Hvala gospodine predsedniče.
Koliko je upravljanje migracijama važno za jednu državu i njene stanovnike, imamo prilike da ovih dana da čujemo iz usta političara Evropske unije. Dakle, imamo priliku da čujemo, a bojim se i da ćemo osetiti i na svojoj koži.
Naime, zbog velikog broja takozvanih lažnih azilanata iz Srbije, Evropska unija nam preti ponovnim uvođenjem viza za ulazak u zemlje šengenskog prostora, preti da će Srbiju, odnosno, Republiku Srbiju skinuti sa bele šengen liste, odnosno da ćemo opet biti na crnoj šengen listi, mada građani Srbije nekako kada je u pitanju Evropska unija, imamo stalno osećaj da se nalazimo na nekim njihovim crnim listama.
Evropska unija traži od Srbije da uvede veću kontrolu kada je izdavanje pasoša u pitanju, i da izvrši tzv. preventivno zaustavljanje lažnih azilanata na samoj granici Srbije. Međutim, prema važećim zakonima ove države, prema Ustavu i prema silnim konvencijama koje smo potpisali, takvo nešto bi bilo direktno kršenje ljudskih i ustavnih prava. Dakle, ova država nema pravo da nekome odbije izdavanje biometrijskog pasoša ukoliko ta osoba ispuni sve uslove i ova država nema pravo da nekoga zaustavi ukoliko, naravno, ima sve uredne papire, da zaustavi i da mu ne dozvoli prelazak granice.
Nažalost, tačno je da, barem sam ja to u štampi mogla da pročitam, a i vi verovatno, kada je u pitanju izdavanje pasoša da je primećeno postojanje neke mreže državnih službenika koji su prodavali lična dokumenta, to sam ja pročitala u novinama, kao i svi građani. Dakle, prodaja krštenica, prodaja između ostalog i biometrijskih pasoša, no ja mislim da smo mi dovoljno ozbiljna zemlja da je ta mreža do sada razbijena.
Međutim, kada je reč o sprečavanju takozvanih lažnih migranata, Evropska unija je ta koja može da to spreči mnogo efikasnije od nas. Kako? Baze podataka koje zemlje šengena imaju su veoma dobre i mnogo su preciznije, obimnije od naših baza, odnosno, osobu koja se sumnja da je lažni azilant, pa se izvrši provera, ta osoba može da bude zaustavljena na šengenskoj granici, a ne na srpskoj. Njihova granična kontrola može tu osobu da vrati u zemlju porekla, to je jedna stvar.
Druga stvar je da Evropska unija, sve zemlje Balkana, pa i Srbiju može da proglasi, a mi smo nekad imali takav status, da može da proglasi za zemlju sigurnog porekla. Kada imate taj status, onda osobe koje traže azil u zemljama Evropske unije, podležu određenoj, vrlo jasnoj proceduri i za vrlo kratko vreme se njima odbija traženi azil, u nekim zemljama čak i za 48 sati, pa sama ta činjenica da Srbiju navedete kao zemlju sigurnog porekla, u startu će obeshrabriti sve one koji imaju nameru da odlaze u zemlje EU da traže azil. Dakle, oni prosto neće biti stimulisani zato što znaju da će za 48 sati biti vraćeni u Srbiji, odnosno u zemlju sigurnog porekla.
No, ja bih sad par reči rekla i o ovom predlogu zakona. Kao što reče i kolega Omerović, Srbija je zemlja kojoj i te kako treba kvalitetno i dobro upravljanje migracijama, pre svega što je Srbija i zemlja porekla i zemlja tranzita, a i zemlja u kojoj su mnogi ljudi pronašli svoje utočište. U proteklih nekoliko godina je izvršno, da kažem, celokupna revizija zakona u Srbiji, koji se odnose na vize, na azil, na upravljanje granicama, ilegalnih i nelegalnih migracija. Dakle, imamo mnogo novih zakona.
Takođe, imamo i mnogo tzv. nacionalnih, ali sektorskih strategija.
Kolega Omerović je, takođe, nabrojao nekoliko tih strategija, a ja ću spomenuti da imamo i strategiju za upravljanje ilegalnim migracijama za period 2009 – 2014. godina. Kad smo već sad dobili problem tzv. lažnih azila, čini mi se da nismo tu strategiju baš nešto naročito uspeli da primenimo.
Kada je reč o ovom predlogu zakona, jako je važno da svi imamo u vidu, a pretpostavljam da znamo, da postoji i strategija za upravljanje migracijama, koja je doneta još 2009. godine.
Proces koji je vodio do izrade ove strategije je dugo trajao i bio je veoma temeljan. Znam da je, pre svega, Komesarijat angažovao veliki broj stručnjaka iz raznih i domaćih i međunarodnih organizacija i da se došlo do jedne prilično dobre strategije. Naravno, što je logično, ta strategija je i poslužila kao osnov za izradu ovog predloga zakona. Pa, ako je tako puno vremena potrošena i na izradu strategije i na pripremu ovog zakona, mislim da je krajnji rezultat, odnosno predlog mogao da bude mnogo bolji.
