Gospođo predsednice, pridružujem se kolegama koje su na neki način protestovale zbog toga što je skupštinska većina odlučila da ova dva zakona spoji u jednu tačku. Ova dva zakona su potpuno različita. Jedina sličnost je da dolaze iz istog ministarstva. Po toj logici, mogli bismo da organizujemo jednu veliku sednicu gde će biti samo jedna tačka i da zamolimo Ministarstvo za rad i socijalnu politiku da nam dostavi sve što ima spremno, pa ćemo to završiti za jedan dan. Kao što, recimo, često radimo i kad su u pitanju zakoni iz oblasti poljoprivrede.
Dakle, govoriću o zakonu o volontiranju. Zahvaliću se koleginici koja je govorila pre mene, jer je ona dosta lepih stvari rekla o tome šta je volontiranje, zašto je dobrovoljni rad jako značajan za svaku zajednicu pa i za našu, tako da ja o tome neću govoriti, mislim da se tu svi slažemo, fokusiraću se na sam tekst Predloga zakona.
Naš pravni sistem do onog trenutka dok se ovaj zakon ne izglasa ne poznaje volontiranje kao dobrovoljno pružanje usluga za opšte dobro ili za dobro drugog lica bez naknade ili, da kažem, bez finansijske koristi, tako da bi se moglo reći da je, to kažu oni koji smatraju da treba da postoji ovakav zakon, ovaj zakon značajan zato što se volontiranje uvodi u naš pravni sistem i jasno se pravi razlika u odnosu na radno angažovanje lica po osnovu ugovora o delu ili radu van radnog odnosa.
Kad se i u obrazloženju zakona ističe da je zakon potreban kako bi se volontiranje razlikovalo od nekih drugih oblika rada ili radnog angažovanja, to automatski ukazuje da mi imamo problem jer nam se mešaju razne vrste rada i da u toj oblasti postoji i rad na crno, da postoji zloupotreba pod firmom volontera. Veoma često možemo da pročitamo i znamo da volontere ili „dobrovoljce“ veoma često poslodavci koriste da obavljaju neke njihove poslove, a da to nije nikakav volontarizam, odnosno dobrovoljni rad, nego rad na crno.
Kao što su kolege pre mene govorile, volontarizam doprinosi razvoju humanijeg i ravnopravnijeg društva, a ima i ekonomski značaj. Nadam se da niko ovde ozbiljno ne misli da će samim tim što ćemo doneti ovaj zakon odjednom ojačati značaj volontiranja i svima biti jasno koliko je volontarizam važan za jednu zajednicu. Ono što mene plaši, to je da će i ovo ostati mrtvo slovo na papiru. Uvešćemo mi taj pojam u naš pravni sistem, međutim... Kao što je koleginica pomenula, u Velikoj Britaniji ima 23.000.000 registrovanih dobrovoljaca ili volontera, a Velika Britanija nema zakon o volontiranju. Imala sam tu sreću da sam boravila na Univerzitetu u Edinburgu i tu sam saznala da studenti na tom univerzitetu imaju volontersku organizaciju koja je stara trista-četiristo godina. Dakle, nemaju zakon, ali imaju tako razvijenu tradiciju.
U našem Zakonu o visokom obrazovanju ima jedan član koji govori o tome i praktično je otvorio vrata fakultetima da mogu da krenu sa volonterskim radom studenata, gde bi se studenti ohrabrivali da obavljaju neke volonterske aktivnosti, a imali bi koristi; naglašavam, ne finansijske koristi, nego koristi jer bi se taj njihov rad cenio na taj način što bi se bodovalo kada se procenjuje ispit itd. Znam da malo fakulteta to koristi, da nisu prepoznali tu mogućnost ni profesori; studenti su verovatno prepoznali, ali pretpostavljam da nisu mogli da se izbore sa tim.
