Hvala, uvaženi predsedavajući.
Poštovane kolege, Ustavni sud je okosnica u izgradnji i očuvanju pravne države. U tom smislu, potpuno je nerazuman predlog pojedinih opozicionih poslanika da ga treba i ukinuti. Dobar primer za to predstavlja sudska praksa nemačkog Saveznog ustavnog suda i njegov uticaj na razvoj prava. Konkretno, sudska praksa je u oblasti osnovnih ljudskih prava u značajnoj meri osnažila ljudska prava i zaštitu od akata državnih organa.
Iz tog razloga ohrabruje što je u Srbiji uvedena i realizovana ustavna žalba. Nadamo se da će ona u Srbiji postići sličan cilj koji je imala u Nemačkoj. U prethodnom periodu smo imali ustavno sudstvo sa previše promena koje nisu dale odgovarajuće rezultate, pa se nisu ni održale.
Ustavno sudstvo, kao kategorija, podrazumeva rešavanje ustavnih sporova od strane sudova u cilju zaštite Ustava, a posledica je usvajanja principa ustavnosti. To ne znači samo postojanje pisanog Ustava, nego i njegovo određivanje, kao osnovnog zakona najviše pravne snage sa kojom se moraju usaglašavati svi pravni akti i materijalne radnje, kako građana, tako i svih državnih organa. Danas Ustav i vladavina prava, ali i vladavina zakona imaju milenijumsku tradiciju.
Većina današnjih civilizovanih država, poslednjih nekoliko vekova, učvrstile su političke sisteme, ekonomiju, kulturu, ustavnost i vladavinu zakona. Iz strategije prošlosti svakako se mogu koristiti velika znanja i iskustva i važno je učiti od velikih mislilaca. Tako je jedna Ciceronova sintagma, koju je naučio od Platona, bila prihvaćena u latinskoj formi u 13. veku od Vrhovnog suda Engleske, i to verovali ili ne, a glasi – ljudi ne mogu biti iznad utvrđenih zakona.
Kod nas tek u Ustavu iz 199. godine stoji da je Republika Srbija zasnovana na slobodama i pravima čoveka i građana, na vladavini prava i na socijalnoj pravdi. Ono što je važno istaći, kada je u pitanju zaštita prava države, pojedinca, ma ko bio, ne može biti iznad zakona i da sudije potpuno nezavisno i rasterećeno, bez pritiska, obavljaju časno svoj posao u cilju zaštite prava, Ustava i ustavnog poretka u državi.
Kažemo da je pravda spora, ali dostižna, pa smo mi tako čekali punih osam vekova da zahvaljujući Vladi, koja je preuzela odgovornost za svoju državu 2012. godine, i premijeru gospodinu Aleksandru Vučiću konačno sudovi rade nezavisno, bez uticaja raznih moćnika i da konačno pojedinac nije jači od države, ma kako se on zvao i koliko je sponzorisao i učestvovao svojim novcem i pomagao kampanje, sada opozicionih velikaša, od 2000. do 2012. godine.
Očekivanje i nada polagane u oktobar 2000. godine, tj. duboke promene u pravcu vladavine prava, demokratije i tržišne privrede nisu ostvareni, što nas je dovelo u vrlo nezavidnu situaciju i pred vrata bankrota. Nije došlo do promena institucija koje su se mogle i morale reformirati ili promeniti, ali kada su bile reformisane, kao sudstvo, urađeno je na katastrofalan način, nepotistički, po partijskoj liniji, a zbog čega i danas plaćamo danak takvim reformama, kako i u stručnom, tako i u finansijskom smislu. U najmanju ruku je nekorektno nama spočitavati zastarele slučajeve i loše sudske presude.
Takva nečuvena reforma sudstva bila je pravi primer da se potvrđuje pravilo da je lični interes i borba za vlast glavni uzrok što danas imamo probleme koje smo nasledili i moramo da ih rešavamo i ispravljamo na način kako najbolje znamo i umemo.
Popravljanje društvenog stanja treba početi time da se svaka stvar ne zove pravim imenom, što za pravnike znači da se svaka pojava koja je relevantna za pravne odnose na pravi način kvalifikuje i jasno definiše. Uvođenje zakonitosti i ustavnosti moglo bi, takođe, početi uvođenjem pravih i preciznih pravnih termina, kvalifikacija sa širokom slobodom u granicama prava. Vladavina prava podrazumeva racionalno, pravedno pravo i trajno pravo i obavezu, trajni kontinuitet ustavnih rešenja i poštovanje stečenih ljudskih prava i sloboda.
U Engleskoj su još 1215. godine plemići i sveštenstvo potpisali Veliku povelju slobode, a 20 godina kasnije, 1235. godine, potpisano je i uvedeno pravno načelo koje ograničava svaku ličnu vlast, pa i monarhovu. Konačno, delotvornost ustavnog sudstva podrazumeva da njegove odluke prihvate, kako građani, tako i druge grane vlasti, što zavisi od načina na koji ustavne sudije obavljaju svoje funkcije, ali i od pravne kulture date zemlje.
Zarad naših građana, danas smo mogli da čujemo i nešto iz biografije gospođe Dragane Petrović, koju ne poznajem, ali ono što sam čula je recital objavljen u „Blicu“ od 9. februara 2015. godine, ali naravno skraćena verzija. Poslednjih par rečenica glasi: „Na Apelacionom sudu gospođa Dragana Petrović je dobila spor po trećem osnovu. Fakultet je osuđen i mora da joj dodeli milion dinara sa kamatom, kao odštetu.“
To ste zaboravili da kažete, to ste prećutali, a na čiji teret? Na teret budžeta, i po džepu naših građana. To kako ste pripremali optužnice, kako ste radili istrage i kako ste vodili sudske sporove, vidimo danas. Plaćamo milion dinara iz budžeta, iz džepova građana Srbije. Hvala.