Gospodine predsedniče, poštovane kolege, javljam se na osnovu članova 78. i 81. Poslovnika, mislim da nema potrebe da čitam, oduzelo bi mi mnogo vremena. Predsednik zna, a i ostale kolege, na šta se to odnosi. Uostalom, svi imate Poslovnik pred sobom.
Mislim da bi osnovna pravila ponašanja nalagala predsedniku Skupštine da objasni narodnim poslanicima, koji od 10,00 sati čekaju početak ove sednice.
Zarad javnosti koja prati naš rad i koja ima pravo da zna šta njeni predstavnici u parlamentu rade, umesto predsednika Skupštine, reći ću da je ova sednica zakazana za danas - glasanje u 10,00 časova i početak nove sednice, sa dve tačke dnevnog reda, za 12,00 časova, a koju je predsednik zakazao pre dva dana, iako se nalazimo u redovnom zasedanju. Vrlo dobro znate da nijednu sednicu nismo zakazali u poslovničkom roku od sedam dana, već uvek navrat - nanos, tako da poslanici ne mogu da se pripreme onako kako to dnevni red zaslužuje.
Pre pola sata dobijamo papir u kome piše da se ta sednica odlaže za ponedeljak i ubacuje se još jedna tačka dnevnog reda - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku, koji uopšte nije stigao u parlament. Predsednik može da potvrdi da ni sam nije dobio taj predlog zakona, pa ne znam na osnovu čega je mogao da ga stavi i uvrsti u dnevni red. Poslanici, takođe, nisu dobili predlog zakona, ne znaju da li je u redovnom postupku, da li je po hitnom postupku, kada im ističe rok za podnošenje amandmana.
Mi, poslanici SRS, vrlo dobro znamo zašto ova sednica kasni, a treba da zna i javnost Srbije. Kasni zbog toga što SPO ucenjuje ostale članice Vlade da ova tačka dnevnog reda bude u ponedeljak, da bi danas ušli u salu da glasaju za zakone sa prošle sednice.
Vaše ucene nas ne interesuju, ali nemojte onda da govorite da poslanici SRS opstruiraju rad parlamenta, da izlaze iz parlamenta, da podnose mnogo amandmana, da sednice traju dugo, da to košta državu. Ovo najviše košta državu. Te vaše međusobne ucene najviše će koštati građane Srbije. Mi oštro protestujemo protiv ovakvog nasilja i ovakvog omalovažavanja narodnih predstavnika.
(Predsednik: Vreme.)
Molimo predsednika Skupštine da zaboravi na ovakav način rada, da radi po Poslovniku i da se ne samo deklarativno izjašnjava za poštovanje Poslovnika, nego da to zaista i pokaže u svom delovanju. U suprotnom, obzirom da je nasilje već počelo i proširuje se ...
(Predsednik: Još jednom - vreme je isteklo.)
Nismo u taksi vozilu, neka kuca taj vaš cajger. Gospodine predsedniče, to nasilje se proširilo i na rad pojedinih odbora. Mi vas i ovom prilikom upozoravamo da nećemo tolerisati takav način rada i to nasilje. Imate primer iza sebe. Oni koji su pokušali nasiljem, velikim brojem narodnih poslanika koji su podržavali Vladu, da postignu nešto, postigli su to da se vrlo brzo uruše.
(Predsednik: Gospođo Pop-Lazić, četiri minuta je prošlo, završite.)
Mislim da ćete se vi urušiti mnogo, mnogo pre, zahvaljujući ovakvom načinu ponašanja.

Gospodine predsedniče, ponovo član 80, 81, 82. Hoćete li vi nama da kažete da li ste dobili Predlog ovog zakona koji hoćete da stavite na dnevni red u ponedeljak? Ovde, pred svima nama, recite da li vam je Vlada uputila ovaj predlog.
Vlada još uvek nije donela odluku o tome da uputi ovaj predlog zakona zvanično. Još uvek je on u fazi nacrta zakona. Vi stavljate nešto na dnevni red što niste dobili i dužni ste svima nama da kažete da ste prisiljeni od strane poslaničke grupe SPO da to učinite, ili demantujte. Ali mi ćemo na materijalu videti i imamo načina da saznamo, da li je Vlada zasedala, da li je donela tu odluku, da li je uputila parlamentu ili ne. Na vama je da pokažete koliki ste demokrata.

Nažalost, gosodine predsedniče, forma je nekada veoma važna.
Taj član 82. u stavu 3. i 4. kaže da kvorum za rad Narodne skupštine u danima za glasanje, prilikom usvajanja zapisnika sa prethodne sednice, utvrđivanja dnevnog reda, kao i na konstitutivnoj sednici Narodne skupštine, postoji ako je na sednici Narodne skupštine prisutno najmanje 126 narodnih poslanika. Vi ste to utvrdili na početku današnjeg zasedanja.
Kvorum se utvrđuje primenom elketronskog sistema za glasanje, na taj način što je svaki poslanik dužan da se identifikuje prilikom ulaska u salu, ubacivanjem identifikacione kartice u posalničku jedinicu. Vi ste konstatovali, a i mi smo priznali, da smo bili u sali, da se nismo idenitifkovali. Za to postoji sankcija po ovom Poslovniku. Izvolite, izrecite meru koja je Poslovnikom predviđena. Ne bežimo od odgovornosti.
