Dame i gospodo, poštovane kolege narodni poslanici, poštovano predsedništvo, više puta je ovde rečeno, ali želim da ponovim hronološki put naše države ka EU.
Jasno je da taj formalni put počinje u septembru 2005. godine, kada je Vlada donela odluku da se krene u pregovore o zaključenju SSP, i ti pregovori su formalno otpočeli u oktobru mesecu te iste godine i trajali sve do septembra 2007. godine. Koliko je meni poznato, održano je desetak sastanaka sa predstavnicima EU i mi smo u novembru 2007. godine došli u priliku da konkretizujemo taj sporazum, odnosno da sve stvari koje su bitne u odnosu na EU da usaglasimo i da taj sporazum bude nesporan.
Vlada Republike Srbije je donela odluku da se taj sporazum parafira. Želeo bih da vas podsetim da je to rađeno u dva mandata vlade Vojislava Koštunice i svi komentari, svi napadi na DSS da je ona tobož antievropska ili, kako čujem jednu blažu formulaciju poslednjih dana, neevropska stranka, apsolutno padaju u vodu. Naš doprinos je nedvosmislen i nalazi se u SSP, jer su i predstavnici naše stranke tada u Vladi Republike Srbije i u zvaničnim državnim organima učestvovali u pregovoru i usaglašavanju SSP.
Ono što se ovde prećutkuje, a samo želim da skrenem pažnju na to da, kada nešto dugo stavljate pod tepih, to ne daje i neće dati rezultate, već će se kad-tad pojaviti u jednoj goroj i oštrijoj formi, jeste da su se u međuvremenu dogodile neke stvari i one se pre svega tiču jednog datuma, odnosno 14. decembra 2007. godine, kada je EU donela faktički odluku da formira misiju Euleks i da je pošalje na Kosovo.
Ta odluka EU se poklapa s jednom odlukom tadašnjeg predsednika Skupštine, odnosno DS-a, da se krene u predsedničke izbore. Mi smo se tada već nalazili u jednom ozbiljnom procesu, u završnoj fazi da Kosovo proglasi lažnu nezavisnost i mi smo to maltene svi znali, odnosno tada se već znalo i jasno se nagoveštavalo. Tada je i gospodin Vlajko Senić to znao, mada je on to znao očigledno i 2005. godine, za razliku od nas.
Naš stav je bio da ne treba ići na predsedničke izbore, da jednostavno moramo, i kao država i kao društvo, da se fokusiramo na onaj najvažniji problem, a to jeste odbrana državnog integriteta i da izbori mogu da destabilizuju političke odnose.
To se, na kraju krajeva, pokazalo tačnim jer su posle tih predsedničkih izbora usledili parlamentarni izbori, Vlada više nije imala jedinstvenu politiku i ušli smo u parlamentarne izbore sa svim onim zavođenjem biračkog tela od strane proevropskih snaga i sa svim onim prećutkivanjem istine šta se zapravo Srbiji sprema i u čemu je ''kvaka'' kada je u pitanju SSP.
Svi žele da čuju priče o lepšem životu i, prirodno, svako želi da bolje živi. Kada političari to govore, sa jedne strane to ima opravdanja, ali kada samo na tome zasnivaju svoju politiku, onda je to zavođenje biračkog tela, a to nije obaveza ozbiljnog političara i ozbiljne politike.
Pogotovo u ozbiljnim momentima, odgovornost i obaveza odgovorne politike i odgovornih političara je da svom narodu kažu istinu.
Istina je prećutana. Slušali smo velike priče o boljem životu i o pozitivnim aspektima koje evropske integracije imaju i koje, naravno, nisu ni sporne. One su, u krajnjoj liniji, u tom trgovinskom, privrednom i ekonomskom delu sadržane u SSP.
