama.

Zbog toga uopšte, da završim, današnja četiri sporazuma su važna za Srbiju. Ona su oličenje vođenje spoljne i unutrašnje politike i predsednika države Aleksandra Vučića i predsednice Vlade Republike Srbije Ane Brnabić, ali i svih narodnih poslanika koji jednostavno čine ovu skupštinsku većinu. Mislim da ćemo u Danu za glasanje, a to je danas, imati prilike da se pozitivno izjasnimo o svemu ovome. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Javljam se povodom replike, pošto je nekoliko puta pomenuta SNS i o tome šta je Vladu Srbije 2012. godine sačekalo i šta je SNS sačekalo kao jednog od stožera tadašnje Vlade.

Pre svega je iznesena čitava lista neistina i laži, počev od toga da je 47% bio javni dug sa 15 milijardi evra, što naravno, nije istina, jer u istoj ovoj Skupštini je te 2012. godine u oktobru mesecu došao gospodin Dinkić koji je jednostavno dao predlog kao ministar tadašnji finansija, za budžet koji je pokazao da je 56% bio samo javni dug u tom trenutku, i iznosio 17,7 milijardi evra, a pri tome su mnoga dugovanja sakrivena kroz poslovne banke koje nisu ulazile u budžet Republike Srbije.

Pri tome je ostalo 750 miliona evra godišnjeg duga za 558 firmi u restrukturiranju, koje iznose tri milijarde evra naredne četiri godine. Pri tome je ostao dug od nekih 1,4 milijarde kamate koja je ostala na 213 kredita koje je podigla vlast do 2012. godine. Znači, devet milijardi duga je jednostavno ostao kao permanentno kretanje duga koji je došao do 71,3% javnog duga Srbije. Trebalo je zaustaviti jednostavno takvu trajektoriju duga, preokrenuti i smanjivati permanentno svake godine, uz teške ekonomske mere, uz tešku fiskalnu konsolidaciju budžeta, a pri tome održati socijalni mir i ljude koje treba finansirati iz budžeta Srbije i raditi na infrastrukturnim projektima.

To je SNS radila. Kada govorimo o investicijama, u to vreme, radili su investicije isključivo za lične firme „Dajrekt medije“ gospodina Đilasa i gospodina Miškovića, kada pričamo o „Belvilu“. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Kolega nije bio poslanik u to vreme kada je 2012. godine došao rebalans budžeta u ovoj Skupštini, u oktobru mesecu, iz prostog razloga što u tom trenutku više nije bilo mogućnosti da se isplate plate i penzije, jer pored tog duga koji je bio od 15 milijardi, jednostavno, nije moglo da se isplate ni plate zdravstvenim radnicima, ni profesorima, ni nastavnicima, ni penzionerima, jer su dospevale kamate, upravo od onih kredita koji su oni podizali.

Kada imate problem, sa tzv. likvidnošću, odnosno „cash flow“, kako bi moderno rekli oni koji nam danas drže lekcije, onda morate da se zadužite, da servisirate potrebe svih kategorija u društvu, od kojih jednostavno žive na konto budžeta Srbije. To se dešavalo 2012. godine.

Ono što su sakrili su završni računi javnih preduzeća koji su se čuvali na poslovnim bankama, koji su se čuvali u firmama u restrukturiranju, koji su se čuvali i na sudskim presudama, 20 milijardi dinara, zbog greške tadašnje Ministarstva odbrane i njihovog predsednika stranke, koji su ostali dužni vojnim penzionerima. Sa tim se suočila Srpska napredna stranka, a da ne pričam o tome da je metodologija o kojoj pričaju promenjena, trebala je da bude promenjena u njihovo vreme, jer se radi po standardima Eurostata, koja je mnogo strožija nego što se radila metodologija do 2012. godine. Ni jedna metodologija im ne valja, jer su dugovanja bila mnogo velika, jer su zadužili građane Srbije u narednih pet generacija. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, nakon celodnevne rasprave, danas govorimo o ugovorima i sporazumima koji su pre svega u interesu građana Srbije. Oni su rezultat dobro vođene odgovorne spoljne politike Srbije i od strane predsednika države, gospodina Vučića i od strane premijerke, gospođe Ane Brnabić i svih ministara u Vladi Srbije.