Ali, zato sledeći stav, elektronski sistem je pokazao koliko poslanika ima u sali, kaže – ukoliko sistem za elektronsko glasanje nije u funkciji - niste konstatovali da on nije u funkciji, dakle, bio je u funkciji – o čemu predsednik Narodne skupštine obaveštava Narodne poslanike, kvorum se utvrđuje prebrojavanjem narodnih poslanika.
To što vi niste dorasli funkciji, što nas niste prebrojali, to je vaš problem. Sistem je radio, pokazao je da zakon nije prošao. Naše je pravo da se ne identifikujemo. Šta da vam radim. Povucite gospodina Dačića da ne ide u izbornu kampanju, neka sedi ovde i neka glasa za vaše zakone.

Gospodin ministar, kao doživotni asistent Ekonomskog fakulteta u Beogradu, očigledno nije stekao elementarna znanja o demokratiji, jer nije stekao elementarna znanja o ustavnom pravu, a to je izučavao na tom fakultetu, to znaju čak i srednjoškolci, razlika između parlamenta i vlade je ogromna. Vlada polaže račune parlamentu. Parlament polaže račune samo građanima Srbije.
Mi ćemo i na sledećim izborima, kao što smo na ovim prethodnim, položiti račune građanima Srbije i, kao što vidite, svakim danom naša popularnost je sve veća, što znači da smo zaslužili to poverenje, za razliku od vas. Vi ćete, gospodine ministre, vrlo brzo biti ovde na tapetu i moraćete da polažete račune ovom parlamentu.
Stoga, zapamtite ubuduće kada uđete u ovaj visoki dom, mi smo vas pozvali, obraćajte se poslanicima sa dužnim uvažavanjem. Vaše kolege koje vas podržavaju u ovom parlamentu mogu da izađu za ovu govornicu i da sučele stavove sa poslanicima SRS, mogu i da nas uvrede i mi možemo da izađemo i da odgovorimo, ali vama to ne dolikuje. Vi, kao predstavnik izvršne vlasti, morate ovde sa osobitim uvažavanjem da se odnosite prema svakom narodnom poslaniku.
Molim vas, jezik mržnje koji vi pokušavate da širite poslanici SRS neće prihvatiti.
Stoga vas još jednom upozoravam na elementarnu kulturu, jer mi možemo da odlučimo i da vas ne pozivamo u ovaj visoki dom, možemo da odlučimo i da više ne budete ministar, a to što ste sada ministar vas ne amnestira od odgovornosti za sve ono što ste radili dok niste bili ministar, kao i ovo što radite dok ste ministar.
Kad-tad ćete položiti sigurno račune nadležnim državnim organima, a mi smo spremni u svakom momentu, jer vlast je u vašim rukama, pokrenite sporove, imate sudove - neka rade svoj posao, imate policiju - neka radi svoj posao. Ko god je od nas prekršio bilo koju odredbu zakona, mi smo spremni da snosimo konsekvence, ali vi samo pričate, jer od kršenja zakona nema ništa, to znate i vi.

Dame i gospodo narodni poslanici, teškom mukom teče rasprava o ovom setu finansijskih zakona, što zbog nedostatka kvoruma, što iz drugih razloga.
Moram da kažem da je pre ove pauze u sali nedostajalo 47 poslanika poslaničke većine, a ovo kažem zbog toga što je predsednik napomenuo koji poslanici nisu u sali. Pa, nisu bili oni koji nisu morali da daju kvorum Skupštini za rad.
Dakle, pored toga što kuburimo sa kvorumom, očigledno je da je vrlo teško i onima koji podržavaju ove zakone da nađu argumente za to. O tome pre svega govori broj poslanika koji izlaze za ovu govornicu iz poslaničkih grupa koje su odlučile da podrže ove zakone: samo jedan poslanik iz poslaničke grupe SPO-NS, četiri poslanika DS, četiri poslanika DSS. Očigledno je ovo zakon jednog dela Vlade Srbije, onog koji ima kontrolu nad svim finansijskim tokovima u zemlji, a valjda svi već u Srbiji znaju da se radi o G17 plus, koji i ovim zakonima pokušava da stavi pod svoju kontrolu ono što do sada nije bilo.
Gospodin Dinkić nam je došao pred kraj ove rasprave, pretpostavljam da pobije naše argumente i da ponovo da nadu građanima da će nakon donošenja ovih zakona moći lakše da dođu do stana.
Građani očekuju nešto drugo. Građani očekuju da kamatne stope budu na nivou evropskih kamatnih stopa, dakle, da ne budu veće od 3-4 posto i očekuju realnu cenu.
Mi nemamo ni realne kamatne stope, a nemamo ih zbog toga što smo uništili naše banke. Došle su neke strane banke koje su sada uslovile da morate da donesete ovakav jedan zakon, jer one žele da se osiguraju. Ko će da ih osigura? Osiguraće ih država, zahvaljujući ovom zakonu o nacionalnoj korporaciji.