Ono što je ključni momenat, jeste proglašenje nezavisnosti Kosova. Tada nastaje vododelnica i tada nastupa raskol. Različit pristup se u svojoj najsnažnijoj formi pokazao upravo tada kada su se, zapravo, po našem mišljenju, promenile okolnosti u odnosima sa EU koje su za svoju posledicu trebalo da imaju pre svega otvaranje tog jednog pitanja, a dozvolićete i valjda ćete priznati da to jeste problem naše države u odnosu sa EU, da se jednostavno ušlo u proces priznavanja nezavisnosti lažne države Kosovo.
Ono što se dogodilo krajem aprila, odnosno usred predizborne kampanje, jeste potpisivanje tog sporazuma. Jasno je, želim ovde otvoreno da kažem, to potpisivanje je učinjeno zato što se procenilo da će se dobiti tri do četiri posto biračkog tela. Opet govorim o zavođenju biračkog tela. Neko je odlučio da će to zavesti dodatna tri do četiri posto biračkog tela i da će to biti dovoljno da se odnese pobeda na izborima.
Nije ni to bilo dovoljno, ali je cena koja se plaćala i koja se plaća dosta visoka. Nisam srećan zbog činjenice što posle potpisivanja tog sporazuma, početkom maja, dakle pre 11. maja i pre izbora, u udarnom francuskom listu "Figaro" na strani 4. piše veliki naslov ''Spasavanje redova Tadića'', gde se na celoj strani objašnjava zbog čega se potpisao sporazum i koje su namere potpisivanja tog sporazuma, da se još više zavede srpski narod, odnosno da se dobije podrška tih neophodnih tri do četiri posto da bi se preuzela vlast.
Mogu da se ne slažem sa predsednikom Republike, mogu i da se slažem, ali ćemo se svakako složiti da nije dobro da se o predsedniku naše republike na takav način piše u stranoj štampi. Ne može predsednik Republike biti redov. Postavlja se pitanje - čiji je on redov? Očigledno je, po pisanju francuskoj lista "Figaro", redov onih koji su imali interes da potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju zataškaju nešto mnogo važnije, što ovde deklarativno svi govorimo da to jeste najvažnije, a to je otimanje dela teritorije našoj državi.
Ovde se pričalo o pozitivnim ekonomskim aspektima, to niko ne spori. Jasno je da SSP nama može doneti ekonomske, privredne i finansijske benefite i to apsolutno nije sporno. Ali, ovde se negira da taj sporazum ima i svoj politički aspekt i svoju političku dimenziju.
U suštini, kad mi otvorimo tu političku dimenziju, vi od toga bežite. Sa jednom uprošćenom formulom da član 135. štiti naš državni integritet, da EU ne može da prizna republiku Kosovo, da to mogu samo zemlje članice i da član 135. nama garantuje državni integritet.
To, jednostavno, nije tačno. Čak i da je tačno, evo da kažemo da ste vi tu apsolutno u pravu, a niste, nemoguće je, to nije ispravno. Ako hoćete, to je nemoralno. Imate 27 država u EU, 21 država je priznala KiM. Mi treba da ratifikujemo ovaj SSP, a to treba da učine i te države koje su priznale KiM.
Postavljam jedno jednostavno pitanje, na koje bi trebalo dati jednostavan odgovor - da li će britanski parlament ratifikovati ovaj sporazum sa namerom da ga potpisuje sa Republikom Srbijom kao celovitom državom ili bez KiM i da li će to učiniti i drugi parlamenti koji su priznali nezavisnost Kosova? Jasno je da hoće.
Ne odgovarate na ova politička pitanja jer ona u sebi sadrže moralnu dimenziju od koje vi bežite. Ne može se biti samo pragmatičan. Pragmatizam je dobar u politici, ali ne može pragmatizam biti lišen morala jer, kad je lišen morala, onda je to čist voluntarizam.