Dakle, neki smatraju da je ovaj zakon veoma značajan. Pretpostavljam da i Vlada smatra da je zakon značajan, ali ako smatrate da je toliko važan, onda je i Predlog zakona mogao da bude bolji.
Primedbe koje DSS ima na predlog ovog teksta grupisaću u nekoliko celina. Inače smo podneli oko 30-35 amandmana, pa kada budemo razgovarali u pojedinostima o ovom zakonu, onda ćemo i o tim amandmanima.
Na primer, moj prvi šok, da kažem, prilikom čitanja ovog zakona vezan je za član 3, gde predlagač kaže da se volontiranjem, u smislu ovog zakona, ne smatra obavljanje poslova Crvenog krsta Srbije koji su vezani za ostvarivanje ciljeva i zadataka u skladu sa zakonom i drugim propisom. Meni ovo zvuči neverovatno. Moguće da je predlagač zakona imao nešto na umu, što se ne vidi iz ovog člana. Reći da volonteri koji su angažovani u akcijama Crvenog krsta, da taj njihov rad nije dobrovoljni rad, odnosno da nije volontarizam, prosto je neverovatno.
Ne znam da li znate, ali recimo u prošloj godini, znači u 2009. godini, u Crvenom krstu bilo je angažovano 60.000 povremenih volontera i 10.000 stalnih volontera. Šta su ti volonteri koji učestvuju u akcijama Crvenog krsta? Da li su to sad radnici na crno, ilegalci, koji su viđeni za kazne kod sudije za prekršaje? Malo ovo karikiram, ali prosto hoću sve nas da podstaknem na razmišljanje; sad ćemo imati zakon o volontiranju, gde će stajati da ljudi koji volontiraju u Crvenom krstu nisu volonteri ili da te aktivnosti nisu volonterske.
Ne znam da li su kolege poslanici stigli da pogledaju, ali mi smo dobili izveštaj o radu Crvenog krsta 7. aprila 2010. godine; inače, oni nas svake godine redovno izveštavaju o svojim aktivnostima za prethodni period, ovaj izveštaj smo dobili pre jedno mesec dana. Oni nabrajaju sve aktivnosti koje su imali, ali kažu da je među aktivnostima u prošloj godini najznačajnije bilo obezbeđivanje odgovarajuće pravne regulative kao osnove za aktivnosti Crvenog krsta.
„Značajni napori učinjeni su da uloga organizacije Crvenog krsta bude na pravi način definisana u ...“, pa nabrajaju zakone gde je njihova uloga na pravi način definisana, govorim o prošloj godini, pa je tu Zakon o transfuziološkoj delatnosti, pa je tu Zakon o javnom zdravlju, Zakon o bezbednosti u saobraćaju, Zakon o vanrednim situacijama i civilnoj zaštiti, to je jedan od novijih zakona, a dalje stoji u njihovom izveštaju: „... a Crveni krst Srbije je na adekvatan način zastupljen i u Predlogu zakona o volontiranju.“ Čitam vam rečenice iz izveštaja Crvenog krsta Srbije za 2009. godinu.
Ne znam koju su oni varijantu zakona čitali. Znam da je bilo nekoliko nacrta i radnih verzija. Vi ste dosta pročistili od, recimo, prve radne verzije koja je bila, ali ljudi koji rade u Crvenom krstu su u zabludi, njih ovaj zakon ne tretira na adekvatan način.
Još ću govoriti o članu 3. Tu takođe navodite da se volontiranjem u ovom zakonu ne smatra obavljanje usluga ili aktivnosti koje su uobičajene u porodičnim, prijateljskim ili susedskim odnosima. Takođe mi je jasno šta je predlagač zakona hteo da kaže. Nisam pravnik, ali mislim da ne postoji zakon ili propis koji će vam jasno definisati šta su to prijateljski, šta su to susedski odnosi, i šta nisu.