Moja poslanička grupa i ja smatramo da zakon nije dobar i to, pre svega, što je veoma uopšten, što su neke odredbe toliko ne precizne da prosto se vidi da se neće moći ni primenjivati. No, to neće biti prvi takav zakon.
Što se tiče primedaba, krenuću redom. Prva primedba se odnosi na poglavlje 2, gde su nabrojana načela za primenu ovog zakona. Recimo, jako je čudno da ste vi predlagač, da je uopšte izostavio načelo poštovanja ljudskih prava i nediskriminacije. To je čudno zato što ovaj zakon upravo se odnosi na možda najugroženije i najranjivije grupe ljudi koji postoje u ovoj zemlji.
Zatim ste izostavili načelo sigurnosti državne granice i bezbednosti građana, što je, takođe, po nama, loše. O tome će detaljnije govoriti kasnije moje kolege iz poslaničkog kluba. Dakle, zamerke na izostavljanje jako značajnih načela.
Sledeće što bih mogla da kažem jeste da imamo određene pojave i da ste ponudili loše rešenje, to je da imamo mnogo nekih sektorskih nacionalnih strategija. Mislim i da za ovu oblast ima šest ili sedam. Zapažanje do sada je da te strategije postoje svaka za sebe, da postoji veoma loša koordinacija između tih strategija, a i institucija.
Kada je u pitanju upravljanje migracijama, onda morate da imate jedan jedinstven i celovit pristup. Znači, ne možete tu nešto da seckate.
Takođe, primećena je do sada prilično nekordinisana i loša saradnja između organa i institucija koje se bave ovim oblastima. To uvek ili često ima, rezultat da za neki problem ne znate ko je nadležan, pa kad ne znate ko je nadležan, onda ne znate ni ko je odgovoran za neki problem ili imate preklapanje da više institucija ili organa su zaduženi za istu stvar, pa onda opet nemate kvalitetno rešenje problema, jer kada se više institucija tu upetlja vrlo često problem ostaje ne rešen.
Meni se čini da ste taj problem nedostatka koordinacije između institucija i organa hteli da rešite time što u centar čitave ove priče ili upravljanja migracijama stavljate Komesarijatu za izbeglice. To je utisak kada se ovaj zakon pročita.
Tačno je da će se taj Komesarijat drugačije zvati. Dakle, neće biti samo Komesarijat za izbeglice, nego će to biti i Komesarijat za izbeglice i upravljanje migracijama.
Demokratska stranka Srbije i ja smo prilično skeptični prema ovom rešenju, ne zato što smatramo da ljudi koji trenutno rade u Komesarijatu nemaju iskustva u različitim oblicima migracija, imaju oni iskustva, ali smatram da nemaju administrativne kapacitete da obavljaju ovako jedan raznolik i složen posao. Dakle, samim tim što će se ono preimenovati, nije dovoljno.
Imali smo takvih slučajeva kada se uvodi neki novi zakon, pa da neko telo dobije i neke druge nadležnosti, međutim, onda u zakonu se navodi da će se izvršiti reorganizacija ili nova sistematizacija. Navodi se, takođe, koliko će novih ljudi biti zaposleno u Komesarijatu i kada će se doneti taj podzakonski akt. Znači, govorim o Predlogu zakona, a o tome nema ni reči, o novoj organizaciji, odnosno reorganizaciji Komesarijata ima kasnije u obrazloženjima, ali obrazloženje nije zakon. To uopšte nije zakon. To može da služi poslaniku kada sprema diskusiju da pročita.
Dakle, vi toliko ozbiljni i novih nadležnosti dajete Komesarijatu, a o tome kako će se i da li će se uopšte reorganizovati, nema ni reči.
Takođe, u ovom zakonu apsolutno nigde nema reči o potrebi finansijskim sredstvima, pa ni za rad budućeg Komesarijata kao takvog.
Sledeća primedba koja se opet odnosi na tu uopštenost ovog zakona je gde vi predviđate osnivanje pokrajinskih i lokalnih saveta za migracije. Dakle, apsolutno je nesporno da je svaka lokalna samouprava specifična po mnogim stvarima, pa i po ovim. To je nesporna potreba. Međutim, ovde kažete da lokalna samouprava može da formira savet. Čim stavite "može" uglavnom se to ne radi.
Opet nema reči o tome ko će finansirati rad tih lokalnih saveta za migracije. Ne govorite i ništa ne kažete šta se dešava sa opštinskim poverenicima za izbeglice. Uglavnom svaka lokalna samouprava ima tog poverenika za izbeglice. Dakle, uopšte niste predvideli sad njihovo mesto. Da li će se oni ukidati, da li će oni postati deo tog saveta, ali kako će postati deo ako lokalna samouprava odluči da ne formira savet za migracije.