Niste nam rekli gde ćete naći pare, niste rekli da ćete predložiti rebalans budžeta i nije tačno ono što tvrdite u obrazloženju ovog zakona, da će to doprineti da banke daju veći broj kredita i pod povoljnijim uslovima. Pre svega zbog toga što je taj novčani iznos kao osnivački ulog ove korporacije taj koji će limitirati koliko će kredita uopšte poslovne banke davati, jer svaka će banka želeti da osigura svoj kredit. Naravno da će izračunati do kog iznosa može da ide i do tog nivoa će stambena izgradnja i ići.
Neki su tvrdili da je realna cena stana, navodeći svoj lokalni primer, negde oko 800 evra, a svi mi znamo da stan može da se na jednoj osrednjoj lokaciji izgradi za 400-500 evra, a da je sve ostalo zarada. Dakle, ne govorim o onim lokacijama koje su izuzetno skupe, kao što je centar Beograda, gde je kvadrat stana 2.000 evra, nego o onima gde je to danas na tržištu, a opet zahvaljujući nekim lobijima, jer je to cena koja je daleko od one realne, ako na to utiču ponuda i tražnja.
Postoji nešto drugo što nameće ovako veliku cenu zakupa stana i prodaje stana. Šta je to? To je duga priča, ali mi očigledno sa tim ne možemo da se izborimo dok država ne nađe neki modus da odvoji neka sredstva kojim će ona započeti finansiranje stambene izgradnje. To bi moglo da se, recimo, ostvari izdvajanjem nekog procenta od onog poreza na promet koji građani plaćaju prilikom kupoprodaje nekretnina.
Dakle, kao što će se obezbediti ova sredstva da osiguramo samo banke, jer vi osiguravate ovde samo onoga ko daje kredit, trebalo bi na neki način da osigurate i onog malog građanina koji bi želeo da uzme kredit, to je hipotekarni kredit, koji može da dođe u situaciju da u jednom kratkom vremenskom periodu ne bude u situaciji da otplaćuje svoj kredit i da mu onda stan ode na doboš.
Država bi morala ili bi mogla, po nama bi mogla, da iznađe sredstva da tog građanina na neki način osigura i da mu omogući da to premosti i da ga obaveže da naknadno taj kredit nastavi da plaća. Tu bi građani imali neku sigurnost, ali vi ovde ne vodite računa o građanima, vi ovde vodite računa isključivo o bankama koje pokušavate da stimulišete da daju stambene kredite.
Pokušala sam da izračunam kakav bih stan ja mogla da uzmem na kredit, imajući u vidu moju platu. Dođite vi u moju kuću, ja ću vam skuvati kafu, ništa ne brinite. Dakle, sa mojom platom, pod ovim uslovima da 60 posto moje plate bude zaduženo, mogla bih da kupim neki stan od 35 - 36 kvadrata, na 20 godina, uz ovu kamatu od 9 posto, i, naravno, dok otplatim biće to dva i po stana, a ne jedan stan. Eto koliko je to povoljno.
Ako uzmemo u obzir da je prosečna plata 14.000 dinara, ako od toga može da se zaduži 60 posto, molim vas da neko izračuna, može neko iz Ministarstva, pa može ministar kada bude izašao posle da nam kaže koliki je taj stan koji takav građanin može da kupi, da li je to pet, šeset ili sedam kvadrata. Dakle, mogu čak i da razumem nameru, ali ne mogu da razumem da neko nije sve to stavio na papir i da nije izračunao šta se zaista može i ko može na ovaj način da dođe do stana. Samo želimo da kažete istinu.
Istina je ta da ako neko ima jednu vrednu nepokretnost, može da zaradi, ne da zaradi nego na ovaj način da kupi i drugu vrednu nepokretnost, i to je u redu. Treba ljudima omogućiti da svoje bogatstvo multiplikuju maksimalno koliko su sposobni, i kreditno i inače. Ali, da ne govorimo onda i da ne bacamo prašinu u oči onom širokom krugu građana koji to ipak neće moći da urade i neće im to ni ovaj zakon omogućiti.
Što se tiče zakona o dopuni Zakona o Narodnoj banci, on je posledica ovoga zakona o osiguranju.
Mislimo da je zaista pogrešna procena ili je ovo namera, ja bih pre rekla da je namera, jer gospodin Dinkić vrlo dobro poznaje Narodnu banku, zna koliko ona može da bude moćna i koliko jeste moćna i želi da joj omogući da ona ubuduće radi ono što bi moralo da radi Ministarstvo. Kada kažemo ministarstvo, mi mislimo vlada. Zašto je važno da to bude Vlada? Zato što mi možemo da imamo kontrolu nad Vladom, a nad Narodnom bankom baš i nemamo kontrolu. Dakle, mi želimo da to ostane u nadležnosti Ministarstva finansija i da vas mi onda, ukoliko ovaj posao ne radite kako treba, možemo ovde da pozivamo na odgovornost i da o tome raspravljamo.
(Predsednik: Vreme, gospođo Pop-Lazić).
Što se tiče Zakona o javnim nabavkama, svi u ovoj državi znaju da je svaki tender namešten. Nikada onaj najjeftiniji nije dobio na tenderu, nikada onaj najpovoljniji, uvek tu ima nekih privremenih situacija, pa to izgleda mnogo skuplje. Jedini kome je dobro kada god je neka javna nabavka, kada god je neki javni tender, jeste tenderska komisija. Njoj je uvek fino.
