Hvala, gospođo potpredsednice.
Vi ste tako odlučili, ali malo je čudan redosled kojim počinjemo sada raspravu o ovoj tački. Prvo bi trebalo da neko od predstavnika iz Ministarstva obrazloži ove predloge zakona, a da tek onda mi iz poslaničkih klubova počnemo diskusije. No, to nije važno toliko koliko je tužno što niko od, čini mi se, 30 ljudi, koliko ste pročitali, pre svega ministri, nije našao za shodno da dođe u Skupštinu. Pomoćnike i ove ostale zaposlene ne mogu da optužujem, ali smatram da je trebalo da ministri ili barem jedan od ministara bude ovde prisutan. Tim pre bih volela da prosto znam ime ove gospođe koja jeste došla iz nekog ministarstva da radi svoj posao u Skupštini. Volela bih nju lično da pozdravim zato što je očigledno to jedina odgovorna osoba u našoj Vladi.
Kao što rekoste, u okviru ove 3. tačke ima 29 predloga zakona. Mislim da ste vi jedno pet minuta čitali nazive tih predloga zakona. Meni se čini da od tih 29 ima nekih osam celina, pa je tako trebalo možda i podeliti ovu tačku. No, vi ste drugačije odlučili. Dakle, tu su objedinjene teme trgovina i investicije, onda policijska saradnja i borba protiv korupcije, teme iz ekologije, ukidanje viza sa nekim državama, saradnja u oblasti turizma i, takođe, obuhvaćena je tema apatridije. Iako bi trebalo kao ovlašćeni predlagač da kažem nešto o svim tim tačkama, koliko god da bih bila ambiciozna, to bi bilo prosto nemoguće za 20 minuta, tako da ću iskoristiti ovo vreme da govorim o konvenciji o smanjenju broja lica bez državljanstva i o strašnim problemima sa kojima se suočavaju apatridi, tj. osobe bez državljanstva u Republici Srbiji. To su ljudi koji fizički žive u Srbiji, ali su pravno nevidljivi za državu zato što nemaju državljanstvo Srbije. Ovim ljudima je očajnički potrebna pomoć zato što žive u tom košmarnom međuprostoru između zakona.
Šta je u stvari državljanstvo? Državljanstvo je zakonom priznata veza pojedinca sa jednom državom. Po osnovu takve zakonom priznate veze i statusa državljanina pojedinac stiče prava koja mu garantuje pravni sistem te određene države. Upravo taj segment o pravima koje država pruža i u obavezi je da obezbedi svom državljaninu, upravo je u tome i značaj državljanstva.
Prvi međunarodni akt, koji je u celosti posvećen problemima apatrida, bila je Konvencija o pravnom položaju osoba bez državljanstva iz 1954. godine. Dakle, davno je ta prva konvencija doneta, ali je potpisalo svega 67 država, među kojima jeste Srbija. Drugi međunarodni akt, koji je usmeren ka sprečavanju apatridije, jeste upravo ova konvencija koja je danas na dnevnom redu. Ona je doneta još 1961. godine. Opet tužan podatak, tu konvenciju je potpisalo svega 37 država u svetu, ali će se i Srbija pridružiti toj grupi država. Međutim, i domašaj obe ove konvencije je veoma ograničen, jer danas su procene da u svetu ima preko 12 miliona ljudi koji nisu državljani ni jedne države.
Iako ne postoji precizna evidencija, ljudi koji se bave ovim problemom u Srbiji, dakle, prema njihovoj evidenciji, kažu da ima negde oko 3.000 ljudi koji žive u Srbiji a koji nemaju državljanstvo, i to u preko 20 do 25 gradova u Srbiji. Ono što je najgore kada je ovaj problem u pitanju, jeste što se taj problem povećava, odnosno broj osoba bez državljanstva raste. Kada se dete rodi u porodici gde roditelji nemaju državljanstva i lična dokumenta, onda se obično taj isti problem prenosi i na decu. Dakle, ovo je problem koji preti da raste, ne da se smanjuje, ukoliko država ništa ozbiljno ne preduzme po ovom pitanju.
