Poštovani ministre, kolege narodni poslanici, zbog toga što mislim da nije ostalo mnogo vremena mojoj poslaničkoj grupi, samo ću da se osvrnem na Zakon o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma.
(Predsednik: Ostalo je 11 minuta i 30 sekundi.)
Čini mi se da je taj zakon i pobudio najveće interesovanje kada je reč o ovom setu zakona. Zakon je kratak, jer je reč o izmenama i dopunama i on se sastoji od svega osam članova. Tim članovima se menjaju u stvari članovi iz važećeg Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma iz čini mi se 1991. godine.
Stoga smatram, kao i neke moje kolege, da je možda trebalo ići sa novim zakonom, jer je bilo dovoljno izmena i dopuna. Predlagač zakona, odnosno Vlada u obrazloženju kaže da je jedan od osnovnih razloga zbog koga se ovaj važeći Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma menja njegovo usklađivanje sa Ustavom Republike Srbije iz 2006. godine. Drugi dokument koji je takođe zahtevao usklađivanje ovog važećeg zakona, to je Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina. To je Okvirna konvencija koju je Srbija i potpisala i ratifikovala.
Osvrnuću se na ovaj 1. član izmena i dopuna ovog zakona, bez obzira što predlagač, Vlada tvrdi da je razlog ovih izmena i dopuna usklađivanje sa Ustavom Republike Srbije, a u ovom 1. članu se vidi – da to usklađivanje, u najmanju ruku, nije potpuno, nego je to usklađivanje delimično. Uporediću tekst, odnosno član 1. važećeg Zakona. Zatim ću pročitati predloženu izmenu i dopunu koja se takođe nalazi u članu 1. Onda ću navesti šta piše u članu 10. Ustava Republike Srbije, kada je reč o jeziku i pismu.
Naime, u važećem zakonu iz 1991. godine u stavu 1. piše – da je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpskohrvatski jezik koji se, kada predstavlja srpski jezički izraz, ekavski ili ijekavski, naziva i srpskim jezikom, a onda u daljem tekstu srpski jezik. Dakle, to je član 1. stav 1. zakona koji još uvek važi.
Dobili smo u ovim izmenama i dopunama predlog da se taj stav 1. člana 1. menja i glasi – da u Republici Srbiji u službenoj je upotrebi srpski jezik. To je dakle izmena ovog 1. člana, ponoviću: u Republici Srbiji je u službenoj upotrebi je srpski jezik.
Međutim šta piše u Ustavu Republike Srbije i to u poglavlju koje govori o jeziku i pismu. To poglavlje inače ima jedan član, član 10. i sastoji se iz dva stava. Naime, u stavu 1. člana 10. Ustava se kaže – da u Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćirilično pismo.
Zašto kažem da je predlagač delimično uskladio ove izmene i dopune Zakona sa Ustavom? Zato što je uzeo jedan deo rečenice iz Ustava, odnosno propisuje – da je službeni jezik srpski, ali ne i da je pismo kojim se piše ćiriličko.
Predlagač ostavlja stav 2. iz važećeg Zakona, dakle on se ne menja, a on glasi – u Republici Srbiji u službenoj upotrebi je ćirilično pismo, a latinično pismo na način utvrđen ovim zakonom. Dakle, ovo je rešenje delimično.
Srpski jezik se hiljadu godina piše ćiriličnim pismom. Od 1956. godine, od Dogovora lingvista, odnosno zapamtite koje je to vreme u kojem smo živeli – vreme Jugoslavije i komunističkog režima, kada se uvodi da se srpski jezik piše i latinicom, a latinica je pismo hrvatskog jezika.
Dakle, predlagač zakona je trebalo da iskoristi i da ovde jasno kaže – da se srpski jezik piše ćiriličkim pismom. Naravno, ovakva rešenja obavezuju i administraciju – republičku administraciju, pokrajinsku administraciju, lokalnu administraciju, javna preduzeća, televizijske stanice gde je udeo države većinski itd.
Međutim, trebalo je iskoristiti da se i ovim zakonom propiše – da se ćirilica koristi i za sve ostale namene. Naime, postoje istraživanja da, na primer, u Beogradu, koji je glavni grad Srbije, svega 25% tih javnih oznaka preduzeća, firmi itd. pisano je ćiriličnim pismom, a da je u Novom Sadu svega 18,5%.
Ovde je bilo reči, na primer, da u Moskvi možete da vidite koka-kolu, koja je napisana samo ćirilicom ili u Bugarskoj recimo Rajfajzen banka, koja je pisana isključivo ćirilicom, pa to uopšte ne umanjuje značaj prisustva tih firmi u tim državama. Ako je u pitanju saobraćajna signalizacija, svi smo mi putovali kroz Grčku, vi znate da ide grčki, grčkim pismom, a onda ide na engleskom jeziku.
Vi ovde ostavljate mogućnost da ćirilica može da se koristi, a i ne mora. To je nešto što mi iz DSS zameramo. Smatramo da je ovo bio zakon koji je mogao da uvede tu mnogo više reda i da je trebalo uvesti čak i neke kaznene odredbe. Naravno, tu ima nekih rešenja u ovim izmenama i dopunama koja su dobra i upravo se tiču usklađivanja sa Okvirnom konvencijom o pravima manjina.
Rekla bih još par reči o ovom predlogu odluke o utvrđivanju 310 novih starih i retkih knjiga, koja su kulturno dobro od izuzetnog značaja. Čini mi se da je sada ukupno negde preko 2.000 takvih knjiga i rukopisa. Ovaj spisak koji smo mi dobili se odnosi na rukopise i štampane knjige koje su nastale u periodu od 15. do 19. veka. Naravno, tu se zahteva i posebna zaštita i predviđa se restauracija. Pretpostavljam da se zbog toga ovakve odluke i donose, da se one uvedu u neki poseban tretman, odnosno proceduru.
Međutim, ono što zabrinjava jeste da ste vi ovde naveli potrebna finansijska sredstva, pa kažete da za sprovođenje ove odluke nisu potrebna posebna finansijska sredstva. To prosto deluje nemoguće.
Dakle, ako 310 knjiga sada treba tretirati i restaurirati, preneti na mikrofilmove, verovatno i mesta gde se one čuvaju adekvatno opremiti ili prilagoditi, onda je prosto nemoguće da tu nisu potrebna posebna finansijska sredstva ili ste ih vi možda predvideli u ovom budžetu, a da to mi nismo zapazili.