Zbog svega ovoga, dakle, koliko smo mogli i koliko nam je vreme to dozvoljavalo, pokušali smo da skrenemo pažnju na manjkavost ovih zakona, a upozoravam vas, poslaničku većinu, ubuduće kada god nam budete ovako pripremili da govorimo o pet zakona sa ovako ograničenim vremenom, budite sigurni da nikada nećete završiti raspravu, jer će 82 poslanika govoriti o svakom amandmanu i to će vam onda trajati šest meseci.
Zato se uzmite u pamet, nemojte kao što je bio ovaj režim pre vas, pa sad govore ono što smo mi njima govorili....
(Predsednik: Dva minuta ste prekoračili, gospođo Pop-Lazić, molim vas završite.)
...Oni su se dozvali pameti. Nemojte i vi da čekate da odete sa vlasti, mada ste vi Vlada u kontinuitetu, uzmite se u pamet i budite korektni maksimalno, koliko je to moguće, jer mi zaista imamo obavezu da ubeđujemo jedni druge, ali imamo obavezu i da upozorimo javnost na to šta može da očekuje ukoliko poslanička većina donese neki zakon.
SRS nema poverenja niti u ovu vladu, niti u ministra Dinkića i ne može da podrži ovakve zakone.

Gospodin Marković, replika.

Reč ima narodni poslanik Nenad Bogdanović, a neka se pripremi narodni poslanik Branislav Rankić.

Gospodine ministre, nisam očekivala da ćete i vi da se bavite u ovom sazivu nekom imaginarnom kućom koja se meni pripisuje. Jedan predstavnik vlasti, one prethodne, to je pokušao za istom ovom govornicom, pa se posle izvesnog vremena izvinjavao što je to uradio, shvativši da je pogrešio i da mu je to neko podmetnuo.
Dakle, notorna je laž da je to moja kuća i da je to kuća mog oca. Sve što sam u životu stekla, a stekla sam samo troje dece i nešto stvari...
(Predsednik: Gospodine Vučiću, nemojte da ometate govornika, budite ljubazni.)
... stekla sam pošteno svojim radom. Da vam to dokažem, čekala sam da ova vlada formira stambenu komisiju i podnela sam zahtev za dodelu stana. Moje petočlano domaćinstvo je bez rešenog stambenog pitanja i da vidim kako će Vlada da raspolaže jednim jedinim stanom, a da taj stan ne dodeli Gordani Pop-Lazić. Tražiću kredit, ne tražim stan, na 40 godina, kao što dajete svima ostalima. Toliko mogu od plate da izdvojim da otplaćujem ratu i da rešim stambeno pitanje svoje i svoje porodice, ali vi ste sada u nebranom grožđu.
Vi znate da će ova vlada da padne na vama i vi zauzimate gard, a mi se spremamo da je rušimo upravo na vama i neću da vam kažem šta smo vam sve spremili. Čekamo pogodan trenutak, pa da vas prozovemo.
Neću da kažem da ste lopov, kao što je to rekao moj kolega, ali ste kriminalac jer ste izvršili oružani upad u Narodnu banku, i da je ova država pravna država, vi ne biste bili ministar nego biste bili u zatvoru. Obećavam vam...

Kada mi budemo odlučujući faktor u ovoj državi, vama će biti mesto u zatvoru. Zato nemojte da se bavite takvim stvarima. Niko u ovoj državi vam neće poverovati. Ko god je gledao Anketni odbor, bez obzira kakav izveštaj bude bio, jasno mu je da ste vi čvrsto povezani i sa Hamovićem i sa Lazarevićem, i da ste upleteni u tu mafiju oko EPS-a.
Prema tome, ovo vam nije nikakva kontrateza. Razmislite sledeći put kada nekoga optužujete i prijavite mi, molim vas, ko je to meni poklonio te lokale, dobićete muštuluk od mene.

Dame i gospodo narodni poslanici, da je, kojim slučajem, poštovana volja birača i da je SRS ta koja čini Vladu Srbije, verujte, ne bi nam palo na pamet da podržimo ovakav jedan zakon, niti da ga predložimo, jer on nama nije potreban. Mi imamo našu unutrašnju kontrolu i ukoliko neko nije moralna ličnost, ličnost koja svojim ljudskim kvalitetima ne zaslužuje da bude na tako visokoj državnoj funkciji kakve su ove koje se ovim zakonom preciziraju, jednostavno, taj ne može da bude predložen od strane SRS. Mi takvih pokušavamo da se rešimo i u stranačkoj infrastrukturi, a to da dođu na neku visoku državnu funkciju jednostavno ne dolazi u obzir.
Zbog toga Tomislav Nikolić i u ovoj kampanji obećava biračima da će stajati čvrsto na tome da kontroliše Vladu Srbije i svakog ministra u Vladi Srbije i, takođe, tvrdi da će posle vrlo brzih parlamentarnih izbora, kada ode ova vlada, kojoj je mandat ograničen, jer je neprirodna, kada budu u toj vlasti srpski radikali, njih još strože kontrolisati. To vam je jedna unutrašnja kontrola i to govori o prirodi jedne političke partije koja želi da igra najznačajniju ulogu u zemlji. Onda nam ne trebaju ovakvi zakoni, koji su nesprovodivi i koji će ipak ostati mrtvo slovo na papiru. Ali, kako još uvek nismo u vlasti, mi pokušavamo da vam popravimo ovaj zakonski tekst.
