Hvala, gospođo Čomić. Poštovani ministre, kolege narodni poslanici, danas ću govoriti samo o jednom ugovoru, a to je Ugovor između Republike Srbije i Republike Hrvatske o izručenju. Kolege iz moje poslaničke grupe su, koliko im je to vreme dozvolilo, govorile o ostalim ugovorima o kojima danas razgovaramo.
Ovaj ugovor između Republike Srbije i Republike Hrvatske o izručenju je potpisan 29. juna ove godine u Beogradu. Potpisali su ga ministar pravde Srbije Snežana Malović i ministar pravde Hrvatske Ivan Šimonović. Kako je tada za medije rekla ministarka pravde, da je ovaj ugovor za Srbiju i Hrvatsku veoma važan i kako su obe države odlučne da ne dozvole da mafije imaju sigurnu kuću ni u jednoj od ove dve zemlje. To je sasvim izjava na mestu.
Dalje je ministarka govorila, kada je govorila o značaju ovog sporazuma, da se njime postižu dva osnovna cilja koja su postavljena i prilikom formiranja Vlade Srbije, a to su evropske integracije i intenziviranje borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije.
Ne shvatam kako ovaj sporazum, što se tiče prvog dela ove njene izjave, baš ne razumem kako on utiče na ubrzanje procesa evropskih integracija. Ali, recimo, ovaj drugi deo, da on može da doprinese borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, to razumem i to je takođe jedna dobra izjava.
Kada je ovaj sporazum potpisan, koji po mom mišljenju nije baš dovoljno prostora dobio u medijima i u javnosti, on je potpisan u vreme kada je Srbija tražila da Hrvatska izruči Sretka Kalinića, koji je počinio zločine i u Srbiji i u Hrvatskoj, mada mu je u toku još suđenje. Mislim da je čak on isporučen.
Tako je ovaj sporazum u svetlu tih događaja i izručenja jedne određene osobe, a drugi mnogo opasniji aspekti i štetniji po Srbiju, po građane Srbije, po građane koji imaju dvojna državljanstva, državljanstvo i Hrvatske i Srbije, nije se o tome dovoljno govorilo.
Moj kolega Krasić je ukazao na strašnu simboliku podudaranja datuma 17. decembra pre 20 godina, kada je stvorena Republika Srpska Krajina, kako reče, iz velike nužde, i današnjeg dana, posle 20 godina, da mi u parlamentu Srbije hoćemo da potvrdimo, a to će biti za nekoliko dana, ovaj ugovor sa Republikom Hrvatskom o izručenju.
Ne mogu ni da zamislim kako se osećaju ljudi koji su od 1992. godine do čuvene "Oluje" nalazili utočište u Srbiji, zahvaljujući velikom srcu srpskog naroda i razumevanja za njihove probleme. Kako se oni osećaju, oni koji do dan danas nisu mogli da reše, mislim na stanove i kuće, ono što im je oteto, gde imate raznorazne županijske sudove koji izmišljaju krivice ljudima koji su u tim gradovima nekada živeli, a danas su morali da pobegnu, odnosno žive u Srbiji.
Ovaj zakon može da bude veoma zloupotrebljen, ali on je mač iznad glava tih ljudi. Za vreme nedavnog boravka u Hrvatskoj, predsednik Srbije Boris Tadić, učinio je jednu veliku uslugu predsednik Hrvatske Ivi Josipoviću i predsedniku Vlade Jadranki Kosor, takvu uslugu da ovi koji su bili pre njih, na čelu Hrvatske države, o tome nisu mogli ni da sanjaju. Nedavno je takođe, predsednik Tadić, u intervjuu za jednu rusku televiziju, "Rusija danas", a mi čak gledamo to, zato što je to kablovski program, pa se sada to vrti i na ''Jutjubu'', on je rekao za sebe da je jedan prosrpski predsednik.
Da li je to moguće? Predsednik Srbije, pa prosrpski nastrojen. Dakle, neverovatno je, ali dočekali smo da se na čelu države nalaze ljudi koji imaju pozitivna osećanja prema toj državi, odnosno Srbiji. Ostaje da se nadamo, jer to nisu izrekli, da je predsednik Vlade gospodin Cvetković, prosrpski premijer, ostaje da se nadamo da je i ministar Bradić prosrpski ministar. Nadam da gaje pozitivna osećanja prema državi na čijem su čelu.