Kada vidite da za proteklih pet godina neki sporazumi koji su potpisivani između dve vlade, kao što je Vlada Republike Nemačke i Vlade Republike Srbije prouzrokuju i daju za posledicu ovakve programe kao što danas imamo prilike da raspravljamo o njima i kao što vidite da je realizaciji transportna mreža jugoistočne Evrope u kojoj je Srbija jedan od stožera kada pričamo uopšte o našem regionu, i kada vidite da će u budućnosti Beograd biti centar saobraćajne i infrastrukturne politike, onda je to jedno priznanje za takvo vođenje politike u proteklih pet godina.

Prema tome, ono što smo danas imali prilike i na Odboru da čujemo od strane predlagača ovih zakona, odnosno koji podrazumevaju ratifikaciju ovih sporazuma, i ono što smo danas u raspravi imali prilike da čujemo, shvatila sam da i predstavnici opozicije će glasati za ove sporazume, jer iza onih izlaganja koji su rekli da su neki prve korake načinili još davne 2003, 2004. i 2005. godine, a da nisu imali vremena da završe tako odgovorne poslove, očito pokazuju njihovu spremnost da u danu za glasanje, kao i SNS podrže ove zakonske predloge.

Ono što je važno da se kaže za Transportnu zajednicu, a to je da se otvorilo neko pitanje, uopšte sporazuma između Srbije i Transportne zajednice, pitanje fus nota. Ono što treba da se kaže da je odluka svake Vlade i instrukcije koje stižu za sve međunarodne ugovore od strane Ministarstva spoljnih poslova, govore da je obaveza u svakom ugovoru da stoji fus nota koja praktično obavezuje potpisnice da se ispoštuje integritet i teritorijalni integritet i nezavisnost Republike Srbije u pogledu pitanja uopšte KiM.

Tako da, to uopšte nije sporno, nego jednostavno oni koji žele da ovu temu istaknu i istrgnu iz konteksta, kada je u pitanju ovaj ugovor, žele da na neki način steknu jeftine političke poene u skupštinskoj raspravi i zbog toga mislim da na to ne treba toliko obraćati pažnju, jer očito je da nam idu u susret neki beogradski izbori, pa onda određeni budući kandidati žele da se na određeni način profilišu kao nosioci nekih politika iako ona i ne stoji.

Ono što treba reći danas, a to je jako važno, da kada su u pitanju krediti koji se odnose na Nemačku KfW banku, oni govore o tome da je snabdevanje kanalizacijom određenih gradova, a nisu Beograd, Niš, Novi Sad i Kragujevac, nego su gradovi u Srbiji od kojih zavisi svakodnevni život ljudi, pokazuju jednu veliku odgovornost i ministarstava u ovoj Vladi, da je potrebno ulagati u rešavanje svakodnevnih problema građana tih malih gradova. Sada su na redu Kikinda, u kojoj je ustanovljeno da u vodi ima čestica arsena, i u Paraćinu o kome toliko govorimo, da je potrebno uložiti, a imamo azbestne cevi i cement koji je pronađen u vodi. Zatim, imamo i 70% odlivanja vode iz vodovodne mreže kada su u pitanju gradovi kao što je i Vrbas i nekvalitetna voda, i zbog toga je potrebno da se izgrade i nove fabrike vode.

Ali, ono što je danas pokazano na osnovu ove diskusije, to je da ne postoje mogućnosti da vodite odgovornu politiku ukoliko ne razmišljate o infrastrukturnim projektima koji su važni za svakodnevni život ljudi u Srbiji i zbog toga je jako važno da ona Strategija koja je usvojena, a to je praktično rekonstrukcija i modernizacija vodovodne i kanalizacione mreže do 2034. godine, kada se govori o Srbiji, pokazuje da su velika finansijska sredstva potrebna da bi Srbija zaista imala kvalitetniji život u svakom pogledu.

Ono što je važno da se kaže, kada je ovaj ugovor u pitanju, to je da je tek 19. maja 2017. godine usvojen izveštaj od strane Vlade Republike Srbije i onog izveštaja koji je podnela KfW banka, a to znači da je bilo potrebno uraditi veliki broj studija izvodljivosti i projekata, da biste uopšte prošli na kreditnim odborima ove banke i da bi sredstva bila povučena.

