Hvala, gospođo predsedavajuća. Danas imamo, kao drugu tačku dnevnog reda na ovoj vanrednoj sednici, predlog predsednika Republike Borisa Tadića. predlog se sastoji od dva kandidata za izbor sudije Ustavnog suda, i to na osnovu Zakona o Ustavnom sudu koji predviđa ovakvu proceduru. Dakle, Skupština treba da bira između ova dva kandidata.
Prvi kandidat je, ili pod brojem jedan, gospodin Sabahudin Tahirović, koji odnedavno obavlja funkciju, ako je uopšte obavlja, sudije Višeg suda u Novom Sadu. Rekla sam ''ako je uopšte obavlja'' zato što naše pravosuđe od decembra prošle godine uglavnom stoji. Jako malo sudije rade, ne zbog toga što nemaju predmete, nego zbog jako loše organizacije. Drugi kandidat je Enver Nikšić, koji trenutno obavlja funkciju pomoćnika generalnog direktora Fonda PIO.
Šta Narodnoj skupštini piše predlagač, odnosno predsednik Republike? On kaže da smatra da predloženi kandidati poseduju stručne i lične kvalitete na osnovu kojih mogu obavljati funkcije za koje ih je predložio. U ovom prilogu imamo i biografije ovih kandidata. Naglašavam reči koje stoje u ovom obrazloženju, a to su - da poseduju stručne i lične kvalitete. To su kriterijumi ili merila kojima se ovaj predlagač vodio. Dakle, stručni i lični kvaliteti.
Sreća ovih kandidata je što nisu došli u ruke Visokog saveta sudstva. Naravno, oni se biraju po drugom zakonu. Međutim, da su slučajno bili tema razmatranja Visokog saveta sudstva, onda bi Visoki savet sudstva tu primenio ovu famoznu pravničku formulu, koja se sastoji iz tri elementa, a to je da kandidat mora da poseduje stručnost, dostojnost i osposobljenost.
Ako analiziramo ove kriterijume i merila, onda ispada da su kandidati koji su predlog za sudije Ustavnog suda imali nešto blaže kriterijume i merila od svih onih sudija koji su prošli ili nisu prošli reizbor za osnovne sudove, više sudove itd., jer se tu primenjivala formula - famozna stručnost, dostojnost i osposobljenost. Dakle, opet kažem, imali su sreću što ih Visoki savet sudstva nije analizirao.
Kada većina bude glasala, pretpostavljam da je to sutra, ona će odlučiti ko će biti sudija Ustavnog suda. Molim sekretara Skupštine i skupštinsku službu da dostave onom kandidatu koji ne bude izabran obrazloženje, dakle zbog čega taj kandidat koji ne bude izabran ne zadovoljava kriterijume, zašto je izabran ovaj drugi, da bismo mi bili malo pošteniji u čitavom ovom procesu i korektniji prema tim ljudima, da i onome ko nije izabran kažemo zbog čega nije i onome ko je izabran zbog čega jeste izabran i zbog čega je on bio bolji kandidat.
Ova procedura u Skupštini je, u svakom slučaju, korektnija i poštenija, zato što je sednica javna pa mogu i građani, a i kandidati da prate ovu diskusiju javno. No, treba ljude obavestiti i pismeno.
Svi oni koji nisu prošli čistku koju vlast naziva reizborom ili ponovnim izborom ili izborom, nisu imali tu sreću, dakle te vrste korektnosti ili poštovanje zakona, javnosti u radu, nisu doživeli. Sudije i tužioci koji nisu izabrani, prvo, nisu mogli da prate nikakvu diskusiju zato što su te sednice gde se to odlučivalo bile potpuno zatvorene za javnost, iako se u Zakonu o Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca ističe da su sednice javne.
Nisu čak mogli da dođu ni do zapisnika, nego su morali u pomoć da prizovu poverenika za informacije od javnog značaja kako bi dobili te zapisnike, a ni iz zapisnika nisu mogli apsolutno da vide da je Visoki savet sudstva pojedinačno raspravljao o svakom kandidatu, nego su se tu pojavljivali nekakvi spiskovi – ovi će da prođu, a ovi neće. Tako da je čitava ta procedura ili taj famozni reizbor i mnogo štošta jedna velika blamaža i, da kažem, mrlja i za Srbiju i za pravosuđe u Srbiji.
Ova tačka dnevnog reda je i dobra prilika da malo popričamo o tome kakvo je stanje u pravosuđu u Srbiji danas i kakvi su rezultati reforme koja, doduše, traje još od 2000. godine, međutim, ono što je urađeno u poslednje dve godine, zahteva posebnu analizu. Meni je žao što Poslovnikom to nije predviđeno, nego ovo verovatno sluša ministarka pravde, ona je već dve godine ministar, pa se nadam da je i ona na polovini svog mandata napravila nekakav presek o tome kakvo je stanje u pravosuđu, posle njenih reformi i reformi sadašnje Vlade Republike Srbije.