Ukoliko, na primer, moj sin tri puta nedeljno ode do prodavnice i nekoj starijoj komšinici (koja ne mora ni da bude iz iste zgrade, može da bude iz susedne zgrade) kupi namirnice u prodavnici i to joj odnese zato što ta osoba ne može to da uradi, da li je to ilegalna aktivnost ili to spada u susedske odnose?
Inače, ima nekih članova ovde koji su tako prenormirani i, što bi rekla deca, bez veze unose zabunu. Ova tačka vam uopšte ne treba, pogotovo zato što se ti prijateljski odnosi razvijaju u tom radu, tako da ukoliko volonter radi sa korisnicima volontiranja duže vreme naravno da će se razviti i prijateljski odnosi. Ukoliko stanuju u blizni, onda se to može podvesti pod susedske odnose, tako da smatram da je ova tačka potpuno nepotrebna.
Ono što takođe zabrinjava tiče se glave pet, gde imate ugovor o volontiranju, pa onda član 18. koji govori o tome šta ugovor o volontiranju obuhvata, pa se tu kaže – ime i prezime volontera, mesto njegovog prebivališta, odnosno boravišta, i još neki podaci koje taj ugovor treba da sadrži.
Ono što zabrinjava, neko ovde reče da će postojati evidencija volontera... Dosta ljudi voli da učestvuje u raznim projektima, i to je njihova privatna stvar, oni ne vole da budu u nekakvim evidencijama. No, razumem i predlagača zašto hoće da postoji ugovor o volontiranju i zašto je važno, ali postavlja se pitanje ko će i kako raspolagati tom bazom podataka i ko će imati pristup? Pretpostavljam da je to Ministarstvo, ali se iz Predloga zakona to ne vidi. Sve ovo treba vrlo pažljivo raditi, s obzirom na to da smo usvojili jako važan zakon, a to je Zakon o zaštiti podataka.
Zamerka na član 11, gde su uslovi za volontiranje, tu su samo dva stava; prvi stav kaže – volontiranje može da obavlja lice koje ima najmanje 15 godina. Drugim rečima, ne može da obavlja lice koje ima manje od 15 godina. Ovo je na prvo čitanje razumljivo, međutim, mislim da niste dovoljno razmislili o ovome, jer na taj način apsolutno isključujete osnovnoškolsku populaciju.
Govorim o tome da rano treba početi raditi sa ljudima, odnosno sa decom, a pretpostavljam da je cilj ovog zakona da se populariše volontarizam, dobrovoljni rad. Ne možemo ovim zakonom da zabranimo da deca učestvuju u nekim dobrovoljnim akcijama kao volonteri. Otkako je sveta i veka toga je bilo i to je uglavnom bilo izraženo... zvali smo je vršnjačka edukacija, gde bi obično odličan učenik dobrovoljno u školi organizovao časove svojim drugarima. Govorim o tome, apsolutno se to tiče edukacije.
Dali smo, pogledaćete amandman, jedan veoma koristan amandman u ovom smislu, gde smo veoma precizno dali uslove gde mogu učenici osnovnih škola ili mlađi od 15 godina da učestvuju i u kakvim aktivnostima, potpuno smo dali precizne… Svesni smo koliko je to teško, ali ne možete da nemate neku aktivnost do 15, 16. godine, a onda da očekujete da dete sa 17 ili 18 godina razume značaj svega toga. Morate malo ranije o tome da govorite i da uvodite u praksu.
Isti ovaj član: „Lice mlađe od 18 godina“, dakle od 15 do 18, „može da volontira uz pismenu saglasnost...“, to smo amandmanima ispravljali, nigde niste upotrebili reč „roditelj“. U ovom zakonu ne postoji reč „roditelj“, postoji samo zakonski zastupnik ili staratelj. Pokušali smo amandmanom da popravimo tekst.
Kada bude rasprava u pojedinostima, onda ćemo razgovarati o pojedinostima. Hvala.