Nemate odgovor na pitanje šta ako u jednom momentu, a to će se dogoditi, događaji vuku u tom pravcu, kao uslov za ulazak u EU bude postavljeno priznavanje KiM. Dobijamo jedan lak odgovor: mi na to nećemo pristati. Ali, šta ako do toga dođe? Šta ako se to dogodi za šest meseci, dve godine, četiri godine?
Juče smo imali najvišu državnu delegaciju u Briselu. Nisam video konkretne datume i nisu se mogle čuti konkretne potvrde kada ćemo ostvariti naš cilj da uđemo u EU. Jezička analiza govori da će se možda to dogoditi i da će se možda ukinuti vizni režim u 2009. godini, da ćemo možda postati kandidat za članstvo u EU u 2009. godini. To izgovara gospodin Baroza koji nije ovlašćen za tu stvar. Savet ministara je ovlašćen, a 21 ministar u Savetu ministara EU je od onih oni koji su potpisali i priznali nezavisnost KiM.
Hajde da sve bude lišeno marketinga, da se vratimo na suštinu problema, ono što je ključni problem jeste - da li mi imamo problem sa EU? Po gestikulaciji i onome što je izgovoreno sinoć u Briselu, ne vidim da naši najviši zvaničnici to potenciraju. Možda ne treba ni potencirati, ali bar treba reći da postoji problem sa EU, jer je 21 država od 27 priznala nezavisnost KiM i da je za nas najvažnije pitanje teritorijalni integritet. To sam očekivao i od predsednika Republike i od predsednika Vlade. Nisam to od njih čuo, odnosno, opet je to izrečeno u formi koja, upravo tako, zadovoljava samo formu, a ne pogađa suštinu.
Da bismo imali jasnu svoju evropsku perspektivu, bolje je bilo ono što je trebalo da uradimo kao država i što biste vi, kao vladajuća koalicija, trebalo da uradite, ali očigledno nećete, jeste da upravo u ovom momentu raščistimo sve dileme sa EU, da vidimo u kom to pravcu EU ide kada je u pitanju nezavisnost KiM. Oni su je priznali. Da li EU ulazi u aranžman pridruživanja Kosova EU? Da li ova vlada ima odgovor na to pitanje? Mislim da nema. Mislim da EU ulazi u proces pridruživanja Kosova EU.
Ovde je juče, u tom evropskom entuzijazmu, jedan poslanik G17 rekao da treba što pre da uđemo u EU kako bismo prvi ušli u EU i sprečili da Kosovo uđe u EU.
Jedan poslanik vladajuće većine je ovde priznao da je proces pridruživanja Kosova EU otpočeo. Možemo da stavimo glavu u pesak, svu prljavštinu da stavimo pod tepih, ali ta prljavština će sve više rasti i sve će biti teže izaći s tim na kraj.
Zato je država morala, upravo u momentu kada su države članice EU krenule u proces priznavanja KiM, da podvuče crtu i da vidimo sa EU šta nam valja zajedno činiti. Ta dva procesa nisu spojiva. Možda neko misli da jesu, ali taj spaja nespojivo jer kad-tad ćemo doći, vi ćete doći, pred tu dilemu – da vam uslov za EU bude priznavanje nezavisnosti KiM.
Kažem, pragmatizam bez morala je čist voluntarizam. Plašim se i siguran sam u visokom procentu da narod, ovo društvo i ovu državu i dalje samo nastojite da zavodite, da im pričate jako lepe priče o boljem životu koji, naravno, svi mi ovde želimo, a da zapravo suštinu problema, onaj najveći izazov koji jeste pred nama, a to je naš odnos prema oduzimanju dela teritorije, imate nameru da prećutkujete sve do momenta dok ne lupite glavom o zid.
Ja to vama ne želim, jer to ne želim svojoj državi i svom narodu, ali mislim da ste krenuli tim putem i da će se pokazati da, bez obzira na to što smo možda platili političku cenu na ovim izborima, bar nam je savest čista jer smo svom narodu i građanima rekli istinu. Hvala.