Međutim, ono što se za gospodina Tadića može reći, jeste da je on, po onim uslugama, ustupcima i svim dobrim stvarima koje je uradio za Republiku Hrvatsku, moglo bi se reći da je ne samo prosrpski, nego i prohrvatski predsednik.
Opet se vraćam na tu posetu 25. novembra, to je bila zvanična poseta, on je bio zvanični predstavnik Republike Srbije. Ono što se dogovori, kao predsednik Srbije, onda je to i zvaničan sporazum. Na šta je pristao i šta se dogovorio sa Hrvatima, naš predsednik, sada ću vam reći. On je velikodušno izjavio u Zagrebu da oprašta Hrvatskoj državi dug od tri milijarde evra, doduše, tuđih para, a čijih para? Onih ljudi, tu vam je preko 35 hiljada po popisu, stanova, a koje su Srbi napustili u hrvatskim gradovima, kada su morali da napuste urbane sredine, to su ti stanovi, njihova procenjena vrednost tržišna u ovom trenutku je tri milijarde.
Sada se vraćam na ono kakav je to veliki poklon za Republiku Hrvatsku. Hrvatska se nalazi pred vratima EU, ali EU očekuje od Hrvatske da reši još neke postojeće probleme, pa između ostalog, da stvori uslove za povratak proteranih Srba i da nadoknadi štete, odnosno štetu koja je učinjena od strane Hrvatske države, ne pojedinaca, nego države. U tom spektru dominira upravo ovaj problem stanarskih prava. Ako se sećate u bivšoj nam zajedničkoj državi, postojao je Institut stanarskog prava i on je bio potpuno izjednačen sa privatnim vlasništvom po zakonu.
Kako su Srbi ostali bez tih stanova u Hrvatskoj? Posle prvih višestranačkih izbora, kada je u Hrvatskoj pobedio Franjo Tuđman i HDZ, stvorena je zastrašujuća antisrpska atmosfera, a to je dovelo do ubistava u raznim gradovima u Hrvatskoj, i to je dovelo da oko 250 hiljada Srba napusti gradove. To su, Zagreb, Zadar, Split, Šibenik itd. U tim gradovima su ostavili svu svoju imovinu, pa i stanove.
Zatim su lokalne vlasti kroz osmišljenu akciju i uz punu podršku hrvatske države podsticale otimanje tih stanova, tako što su Hrvati ulazili u napuštene stanove Srba, njima je bilo omogućeno da te stanove kupe, odnosno otkupe, pa je tada hrvatska država stajala iza projekta etničkog čišćenja.
Novi vlasnici stanova su i uknjižili te stanove. Kada se čitav proces završio onda je Hrvatska donela zakon da se ukida stanarsko pravo kao vid imovine, kao državni projekat.
Da se vratim na ovu posetu predsednika Tadića, to što je on pristao da se hrvatskoj državi oprosti ovaj dug zadalo je poslednji udarac u tom velikom problemu i udarac izbeglicama koje žive u Srbiji.
Naime, on postiže sporazum, sa Josipovićem i sa Jadrankom Kosor, da se organizuje međunarodna donatorska konferencija. To smo tada čuli, kasnije nismo čuli puno detalja, nismo znali ni kada će biti, ni koliko novca planiraju, ništa nismo znali.
Zaista, da li neko može da poveruje ili da li se to uopšte sme rešavati na taj način, da možete to da organizujete uz blagoslov i amin Srbije, odnosno srpskog predsednika, organizujete vi donatorsku konferenciju i tu će države ili institucije koje nemaju ništa sa otimačinom koja se desila devedesetih godina u Hrvatskoj, oni će sada tu da ulažu i da daju novac, kako bi Hrvatska rešila taj problem.
Dakle, hrvatska država je napravila državnu pljačku. Prema tome, hrvatska država treba da reši ovo pitanje, ali izgleda da naš predsednik ne misli tako, i on je jednostavno pristao na jednu jeftinu podvalu.
Samo dan posle, odnosno po odlasku predsednika Tadića iz Hrvatske, odmah je Vlada Hrvatske izašla u javnost sa stavom da su otklonjene sve prepreke na putu Hrvatske u EU. Verovatno su u tajnosti predsedniku Tadiću rekli hvala, javno nisu. Tako se izgleda rešavaju sporovi i problemi koji postoje između ove dve države.
No, što neko reče, glavno je da je Boris video Zagreb, video je i Severinu. To smo videli u žutoj štampi, pa makar, možda mu je Ivo Josipović poklonio i CD.