Ovde sam skeptična i kažem da će lokalne samouprave izbeći da formiraju te savete. Opet će se oslanjati na Komesarijat, imajući u vidu iskustvo sa formiranjem nekih drugih saveta.
Recimo, u Zakonu o ravnopravnosti polova ste takođe imali preporuku da lokalne samouprave formiraju lokalne savete za ravnopravnost polova. Mislim da je to učinilo svega 20 lokalnih samouprava, jer isto u zakonu pisalo može i ne mora.
Imali ste u nekom zakonu da lokalne samouprave formiraju savete o koji će brinuti o ljudskim i manjinskim pravima u lokalnim samoupravama, a imate možda 15 opština koje su to uradile.
Dakle, i ova priča oko tih lokalnih saveta za migraciju je priča koja se neće ostvariti.
Naravno, ovde govorite o potrebi stalnog obrazovanja i obuke ljudi koji će se baviti ili koji se već bave ovim poslovima, a opet se tu u centar stavlja Komesarijat. Rekoh, znam da ljudi u Komesarijatu zaista imaju puno iskustva, ali zar pored svih ostalih nadležnosti koje se daju Komesarijatu, sada će biti zadužen za sve kada je u pitanju obuka i potreba stalnog obrazovanja. Opet nemamo ni reči o tome koja su to finansijska sredstva potrebna evo za ovu stvar, za stalno obrazovanje. To košta.
U glavi 4. članovi 16. i 17. govori se o jedinstvenom sistemu prikupljanja, organizovanju, razmeni podataka, odnosno o stvaranju jedinstvene baze podataka.
Ko se iole bavi ovom oblašću, on zna da je jako teško doći do preciznih podataka.
To je do sada bilo najbolje otići na sajt Sekretarijata za izbeglice, pa tu imate neke podatke, odete na sajt UNHCR za Srbiju pa i tu imate neke podatke. Tako da je to kao ideja dobro.
Međutim, opet se ovde ne vidi, to je jako ozbiljan posao, voditi jedinstvenu bazu podataka u nekoj oblasti, iz zakona se ne vidi ko će za to biti zadužen, ko će biti odgovoran, ko će to i kako će se finansirati. Ono što je po meni tu vrlo osetljivo je i to ko će biti odgovoran za zaštitu ličnih podataka o ličnosti. Dakle, opet jedna ideja, ali ne znam kako će doći do njene realizacije.
Mi smo podneli dosta amandmana, tako da ćemo kada bude rasprava u pojedinostima o njima govoriti. Rekla bih par reči o statusu izbeglica i interno raseljenih lica.
Skoro 20 godina posle početka prvih oružanih sukoba na tlu bivše Jugoslavije, 2008. godine je UNHCR svrstao Srbiju među pet zemalja u svetu, sa dugotrajnom izbegličkom krizom i zemlju koja ima najveći broj izbeglica i raseljenih lica u Evropi. Dakle, imamo peto mesto u svetu, a prvo u Evropi po tom problemu. Posle 21 godine mi još uvek imamo 86.000 izbeglica. Od toga je 85.000 izbeglica iz Hrvatske.
Najveći problem i faktor postojanja te dugotrajne izbegličke krize u Srbiji je nespremnost Hrvatske, svih sadašnjih, a i bivših političara iz Hrvatske, da na zadovoljavajući način reše probleme povratka, individualnih prava izbeglih i proteranih Srba iz Hrvatske. Podsetiću vas samo koji su to problemi, povratak imovine i stanarskih prava, konvalidacija radnog staža, neisplaćene penzije, povratak zaposednutih poljoprivrednih imanja njihovim pravim vlasnicima, ukidanje tajnih optužnica za navodne ratne zločine koji postoje da bi obeshrabrili ljude da se vrate u Hrvatsku, odnosno u svoje domove.
Takva Hrvatska, koja krši sva moguća ljudska i imovinska prava izbeglica Srba, a nekadašnjih svojih građana je ocenjena kao zemlja koja je ispunila sve evropske standarde, sve standarde EU, tako da oni planiraju da postanu član EU 2013. godine, bez obzira što nisu ni prstom mrdnuli da se reše problemi izbeglica iz Hrvatske u Srbiji.
Onda, kao vrhunac nam signe vest da su predsednik Hrvatske Ivo Josipović, sadašnji i bivši predsednik Republike Srbije Boris Tadić, u Briselu primili Evropsku medalju za toleranciju u obrazloženju te nagrade piše da je to priznanje za doprinos, citiram – Toleranciji, poštenju, moralnoj hrabrosti i pomirenju u Evropi.
Tačno je da su oni slatkorečivo govorili o pomirenju i o toleranciji, a istovremeno nisu ništa učinili da se najveća izbeglička kriza u Evropi reši. Samo se plašim da neki naši budući, pošto imamo naznaka da se pojavljuju neki novi politički tandemi, iskreno se nadam da grešim, jer ako za četiri godine još neki tandem bude sa balkanskih prostora primio tu medalju, o pomirenju i toleranciji, onda se Srbiji zaista loše piše. Hvala.