Kad pravite reformu, onda bi trebalo da nastojite da, pošto je i pravite zato što uočite neke nepravilnosti, pa hoćete da nešto bude bolje, treba analizirati šta smo imali, a šta smo dobili ovom velikom reformom koja je u toku, da li zaista vlast u Srbiji nastoji da izgradi pravnu državu i da li se trudi da u Srbiji postoji vladavina prava.
Znate, svi vi mnogo govorite o tome da nastojite da izgradite pravnu državu. Kada kažem vi, mislim i na vlast, a boga mi, i na skupštinsku većinu. Međutim, po ovim potezima i svemu što se dešava poslednjih godina u pravosuđu, to ne liči na izgradnju pravne državu. To mnogo liči na razgradnju pravne države.
Makar u teoriji svi mi znamo, a i srednjoškolci (imaju oni te predmete), da država počiva na tri nezavisne grane vlasti, a to su: zakonodavna, izvršna i sudska. Čini se da je ova vlada i ova vlast krenula da pod plaštom reforme ne stvara nezavisno sudstvo, ili barem da ga ne ojačava, nego trenutno imamo zavisno sudstvo i zavisne tužioce.
Nekako se taj reizbor pretvorio u čistku podobnih sudija i podobnih tužilaca, tako da se baca mrlja i na ljude koji su reizabrani. Javna je tajna da su po gradovima opštinski odbori pravili liste podobnih sudija i tužilaca i da se to dostavljalo onima koji su odlučivali. Poznato je čak, mislim da to znaju građani koji se na lokalu bave politikom, da je bilo i određenih problema u usaglašavanju lista koje su različite stranke iz koalicije dostavljale.
Ova naša, ili vaša, reforma je predmet ozbiljne kritike, kako domaće stručne javnosti, tako i međunarodne. Predlozi zakona koji su uveli neke reformske poteze su bili predmet kritike i opozicije. Međutim, vi nekako po inerciji, kad govorimo o skupštinskoj većini ili o vlasti, ono što opozicija priča, bacite u vodu. Kažete - oni to rade samo da bi prikupljali političke poene. Međutim, uglavnom to nije tačno. Da sam na vašem mestu, malo bih ozbiljnije slušala kritike koje dolaze od strane opozicije kada su određeni zakonski predlozi u pitanju.
Dakle, ne samo što su poslanici opozicije kritikovali te zakone, nego je kritikovala i domaća stručna javnost. Međutim, nekako ste najviše obratili pažnju kada su se tu uključile međunarodne institucije i organizacije i, nažalost, kritikovali (kažem ''nažalost'' zato što kao građanin Srbije želim da sve najbolje funkcioniše u ovoj zemlji), tj. kada su te kritike stigle od međunarodnih, odnosno evropskih institucija.
Ministarki pravde i Vladi Srbije su se obraćali, i pismeno i usmeno, i Venecijanska komisija, i Evropska komisija, i Evropsko udruženje sudija i Savet Evrope. Dakle, sve te institucije su ukazale na nedostatke i greške koje se u ovoj reformi pojavljuju i čak predložili, dali sugestije kako da se te greške otklone.
Predsednik Evropske komisije Barozo se, u ime Evropske komisije, obratio pismom, zatim je Štefan File, koji je u Evropskoj komisiji zadužen za proširenje EU, takođe ukazao i, naravno, već nam je jasno da će u sledećem izveštaju pravosuđe biti kritikovano ukoliko ne otkloni nedostatke i ne prihvati sugestije koje je dobilo.
Uglavnom se kritike evropskih institucija i udruženja odnose na sastav i nezavisnost Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, to je jedna od kritika. Sledeća je na objektivnost kriterijuma, kao i javnost i pouzdanost čitavog procesa reizbora ili ponovnog izbora sudija i tužilaca. Tako da ovim nekim reformama vi ugrožavate i proces evropskih integracija kada je Srbija u pitanju.
Ono što mi ističemo kada su u pitanju evropske integracije, jeste da najveća korist od čitavog ovog procesa jeste reforma, odnosno standardi koje i promenom zakona, ali i promenom nekih drugih stvari Srbija mora da pripremi. Dakle, ono gde je praktično najveća korist od čitavog ovog procesa je ugroženo i ne poštuju se standardi.
Opet naglašavam, uvođenje standarda koji su dokazano dobri u nekim drugim zemljama je najveća korist. To je korist za Srbiju, makar ona nikad i ne postala član EU. A mi smo i to prestali da radimo. Juče smo imali ovde jedan zakon koji praktično na mala vrata, ili na velika vrata, legalizuje korupciju kada je u pitanju građevinarstvo i građevinska industrija, a sve pod plaštom ekonomske krize. Jedan od najvećih problema Srbije jeste korupcija. Pa, zar je taj zakon način da se Srbija bori protiv korupcije?