Htela bih da apelujem i na Vladu Srbije i na vas, gospodine ministre, ipak ste vi profesor, da nas poštedite ubuduće ovih naslova iznad članova zakona, jer oni mogu da budu često i konfuzni i da ne upućuju na pravu sadržinu samog člana. Podnela sam amandman na član 19. iznad koga stoji naslov - Sastav republičkog odbora, a može da stoji i - način izbora članova odbora, jer on se odnosi i na to. Malo mi to imbecilno deluje. Glave su te koje upućuju na to šta se obrađuje u pojedinim članovima ovog zakona. Ne znam čiju ste to praksu usvojili. Kod nas to nije bilo uobičajeno sve do ove prethodne DOS-ove vlade.
Sam član 19. je, čini mi se, podložan jednom amandmanu koji će morati Zakonodavni odbor da podnese zbog prihvatanja nekih drugih amandmana. Molim vas da ubuduće dozvolite poslanicima da obrazlažu svoje amandmane, jer oni ne moraju unapred da znaju, ako nisu pismeno obavešteni, koje ste amandmane usvojili, pa čak i onda, jer oni žele i javnosti i ostalim poslanicima da skrenu pažnju na to da je izmena do koje je došlo, amandmanska izmena, delo njihovog zapažanja i njihovog rada.
Dakle, predlagač ovde predlaže da republički odbor ima devet članova i kaže da tri člana biraju sudije Vrhovnog suda, jednog člana bira Advokatska komora i pet članova Narodna skupština, na predlog Srpske akademije nauka i umetnosti. Vi ste se kao predlagači opredelili da kao kompetentne ovde odredite Vrhovni sud, Advokatsku komoru i SANU. Ne znamo šta vas je nagnalo da tako razmišljate.
Mi amandmanom pokušavamo to da uvedemo u jednu drugu kolotečinu, odnosno predlažemo da pet članova ovog odbora, jednog jedinog koji će postojati nakon ovih naših amandmana, bira Administrativni odbor, iz različitih političkih stranaka u okviru Narodne skupštine, odnosno iz reda narodnih poslanika i četiri člana, takođe na predlog Administrativnog odbora, iz kruga uglednih javnih ličnosti koje će, naravno, krasiti sve one osobine koje bi trebalo da dovedu do toga da oni budu objektivni.
Takođe, u članu 19. iznosite stav da su kompetentne sudije i advokati, a poslanici nisu, a to zato što su predstavnici političkih partija. Valjda bi trebalo svima da bude jasno da danas ni u Srbiji, niti bilo gde nema čoveka koji nema svoje političko opredeljenje. To da li je on i član političke partije ili nije, potpuno je nebitno u ovakvoj oblasti. Nemoguće je utvrditi članstvo u političkoj partiji ukoliko čovek sam ne kaže da je član određene političke partije, što mi amandmanom i tražimo i mislimo da je u redu.
Dakle, ovaj član bi trebao potpuno da se revidira i da glasi, zbog javnosti ću pročitati kako: "Odbor se sastoji od devet članova koji između sebe biraju predsednika. Članove odbora bira Narodna skupština, na predlog Administrativnog odbora. Pri predlaganju kandidata za izbor vodi se računa o njihovom radu i ugledu. Pet članova odbora bira se iz reda narodnih poslanika Narodne skupštine, a ostali članovi treba da budu ugledne javne ličnosti, profesionalno opredeljene da primenjuju propise. Članovi odbora moraju biti iz različitih političkih stranaka, tako da ni jedna politička stranka ne može imati dva člana u odboru.
Kandidati za članove odbora iz reda uglednih javnih ličnosti prilikom prihvatanja kandidature moraju da saopšte svoju političku pripadnost. Predsednik odbora ne može biti član političke stranke čiji su članovi ili član izabran za predsednika, potpredsednika ili člana Vlade Republike Srbije", jer se pretpostavlja da će najviše biti na meti sukoba interesa upravo članovi Vlade, predsednik Vlade i potpredsednici Vlade.
Dakle, samo sujeta predlagača može da vas opredeli da ovakav amandman ne prihvatite. Mislimo da je mnogo precizniji i da je on u skladu sa ciljem koji zakon treba da postigne. Mislimo da van ovog parlamenta, van ovih narodnih poslanika, njih 250 koji su dobili poverenje birača, ne treba da tražimo neke druge autoritete koji će odlučivati o tome ko će biti član ovog odbora.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju kompetentnosti organa koji će predložiti članove odbora niko nije rekao da možda Srpska akademija nauka i umetnosti nije kompetentna, ali mislimo da je ovaj parlament kompetentniji, i to zbog čega? Zbog odgovornosti. Mi smo ti koji smo birani od građana Srbije, mi smo ti koji smo izabrali Vladu, većina ovog parlamenta je izabrala Vladu. Vlada je ta koja imenuje, postavlja mnoge funkcionere.

Dakle, odgovornost je naša i mi bismo morali da budemo zainteresovani da ne dođe do sukoba interesa i da funkcioneri obavljaju svoju javnu funkciju u korist države i naroda, dakle ne na sopstvenu korist ili samo na sopstvenu korist, nego pre svega u interesu naroda i države, što naravno može da bude njegov lični interes, a to je najnormalnije i da bude.

