Hvala, gospođo Čomić. Htela bih da iskoristim, mislim da mi je ostalo 12 minuta od ovlašćenog predstavnika, u ovom, da ga nazovem, prvom delu rasprave, a govorili su ovlašćeni predstavnici svih poslaničkih grupa.
Svi smo se složili, svi podjednako mislimo i znamo koliko je predškolsko obrazovanje i vaspitanje značajno, a čini mi se da se nisu čule ni neke veće zamerke na sam predlog zakona, bar kada je reč o predškolskom vaspitanju.
Ne morate da budete neki veliki stručnjak, ali kada razmislite šta je važno da biste imali kvalitetno predškolsko vaspitanje i obrazovanje, onda se tu pojavljuju dva strateška cilja. To je da imate što veći obuhvat dece. Idealno bi bilo, akobogda, da u nekom trenutku u Srbiji obuhvat bude 100%, dakle, da ne postoji dete koje ne pohađa predškolsko ili pripremno predškolsko. Ali, to je za neka kasnija vremena. Naravno, uvek postoji mogućnost da se to i zakonom propiše, verovatno je to neka daleka budućnost. Ali, imate primer da je i u nekim evropskim zemljama danas i srednjoškolsko obrazovanje obavezno po zakonu. Mislim da je to neki put kojem moramo da težimo. Taj prvi cilj je da bude što više dece obuhvaćeno predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem.
Drugi cilj jeste da to predškolsko obrazovanje i vaspitanje bude što kvalitetnije. Zadatak je i Ministarstva i svih nas, a i predlagača ovih zakona, da vidimo koje su to mere i načini da se ova dva cilja postignu.
Trenutno je veliki problem mali obuhvat dece predškolskim vaspitanjem. Na primer, od tri do pet godina, obuhvat je od 35% do 40%. Naime, prema istraživanjima, mislim da je to bilo negde 2002. godine, bilo je 35% obuhvata. Najnovija istraživanja pokazuju da je taj obuhvat nešto veći u ovom trenutku.
Od 2006. godine uveden je pripremni predškolski i prema podacima Ministarstva prosvete, naime, Ministarstvo prosvete kaže da je obuhvaćeno oko 96%, međutim, ljudi kažu da ta statistika nije dobra, zato što ima određenih grupa, da tako kažem, ili osetljivih grupa gde je obuhvat mnogo manji. Na primer, kada su u pitanju deca romske nacionalnosti, taj obuhvat je oko 45%, obuhvat dece sa sela je oko 50%, a za decu sa smetnjama u razvoju taj obuhvat je svega oko 10%. Dakle, ovo su prilično nepovoljni podaci.
Jedan od glavnih razloga zbog čega je ovako nizak obuhvat jeste neadekvatna mreža predškolskih ustanova. Naime, u nekim gradovima postoji jedna predškolska ustanova, ali su i tu kapaciteti neiskorišćeni, dok u drugim gradovima imate veliki broj dece, odnosno mali broj predškolskih ustanova, ali zato imate liste za čekanje. Na primer, u Beogradu, Novom Sadu, čak, znam, i u Zrenjaninu, čim se, maltene, dete rodi, roditelj to dete stavi na listu čekanja, kako bi rezervisao mesto da sutra može da ide u predškolsku ustanovu.
To nije dobro, ali to je, recimo, nešto što je nasleđeno. Pretpostavljam, ne pretpostavljam nego znam da je nekada i u manjim mestima bilo mnogo više dece, pa su onda ti kapaciteti pravljeni prema postojećim potrebama. Danas se, nažalost, neka mesta prazne, tako da dobijamo prazne predškolske ustanove, dok u drugim gradovima nemamo mesta, nego imamo te liste čekanja.
Malo ću prokomentarisati neke amandmane koje smo mi podneli. Na primer, već sam spomenula Beograd, liste za čekanje, ali u Beogradu i u nekim drugim gradovima postoje ustanove, nazivamo ih džinovske ustanove, gde, recimo, vaspitno-obrazovna ustanova ima preko stotinu vaspitnih grupa. Mi amandmanom tražimo da se to stotinu promeni na 50. Smatramo da ne može biti kvalitetan rad u predškolskoj ustanovi gde imate preko stotinu vaspitnih grupa. Stotinu vaspitnih grupa znači najmanje stotinu vaspitača. Gde su svi oni ostali koji tu rade? Da ne govorim o tome kakav je nadzor u takvim ustanovama. Teško da direktor jedne takve ustanove i poznaje sve radnike, tako da mislim da je kvalitet u tako velikim predškolskim ustanovama lošiji nego što bi mogao da bude.