Kada sam već spomenula decu, onda moram i da naglasim da je ovo najugroženija grupa ljudi koji žive u Srbiji, građana, iako nisu državljani, i da su deca naročito iz ove grupe u opasnosti, u riziku, i to im se veoma često dešava, da budu zlostavljana, da budu eksploatisana ili pak da budu žrtve trgovine ljudima. Isključivanje dece, kada kažem isključivanje to znači isključivanje iz društva, oni su nevidljivi, oni ne postoje, država ih ne prepoznaje, počinje veoma rano. Uglavnom se ta deca ne rađaju u zdravstvenim ustanovama, rađaju se kod kuće. Roditelji, ili zbog toga što nemaju, uglavnom je to razlog, lična dokumenta ili ne znaju, ne prijave rođenje svog deteta u matične knjige rođenih u roku koji je dat od 30 dana. Dakle, imate u startu dete koje nema izvod iz matične knjige rođenih. Tako dete, odnosno roditelj ne može da obezbedi zdravstveno osiguranje, odnosno knjižicu za svoje dete.
Dakle, ljudi su obespravljeni što se tiče zdravstvene zaštite.
Kada je u pitanju osnovno obrazovanje, znači govorimo sad o segmentu obrazovanja, takvo dete koje nema izvod iz Matične knjige rođenih, nema nikakvih dokumenata, niti ono, niti roditelj, dete može da upiše osnovnu školu ali ne može da dobije svedočanstvo zato što ne poseduje druga dokumenta. Dakle, kao i da nije završilo osnovnu školu. Što se tiče daljeg školovanja ono je nemoguće. Dakle, u srednju školu takvo dete ne može. Naravno, ti ljudi ne mogu da zasnuju nikakav radni odnos, nemaju pravo na socijalnu zaštitu, centri za socijalni rad ih ne prepoznaju zato što ljudi nemaju lična dokumenta, ne mogu da zaključe brak, ne mogu da prijave prebivalište ili boravište, ne mogu da steknu imovinu i nemaju putne isprave, dakle, i kretanje im je ograničeno. Sve sam ovo navela da bih vama kolegama i građanima nekako dočarala kakav je to začarani krug u kome se ovi ljudi kreću i da se bez ozbiljne pomoći države i promene nekih zakona ti ljudi nikako ne mogu izvući iz tog kruga.
Pre nekoliko godina su organizacije koje se bave ovim problemom u Srbiji, mislim da je u pitanju 2008. godina, neke su kolege čak i prisustvovale tim okruglim stolovima, odnosno javnim slušanjima gde se govorilo o ovom problemu, su ponudile i predstavile narodnim poslanicima model zakona o postupku priznavanja pravnog subjektiviteta. Tim prilično kratkim modelom, dakle, nije bio predlog zakona, tu nije bilo mnogo članova, predviđena je efikasna i pojednostavljena procedura naknadnog upisa pravno nevidljivih lica. Međutim, taj model ni jedno ministarstvo nije prihvatilo.
Šta su još ministarstva Republike Srbije propustila da urade? Da unesu odgovarajuće izmene u postojećim zakonima koji predstavljaju prepreku posebno naknadnog upisa u matične knjige. Mi smo u toku ovog saziva doneli novi zakon o matičnim knjigama. Mislim da je stupio na snagu negde početkom 2004. godine pa i tadašnji i sadašnji ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu nije našao za shodno da se u zakonu, ne samo da se napomene mogućnost naknadnog upisa u matične knjige rođenih ali je propustio mogućnost da se u tom zakonu ova problematika jasno obradi kako bi državni organi koji koriste, između ostalog, i taj Zakon o matičnim knjigama, kako bi znali da postupaju u određenim situacijama.
Dakle, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu je propustilo to da uradi. Početkom ove godine, čak 120 organizacija koje se bave problemima pravno nevidljivih lica u Srbiji je predložilo, takođe model zakona, ne znam tačno kako je glasio naslov tog modela zakona, ali je suština, da je tim zakonom bilo, znači samo regulisana materija naknadnog upisa građana u matične knjige rođenih. Verovali ili ne, Ministarstvo čak nije ni odgovorilo na taj predlog.
Dakle, tužno je što to ministarstvo koje je pored nekih drugih ministarstava zaduženo, što izgleda ne prepoznaje taj problem. Šta je umesto jednog kratkog zakona ministarstvo učinilo? Ono je u aprilu, ili maju, čini mi se ove godine, prosledilo, sada ću vam pročitati kako se zove ta instrukcija: "Instrukcija o načinu rada organa koji rešavaju u prvo stepenom postupku, u oblasti matičnih knjiga po zahtevima za naknadu upisa činjenice rođenja u matične knjige rođenih". Ljudi koji pomažu ovim ljudima da dođu do ličnih dokumenata upozoravaju da ovo instrukcija nije ništa pomogla, da i dalje je to gorući problem i apeluju na ministarstva da kroz jedan zakon pokušaju da reše probleme ovih ljudi koji su, opet naglašavam tu reč, nevidljivi. Tužno ali je tako.