Zbog toga, dakle zbog preuzimanja odgovornosti, smatramo da je Administrativni odbor ovog parlamenta, sastavljen od predstavnika svih političkih partija koje ovde u parlamentu postoje, jedino kompetentan da odredi ove članove odbora. Smatram da zaista ne treba da mi budemo ti koji će stavljati u obavezu Vrhovnom sudu, Advokatskoj komori i SANU da oni preuzmu na sebe odgovornost koja je u stvari naša. To je skidanje odgovornosti. Samo iz tog razloga smo mi smatrali da to treba prebaciti na Administrativni odbor, a ne ostaviti ovim organima koji su predloženi.

Istini za volju, uvaženi gospodine Miloševiću, SRS nije za taj nakaradni budžet glasala. Smatrala je da nije dobro što Vlada ne finansira Srpsku akademiju nauka i umetnosti i za taj budžet glasali su oni na čijoj ste listi vi izabrani za narodnog poslanika.

Poštovane kolege, pošto smo malo ovu raspravu usmerili u filozofskom pravcu i pokušali logički da protumačimo šta je to amandman i čemu on služi, sve to što je uvaženi profesor rekao je s jedne strane tačno. Postoji ono drugo lice logičkog razmišljanja, jer ako poredimo zakon sa jednom kućom, a amandman sa onim koji bi hteo kuću da popravi, postavlja se pitanje šta će se desiti sa kućom ako investitor odbije da se kuća popravi. Onda ona sama po sebi mora da se sruši. Mi ne želimo da se sruši, nego želimo da to aposolutno popravimo.
Zbog toga smo mi, ako ste dobro pratili naše amandmane, dali u stvari predlog novog zakona, onako kako mi mislimo (na šta imamo pravo) da taj zakon treba da izgleda i kakav on sadržinski treba da bude. Naravno, on se donekle uklapa u koncepciju predlagača, odnosno Vlade i donekle se ne uklapa, i Vlada je odlučila da prihvati jedan deo amandmana. Samim tim preuzela je odgovornost za primenjivost ovog zakona sutra u praksi. Prema tome, mi sa tim nemamo ništa, celokupna odgovornost je na predlagaču, a mi smo svoj doprinos dali koliko smo mogli u ovoj raspravi da taj zakon sutra nešto u praksi i vredi.
Što se tiče amandmana na član 31. u kome se kaže da republički odbor podnosi Narodnoj skupštini do 1. marta tekuće godine izveštaj o svom radu za prethodnu godinu, mi smo amandmanom u ovom prvom stavu intervenisali čisto iz razloga leksičkih pravila, jer priloška odredba za vreme mora da bude ipak na kraju rečenice, a ne u sredini rečenice.
Zbog toga taj stav treba da glasi, po nama: "Odbor podnosi Narodnoj skupštini izveštaj o svom radu za prethodnu godinu najkasnije do 1. marta tekuće godine".
Takođe, sledeći naše amandmane da treba da postoji samo jedan odbor, bez onih odbora u autonomnim pokrajinama i lokalnim samoupravama, dodali smo stav 2: "Odbor posebno izveštava skupštinu AP i skupštine jedinica lokalne samouprave o svom radu, obaveštava i preporučuje u odnosu na sukob interesa javnih funkcionera koji obavljaju javnu funkciju na njihovoj teritoriji".
Šta smo time hteli? Hteli smo da jedna od mera koja je predviđena, mera javnog objavljivanja preporuke za razrešenje, bude praktično dostupna skupštini pokrajine i skupštinama lokalne samouprave, kako bi to bio dodatni pritisak na javnog funkcionera da do razrešenja zaista dođe, pa taj organ koji ga je imenovao da takvog funkcionera razreši.
U ovom slučaju, odbor bi, kako ste vi to predvideli članom 31, imao obavezu da svoj izveštaj podnese ovoj skupštini, a to bi moglo da prođe i tako da one skupštine lokalnih samouprava koje su zainteresovane za neke od funkcionera ne budu obaveštene o tome šta one treba da preduzimaju. Mislimo da od ovog viška glava ne boli, da ne šteti, a da značajno doprinosi preciznosti samog člana.

Dame i gospodo narodni poslanici, molila bih svoje kolege iz SRS da aplaudiraju kad god izađe neko iz Demokratske stranke Srbije za ovu govornicu, neka ljudi malo hrane svoju sujetu, jer ne verujem da oni na nekom skupu danas mogu da skupe više od 250 ljudi, koliko ovde ima, u ovoj sali. Prema tome, neka malo vežbaju.
Što se tiče amandmana, zaista je, moram da kažem i možda izraz nije primeren, imbecilno da iznad jednog člana stoji - završna odredba.
Molim vas, gospodine Aligrudiću, nemojte sebe da smatrate najpametnijim. Uopšte nije u pravnoj praksi da tako nešto u zakonu postoji. Napravili ste brojne propuste, čisto pravno-tehničke prirode. Pa, vi govorite u ime predlagača, a ministar je tu i verujem da bi se on složio kao profesor Univerziteta, profesor Pravnog fakulteta. Ako je funkcioner, on mora da bude javni funkcioner. Dakle, to mora da bude prihvaćen amandman. Ako je dužnost, ne može da se vrši, ona se obavlja. Vršalica vrše, a funkcija se obavlja.
