Hvala.
Uvažena predsednice, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege, danas su pred nama tri veoma važna zakona i ja bih krenula sa izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti na radu. Ovaj zakon je veoma značajan, obzirom da je prethodni donesen 2005. godine. Sve čestitke ministarstvu da je smoglo snage da ovu veoma ozbiljnu temu uzme u svoje ruke i u svoju nadležnost.
Prethodne kolege su me inspirisale svojim govorima i ne mogu da se ne osvrnem na jedan veoma ozbiljan period, kada smo imali jednu ozbiljnu državu, kada su se poštovale sve zakonske norme, tzv. JUS standardi, a to su danas ISO standardi, ali smo u nekom periodu krajem 90-ih, a naročito od 2000. do 2012/13. godine zaboravili na te standarde i imali smo, da ne kažem, jednu rašomonijadu na tom našem tržištu rada, na poljima uopšte proizvodnje, zdravstva, prosvete, u svim oblastima. Od jedne uređene države ušli smo u jedan sistem potpune neorganizovanosti. Ko nije učestvovao u tzv. obukama raznih kvazi eksperata, koji su prosto saletali sva javna i društvena preduzeća i privatna preduzeća da nam objasne važnost tih standarda, razne konsultantske kuće koje su bile povezane sa raznim sertifikacionim kućama, veliki novac se slio tada u našu državu i majke i ćerke firme su to jako lepo podelile, a mi smo te standarde u firmama dobili na papiru. Ništa od primene tih standarda u životu nije bilo. Konkretno govorim i o ovom standardu 18001 koji se odnosi na zdravlje, zaštitu i bezbednost na radu. To se dešavalo i sa mnogo drugim standardima, HCCP standardom, ISO-m 22.000 kada je bezbednost hrane u pitanju, 14001 standard zaštita životne sredine, tako da smo uglavnom imale kvazi sertifikate bez prave primene.
Onog momenta kada je ministarstvo rešilo da preuzme odgovornost i da ove standarde upriliči onako kako treba, dobili smo i pravi sistem. Znači, pravo vrednovanje, konkretno za ovaj zakon, procenu rizika na svakom radnom mestu, dobili smo norme šta će jedno lice za bezbednost na radu raditi u određenoj firmi i zašto je potrebno da neka firma, iako ima pet zaposlenih, a posluje sa visokorizičnim supstancama, hemijskim supstancama ili u svom procesu proizvodnje ima visokorizični postupak, neophodno ima lice za bezbednost na radu koje ima određeni sertifikat, koji je dobilo u Ministarstvu za rad, odnosno pred nadležnom komisijom koja se sastojala od eksperata i profesora, a ne kvazi naučnika koji su nas 2000-ih godina saletali sa svih strana.
Ono što želim da vam kažem, to je da rizik ne može da se svede na nulu, ali može da se prevenira i to je jako bitno. Znači, dobra procena rizika na radnom mestu obezbediće vam viši nivo produktivnosti, smanjenje povređivanja na radu, smanjenje profesionalnih oboljenja, a samim tim i smanjenje troškova za bolovanje, smanjenje troškova oporavka, rehabilitacije i troškova za invalidnost. Samim tim doći će i do povećanja ugleda organizacije, poverenja klijenata, otvaranja novih tržišta, ravnopravnog učešća na međunarodnim projektima, ispunjavanja uslova tendera i sklapanja strateških partnerstva. To su blagodeti ovog zakona, a ne samo puka procena rizika i jedan bezbedan uslov na svom radnom mestu.
Da ne ostanem nedorečena što se tiče i poslodavaca i zaposlenih, verujte, imate situacije kada poslodavac uradi sve, obezbedi dobru obuku za radnike, obezbedi sredstva zaštite, a radnik iz nekog razloga ne želi ta sredstva zaštite da primeni. Ovo vam pričam konkretno iz moje struke. Jako je teško naterati medicinsku sestru laboranta da stavi rukavicu prilikom uzimanja krvi, jer im to, eto, jednostavno smeta. Da pođemo sad do mnogih domova zdravlja, videćete kako se odlaže medicinski otpad. Dobili su svi one kutijice za odlaganje špriceva i igala, ali retko ćete zateći medicinsku sestru koja će pravilno odložiti iglu, nego će i dalje navlačiti kapicu i izlagati se riziku da dobije hepatitis B ili, ne daj bože, HIV infekciju. Prema tome, moramo zajedno raditi, moramo držati kontinuirane obuke i za poslodavce i za zaposlene.
Ono što je veoma važno, a to moram da naglasim jer me strašno boli, dolazim iz oblasti preventive javnog zdravlja koje je nakaradno prevedeno. Što reče malopre ministar, neko je automatski prevodio. „Public health“ nije javno zdravlje, to je narodno zdravlje. Ako imamo javno, imamo i tajno, a naše zdravlje treba da bude narodno, da preventiva koja je najjeftinija bude nešto što nam je osnov za sve u budućnosti.
Pored toga, želim vam reći, osvrnuću se na komentare kolega da nam je nestala medicina rada. Nestala nam je medicina rada zajedno sa velikim industrijskim kompleksima u strašno lošoj privatizaciji koja se odigravala, kriminalnoj privatizaciji, jer su smatrali da nam neće trebati industrijski kompleksi, bitno je da su naši džepovi puni, a kada nemamo radnika i zaposlenih, pa šta će nam i medicina rada? Šta će nam doktori medicine rada da ih školujemo? Šta će nam specijalisti higijene koji jedino imaju u svom delu higijenu rada koja obuhvata sve one agense koji se nalaze u radnoj sredini, koja obuhvata i ishranu radnika, ishranu pod posebnim uslovima rada? Tako da, dobili smo jedan desetogodišnji period gde su ove praktično specijalizacije izumrle.
Prema tome, želim da kažem da ne trebamo sad da se probudimo, bili smo akteri tih događaja. Priznajmo, pogrešili smo, ali odajmo priznanje i ministarstvu i našoj vladi koja je smogla snage da korak po korak ispravlja jednu po jednu grešku.
Kao neminovna posledica takvog stanja u privredi i društvu imali smo i odlazak, egzodus naših radnika da rade bilo gde i bilo na kom radnom mestu, pod bilo kojim uslovima, uz nekorektne ugovore koje su potpisivali praktično u avionima, na brodovima, a nisu znali šta ih čeka. I taj deo smo regulisali. Ako smo dovoljno bili sposobni da se brinemo o zapošljavanju stranaca u našoj državi, normalno, želimo da obezbedimo i da naši radnici koji rade u inostranstvu imaju adekvatne uslove za rad, za život i za zaradu.
Što se tiče obezbeđivanja nekih posebnih uslova, poslodavac je dužan da obavesti radnika u koju radnu i životnu sredinu odlazi, a na radniku je da se odluči hoće li ili neće otići van države da radi. Tu je i procena rizika u vanrednim situacijama i preveniranje rizika u vanrednim situacijama, bilo da su one elementarne nepogode ili neki akcidenti u radoj organizaciji. Prema tome, ova dva zakona su potpuno usaglašena, jedan prepliće drugi i jedan proizilazi iz drugog. Stoga, sve pohvale za ministarstvo za ovakvu vrstu zakonske regulative.
Treći zakon koji se tiče zaštite prava deteta je samo jedan u nizu zakona koji je ova Vlada donela a koja se brine za dobrobit dece. Toplo preporučujem svim kolegama da prihvatimo sva tri zakona i da u danu za glasanje damo svoje – za, sva tri zakona. Hvala.