Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, predstavnici ministarstva, poštovane kolege, danas su pred nama dva važna zakona iz oblasti rada i socijalne politike, dva važna zakona koja ističu trajno opredeljenje Vlade Republike Srbije da omogući punu ravnopravnost svim svojim građanima i Zakon o upotrebi znakovnog jezika kao jedan u nizu od zakona koji smo doneli, odnosno i ovaj koji ćemo doneti, ukazuje na veliku brigu, kada su osobe sa invaliditetom u pitanju.
Kada govorimo o znakovnom jeziku, pre svega, treba da znamo da ovaj jezik ima sva jezička svojstva, svoje gramatičke funkcije – fonologiju, morfologiju i sintaksu. O upotrebi znakovnog jezika treba da prepustimo osobama koje imaju potrebu da ga koriste i to je njihovo potpuno i neotuđivo pravo, kako bi se inkorporirale u sve društvene i javne i funkcije i delatnosti u našem društvu.
Zašto smo se opredelili za donošenje zakona? Zato što je u mnogim modernim državama nešto jednostavno tako, i podrazumeva se. Kod nas ne možemo da prihvatimo da se nešto podrazumeva i onda smo odlučili da donesemo ovakav zakon kako bismo ostvarili prava gde se u punoj meri ove osobe uključe u sve društvene tokove i budu ravnopravne sa drugima.
Ako hoćemo da gledamo čašu do pola punu ili do pola praznu, uvek možemo da nađemo manjkavosti, pa smo tako danas čuli da je potrebno neko dokazivanje, kada je potreban tumač za znakovni jezik. Ne, nije potrebno nikakvo dokazivanje. Potrebna je samo želja i potreba i da se ona iskaže i osoba koja to želi, dobiće pravo na tumača za znakovni jezik, za sve svoje potrebe koje želi da ostvari, bilo kada se radi o zdravstvenom osiguranju, bilo kada se radi o potrazi za zaposlenjem, za pojašnjenjem od strane poslodavca o uslovima na radnom mestu, o uslovima ugovora o radu koji treba da potpiše o zasnivanju ili prestanku radnog odnosa.
Ove osobe praktično na ovaj način uživaju sva prava. Što se tiče samog obrazovanja, kada su deca u pitanju, ovaj deo zakona se praktično nastavlja, odnosno naslanja na Zakon o obrazovanju i u delu inkluzije je jasno predviđeno da deca sa oštećenim sluhom i deca koja imaju poteškoće i u govoru zbog samog primarnog oštećenja sluha, mogu da ostvare svoje pravo na školovanje i adekvatno obrazovanje kroz proces inkluzije.
Što se tiče samog obrazovanja na znakovnom jeziku, postoji više nivoa. Postoji obrazovanje i učenje znakovnog jezika osoba sa invaliditetom, zatim članova njihovih porodica koji žele da ostvare to svoje pravo i da imaju ravnopravnu komunikaciju sa svojim ukućanima i postoji još jedna važna mogućnost, a to je obrazovanje za novo zanimanje, a tu je tumač znakovnog jezika koji će biti potpuno ravnopravan kao sudski tumač, prevodilac za neke druge strane jezike.
Ono što bih ja htela da istaknem i naglasim, to je da treba da obratimo pažnju i na one sredine gde imamo i nacionalne manjine koje ne govore srpskim jezikom, da se i njima obezbedi pravovremena edukacija i tumača za znakovni jezik na maternjem jeziku.
Obrazovanje će sprovoditi ustanove obrazovanja i vaspitanja koje ispunjavaju te uslove i svakako za tumače, za znakovni jezik biće potrebno i licenciranje i to neće moći da radi svako, nego osobe koje su prošle određenu obuku.
Nešto važno hoću još da kažem, a to je da je 2001. godine organizovana prva škola za znakovni jezik i imala je samo pet polaznika. Sada će biti 14 škola i u proseku bude oko 60 polaznika za znakovni jezik. Za nekih prethodnih 14 godina, otprilike 300 osoba je steklo osnovno obrazovanje za upotrebu znakovnog jezika, a imamo nešto više od 50 tumača za znakovni jezik.
Ono što takođe želim da naglasim, a to je ministar i rekao, zar poslodavci ne treba da se plaše, neće snositi nikakve troškove, niti će biti u obavezi da zapošljavaju tumače, već je to na udruženjima i savezima za osobe oštećenog sluha koje su dužne da obezbede tumača za potrebe svojih korisnika.
Takođe, veoma je bitno da znamo kako se finansira ovaj institut, delom može da se finansira i finansira se iz opredeljenih sredstava budžeta Republike Srbije. Ono što je jako bitno, treba da se angažujemo da lokalne samouprave, jedan deo sredstava planiraju na osnovu potreba, svojih sredina za organizovanje i edukaciju i sprovođenja ovih mera iz zakona.
Ono što je veoma bitno, tu su mogućnosti finansiranja iz legata, donacija i svih zakonskih sredstava koja mogu da prihoduju udruženja građana. Mislim da je ovo jedan dobar zakon, zakon u nizu gde mi želimo da naše sugrađane koji su malo drugačiji od nas, stavimo u potpuno ravnopravan položaj sa nama i želimo da im pružimo jednake šanse i za zaposlenje i da im omogućimo adekvatno obrazovanje i da im omogućimo da svoje talente koje imaju u nekim drugim oblastima iskažu na pravi način i budu punopravni članovi našeg društva.