Jednostavno, vi nećete da vodite računa i o osnovnim pravno-tehničkim stvarima. Možda predlagač i nema vremena da se time bavi, ali postoji Sekretarijat za zakonodavstvo koji bi o tome morao da vodi računa. Izgleda da on ne funkcioniše i samim tim naši zakoni ne izgledaju onako kako bi trebalo da izgledaju. Bitno je da prevodilac prevede neke odredbe iz uporednog prava nekog zakona iz našeg bližeg ili daljeg okruženja, ali neki pravnik to mora da pogleda, pa da uobliči u našu pravnu praksu.
Nemojte da osporavate pravo na podnošenje amandmana bilo kojoj poslaničkoj grupi. Nemojte da apelujete na nas i da postižete neki konsenzus sa SRS po ovakvim pitanjima, jer to ne možete. Vama ne trebaju glasovi SRS da bi neki predlog zakona prošao. Vaše je pravo da predlažete i da usvajate šta hoćete, a naše je da kritikujemo; u stvari, to je naš jedini cilj i da na taj način javnosti Srbije ukažemo za šta se zalažemo. Kada budete stavili na dnevni red predloge zakona koje je podnela SRS, a takvih ima ... Gospodine Krasiću, koliko? Četiri, pet, šest, ne znam tačno ...
(Predsedavajuća: Samo vas podsećam da ste se javili povodom amandmana, gospođo Pop-Lazić.)
Kao i prethodne kolege. Onda ćete moći da podnosite amandmane na predloge zakona SRS i onda ćemo mi imati u vidu to što vi želite. Prema tome, svi se ovde legitimno ponašamo u skladu sa onim što naši birači od nas očekuju.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministar nam je u uvodnom izlaganju, u ime predlagača, jasno rekao da je ovaj predlog zakona, praktično, obećanje koje je Vojislav Koštunica u svom ekspozeu kada se vlada formirala izneo, rekavši i objavivši da ćemo se boriti protiv korupcije i organizovanog kriminala na svaki način.
Međutim, mi ovim zakonom priznajemo i neefikasnost pojedinih državnih organa, a samim tim i neefikasnost države, pa se postavlja pitanje šta ćemo učiniti, odnosno šta će Vlada učiniti i koje će to zakone predložiti ili izmeniti da bi sve državne organe naterala da rade svoj posao, jer kada bi to bio slučaj nama ovaj zakon uopšte ne bi ni bio potreban.
Kada bi sudovi radili kako treba, kada bi tužilaštva radila onako kako se to od njih očekuje, kada bi policija radila svoj posao, kada bi političke partije bile dovoljno odgovorne, dakle kada bi na najviše državne funkcije postavljali ljude u koje imaju poverenja i koji su pre svega moralne ličnosti, onda nam, takođe, ovaj zakon ne bi bio potreban.
Mnogi su ovde pre mene pominjali neke grupe ljudi, navodeći čak i imena, koji nisu obuhvaćeni ovim zakonom, a bili su nosioci i glavni likovi nekih afera koje su nas potresale prethodnih godina. To govorim zbog toga što mislim da zakon ima propusta, šupljina i SRS je pokušala da to popravi svojim amandmanima, pa ćemo videti kada bude rasprava o pojedinostima koliko ćete imati sluha za to, jer nam je cilj svima isti. Svi želimo da se na neki način izborimo sa korupcijom, mada sva društva od toga boluju i teško da ijedno bez toga može, ali možemo da je svedemo na neki podnošljiv minimum.
Postavlja se pitanje hoćemo li da budemo ozbiljna država ili ćemo da se igramo države, jer, istini za volju, ako hoćemo da saznamo ko šta ima i kako je to stekao, to je najlakše preko poreskih organa. Njima je najlakše da utvrde koliki su vam prihodi bili, koliko ste platili poreza ili niste platili porez, šta imate, napravi se razlika i, molim lepo, sudovi onda treba da rade svoj posao. Ali, mi do sada očigledno nismo imali želju da to tako uradimo, niti naši poreski organi to mogu da urade.
Jedno od pitanja je gde je garancija nama na osnovu ovog zakona da će onaj javni funkcioner za koga se utvrdi da postoji sukob interesa završiti na sudu, jer, koliko sam shvatila, ipak se prikupljaju neki materijalni dokazi. Ovaj republički odbor ima dokaze da je došlo do sukoba interesa, možda postoji i neka materijalna korist, najčešće materijalna korist, i gde vam je garancija da će za to imati sluha tužilaštva i da se ona neće oglušiti o sve to.
Ako se sve završi na onim merama koje odbor može da donese onda smo apsolutno neefikasni, jer mi to sve liči, verujte mi, na onaj prutić koji mama drži na ormaru, pa ako zatreba, ošinuću te, ali neka stoji tu i neka plaši javne funkcionere. Ako mi imamo funkcionere kojima je dovoljno zapretiti da ih to podseća na činjenicu da su najviši državni funkcioneri i da svoj posao treba da obavljaju u javnom interesu i da treba da budu visokomoralne ličnosti, onda neka i ovaj zakon egzistira.