Kada je ovaj zakon ili Predlog zakona da ratifikujemo ovu konvenciju u pitanju, mi imamo i obrazloženje da se generalni sekretar UN obratio pismom srpskoj Vladi, odnosno predsedniku Srbije i pozvao da se Srbija priključi ovoj konvenciji, možda su i prethodne Vlade u prethodnom periodu je Srbija to propustila da uradi, što je jako čudno zato što se Srbija jako dugo već suočava i sa problemom apatridije, odnosno ljudi koji nemaju državljanstva, suočava se i sa velikim brojem izbeglica koje su takođe veoma ugrožena grupa i interno raseljenih lica.
Dakle, ovo je problematika koju itekako, nažalost Srbija zna. Vi i dalje kolege znate da je Srbija i dan danas 12 država u svetu po broju izbeglica i interno raseljenih lica. Dakle, ovo je itekako problematika koja se tiče Srbije, pa sve i da nemamo nijednog apatrida u državi. Dakle, tu je poziv da se Srbija priključi ovoj konvenciji, da se između ostalog kaže, da će se u decembru mesecu održati svečana ceremonija, tako da će se obeležiti 50 godina od donošenja konvencije i da će tu predsednik države Boris Tadić prisustvovati tom svečanom potpisivanju, što će značiti da je Srbija pristupila ovoj konvenciji.
Ono što moram da kažem je, da je veoma zabrinjavajući položaj i da su svi građani u Srbiji jako zabrinuti zbog politike koju vodi ova Vlada i predsednik države. Govorila sam ovde o grupi od tri hiljade ljudi koji nemaju državljanstva. Način na koji predsednik Srbije vodi politiku i njegovi ministri, nekakvo se građani sa pravom plaše da će i oni postati novi apatrid, odnosno kao da nam nestaje država. Dakle, rezultat tri i po godine, ove politike koju vi vodite može da rezultira nestankom naše države. Tako da mi možemo biti ta ugrožena grupa i apatrid.
Još nešto, kad god predsednik Tadić ode nešto da potpisuje, svečano, meni je žao što ovde nije ministar Đelić, pošto je on veliki promoter te priče o tome kako Srbija nema alternativu. Žao mi je što je gospodin Mrkonjić tu, zato što znam da on nije prisustvovao onom famoznom potpisivanju SSP i prelaznom trgovinskog sporazuma uoči prethodnih parlamentarnih izbor. Sećate se, to je bilo veselje i pozorište za narod uoči izbora u Luksemburgu kada je predsednik Tadić, predsednik Vlade Mirko Cvetković itd. kada su svečano potpisali SSP. Mi smo iz DSS upozoravali, upozoravali ljude da to ne rade, da ne ulaze u ugovorne odnose, pa bilo to i EU koja vam ugrožava državu i teritorijalni integritet. Da u toj, između ostalog, u tom dokumentu se Srbija obavezala da će razvijati dobro susedtsku saradnju. Mi smo iz DSS, tada načinili jednu odličnu pravnu analizu tog teksta. Tada su mediji koji tako vole, da svaku ozbiljnu temu pretvore u, da ne upotrebim neku ružnu reč, ali vic.
Sada su u medijima pisali, evo DS Srbija napisala političku analizu SSP. Pa je to prosto bilo kao jedna šala. Nemaju ljudi pametnija posla pa prave ovaj analize dokumenata. Sada su se svi vratili da pročitaju pravnu analizu, zašto što je veliki početak to bio problema u koji ste vi sada doveli Srbiju.
Dakle, vi ste se pre tri i po godine obavezali da ćete da razvijate dobrosusedske odnose, između ostalog i sa sopstvenom pokrajinom. Zatim je usledilo potpisivanje dogovora o tome da Srbija prihvati prisustvo Euleksa u svojoj pokrajini. Euleks ima samo jedan mandat, a to je da izgrađuje pravnu državu na Kosovu. To je potpisala Vlada Republike Srbije. Zašto se sada čudite. Euleks radi svoj posao. Tako da ja molim one koji mogu da recimo spreče da naš predsednik i premijer ubuduće nešto potpisuju, da to urade jer su građani s pravom zabrinuti da će biti apatridi, da će im država nestati.