No, taj neustavan i nezakonit reizbor sudija i tužilaca i formiranje drugih institucija nisu jedini problem ove reforme. Problematična je i nova mreža sudova. Takođe smo ukazivali, kada je bio taj zakon, mislim da je svako iz svog okruga govorio o tome zašto ne treba ukidati opštinske sudove, koji su sada nekakve radne jedinice, pa je praktično mreža od 140 sudova postala mreža od 40 sudova, dakle stotinu sudova je ukinuto, a tu je jedan od glavnih argumenta zašto se to radi bio taj da mora da se izvrši racionalizacija i ušteda.
Opet kažem, žao mi je što ministarka Malović nije ovde da nam kaže kakve su uštede i da li su tačne konstatacije sindikata pravosuđa u Srbiji, znači strukovnog sindikata, koji upozorava da je uglavnom veliki deo budžeta za ovu godinu upravo potrošen na putne troškove i dnevnice sudija i tužilaca koji putuju. Imate mnogo članaka o tome gde čak ljudi sami sebe nazivaju putujućim cirkusima. Ostale su, dakle, te radne jedinice i postoje ti sudeći dani na mestima gde su bili nekad opštinski sudovi, ali sve to liči na putujući cirkus, kako same sudije i tužioci kažu.
Na primer, kada je reč o Pirotskom okrugu, imate sudije koje više ne rade u osnovnom sudu, osnovni sud ne postoji, pa nekoliko sudija putuje u Pirot, pa onda iz Pirota putuje, kada su sudeći dani, po gradovima u okrugu, da li je to Babušnica ili Bela Palanka ili je povratak u Dimitrovgrad. Pirotski okrug i nije tako strašan, zato što su tu samo četiri grada. Međutim, mnogo je komplikovanija situacija kada su u pitanju Kolubarski ili Rasinski okrug, gde ljudi prelaze svakodnevno velike kilometraže, i advokati i stranke itd.
Tako da ovaj potez ne pokazuje da donosi uštedu. Da ne govorimo o tome koliko je tim ljudima koji rade mnogo napornije, ali baš ne donose uštedu, nego se pojavljuju enormni troškovi. Dakle, jedno od pitanja bi bilo – koliko je već od budžeta za ovu godinu potrošeno na putovanja i dnevnice ovih putujućih pravosudnih organa?
Još jedan problem je da su pojedine sudije različito opterećene. Imate npr. podatak da jedan sudija u Valjevu ima čak 17.000 predmeta. Neki dan je bila vest u novinama da jedan sudija u Kruševcu ima 27.000 predmeta. Pretpostavljam i nadam se da su to greške. Ta preraspodela predmeta nije još završena kako treba, ali sve to utiče na pravosuđe, na suđenja, na predmete. Recimo, imate podatak da svaki sudija drugostepenog, Apelacionog suda u Beogradu ima 270 predmeta, da u Novom Sadu sudija ima 375 predmeta, u Kragujevcu 105 predmeta, a u Nišu 154. Znam da ne može da bude isti broj predmeta po sudiji, ali ne mogu i ne smeju da postoje ovakve razlike.
Kada su već domaća javnost, evropske organizacije i strukovne organizacije ukazali na probleme i dali svoje sugestije kako da se određeni nedostaci otklone, zabrinjava to što ništa od tih sugestija nije prihvaćeno i da, izgleda, ova vlast nema ni nameru to da uradi.
Juče ste mogli u svim novinama da pročitate da Društvo sudija i Državno veće tužilaca traži prijem kod predsednice Ustavnog suda, kao i kod predsednika Srbije, jer upravo sutra neizabranim sudijama i tužiocima prestaje radni odnos. Dakle, oni traže prijem kod predsednice Ustavnog suda da se vidi kako i da li se može izaći iz ove situacije. Mada, ako znamo da je od 1.500 predmeta, koliko je Ustavni sud dobio, samo jedan predmet rešen, onda se bojim da tu nema sluha da se iz ovog problema izađe.
Izgleda da će Republika Srbija zbog ove vlade doživeti i tu blamažu da tih 1.500 neizabranih sudija i tužilaca mora da potraži pravdu pred Sudom za ljudska prava u Strazburu, a s obzirom na sve ove kritike, veliki su izgledi da će svaki pojedinačni predmet biti rešen na štetu Srbije. Kako ćemo uspeti da popravimo imidž Republike Srbije ako 1.500 sudija i tužilaca svoja prava mora da potraži u Evropskom sudu pravde u Strazburu?
Dakle, što se tiče ugleda, ne znam kako ćemo da ga popravimo ako zaista ovih 1.500 ljudi podnese tužbu i obrati se za pomoć zato što ne mogu u svojoj državi da reše problem, ali ono što znam jeste da će, kada ti predmeti počnu da se rešavaju u korist tih ljudi a na štetu Srbije, onda svi građani koji plaćaju porez morati iz svog džepa da plaćaju obeštećenje i tim ljudima koji dobiju spor u Strazburu. Hvala.