Podneli smo amandman, mislim da je to član 9, gde ste vi naveli da ustanova može da ima do stotinu grupa. Mi predlažemo 50 i molim vas da malo to pogledate.
I dalje govorimo o obuhvatu. Obuhvat dece u selima je, nažalost, loš, pre svega, zato što ne postoje klasične predškolske ustanove. Meni sada pada na pamet selo Mojsinje, nalazi se između Čačka i Kraljeva. To selo je veoma srećno, zato što skoro stalno ima oko 20 dece predškolskog uzrasta. Dakle, tu imaju sreće, jer mnoga sela više, nažalost, nemaju ni stanovnike ni decu ali, s druge strane, ova deca ne pohađaju predškolsko. Najbliža predškolska ustanova je oko 20 ili 25 kilometara. Za pripremno predškolsko se nekako dovijaju, pa stariji brat ili sestra odvedu dete do Čačka ili Kraljeva ili Mrčajevaca, da tamo pohađaju pripremno predškolsko.
Ovo su, prosto, neke anomalije koje bismo morali svi zajedno da pokušamo da popravimo. Vi ste ovim zakonom, mada je i to, što se zakona tiče, novina, nije u ''krovnom'' zakonu, ali u praksi ima toga već dosta, da drugo fizičko ili pravno lice može da osnuje predškolsku ustanovu. Mi tu, takođe, intervenisali, jer o tome dosta govorite u zakonu, a u prvom delu, gde se navodi ko sve mogu biti osnivači, vi ste propustili to da navedete. Predlažem vam da naš amandman prihvatite, da bi zakon bio konzistentan. To je novina koja je dobra.
Druga novina koja se pojavljuje u zakonu, ali ne u prvim članovima, gde, takođe, trebalo da stoji, to je da se ta predškolska aktivnost može obavljati i u prostorima koji su adekvatno opremljeni, koji zadovoljavaju zakonske propise, a ne moraju da budu klasična predškolska ustanova.
Dugo će vremena proći dok neka lokalna samouprava ne bude imala dovoljno novca da pravi novu predškolsku ustanovu, a nema ni potrebe. Na primer, kada je reč o selima, imate zgrade mesnih zajednica, imate nekadašnje domove kulture i sigurno je jeftinije uložiti i birati takve objekte nego graditi nove. To je, takođe, jedna od novina koju ovaj zakon predviđa i mislim da će doprineti većem obuhvatu dece.
Ovaj drugi strateški cilj, nema mnogo vremena, to je da predškolsko mora da bude što kvalitetnije. To dosta zavisi od lokalnih samouprava, koje najviše vole da štede kada je u pitanju predškolsko i obrazovanje uopšte. No, ne krivim ih, smanjeni su transferi, tako da lokalne samouprave baš i nemaju mnogo novca ovih godina. To je jedna stvar.
Druga stvar, u onom članu gde propisujete broj dece u određenim vaspitnim grupama, smatramo da u pojedinim mestima treba da smanji ukupan broj dece, zato što nije isto kada u pripremnom predškolskom imate 24 deteta koja pohađaju pripremno predškolsko, ili kada imate 26, kako ste vi propisali. Tu smo amandmanom, takođe, intervenisali. Dodali smo reč – maksimalno, pa određeni broj. Smatramo da u pripremnom predškolskom treba da bude 24 dece, kako predviđate za vaspitnu grupu od četiri godine, pa do polaska u školu. Tu imate različita rešenja, a praktično govorite o istom uzrastu.
Ono što je, takođe, dobro, što ovaj zakon uvodi, to je pedagoški asistent. On se pominje u ''krovnom'' zakonu, ali ovde se pominje malo detaljnije. Nemam vremena, samo ću da ukažem na primer da postoje određeni projekti koji se odvijaju već nekoliko godina, čak imate organizacije koje su saradnici Ministarstva prosvete, koje su se suočile s problemom. Naime, već se pedagoški asistenti koriste u određenim gradovima. Obično je u pitanju nastava, odnosno predškolska nastava, ili pripremno, s pedagoškim asistentom. U pitanju su deca romske nacionalnosti. Pojavljuje se problem kod isplata, odnosno trezora.
Moraće Ministarstvo da opiše ovo zanimanje, da dostavi Ministarstvu finansija da se odredi šifra, kako bi, uopšte, novac iz Ministarstva finansija mogao da se prevede za pedagoške asistente.
No, o ovom zakonu ćemo još dosta govoriti kada budemo pričali u pojedinostima i o amandmanima. Hvala.