Izvinite, možda smo se javile u isto vreme.
Hoću da kažem da podržavam ovaj amandman koji su podnele moje dve koleginice iz Skupštine, s tim što je koleginica kada je obrazlagala amandman pozvala prvo poslanice, dakle, žene poslanike. Sada da u ovom trenutku ima malo više žena u ovom parlamentu mislim da bismo lakše našli zajednički jezik oko toga da se ovaj amandman prihvati.
Pročitaću, zbog građana koji posmatraju prenos, šta su one predložile, a to je da se menja član 8, odnosno član 4oa postojećeg zakona, da na izbornoj listi među svaka tri kandidata po redosledu na listi mora biti najmanje po jedan kandidat pripadnik onog pola koji je manje zastupljen na listi.
Ukoliko prihvatite ovaj amandman, onda će se ispuniti nekoliko odredbi, npr. iz Zakona o ravnopravnosti polova, koji je u ovoj skupštini usvojen u decembru 2009. godine. Podsećam vas sve da smo mi pre nešto manje od dve godine usvojili taj zakon.
Sada se upravo Skupština, koja je izglasala i taj zakon, pojavljuje kao neko ko krši zakone koje je doneo. Kako onda da očekujemo da sve one druge institucije, organizacije, privredne organizacije, društva itd, poštuju ovaj zakon, ako mi njima sa ovog mesta šaljemo poruku – mi zakone donosimo onako reda radi, ne mora niko da ih se pridržava, pa ne mora ni sama Skupština?
Ukoliko ostane rešenje koje je sada u zakonu, obezbeđuje se 25% žena. Dakle, to nije ono što propisuje taj zakon.
Jutros sam govorila o tome da nismo dobili mišljenje za one amandmane koje je odbio predlagač, tj. Nada Kolundžija, koja je bila na čelu radne grupe koja je ovo radila, pa ni zbog čega je ovaj amandman odbijen. Za našu diskusiju bi jako valjalo da vidimo koja su to obrazloženja i koji su to razlozi da se ovaj amandman odbija.
Ili, da kažem, zbog čega DS u ovom trenutku smatra da treba da prekrši zakon i zbog čega umesto propisanih 30, samo tim zakonom, da ne govorim o drugim konvencijama koje je ova država potpisala, ugovorima, rezolucijama itd, zbog čega se odlučila na ovakvo rešenje. Nemam to obrazloženje, pa ne mogu o tome da govorim.
Ono što se ovde još krši, možda indirektno, ali očigledno niste shvatili značenje mnogih članova našeg Ustava iz 2006. godine, koji govori o ravnopravnosti polova, između ostalog, ali govori i o tome da je država u obavezi da vodi politiku jednakih mogućnosti.
Politika jednakih mogućnosti može da zvuči onako kao neka fraza koja ne mora da bude nekima naročito razumljiva, ali nama ovde koji sedimo mora da bude razumljiva. Šta je politika jednakih mogućnosti? Na nama je, kada nam je Ustav otvorio čitava ta vrata, čitav dijapazon mehanizama, alatki itd, da vodimo tu politiku jednakih mogućnosti, da mi to i iskoristimo.
Ovaj zakon, ako ste već ušli u to da ga menjate, pa osim što kršite indirektno Ustav na ovaj način, vi ga kršite i ovim nebuloznim rešenjima oko blanko ostavki, kršite ga i ovde. Umesto da iskoristite i ovaj zakon, da sada mi pokažemo kao najveće zakonodavno telo da mi znamo da treba da vodimo politiku jednakih mogućnosti, vi tu šansu nećete da iskoristite.
Podsetiću građane, mi poslanici to znamo, na početak 2004. godine i na početak rada prve vlade Vojislava Koštunice. Jedan od prvih zakona koji je u Skupštini izglasan upravo je bio Zakon o izboru narodnih poslanika, kada smo obezbedili da nacionalne manjine ne moraju da pređu cenzus za ulazak, to je tzv. prirodni prag, i druga veoma značajna novina je bila da na listi mora svaki četvrti kandidat da bude upravo predstavnik manje zastupljenog pola. Jeste, to je u tom trenutku bilo 25%, ali je to bio jako važan i značajan korak za Srbiju i za žene u Srbiji.
Podsećam vas na to, a opet govorila sam o Ustavu, koji u mnogim članovima govori o tome da je ova država u obavezi da vodi politiku jednakih mogućnosti, i to kada su svi u pitanju, a naročito žene.
Kada je bio Zakon o ravnopravnosti polova, ja i moja koleginica Milica Vojić Marković smo diskutovali o tom 30 posto. U onom zakonu vrvi od te kvote 30 posto. Mi smo onako, i kao pripadnice tog manje zastupljenog pola, ali samo u ovoj sali, nismo u zemlji, zato što u zemlji živi 52% žena, dakle ima ih više, dakle, samo smo u politici i u nekim institucijama manje zastupljene.
Izvan ove sale smo više zastupljeni pol. Mi smo diskutovale o tome, zar nije malo i uvredljivo za ženu kad joj kažete – evo, udelićemo vam tih 30%, jer ako nas ima više, onda bi trebalo da je 50%?
Ali, svesni smo da stvari ne mogu da idu tako brzo, tako da i ti neki prvi koraci, što je bio prvi zakon o izmeni Zakona o izboru narodnih poslanika, to je bio prvi korak, ali je bio važan, jako važan. Drugi korak je bio Ustav, a sada se to razvija. Trebalo bi da se razvija, ali kako vi radite i to je sada pitanje ne Vlade, nego poslanika koji ovde sede, očekujem da već sledeće godine predložite da bude svega 10% manje zastupljenog pola.
Navešću primer, i to namerno, Švedske. Švedska je primer planiranih, organizovanih, kontinuiranih aktivnosti u pravcu povećanja zastupljenosti žena u parlamentu, koja je rezultirala postupnim povećanjem broja parlamentarki.
Godine 1971. zastupljenost žena u parlamentu je bila 15%, 1974. godine beleži se porast na 21%, 1988. godine zastupljenost je bila 38%, a danas je na nivou 47%. To je primer kvalitetne politike jednakih mogućnosti.
Rekoh namerno navodim primer Švedske. Zašto? Zato što kada neko čuje Švedska ili Finska i Norveška, koje su evropske zemlje koje imaju ovde najveće standarde, najveća dostignuća, imate odmah reakciju – lako je njima, to je jedna uređena zemlja, to je jaka ekonomija, oni imaju novca itd.
Međutim, da li se onda zamisli neko da je to možda i pre svega rezultat toga što sada 50% žena upravo u Švedskoj učestvuje u političkom životu? Hoću da verujem i znam da je to rezultat učešća tih žena, a ne zato što je to njima palo s neba.