Mera nejavnog upozorenja, koju odbor može da izrekne, izriče se, kaže zakon, ako sukob javnog interesa nije uticao na vršenje javne funkcije (dakle, ono - no, no, nemoj to više da radiš), a mera javnog objavljivanja preporuke za razrešenje, predviđena članom 27, ako se ne povinuje ovom zakonu do isteka roka koji mu je u odluci određen.
Dakle, posle toga, posle jedne i druge mere, može da se stavi tačka na sve to, jer ako neko ima obraz kao đon onda nikakav zakon, barem ne ovakav, bez prave sankcije ne može da dovede do cilja.
Postavljam sada jedno pitanje i predsedniku Skupštine koji nije tu - da li postoji sukob interesa i da li će postojati po ovom zakonu u tome što on pojedine predloge narodnih poslanika ili poslaničkih grupa ne stavlja na dnevni red. Možemo da pretpostavimo ili da tvrdimo ili da dokazujemo da postoji, jer je moguće da pojedini lobiji ne žele da se određena problematika reši na takav način. Nadam se da ako ovaj zakon bude donet neće pasti više nikome na pamet da se ogluši o predloge narodnih poslanika ili poslaničkih grupa i da će sve stavljati na dnevni red, a većina je ta koja će odlučivati hoće li se o njima raspravljati ili neće.
Namere Vlade su bile, po nama, časne - da spreči sukob između javnog i privatnog interesa, da uspostavi pravila i načela kojima bi funkcioneri trebalo da se rukovode pri vršenju javne funkcije. Navode se u zakonu situacije koje potencijalno mogu da izazovu sukob javnog interesa, organi koji će o tome voditi računa, mere za povredu, a one su, i sam zakon kaže, samo moralne prirode. Istini za volju, ovaj zakon ne isključuje krivičnu odgovornost, ali da su naši funkcioneri do sada bili dodirljivi nama ovaj zakon ne bi ni trebao.
Bojim se da će i sa ovim zakonom biti nedodirljivih - pogledajte pojedine visoke državne funkcionere koji su se ovih dana pojavljivali pred Anketnim odborom; pojedini od njih prosto su pretili članovima Anketnog odbora, držali čitave tirade, ne prezajući uopšte od toga da su oni pozvani na odgovornost. A, podsetila bih vas na to da kada u Americi neko bude pozvan pred anketni odbor, on samo razmišlja o tome koliko će da dobije, a ne da li će da zaglavi u zatvoru.
Eto, to je ta odgovornost, koja kod nas teško da može ovakvim zakonom da se uspostavi, ali nekim kaznama i sankcijama koje bi bile određene krivičnim zakonom, uz efikasno pravosuđe, ja verujem da bi; ponekad čak pomišljam, verujte mi, na onaj Dušanov zakonik. Ali, pre toga moramo naše javne funkcionere da poštujemo, moramo da se izborimo za njihov status, da se ne zavaravamo da naši najviši državni funkcioneri mogu da žive od 30.000 dinara i da neko od njih ima interesa da živi od 30.000 dinara, jer ne može.
Dakle, umesto ovih para koje dajemo za ovih 169 odbora samo na lokalnom nivou, pa još za pokrajinski, pa republički, pa za čitavu tu administraciju, za sve te zaposlene i za članove odbora, bolje je da mi našim ministrima damo godišnje apanaže, da oni nemaju potrebe da zavuku ruku ni u čiji džep, da ne trče od jednog do drugog upravnog odbora. Jer, verujte, ja sam ubeđena, ni njima to baš nije lako ni milo, ali moraju na neki način da nadomeste to što sa tim parama njihove porodice i oni ne mogu da egzistiraju, jer ne može da razmišlja da li će sutra da ostavi ženi 300 ili 500 dinara za ručak i da vodi politiku i da rukovodi milijardama dinara koje mu stoje na raspolaganju. Dakle, to je demagogija.
Ako hoćemo da se bavimo demagogijom, možemo, a ako hoćemo da nešto korenito promenimo dajte da to promenimo nekim zakonom o javnim funkcionerima, pa nekim zakonom o narodnim poslanicima, da se zna ko je ko u ovoj državi, koliko vredi, koju odgovornost nosi, a onda za svaku grešku i za svaku omašku - krivična prijava i to mora da se razreši pred sudom, nema nikakvih olakšavajućih okolnosti, nema nedodirljivih.
Naravno, postoji politička odgovornost, a do te političke odgovornosti ćemo doći, mislim na nekom višem nivou, onda kada ozbiljne političke partije, velike političke partije budu te koje će u budućnosti odlučivati šta se u ovoj državi dešava.
Ne bih o pojedinostima, već sam uzela 10 minuta svojim kolegama; ubeđena sam da je ovaj zakon još jedan od onih koji predstavljaju pritisak na javne funkcionere, ali mi ne verujemo da će ovaj odbor koji je predviđen kao organ koji treba da vodi računa o sukobu interesa ikada biti formiran, barem ne ovako kako ste vi to predvideli (imali smo već takve slučajeve i ranije) i da će da dovede do onih efekata koje ste želeli kao predlagači zakona. Stoga možda nije loše da imamo jedan ovakav zakon, ali kakve ćemo koristi od njega imati, videćemo u praksi, ukoliko bude bio donet; mi srpski radikali nismo optimisti da on može značajno da popravi stanje što se borbe protiv korupcije u zemlji tiče. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Milorad Vučelić.