Ali, kada govorimo uopšte o tim projektima i gradovima, ne možemo da ne zapazimo da su do 2012. godine kreditne linije bile opterećene kamatnim stopama od 6,17%, i da je svega osam gradova modernizovano u ovom pogledu, a da je u proteklih pet godina čak 12 gradova imalo prilike da rekonstruiše i modernizuje svoju vodovodnu i kanalizacionu mrežu, a da su sada kreditne linije opterećene svega 1,1% kamate na godišnjem nivou. To pokazuje jednu uopšte finansijsku stabilnost budžeta koji može da garantuje za ovakve projekte i realizaciju projekata, ali i odgovornost očito ljudi koji vode ministarstva, koja se odnose na infrastrukturu i onih institucija kao što je CIP, koji može na adekvatan način da zaista pruži tu dokumentaciju.

Treba reći da je Kikindi odobreno šest miliona evra za ovakve projekte, Vrbasu 4,1, a Paraćinu i Knjaževcu 3,45 miliona evra. Treba isto tako reći da oni, koji nam danas spočitavaju kako sporo idemo i ništa ne radimo, očito onim svojim lokalnim samoupravama u kojima su vladali 20 godina, pa i danas vladaju, nisu imali vremena da zamene azbestne cevi, ali zbog toga su imali vremena da grade mostove od 600 miliona evra, imali su vremena da grade određene infrastrukturne projekte sa optičkim kablovima koji su isključivo bogatili njihove privatne firme tadašnjih funkcionera koji su vodili ovakve lokalne samouprave. Tako da, očito, odgovornost je ipak na SNS koja ozbiljno razmatra probleme građana.

Kada govorimo o ovom četvrtom ugovoru o izmenama i dopuna koje se odnose na devet ugovora sa Evropskom investicionom bankom, očito je pokušaj da se ovde u javnosti plasira jedna neistina koja govori da je naša greška u tome kada govorimo o izmenama i dopunama ugovora, a ne govori se o tome da je Evropska investiciona banka imala proceduru koja ne prepoznaje žalbe u postupku javnih nabavki.

Do sada smo imali postupak Evropske investicione banke koja daje zeleno svetlo da se raspišu javne nabavke koje se odnose na robe i usluge koje su potrebne za određenu realizaciju projekata, a ti projekti, recimo, faza „A“, faza „B“ projekta izgradnje kliničkih centara, lokalna infrastruktura, putevi, zatim modernizacija škola, zatim bezbednost u saobraćaju, unapređenje objekata koji se odnose na pravosudne institucije.

Kada se govori o tome da, recimo, određeni i nezadovoljni izvođači, koji su učestvovali u postupku javnih nabavki, imaju pravo da ulože prigovor, i kod nas u našim propisima se ulaže Komisiji za zaštitu ponuđača u postupcima javnih nabavki. Ne postoji zakonska mogućnost, jednostavno Evropska investiciona banka ne prepoznaje modele žalbi da bi ona odgovarala na ovako nešto, a komisija koja je u nadležnosti rada Narodne skupštine Republike Srbije, nema zakonskih mogućnosti da pošalje adekvatne odgovore na tako nešto.

Naravno, zbog toga je došlo do zaustavljanja realizacije određenih projekata i naravno da je Ministarstvo finansija našlo načina da određenim izmenama i dopunama ovakve probleme, koje sama banka ima, zajedno sa ministarstvom koje realizuje ove projekte, Ministarstvo za infrastrukturu, pokuša da jednostavno reši ovakve probleme, da pravni osnov komisiji da može da odgovori na ovakve žalbe.

Time suštinski mi želimo da ubrzamo realizaciju ovih projekata, a to se naravno uvek odrazi u onom postupku povlačenja sredstava od Evropske investicione banke i to pokazuje suštinski da mi na date probleme zaista odgovaramo promptno kao država i pokazuje visok stepen odgovornosti. Zato ne bih dalje dužila, ali mislim da je u interesu države Srbije da zaista sve one političke stranke i svi oni subjekti, koji u ovom parlamentu postoje kao nezavisni poslanici, podrže ovako nešto, jer je u interesu svih nas. Hvala.