Što se diče drugog zakona koji je danas na redu, a to su izmene i dopune zakona, želim da kažem da je pažljivom analizom Ministarstva za rad i pažljivim nadzorom nad zakonima koji već postoje, došlo se do zaključaka da postoje određeni problemi, određene zloupotrebe i to se upravo odnosi na pravo na novčanu nadoknadu nakon otpremnine, jer je uočeno da postoji, ne u svim sredinama, situacijama, ali od nekih osoba nekorektan stav i na taj način se oštećuje direktno i budžet i Republika Srbija.
Da ne trebamo da plašimo građane i opet kažem ako želimo da gledamo čašu do pola praznu, onda ćemo imati stav kao naše kolege i da šaljemo poruku građanima da treba da se plaše da će ostati obespravljeni, da će ostati bez nadoknade.
Ja samo želim da pročitam pojašnjenje jer je, da kažemo, praksa kolega koji imaju takve stavove da izostave neku rečenicu ili čitav pasus pa onda to dobije sasvim drugu konotaciju ili nešto izvuku iz konteksta.
Što se tiče privatizacije i firmi u restrukturiranju, kaže se ovako – Imajući u vidu da je Zakonom o privatizaciji predviđeno da se proces privatizacije okonča do 31. decembra 2015. godine, te da će usled ovog procesa velikom broju zaposlenih prestati radni odnos po osnovu viška zaposlenih, potrebno je hitno precizirati odredbe ovog zakona koje se odnose na ostvarivanje prava na novčanu nadoknadu.
Znači, ovde je izražena jedna briga za broj radnika koji će ostati bez posla. Naime, lica kojima je radni odnos prestao uz isplatu novčane nadoknade, odnosno otpremnine u skladu sa odlukom Vlade o utvrđivanju programa rešavanja viška zaposlenih, kao i zaposlenih kojima je radni odnos prestao njihovom voljom ili krivicom zasnivaju radni odnos na određeno, u praksi veoma često kratko vreme od dva do šest dana, a zatim u dogovoru sa poslodavcem raskinu radni odnos na osnovu kojeg ostvaruju pravo na novčanu nadoknadu za slučaj nezaposlenosti na koju inače ne bi imali pravo. Ovo je primer klasične zloupotrebe.
Predloženim izmenama i dopunama sprečilo bi se napred navedena zloupotreba zakona. Navedenom izmenom precizirano je da ova lica mogu ostvariti pravo na novčanu nadoknadu, znači niko je ne ukida. Oni mogu ostvariti pravo na novčanu nadoknadu za slučaj nezaposlenosti tek ukoliko ispune uslove iz člana 66. zakona, odnosno ponovo budu osigurani najmanje 12 meseci neprekidno ili sa prekidima poslednjih 18 meseci. Prema tome, ovim postižemo smanjenje zloupotrebe i jednu stvarno korektnu atmosferu, kada su zaposleni i nezaposleni u pitanju.
Što se tiče izmena i dopuna ovog zakona pohvalno je da smanjujemo članove nadzornog odbora, sa devet na sedam. Jednostavno to je u cilju racionalizacije, neko će zlonameran da kaže – Pa, i niste nešto mnogo smanjili, ali malo po malo pa sagradi se kuća.
Ono što još želim da dodam, to je da je ovim zakonom jasno precizirano da korisnici novčane socijalne pomoći imaju pravo na nadoknadu za troškove slanja prijave za zaposlenje i pravo na troškove prevoza, znači kada podnose tu prijavu za zaposlenje. Znači, vodilo se stvarno brige do tančina.
I na kraju samo želim da kažem da kada je ovaj zakon u pitanju konačno smo jednostavno jednim zakonom regulisali rad agencija koje zapošljavaju naše radnike van naše države i to je ono što je ovaj zakon uvrstilo da kažem u red hitnosti.
Predstoji nam sezona sezonskog zapošljavanja radnika. Znamo kakve su se zloupotrebe dešavale, znamo da agencije nisu snosile nikakvu odgovornost da je bilo i smrtnih slučajeva, da je bilo strašnih prekršaja a ljudi su bili obmanuti, prevareni, nisu imali pravo ni na kakvu novčanu, materijalnu ili moralnu nadoknadu. Tako da, ovim zakonom je jasno precizirano šta je obaveza agencije prema osobama koje žele da rade u inostranstvu i veoma je bitno da troškove prilikom konkursa ne snosi radnik koji treba da bude zaposlen, već poslodavac koji angažuje tog radnika kada se radi o agenciji koja posreduje u zapošljavanju.
U danu za glasanje mislim da neće biti dileme da svi zajedno glasamo i da usvojimo ove zakone, a kolege iz opozicije bih zamolila da sve primedbe koje imaju jednostavno mogu da izraze i da ih upute i na Odboru za rad. Međutim, nismo imali čast da nas udostoje svojim prisustvom, tako da meni je jako žao, imali smo lepu i konstruktivnu raspravu i kada je Zakon o znakovnom jeziku, izmene i dopune Zakona u slučaju nezaposlenosti bio u pitanju, prema tome žao mi je što nisu došli, uvek su dobrodošli na Odbor za rad, prema tome izvolite dođite, možemo o svemu da razgovaramo, da formiramo dobre amandmane, dobre predloge da poboljšamo zakone, a u danu za glasanje poslanička grupa SNS svakako će glasati za oba ova zakona. Hvala.